Na spratu se začuo udarac od koga se kuća zatresla. Hendlov sluga potrča ka radnoj sobi. Stolica je bila prazna, a maestro je ležao na podu i stenjao. "On umire", pomisli sluga.
Pokušao je da ga podigne na divan, ali ne uspe. Tada mu samo raskide maramu, i stenjanje prestade. U to već pristiže i Kristof Šmit, maestrov pomoćnik. Oni ga zajednički podigoše - ruke su mu visile kao mrtvacu - i položiše na postelju. "Ja odoh po lekara, a ti ga prskaj vodom", viknu Šmit.
On otrča prema ulici, pokušavajući da zaustavi neka kola. Najzad zastadoše jedna. Šmit otvori krov. "Hendl umire!" viknu on, "Moram smesta po lekara." Vojvoda, Hendlov prijatelj ga primi u kola, konji pojuriše i oni se brzo nađoše kod doktora Dženkinsa. On se odmah odveze sa Šmitom. "To je zato što se mnogo ljutio", jadao se Šmit. "Četiri opere je napisao ove godine da bi spasao pozorište; ali ljudi ga napadaju. O, koliko su mu jada zadali! Uložio je svu ušteđevinu, a sada ga muče menicama i u smrt ga gone. Nepoštedno se zalagao, ali ovo ga je moralo slomiti. Ah, kakav čovek! Kakav genije!"
Doktor Dženkins je slušao, hladan i ćutljiv: "Koliko mu je godina?", upita. "Pedeset dve", odgovori Šmit. "Nezgodne godine. Vukao je kao bik. Ali on je i jak kao bik. No, videćemo šta može da se učini."
Sluga pruži zdelu. Kristof Šmit podiže Hendlu ruku. Lekar otvori žilu. Prsnu mlaz krvi, i odmah se iz stisnutih usana ote uzdah olakšanja. Hendl otvori oči. One su bile kao tuđe i u njima više ne beše sjaja. Lekar je već hteo da ustane, kada primeti da Hendlove usnice podrhtavaju. Hendl reče u ropcu: "Sa mnom je svršeno... nemam više snage..." Doktor Dženkins se naže prema njemu. On primeti da se desno oko ukočilo, a da je levo živo. Podiže mu desnu ruku. Ona pade kao da je mrtva. Onda podiže levu. Leva se održa u tom položaju. To je doktoru bilo dovoljno.
Kad je izlazio, pođe i Šmit za njim: "Šta je sa njim?" "Kaplja, desna strana je oduzeta." "Pa hoće li... hoće li ozdraviti?" Doktor nije voleo takva pitanja. "Možda, sve je moguće." "A hoće li ostati oduzet?" "Verovatno, osim ako se ne desi kakvo čudo." Ali Šmit, predan maestru svim svojim bićem, nije popuštao: "A hoće li biti u stanju da opet radi? On bez rada ne može da živi." Doktor Dženkins već stajaše na stepenicama. "To više nikad", reče on polako, "možda ćemo moći da sačuvamo čoveka, muzičara smo izgubili." Šmit ga ja gledao, strašno razočaran. Lekar ponovi: "Ako se ne dogodi kakvo čudo, ali ja ga još nisam video."
Četiri meseca je živeo Georg Fridrih Hendl bez snage, a snaga je bila njegov život. Nije mogao da hoda, da piše, da desnom rukom izazove zvuk iz jedne jedine dirke. Usne su mu se iskrivile, reč mu je izlazila iz usta potmulo i zapinjući. Kada bi mu svirali, tračak svetlosti primetio bi se u njegovom oku, ali u udovima beše okrutna ukočenost. Osećao se kao da je zazidan u nevidljivi grob. Čim bi se muzika završila, očni kapci bi mu se teško spustili. Lekar preporuči da se bolesnik pošalje u toplu banju u Ahenu.
