Taj termin dekonstrukcija ne bi trebalo shvatiti u smislu poništenja ili destrukcije nečega, nego u smislu istraživanja sedimentiranih struktura koje oblikuju diskurzivni sklop, tu filozofsku diskurzivnost unutar koje mislimo. To je nešto što prolazi kroz jezik, kroz zapadnu kulturu i ukupnost onoga što definiše našu pripadnost samoj istoriji filozofije.
Reč dekonstrukcija je i ranije postojala u francuskom jeziku, samo što je njena upotreba bila veoma retka. Meni je ona, najpre, poslužila za prevođenje nekih reči :::: jedne koja dolazi od Hajdegera da bi govorila o destrukciji i druge koja dolazi od Frojda da bi govorila o disocijaciji. Ali, naravno, ja sam odmah pokušao i da naznačim, pod tom istom rečju, u čemu ono što ja zovem dekonstrukcijom ipak nije ni hajdegerovsko ni frojdovsko. Posvetio sam ne mali broj radova kako bih ukazao na izvestan dug spram Frojda i Hajdegera i, u isti mah, na izvesno skretanje toga što sam nazvao dekonstrukcijom.
Dakle, ja ne bih mogao da objasnim šta je, za mene, dekonstrukcija, a da pri tom ne rekontekstualizujem neke stvari. Naime, s tom rečju ja sam se angažovao oko vlastitih zadataka upravo u trenutku u kojem je strukturalizam bio nadmoćan. Zato je dekonstrukcija, ujedno, morala biti određeno zauzimanje pozicije spram strukturalizma. S druge strane, reč je o trenutku u kojem su nauke o jeziku, pozivanje na lingvistiku i iskaz ’’sve je jezik’’ bili dominantni.
U tim godinama, govorim o šezdesetim, dekonstrukcija je počela da se konstituiše kao… neću reći anti-strukturalizam, ali, u svakom slučaju, kao nešto razgraničeno od strukturalizma i nešto što, ujedno, osporava autoritet jezika.
Eto zašto sam uvek začuđen i ozlovoljen kad se suočim s tako čestim poistovećenjem dekonstrukcije s jednim – kako bih rekao? – "omnilingvisticizmom", "panlingvisticizmom" ili "pantekstualizmom". Dekonstrukcija počinje od nečega upravo suprotnog! U stvari, ja sam započeo s osporavanjem autoriteta lingvistike, jezika i logocentrizma. Pa ukoliko je , po meni, sve počelo i nastavilo se putem osporavanja lingvističke reference, merodavnost govora i "logocentrizma" – te reči koju sam ponavljao do iznemoglosti – kako je onda moguće da se dekonstrukcija, tako često, osuđuje kao misao za koju postoji samo govor ili tekst u užem smislu, ali ne i stvarnost? Očigledno, to je nepopravljivi besmisao.
Ja nisam odbacio reč dekonstrukcija pošto je ona implicirala nužnost pamćenja, ponovnog vezivanja, pa i sećanja na istoriju filozofije unutar koje opstajemo, a da i ne pomišljamo da iz nje izađemo. Uostalom, veoma sam rano počeo da pravim razliku između zatvorenosti i kraja. Reč je o žigosanju zatvorenosti istorije, ne i metafizike u celini, jer nikada nisam verovao da postoji jedna metafizika; što je, takođe, česta predrasuda… Naime, ideja da postoji jedna metafizika samo je jedna metafizička predrasuda. Postoji jedna istorija i lomovi u njenoj metafizici. Govoriti o njenoj zatvorenosti ne znači tvrditi da je ona dovršena.
Dakle, dekonstrukcija, ili dekonstruktivno iskustvo smešta se negde između zatvorenosti i kraja, u prostor ponovne potvrde filozofskog, upravo kroz otvaranje same upitnosti nad samom filozofijom. S te tačke gledišta, dekonstrukcija nije tek još jedna filozofija, niti je skup nekakvih teza, niti, pak, pitanje o biću u hajdegerovskom smislu… Na izvestan način, ona nije ništa. Ona ne može da bude nikakva disciplina ili metoda. A nju, često, predstavljaju kao metodu, ili je preobražavaju u metodu, sa skupom pravila, procedura koje se mogu naučiti…
A ipak, ona nije tehnika, sa svojim normama i procedurama. Naravno, moguće su pravilnosti u načinu postavljanja pitanja dekonstruktivnog tipa. S te tačke gledišta, ja verujem da to može da otvori prostor za obučavanje, da može da uvede efekat discipline itd. Ali, u samom svom načelu, dekonstrukcija nije metoda. Ja sam i sam pokušao da se upitam šta bi mogla biti metoda, u grčkom ili kartezijanskom smislu, u hegelijanskom smislu. No, dekonstrukcija ipak nije metodologija, nije primena pravila.
Ako bih hteo da dam jedan ekonomski, eliptičan opis dekonstrukcije, onda bih rekao da je to misao porekla i granice samog pitanja "šta je…?", pitanja koje dominira nad čitavom istorijom filozofije. Uvek kada pokušavamo da mislimo mogućnost tog "šta je…?", kada pokušavamo da postavimo pitanje o formi samog pitanja, ili da se interesujemo za nužnosti govora u nekom jeziku, nekoj tradiciji itd., ono što se u tim trenucima čini može biti na raspolaganju pitanju "šta je…?" samo do izvesne tačke.
I to je, upravo, osobenost dekonstrukcije! Zaista, ona je upitanost nad svim što je nešto više od upitnosti. Eto zašto se ja sve vreme ustežem da upotrebljavam tu reč. Koja se odnosi na sve ono što je pitanje "šta je…?" nalagalo u istoriji Zapada i u zapadnoj filozofiji, od Platona do Hajdegera. S te tačke gledišta mi, zaista, više nemamo pravo da od dekonstrukcije tražimo da odgovori na pitanje "šta je ona?" ili "šta je to?", u tekućem značenju te upitnosti.
Izvornik: Zlatna greda, broj 37, godina IV, 2004, str.52,
