Ko te jebe, Džimi Hendriksu
Kako je u Paklu, Džimi?
Jesu li sveže ribe, fosfor, šalitra?
Ko ti podešava magnete, Roni Regan?
Zamisli, uveli su čakre u školski sistem.
Kola sad imaju klavijature.
Kaktusi su izvor hrane.
U crkvu se ide ponedeljkom.
Vah-vah je obavezan pri upoznavanju.
Kako ti je? Goriš li?
I zvoncare…
Revolvere, ujutru, za doručak, u ulju.
Žicama do spoljašnjih planeta,
ne brini o iskrivljenom svemiru.
Iskreno, najviše mrzim bela stakla.
I pingvine u sendviču.
Drozdovi u Paklu
Igrao sam se drozdovima u Tamnom vilajetu
Lepršali su oko mene s cvrkutom u očima
Tanušna pera su tvorila hodnik Pakla
Kljunovima su bušili kožu za masku
Glavni Đavo je visio naglavačke i vabio
Okolo su se svrake, uznemirene, krstile
Kljucale su zrna reke zrnâ jurnule
Iz provaljenih džakova Pakla
Oštro sam motrio
Tražeći vizije ranijih pesnika
Iz mene je izmileo logos
Bio je gladan i pojeo žbun s okapijem
Cvrkut se pojačao ali ja sam već bio prazan
Motor nije radio
Mogao sam da stvorim Raj na tom mestu
Noć i zvezde, Sunce i jezero
I da maštam.
Sto pogleda na Popokatepetl
Star kao Popokatepetl
U neuronskom ogledalu
Bolestan od fungicida
Čita izgažene novine
U tekstu nalazi zanimljive vesti
Odmiče se od stražare
Zažarenih nozdrva
Stići će nova doza
Posle isteka određenih minuta
Za to vreme protiče Miljacka
I psi jure među ostarele lijane
Pepeo se uhvatio na tramvajske šine
U kolažu, među knjigama
Zbog iznenadnog preseljenja
Zaustavio je rad srca
Dok mine omiljena čežnja
Nakalemljene na grane
Tužne devojke
Kapi rose nemirne
Kopita kroz maglu
Nose
Ka vrelu Bosne.
Pesma haosa i revolucije
Rekom Nevom plovi kostur
Gore su ponovo sadili đumbir
Na plavim Tatrama i žutim gromilama
Rodile kompas s crvenim
Očima
Čitao sam knjigu Pelina
Raznovrsne čajeve od rogatica
Divlji Orgija prošao poljima
Mraz doneo zarazu
Pevajte dok se vrtile
Vratove ukočene
Sad će da zevzeče pokrivenice
U svečanim donjima
Spavajte s usnulim kobilama
Dok vas ganu u živac
U tamnim vestima Pobede
Biće bolje.
Kraj
U ulici Lipa, Moritomo
plače nad radio-tišinom,
elektrofoni su zapalili grad.
„Besmisleno je!“, urliču ljudi,
„Zar nema Boga u Kosmosu?“
„Ja ću koračati kroz vas“, odlučio je.
„Tamo gde je plazma prošla, nema krvi.“
Raduje se, jer je svemir prepun
nerazumnih krvopija.
Nagaravljene mašine klonule su u
krtičnjak.
„Ispraznio se“, domunđavaju se
dok prolazi kroz njih. „Presušio.“
Ranjeni su i nepokretni, ali govore.
Sablast materije.
U moru su se podigle školjke.
„Sad je stvarno kraj“, govori dok se
prazni od oblika.
„Ispustio je mastilo“, kaže jedan,
ali nepismen. „Krije se“, dodaje
drugi i klone mrtav.
„Eto vam, pa se tetovirajte“, poslednje su
njegove reči.
Cela knjiga dostupna ovde: Rastko