Međutim, ispod ukočene ljuske, slično tajanstvenim toplim vodama pod zemljom, živela je snaga koju udar nije uništio. Hendl je još imao volju da živi, da stvara. Lekari u banji su ga opominjali da zbog srca ne ostaje duže od tri sata u toploj vodi. Ali volja se izlagala i smrti radi života, radi silne želje da ozdravi. Hendl je, na užas lekara, svaki dan ostajao u vodi po devet časova, a s njegovom voljom rasla je i snaga. Posle nedelju dana već je mogao da se sam dovlači do kupatila, posle druge nedelje mogao je da miče rukom, a u velikoj pobedi volje on se ote smrti i zahvati u život požudnije nego ikada pre, uz osećanje one neizrecive sreće koju poznaju samo oni koji ozdravljaju.
Poslednjega dana, već potpuno gospodar svoga tela, zastade Hendl pred crkvom. On nije nikad bio naročito pobožan, ali sada, penjući se ka orguljama, on oseti da ga nešto diže prema beskrajnom. On pređe preko dirki levom rukom i zvuk jeknu jasno i čisto kroz prostor. Onda oklevajući pokuša i desnom i gle, i ispod nje se vinu zvuk kao sa srebrnog izvora! On poče da svira i kao da ga neka jaka struja ponese sa sobom. Ljudi koji su se zatekli u crkvi nisu nikad nikoga na Zemlji čuli da tako svira. A Hendl sviraše i sviraše skrušeno, oborene glave. On je opet našao svoj jezik kojim se obraćao Bogu, večnosti, i ljudima. Tek tada oseti da je ozdravio.
"Vratio sam se iz ada" reče Hendl ponosito šireći grudi i pružajući snažne ruke svom londonskom lekaru, koji je priznao da se u medicini dogodilo čudo. I punom snagom, sa svojom goropadnom manijom rada, ozdravljenik se opet bacio na stvaranje. Pisao je operu – divno ga je slušala ozdravljena ruka – pa drugu, pa treću, zatim velike oratorijume Saul i Izrael u Egiptu, pa Allegro e Pensieroso. Stvaralačka strast izbijala je kao iz nekog dugo zapuštenog vrela.
Međutim, okolnosti se okrenuše protiv njega: smrt kraljice, španski rat, prazno pozorište, dugovi koji se gomilaju. Onda je došla ljuta zima, počeli su poboljevati pevači, predstave su se otkazivale. Poverioci su navaljivali, kritičari su se rugali, publika je ostajala ravnodušna; malo-pomalo, pa je i taj neumorni borac klonuo duhom. Jedna dobrotvorna predstava jedva ga je spasila tamnice u koju se bacaju dužnici; ali bilo je sramotno tako otkupljivati svoj život! Hendl se sve više povlačio u sebe, raspoloženje mu je postajalo sve mračnije. Zar nije bilo bolje ono stanje kada mu se ukočila jedna strana tela nego ovo kad mu se ukočila cela duša? Osećao se kao pobeđen čovek. S mukom on je čupao i sastavljao iz pređašnjih dela pojedine komade, ponekad napisao i neko sitnije delo: ali presušila je velika struja. "Zašto me je Bog vaskrsao iz moje bolesti kad me ljudi opet pokopavaju? Bolje da sam umro." On bi ponekad ljutito mrmljao reči Onoga koji je visio na krstu: "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?"
Tih dana Hendl je lutao po Londonu. Predomišljao se da li da ode u Irsku, gde ljudi još veruju u njegovu slavu, ili u Italiju. Možda bi se pri dodiru slatkog južnog vetra melodija probila iz pustog kamenja duše. Ne, on nije mogao da podnese da ne može stvarati. Zastajao je pred crkvom, ali znao je - reči ga neće utešiti. Ponekad je sedeo u krčmi; ali ko je jednom okusio visoku, blaženu i čistu opijenost stvaranja, tome je odvratno smrdljivo piće, rakija. Ponekad je ukočeno gledao sa mosta na Temzi pomišljajući na samoubistvo. Samo da više nema te samoće.
Jedno veče je izašao da se nadiše svežeg vazduha u Grinparku. Tamo, u senci drveća, gde ga niko nije mogao videti, niko mučiti, sedeo je umoran od govora, od misli, od osećanja, umoran od života. Jer čemu i za koga? Kao pijan čovek vraćao se kući ulicama, a vodila ga je jedna jedina misao: spavati, mirovati i najbolje ako to bude zauvek.
