Kad umrem bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice.
Svi ćete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci, nisu gadovi, nisu ubice.
Smrt je – pomilovanje. Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava, bez obećanja, na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.
Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita, čita, kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen, – neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno, metar po metar,
uporno, grudvu po grudvu, zemlja je gluvonemo zgrušano veče sasušeno i tamno kao pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva otečen, i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen, – u redu, neka bude.
Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjavi i krti, a mostovi tegle na leđima topli vetar što prve kiše najavljuje.
I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, učiniću to odjednom, ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti, nestrpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeškajući se, a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam dok mi se u raznobojnim klikerima očiju hiljadu svetlosti menja.
Morate već jednom shvatiti: ja samo na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa, i vi sa rukama od kolača.
I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele, – nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma. Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma.
Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi išao da onjušim oblake i prvi se namršten vratio. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proći milione kilometara u svojim grudima.
Inače, bio sam pomalo vanbračno zaljubljen u vetrenjače i stanične restoracije i pošteno sam, čini mi se, platio, kiriju što sam živeo međ ljudima.
Nije mi žao što sam ispao naivan kao dimnjak – sanjalica koji za života čeka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica.
Ja sam večito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Ja sam mislio: dobro, razmrskajmo usijane ćelenke o zid, možda će se iz toga izleći nekakvi dani.
Ja sam mislio: dobro, sve grobare na baštovanski kurs, možda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvet. Sad mi zbilja više ničega nije žao i neću urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nišani – na mene prstom ne nanišani.
Pljujem ja pomalo na vas, nadmeni budući. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili, da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na šta bi ličio vas okupani, puderom posuti, razmaženi svet.
Kad umrem, samo će mi biti žao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šegačenja. I neka sve prođe bez molitvi i rodoljublja.
Uličarkama donji veš od kaluđeričkih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik, ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveća ljubav i moj najveći patriotizam, i rađao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju.
Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bio sam razapeta čelicna žica između bivših koji sve lepo veruju i budućih koji u svemu traže trik.
Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kažite hvala što se nisam prekinuo i zgrušao vreme u crven krik.
Hoću da čujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju. Jer pošteno je, na kraju krajeva, razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali. iako su mogli da siđu u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće, – neka bude. Belo od kiša proleće je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više, – ako se razumemo. Ostalo može da ostane kao i kad sam disao. Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat, i neko nekom i dalje šapuće: draga. Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki drugi smisao.
U desetoj sam leteo na mesec. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. U tridesetoj sam odleteo dovraga. Na kraju: ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska. I čegrtaljke u šake, a onda: orkestar, molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulične svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. Zar ne primećujete, gospodo i dame, da smo u smrti opet nekako samo deca. Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima, a to je, ustvari, naša poslednja naivna šala, poslednja salva crnog snega po vašim licima sivim.
I ko zna, možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima, a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi, ovde negde u lišću, ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.
