Iako mu ne polazi za rukom da vizualizuje svoje snove, Hese otkriva ljubav prema bojama i od terapije stvara hobi koji ga više nikada ne napušta.
Herman Hese, koji je 1960-ih zahvaljujući posebnom interesovanju hipi pokreta za roman "Stepski vuk" doživeo internacionalnu slavu, zauzima visoko mesto na svetskoj listi najprevođenijih autora svih vremena, a statistika govori da su njegova dela prodana u preko milion primeraka. Sa druge strane, njegovi akvareli koji su se pre više od šezdeset godina dobro prodavali, ali po maloj ceni, do ove izložbe su ostali anonimni. Malo poznatu činjenicu da je Herman Hese u momentima finansijske krize izdržavao i sebe i svoju familiju crtanjem i slikanjem akvarela, iskoristio je i marketinški predstavio organizator izložbe "Boja je život" koja se održava do trećeg juna u bečkom muzeju Leopold.
Ovo je, ujedno, jedina poznata retrospektiva takve vrste čiji je cilj da ukaže na Heseov zapostavljeni slikarski talenat, bez želje da ga postavi na pijedestal velikog slikara, što Hese nije bio. Uz oko stotinu akvarela, izložena su i prva izdanja njegovih knjiga za koje je sam uradio ilustracije, originalni manuskripti, privatna prepiska i lični predmeti koji se nalaze u stalnoj postavci švajcarskog "Herman Hese muzeja" u Montanjoli.
Pisac koji sebe nikada nije smatrao slikarem razliku između svoja dva "oruđa" umetničkog izražavanja video je u tome što "čovek posle slikanja nema crne prste kao prilikom pisanja, već crvene i plave".
Hese sasvim slučajno otkriva strast prema slikanju. Pošto pati od čestih depresija, njegov psihijatar, prijatelj i učenik K. G. Junga, preporučuje mu da svoje snove stavi na platno i da, na osnovu nastalih slika, pokuša da pronikne šta ga tišti. Iako mu ne polazi za rukom da vizualizuje svoje snove, Hese otkriva ljubav prema bojama i od terapije stvara hobi koji ga više nikada ne napušta. Jedini pokušaj psihoanalize sopstvene priče (bajke "Težak put", 1914), završava nespretnom likovnom kompozicijom koja je ujedno najbolja polazna tačka za praćenje njegovog razvoja kao slikara.
Hese je od 1899. u Švajcarskoj, u Bazelu, gde se druži sa ondašnjom elitom vezanom za nemačke umetničke pokrete "Most" i "Plavi jahač". Od samog početka nalazi više prijatelja u slikarskom nego u književnim krugu, a posvećuje se slikanju "iz inata". U jednom od svojih pisama Štefanu Cvajgu iz 1903, Hese priznaje: "Koliko sam samo puta pomislio kakve bih predivne slike stvarao da sam umesto pisca postao slikar! Moj problem je samo taj što ne znam ni da povučem liniju". Od tog pisma je prošlo još trinaest godina pre nego što je počeo da ostvaruje svoj san.
.jpg)
Za to su zaslužne krizne inflacione godine pred početak Prvog svetskog rata u kojima izdavači bojkotuju Hesea zbog "neaktuelnosti" i "zastarelosti". Iza toga se, u stvari, krije njegova iznenadna nepopularnost zbog javnih apela nemačkoj javnosti na bratstvo i pomirenje sa ostalim nacijama. Pošto se više niko ne trudi da sastavi recenzije za njegove knjige, Hese ilustruje sopstvenu poeziju i prodaje crteže bibliofilima ne bi li došao do gotovine. U jednom od svojih pisama iz tog doba ironično primećuje: "Sada kada me pisanje ostavlja bez ikakvih sredstava, počinjem da živim od slikanja".
Autor izložbenog kataloga Folker Mihels komentariše: "Pri posmatranju Heseovih ranih studija, mrtve prirode, autoportreta, crteža njegove kuće u Bernu i bašte, uokvirenih sa pažljivom pedanterijom i listova obojenih bledim, `zemljanim` tonovima tempere, čovek se zapita kako je moglo da dođe do tako nagle promene od nespretnog naturalizma do ekspresionističke intenzivnosti boja." Odgovor se nalazi u mukotrpnom i disciplinovanom desetogodišnjem vežbanju studija, kompozicija i perspektive.Posle Heseove smrti, u njegovoj kući je pronađena velika kartonska kutija puna blanko razglednica na čijim je poleđinama strpljivo radio na poboljšanju svoje slikarske tehnike. Tek kada je postao zadovoljan rezultatima, počeo je da eksperimentiše sa ostalim tehnikama i sa crteža je prešao na pastel, kredu, temperu i akvarele koji su mu najviše ležali.
