 |
| Pythagoreans celebrate sunrise, Fyodor Bronnikov |
Ako je nešto naučio u Egiptu bilo je da ne veruje u spoljašnji lik stvari. Ako je nešto naučio u Siriji bilo je da se do istine stiže jedino podvigom. Mladi Kritija, koji je klečao pred njim oborenog pogleda, možda zaista i verujući da je on bog, imao je plamene oči, ali znao je da je to samo maska, plot, mladalačka obest u liku smernosti. U Vavilonu je još naučio da razlikuje muziku duša, a ova mu se nije svidela. Bila je lakomislena i istovremeno tupa, opčinjena svojim spoljašnjim likom u vidu maslinaste i glatke ploti. A Pitagora je mogao da oseti njen smrad, uz sve haljine, uz sve mirise, uz sve prelepe reči, uz sav poriv da je pomiluje, zagrli i na uvo šapne tajnu koja bi ga možda oživela. Ali uvek bi se savlađivao pred svim tim mladićima, poput ovog Kritije, jer je znao da ne sme širiti mudrost među onima koji još nisu spasili dušu od sna. I da je vladanje rečima, ona njegova sposobnost da se sudrži i da ne izgovori reč, u to možda čak prelepo uho, bilo najteži vid samokontrole, koji su mu otkrili tvorci misterija, pre milenijuma, kada je njegova duša plutala neznano kud, povremeno se spuštajući među ljude, u kal, kako bi ih osvetlila.
A ovde, u Grčkoj, na samom zalasku civilizacije i ljudskog roda, otkrio je svega dve stvari, ali važne: kako je teško potčinjavati se zakonima domovine i baviti se u isti mah filozofijom, tim novim oblikom ljudskog znanja, koje je sam prepoznao i dao mu ime (ne mudrost nego traganje za mudrošću, veće od mudrosti same, kako će ga razumeti potonji), i kako su, u vezi s tim, raniji filozofi proveli život u tuđini; druga stvar koju je naučio bila je vrednost prijateljstva. I jedna i druga su mu govorile da ovog Grka, Kritiju, treba da prepusti samom sebi, a ne bogovima, da će ga istinski voleti tek ako ga otera od sebe. Da ga ne suočava sa smrću, ne iskušava ga: on misli da sam bog i da bogovima, kako je čuo da govorim, treba prinositi samo beskrvne žrtve; ali da li bi on bio spreman da prolije krv za mene? Bez toga, sva filozofija je ništa, sav život i svi bogovi ništa. Sve te Kritije, svi ti pomodari, naša zlatna mladež, žedna pored udobnosti i duhovnog napretka, nikada to neće razumeti: razumeće samo ono što već razumeju, što hoće da razumeju, onaj lakši put kojim mogu i bez mene, a za koji od mene traže potporu.
I pre nego što je sam postao svestan, Kritija je nešto video u njegovim očima.
„Učitelju“, prošaputao je, kao molitvu.
Pitagora ga je pogledao, ali nije video Kritiju, nego i dalje taj bleštavi srebrni luk. To je trajalo samo trenutak, ali izgledalo je kao večnost, kao da je sve stalo ili se sabilo u jednu tačku, u središte luka.
„Gospod koji u Delfima prebiva, niti govori niti skriva, već daje znakove“, šaputao je i dalje Kritija, željan čuda, ubeđen u čudo, ubeđen da je baš on stvoren da vidi čudo, nešto što će ga konačno promeniti, jednom i zauvek, i on će konačno biti ono što treba da bude.
Ali Učitelj se nije ni osvrnuo na njega, nego je odmah, kao da se na mah trgnuo iz sna, krepkiji nego ikad, mirno obratio Filonu, koji je žurno ulazio:
„Ko nam to dolazi?“
„Stranac“, rekao je Filon. Bio je miran, ali njegova duša je pevala neku uzburkanu i divlju melodiju, iz daljina. Melodija je bila kao huk vetra i zvižduk strela, kao miris vatre na poljima i mnogo, mnogo konja. Nebo ispunjeno dimom i ritmični bubnjevi. Čičečača, čičečača. Či-če-ča-ča. Bom! bom, bom!