U kući je sve spavalo. On je ušao u sobu i mahinalno zapalio sveću na pisaćem stolu, kao što je činio godinama. Jer, onda je iz svake šetnje donosio kući po jednu melodiju, i uvek bi je bržebolje zabeležio da je ne bi u snu izgubio. Ali sada sto beše prazan, ne beše ničega da se počne, ničega da se dovrši.
Ali, nije prazan! Hendl je uzeo omot i brzo razlomio pečat. Na vrhu stajaše pismo od pesnika Dženensa, koji mu je napisao tekst za Saula i za Izrael u Egiptu. Slao mu je novi spev u nadi "da će", kako se izrazio, "visoki genije muzike da se smiluje njegovim jadnim rečima i da će ih na svojim snažnim krilima uzneti u etar večnosti". Hendl se trže kao da ga dotače nešto odvratno. Hoće li taj Dženens da mu se još ruga, njemu umrlom, ukočenom? On zgužva i baci pismo na pod. "Hulja, vucibatina!", viknu on; taj nespretnjaković je zadro u bolnu ranu i razderao je do žuči, do gorčine njegove duše! On ljutito ugasi sveću, zbunjeno i pipajući ode u spavaću sobu i baci se na postelju: suze mu grunuše i celo talo stade da drhti u besu od nemoći. Teško tome svetu gde se opljačkanom čoveku još rugaju i gde muče patnika!
Legao je, ali nije mogao da zaspi. Beše u njemu tajanstveni nemir uzburkan srdžbom kao more olujom. Bivao je sve budniji. Kako bi bilo da ustane i zaviri u tekst? Ali ne, kakvo bi još dejstvo nad zamrlim čovekom mogla da ima reč! Ipak, odluči, ustade i drhtavim rukama ponovo pripali svetlost. Ta zar ga nije jedno čudo podiglo iz telesne uzetosti? Možda Bog zna i dušu da izleči! Hendl primače sveću tekstu. "Mesija!" pisalo je na prvoj strani. Opet oratorijum! Poslednji nisu uspeli. Uznemireno je počeo da čita.
Pri prvoj reči on se trže: "Budi spokojan!". Ne, nije reč: bio je to božanski odgovor, doziv anđela iza zatvorenih nebesa upućen njegovom očajničkom srcu! "Budi spokojan", kako je to zvučalo, kako je ta stvaralačka reč potresla njegovu dušu. I tek što je oseti, Hendl začu tu reč kako lebdi u tonovima, doziva, šušti, peva. "O, Bože, kapije se otvaraju, kapije se raskriljuju", i on oseti da opet čuje muziku!
Okretao je list za listom, ruke su mu se tresle. Da, njega pozivaju, njega zovu! "Tako govori Gospod!" – možda se te reči odnose na njega, možda ga to podiže ona ista ruka koja ga je oborila? "On će te očistiti" – da, to se njemu desilo – nestade turobnosti iz njegovog srca i beše provalila kristalna čistota zvučne svetlosti. Ko bi inače mogao kazati u pero tome jadnom Dženensu, onome pesničiću, ovu utešnu snagu reči, ako ne baš On, koji jedini zna za njegovu nevolju? "Da bi prineli žrtvu Gospodu" – da, treba zapaliti žrtvenu vatru iz srca koja plamti do neba da dâ odgovor na božanski poziv. Njemu je bila upućena ova poruka: "Uzvikni moćno svojom rečju" – o, uzvikni jekom silnih truba, burnoga hora, grmljavinom orgulja, da još jednom kao prvog dana Sveti Duh probudi ljude, one koji lutaju u tami, jer zaista, "tama pokriva zemlju", još oni ne znaju za blaženstvo izbavljenja koje se u njemu ostvarilo. I tek što to pročita, već u njemu odjeknu u savršenoj formi glas zahvalnosti: "Divni, Savetnik, silni Bog" – da, tako ga slaviti, Njega čudesnog, koji je znao i reč i delo, Njega, koji je mir dao! Hendl nikada nije tako osetio svoju snagu, nikad se nije tako prožeo srećom stvaranja. Kao pljusak tople svetlosti koja ga rastapa, šumile su iznad njega reči i ponavljale se, i pogađale ga, svaka u srce. "Raduj se" – kad pesma toga hora veličanstveno provali, on nehotice