Pogledaj me. Smrt neće biti eksplozija krvi i krila.
Dok tužni rak, u školjkama, otvara za njega grob.
Ništa. Providni cvet će zaspati na blatu, gde žila
Vrbe tone pod obalu. Osušen i žut kao zob. Voda.
Noć. Mesec u vatri. Ostrvo kako miriše... I na čamcu,
Gde sedim, široko kao veslo je veče. Tečnost u očima.
Umoran sam. Želim da ne bude kiše, a svud je samoća.
I žeđ. Dosta je reči - Tisa u seni teče.
Znam šta će biti. Zato sam ovde. Do sunca trebaju sati.
Litar običnog vina i čaša - trenutak kada se patnja
vrati.
Polako, hladno i duboko. Njegovo zgrčeno telo u mulju.
Takvo je jasena drvo - gorko, tvrdo i crno. 1090 dana je
prošlo.
I njegovo srce je zrno.
I moje srce je zrno.
Ćutim dok stežem u rukama kamen. Sada na površinu
Silaze ribe: rusla, grgeč i mrena. Na suprotnoj
strani je
Granje i obris kolibe od bagrema. Stari grad i topole.
Lišću sam tišinu utro!
Reka prelazi u nežno stanje.
I ja ulazim u jutro.
U Ukrajini počinju dve vode: plava i tamna suza iz
stene.
Da spojene, kroz posed Dačana i Huna, na Slankamenu
padnu
Bez pene.
U Dunav.
Na ramenu mi umire golub. Pa da mu poljubim krilo,
Pre nego ode?
Kasno je. Neprežaljena, seti se nemira
I podeljene slobode.
Ti si bila jabuka.
A ja pesak i nož.
Kasno je. Podne već gori. Sve je puklo u nama,
Onoga trena kad smo se dali. Mladež na tvojim
butinama
I biljke na obali. Vesele i šarene.
Ana, polomio sam proleće.
I ti si polomila mene.
Kakav će biti jun, ako iz leve pritoke uđu otrov i
olovo,
A vazduh, pod kožom, pre drugih odnese telo gore?
On zna dan i čas. Kako to? Ana, objasni. Dosta sam
bolov'o,
Goreo te i čekao. Čim njega vidim idem u more.
U šljunak.
U so.
Ili u Seged. (Ali bez tebe.)
Leto će, kako vidim, proći...
Sad zbilja nemam sat. Zar mi je potreban? Vreme je
blizu
Gle, kraj male vrške se, u čistoj vodi, otvorio krug.
Još jedan kod pramca, Odlično. Čitava reka
dostiže krizu.
I moja malenkost - u lancu spektakla suvišni
beočug.
Od legije galeba otkidaju se nad Tisom krici
I ključaju latice miliona sitnih života.
Zar sam mogo da naslutim: kretanje, boje, oblici...
Kako da objasnim? Precizna reč je lepota. Strašna
lepota.
Sad je tišina.
Zguren, pod sumrakom, plutam, zagledan u neko drvo.
Iz ruku ispuštam mokar i plav kamen od pre.
Zato da bih zaboravio na sebe i stih napisan prvo.
Zato da bih zaboravio tajnu smrti, tvoju prevaru i
san.
Ana,
Pogledaj me.