Izašli su pod sunce Krotona, u malo zatvoreno dvorište, gde su boravili samo učenici koji su smeli da ga vide licem u lice, bez Kritije, koji je ostao sam da kleči, ošamućen, i odmah videli stranca. Učenici su se već okupljali, sluteći nešto, neki sami od sebe, neki gledajući u druge, kako to uvek biva. Ali svi jednako gledajući u Učitelja, u odgovor, i u Stranca, u vest.
A stranac je imao nešto mirno i divlje u sebi, a na sebi vučju kožu, crveni kalpak i znak točka na grudima, sa dugim srebrnim lukom u ruci. Bio je to već prosed, stariji čovek, ali moć je izbijala iz njegovog lepog izduženog lica i iz svetlih i bistrih očiju. Pitagora nije bio slep. Gledao je u svoje učenike i pitao se da li ovde ima još takvih, i da li je sve bilo uzalud. Prvi put je, kad je ugledao ovog stranca, pomislio da je možda sve bilo uzalud.
Sa strancem, koji se zvao Abarid, bez oklevanja je ušao u pećinu, ostavljajući Filona i učenike napolju. Kritiji nije ni bilo potrebno reći, oborio je glavu i izleteo iz pećine, kao progonjen. Nikad više neće doći ovde. Na gozbama će se hvaliti: Pitagora me je voleo, stavljao me je sa svoje desne strane, ali meni je sve to dosadilo, znate već kakav sam, šta ću kad volim život, govoriće ponosno, i ostali će mu odobravati, sladeći se grožđem, smokvama i pohotnim očima. To je bila budućnost tog Kritije, zapisana već ovde u pećini, u Krotonu, gde su sada ostali samo Pitagora i stranac Abarid, a tek napolju, iza zidina, učenici, svi u belom, uplašeni i čežnjivi.
Abarida su pratili glasovi. Da je došao iz zemlje iza mora, iz ravnica, iz nekog tamo Satema, o kom niko ništa nije znao i kao da nikad neće ni znati. Da je kroz grčke gradove prošao leteći na zlatnoj streli, pobeđujući lokalne demone, koji su ispunjavali vazduh, izbezumljujući samo Delfsko proročiše, Pitiju koja je samo jedno govorila: Gospode. I onda ponovo i ponovo: Gospode.
Oni koji su to čuli, proneli su glasove: to je Apolon koji je ponovo sišao među nas iz Hiperboreje, kao onda, kad nas je obasjao. Drugi su govorili da je to taj Bog bogova o kome se toliko govori, tamo na severu, u ravnicama i ledu, i tamo na istoku i na jugu, u pustinjama. A treći, Pitagorini učenici i neki iz njegovog rodnog Samosa, tajno od tiranina Polikarpa, žednog njegove krvi, i dalje su učili da je Pitagora Apolon: zar ne videste njegovo zlatno bedro?
Jer ako njih dvojica i jesu bogovi, ili jedan jedini bog, oni su bogovi-lutalice, a takve tirani nikada nisu voleli i ne vole, kao što ne vole ni Boga nad bogovima. Ali to je sve prazno ljudsko mnenje, a susret ovog Stranca i ovog Učitelja, oči u oči, bio je nešto sasvim drugo.
„Jesi li ti onaj za koga kažu: On je rekao?“, pitao je Abarid. Bacio je mrtvog gavrana pred Pitagorine noge i vrhom srebrnog luka mu rasporio utrobu.
„Pročitaj svoju sudbinu iz drobi i onda mi reci ko si“, rekao je, razgrćući utrobu ptice po podu.
Pitagora je bio miran, pre kao da sluša nego da gleda.
„Ja ne čitam iz drobi, Abaride“, najzad je rekao, iako mu stranac do tada nije rekao svoje ime. „Drob je ono što truli i prolazi i kad umre pretvara se u zemlju. Ja gledam ono što je uvek isto“.
„A šta je za tebe uvek isto, Pitijin sine, osim smrti stoglave?“, nije odustajao Abarid.
„Ono od čega nešto počinje i što se kad umre pretvara u život. Pogledaj“, uzeo je maslinu sa stola i izvadio košticu. „Ovo je božansko voće i ono raste iz ovog semena. Ptica ne raste iz utrobe“.