podiže glavu, a ruke mu se širom otvoriše. "On je pravi pomoćnik"– da, on će to da posvedoči, kako to nikad nije učinio nijedan sin Zemlje! Samo onaj ko je mnogo propatio, poznaje tu radost, onaj ko je podneo iskušenje sluti poslednju dobrotu pomilovanja, njegovo je da svedoči o vaskrsenju nakon doživljene smrti. Kad je Hendel pročitao reči: "Bio je prezren", povrati mu se teško sećanje pretvoreno u neki taman i težak zvuk. Ljudi su već smatrali da je on pobeđen i da je živ pokopan i već su ga progonili s porugom – "smejali su se kad bi ga videli". "I nijedan se ne nađe koji bi patniku pružio malo utehe." Niko mu ne pomože, niko ga ne uteši u njegovoj nemoći; ali, čudesna snago, "on se pouzdao u Boga", i gle, nije mu Bog ostavio dušu u grobu njegovog očajanja, ni u paklu njegove nemoći, ne, On ga je ponovo pozvao da javi ljudima radosnu vest. "Gore glave" – o, kako je iz njega prodirala ta zapovest objavljivanja!
Odjednom ugleda napisano pred sobom: "Bog je dao reč". Zastade mu dah. Eto, jedna ljudska usta slučajno su rekla istinu. Od Njega je došla reč! Natrag Njemu, slaviti Ga, sada je prijatna dužnost stvaraoca. O, zgrabiti tu reč, držati je, podići je, vitlati njome, i širiti je, razvijati je da izrazi svu radost postojanja, da bude velika kao Bog koji ju je dao! I gle, eto je: "Aliluja! Aliluja!" Sve glasove ovoga sveta obuhvatiti njome. Pojačavati ih, menjati ih, vezivati ih i razvezivati ih u ritmičkom horu, učiniti da se penju i silaze po stepenicama tonova, umirivati ih slatkim potezom gudala, pripaljivati ih oštrim udarom fanfara, učiniti da odjekuju u grmljavini orgulja: "Aliluja! Aliluja! Aliluja!" – stvoriti klicanje koje će sa ove zemlje odjekivati sve do Stvoritelja vasione!
Hendlu suze zamutiše pogled, tako je ogroman bio njegov unutrašnji zanos! To ga klicanje ispuni, širilo se i peklo ga kao vatra koja je htela da poteče. On zgrabi pero i stade da beleži note. Nije mogao da se zaustavi, kao lađa čije je jedro zahvatila bura. Noć je ćutala unaokolo, ali u njemu strujaše svetlost i nečujno odjekivaše soba muzikom svemira.
Ujutru kad je sluga ušao Hendl je sedeo za radnim stolom i pisao. Kad mu Šmit ponudi pomoć pri prepisivanju, samo je muklo preteći mumlao. Niko se više nije usuđivao da mu se približi, i za tri nedelje on ne izađe iz sobe. Kad bi mu doneli jelo, on bi levom rukom odlomio po koji zalogaj hleba, dok je desnom i dalje pisao. A kad bi ustao i počeo da hoda po sobi glasno pevajući i taktirajući, pogled mu je bio nekako tuđ. Kad bi mu se neko obratio, on bi se stresao i odgovorio nesigurno i sasvim zbunjeno. Za slugu su to bili teški dani. Dolazili su poverioci da naplate obveznice, pevači da ga zamole za kakvu svečanu kantatu; sve njih sluga je morao da odbija, jer čim bi pokušao da se obrati maestru, dočekivala bi ga srdžba razjarenog lava! Tih nedelja Hendl nije znao za sate, dane, bio je u sferama gde se vreme meri samo ritmom i taktom. Sedeo je i pisao dok prsti nisu počeli da ga peku. Nikada nije tako živeo i tako patio u muzici.
Posle jedva tri nedelje - neshvatljivo brzo - delo je bilo završeno. Hendl se s mukom podiže. Pero mu ispade iz ruke. Više nije znao gde je, nije video, nije čuo. Snaga mu beše iscrpena, telo mrtvo umorno, čula zbrkana. Onda pade na postelju i zaspa kao mrtav. Spavao je sedamnaest časova. Kad uveče nisu uspeli da ga probude - strahovali su da ga kaplja nije po drugi put oborila – otrča Kristof Šmit po lekara.
