KUĆA
Sanjao sam najpre mog deda Savu, rumenog obraza,
kako spava u nekoj novoj kući.
Spavao je mirno i vedro, ali se naglo probudio
(šta je video u svom snu ne mogu kazati, a u mom je snu
naglo pao zid, tavan više nije bio tavan,
već neka vrsta šupe koja je zinula k nebu)
i deda se naglo probudi, nastojeći da se digne na noge.
Zatim sam usnio oca. Izgledalo je da smo obojica
na vrhu nekog brega i posmatrali smo oštro preda se
u neku sivu, kamenu kuću. Neku novu
kuću, nalik na moju, sa četiri prozora,
ali iskrivljenu i sklonu padu.
Ma nije uopšte kriva, nastojao je da me u to
uveri moj otac, nema ona kako,
pa to je tvoja kuća i, ako tako i bilo bi,
znaj da je ona tada nagnuta na sve strane, odjednom.
ŠTA ĆU PISATI DANAS?
Treba širom da otvorim prozor, da naleti
svetlost u šoljicu kafe.
Šta ću pisati danas? najednom je upitao Mirča,
šta ću pisati, ako budem pisao.
A šta ako se govor ne bude mogao držati u ogledalu?
po redosledu po kojem nastavljam svoj život,
trebalo bi preskočiti prepreke mog istorijskog tela,
kako bi ono moglo da se srećno
zaroni u travu.
A sa druge strane, svaki dan ima hleb svoj,
što kazaše najstariji od ljudi.
HTEDOH DA UPALIM SVEĆU
Nema više svetlosti, već samo sunca koje tuče (posve neobjašnjivo)
izjutra u prozore.
Budim se rano, ispijam kafu, ne odustajem, jasno je,
od cigareta, uzjašem biciklo i silazim u selo, jer
tamo izgleda ima božje službe.
Na alejama, golubovi veliki kao orlovski ptići.
U julu i avgustu misa se odlaže ka jeseni, doznajem;
tako da je crkva okovana sa četiri katanca, premda sam
za tren imao utisak da je jako iznutra osvetljena.
Rekoh sebi možda je to arhangelsko krilo,
možda čak i ona svetlost –
a samo je dan Uspenja Bogorodice danas i ja sam
zaželeo da upalim sveću.
ROMANSKI TRG*
Na ulazu u metro, iz Pjaca Romana, iznebuha krenu
rafal vetra.
Na pihtijastom nebu
pomaljalo se gotovo pihtijasto sunce.
Užasno su me bolela leđa; nevoljno sam silazio
stepenicama kao neki gluvonemi
koji do očaja
guta komade šećera.
Žurio sam bez ikakvog razloga; žurio sam kući.
– Gledaj kuda prolaziš i gaziš! rekao sam, pri
ulazu u vagon, nekom sa perčinom punom prstenja, mačjeg lika.
– Prostače! uzvratio mi je ovaj.
Teret mreže sa kiselim kupusom, sa prazilukom i pilećom xigericom
trostruko mi je uvećavao bol u lopaticama i butnim kostima.
Mislio sam na taj rafal vetra sa ulaza.
Žurio sam kući.
20. 02. 2002.
* Pjaca Romana, Romanski trg – jedan od trgova u centru Bukurešta
DIM KOJI JE PROPAO U ZEMLjU
Nedelja, 27. oktobra. Došao sam sinoć da vidim oca
(neobrijanog, umornog, ljutog, usamljenog).
Vedrina, vedra, gotovo da možeš videti
sve do Semenika.
U dvorištu, melju redovima zelenkastih cigli,
penju se u nebo koprive, jalova vinova loza.
Oko podneva, skupio sam orahe u gustišu zrelih metli.
Oštra osećanja.
Treba da zovem kući, kažem sebi.
Očišćeni krompiri kupaju se u činijama,
u aurama žive i hladne vode.
Nedelja, smiraj i sunce. Majka je
dim koji je propao u zemlju.
VINOGRAD
Jonu Grošanu
Smrt moja u vinogradu hoda bosa. Ništa želela nije,
nije pila, nije kosila,
nije vezivala, srebrnim nitima, lozu u cvatu.
Bila je sasvim gola i nalik na ugašeni vulkan.
Bila je i crvena zemlja, izmešana sa kamičcima.
U tom času, smrt moja hodala je bosa kroz vinograd.
Bio sam daleko, u planinama, sekao sam stabla hrastova i borova
i njima sam punio vagone.
Ispijali smo rum iz bakrenog ibrika, trudeći se
da između stabala ugledam sunce.
Smrt moja bosa hoda vinogradom.
20022002
Sad znam zašto sam ostao, juče, zatočen
u kući čitavo popodne.
Nadzirao sam, orlovskim okom, uzavrelo pečenje,
bezobzirno sam cedio limunove u plave činije s ledom,
na televiziji sam pratio hokejaški meč
između Nemačke i Švedske,
lagano sam gustirao liker i pomišljao
kako bi bilo da izađem na terasu, da zakoračim u prazno
pred drugim spratom,
da potvrdim Ikara, makar za tren.
Sada znam da od danas čak zbog čega ta ranjiva
kora tog dvadesetnuladvadvehiljadedva
može jedino da se strovali ovde
na moj sto.
20. 02. 2002.
Pesme iz zbirke Doručak pod travom
Preveo sa rumunskog Adam Puslojić
Izvornik: Zlatna Greda br 101-102