Kada su stigli ugledaše služitelja kako im maše obema rukama: "Ustao je", dovikivao je on preko ulice. "A eno ga sad jede kao šest nosača... i neprestano traži još." I zaista, Hendl je sedeo za trpezom i jeo i pio sa punom nasladom. Kad ugleda lekara, poče da se smeje. Nikada se nije smejao tako snažno kao tada, videći lekara baš u času kada se osećao zdravijim nego ikad, i kada je u njemu šumila i prožimala ga životna radost. On mahnu čoveku u crnom odelu. "Šta je to s vama", reče u čudu doktor Dženkins, "kakav ste vi to eliksir popili? Kao da ćete prsnuti od života!"
Hendl ga pogleda s vatrom u očima. Zatim se, malo – pomalo, uozbilji. Ustade i pristupi klavirčembalu. Onda se obazre, čudno se osmehnu i pola govoreći, pola recitujući, započe onu melodiju recitativa: "Gledajte, pokazaću vam jednu tajnu" – bile su to reči iz Mesije, započete šaljivo. Ali tek što beše zaronio prstima u dirke, silno ga ponese bujica. Odjedanput se nađe usred svoga dela, pa je pevao, svirao horove, koje je dotle formirao samo neodređeno, kao u snu; a sada ih je slušao prvi put budan: "O smrti, gde ti je žaoka", to je on osećao u sebi, prožet vatrom života, kao da to više ne beše on, nego hor koji likuje, i dalje, sve dalje je svirao i pevao do onoga "Amin, amin, amin", i beše kao da će prostorija da se prolomi od tonova. Doktor Dženkins je stajao kao ošamućen. A kad se Hendl najzad podiže reče mu tek da bi nešto rekao: "Čoveče, tako nešto nikad nisam čuo. Kao da je neki đavo u vama." Ali tada se Hendlovo lice natmuri, on se beše uplašio svoga dela i milosti koja se beše na njega kao u snu izlila. Kao da se i on zastide. Okrenu se i reče tiho: "Ja, naprotiv, mislim da je Bog bio sa mnom."
Nekoliko meseci posle toga, zakucala su dva gospodina na kapiju kuće u Dablinu u kojoj je odseo otmeni gost iz Londona, veliki maestro Hendl. Oni su znali da će ovde biti premijera oratorijuma Mesija; čast je što hoće ovome gradu pre Londona da pruži svoje najnovije delo. Pa, s obzirom na izvanredan karakter toga koncerta, može se očekivati veliki prihod. Oni su došli da zapitaju ne bi li maestro pristao da prihod od svoje prve predstave pokloni dobrotvornim ustanovama koje oni imaju čast da zastupaju.
Hendl ih pogleda ljubazno. Voleo je ovaj grad koji mu poklanja svoju ljubav. On pristade. Samo neka kažu za koje ustanove ide prihod. "Kao pomoć zatvorenicima u raznim tamnicama i bolesnicima u Meršerovoj bolnici", rekoše. Ali, razume se, samo prihod od prve priredbe! Hendl odmahnu rukom: "Ne", reče on polako, "za ovo delo neću novac. Nikad za njega neću naplaćivati, tu sam ja dužnik prema nekome drugome. Neka ono bude zauvek vlasništvo bolesnika i zatvorenika. Jer sam i ja bio bolesnik, i ovo me je delo izlečilo. I ja sam bio zatvorenik, pa me je ono oslobodilo."
Ona dvojica podigoše oči malo začuđeni. Ali onda se toplo zahvališe, pokloniše se i odoše da razglase vest.
Najzad je zakazana poslednja proba. Publika je sedela u klupama, jedan par ovde, druga grupica onde. Ali tek što horovi počeše da tutnje odozgo, nalik na huku vodopada, desilo se nešto neobično. Podvojene grupe na klupama i nehotice se primakoše jedne drugima i pretvoriše se u jedinstveni blok ljudi koji sluša i divi se, jer se svakome činilo da je silina ove nečuvene muzike odveć velika za pojedinca, da bi ga kao bujica otkinula i odnela. Svako se osećao slabim, a ipak blaženim pred tom iskonskom snagom koja ga je obuzimala. Kad je "Aliluja" odjeknulo prvi put, ono jednoga podiže, a za njim se podigoše svi kao od zajedničkog trzaja da budu bar malo bliže Bogu, da mu iskažu službu i poštovanje. Kada se koncert završio, otišli su i počeli pričati da je stvoreno muzičko delo kakvog do tada nije bilo na Zemlji.
Šest dana kasnije dame su došle bez krinolina, a kavaljeri bez mačeva, da bi u dvoranu moglo stati više slušalaca. Navaljivalo je sedam stotina ljudi, broj do tada nepostignut, tako se brzo pročula slava dela. Ali kad je počela muzika, ni dašak se više nije čuo. A onda provališe horovi s orkanskom silinom i srca poče obuzimati neka jeza. Hendl je stajao kod orgulja. Kad se na kraju oglasilo "Amin", nesvesno se otvoriše njegove usne i on zapeva sa horom. A onda, čim gromoglasno klicanje publike ispuni dvoranu Hendl se iskrade da zahvali Milosti koja ga je nadahnula takvim delom.
Brana je bila podignuta, struja zvukova je opet prostrujala. Ništa više nije moglo naterati Hendla da klone, ništa nije moglo toga vaskrslog čoveka da obori. Još jednom je bankrotiralo opersko društvo iz Londona. Opet su ga stali gnjaviti poverioci zbog dugova; ali ovoga puta stajao je on pravo i održao se kroz sve probleme. Šezdesetogodišnjak je išao bezbrižno svojim putem od dela do dela, kao od putokaza do putokaza. Nisu prestajali da mu prave neprijatnosti, ali on je umeo da ih sve savlada. Starost ga je polako potkopavala. Ruke su počele da ga izdaju, noge su mu se grčile od kostobolje, ali on je i dalje stvarao i stvarao neumorno. Najzad je izgubio vid; oslepeo je pišući delo Jeftaj. Ali on je stajao čvrsto i dalje, zatvorenih očiju, nepobediv, osim što je pred Bogom bivao tim ponizniji što su njegove zemaljske pobede bivale veće.
Kao svi istinski i strogi umetnici, on nikad nije hvalio svoja dela, ali Mesiju je voleo. Izvodio ga je iz godine u godinu, poklanjajući svaki put sav prihod. S tim delom je hteo i da se oprosti s ljudima. Dana 6. aprila 1759. godine, već kao težak bolesnik, naredio je da ga još jednom izvedu na podijum u Konvent Gardenu. Stajaše tu, džinovski slepi čovek okružen prijateljima, muzičarima i pevačima. Ali kada su se talasi zvukova počeli valjati u naletu, kada ga je dočekalo orkansko klicanje sigurnosti iz stotina grla, tada se obasjalo njegovo umorno lice. On je mahnuo rukom dajući takt, zapevao ozbiljno i pobožno kao da u svojstvu sveštenika stoji povrh sopstvenog kovčega. Samo jedanput, kad su pri rečima "Nek truba jekne", upale oštro trube, on se stresao i ukočene oči podigao put neba, kao da je već spreman za "strašni sud". Prijatelji su osećali da je to bio njegov oproštaj.
Na Veliki petak kao da prošapta da želi umreti. Lekari su se čudili, jer nisu znali da je to onaj isti dan u koji ga je teška ruka oborila na zemlju i onaj isti dan u koji je njegov Mesija prvi put odjeknuo pred svetom. Na taj dan, kad je sve u njemu bilo izumrlo, on je vaskrsao. U taj isti dan on je želeo da umre, da bi bio siguran da će vaskrsnuti u večni život.
Trinaestog aprila 1759. godine Hendl je potpuno iznemogao. Nije više ništa video, ništa više čuo, ležalo je nepomično u jastucima to masivno telo, kao prazna, teška čaura. Umro je sutradan, pre nego što su se probudila uskršnja zvona.
Štefan Cvajg, Zvezdani časovi čovečanstva