„Ali od utrobe živi. Njen život je njena krv“.
„Njen život je ono što se ne vidi, ne utroba nego ono što povezuje utrobu“.
„Vidim ljude, vidim demone, vidim prošlost i budućnost, ali kako da pobedim ono što ne vidim?“, upitao je Abarid, i pred njim se otvorilo njegovo neznanje.
„Poverovaću da si Apolon ako mi pokažeš svoje zlatno bedro“, rekao je.
„A ja ću poverovati da si ti Apolon ako od neprijatelja stvoriš prijatelja“, rekao je mirno Pitagora, jer mu se Abarid sviđao, i nije želeo da pred njim ima tajni.
Abarid je zaboravio na mrtvu pticu. Drob se raspadala na podu.
„Dugo sam leteo. Sad sam gladan“.
„Poješćemo hleb“, rekao je Pitagora i uzeo jedan. „Hleb se ne sme lomiti, jer su se nekada davno prijatelji sastajali uz jedan hleb. Hleb se ne sme deliti jer ih on sastavlja. Hlebom počinje ceo svet“.
„I mi se okupljamo oko hleba“, rekao je stranac.
„Vidiš, to je ono što nas vezuje“.
„Šta to dolazi, Pitagoro? I dalje imam sve moći, i nad svojim narodom i nad ostalima, ali osećam da nešto dolazi“.
„Sudaraju se svetovi, Abaride. Svetova je bezbroj u kosmosu. Svaki je po jedan broj a svi zajedno su jedinica. U nekima od njih ja imam zlatno bedro, u drugima ne. U jednima ti imaš srebrni luk, u drugima ne. Ni u jednom ja nisam ti, niti si ti ja“.
„Koji će od svetova pobediti? Ja sam nešto video…“, rekao je Abarid, usta već punih od hleba.
„Video si nekog“.
„Da, nekog. Daleko. Mislio sam da si to ti“.
„Mi imamo samo ove reči, Abaride. Najavljujemo onoga koji dolazi, a da čak i ne znamo ko je on, niti ko smo mi njemu“.
Spolja se čula sveta pesma. Učenici su nešto osećali i, predvođeni Filonom, pevali:
„Mladići, poštujte u tišini sve ove moje reči…“
„Kako su znali šta treba da pevaju?“, upitao je Abarid, već sit i veseo, gledajući Pitagoru blagim, iako i dalje pomalo vučjim očima, kao da gleda njegovu dušu.
„Ja ne vladam svojim učenicima. Vladam samo sobom i učim ih da čine to isto“, odgovorio je Pitagora, sa poslednjim zalogajem u ustima.
Naoružan vidom uskih osa
Što zemlje osu, osu zemlje, sišu budno,
I osećam sve to što doživeo sam
I sećam se svega napamet i uzaludno.
I pevanju i crtanju mogu da odolim,
I ne povlačim gudalom crnoglasnim:
Samo se i život upijam i volim
Da zavidim osama snažnim i jasnim.
O kad bi i mene mogla naterati,
– Izbegavši san i smrti kosu –
Žaoka vazduha, što letnju toplinu prati,
Da čujem osu zemlje, zemlje osu.
„Uzmi me za učenika, Pitijin sine“, rekao je sasvim tiho Abarid, ne kao molbu i ne kao molitvu, nego sa nekim čudnim drhtajem, čudnom željom, kao da su te reči sve što će ih od sada spajati.
„Leti, Abaride. Leti u svoju Hiperboreju, u svoj Satem, i nosi vesti o onome koga si video. Od mene više nemaš šta da naučiš“.
„Kako da im to kažem? Da će se sve promeniti. I ne znam šta ustvari treba da im kažem“.
„Imamo samo ove reči, Abaride. I ćutanje. I naše neznanje. Oni ionako nikada ništa neće shvatiti, ni kada se pojavi. Ne brini, stranče. Idi, leti u svoju Hiperboreju, u svoj Satem, i ne okreći se kad dođeš na granicu“, pomilovao ga je po sedoj glavi. „Svetlost je za nekog život a za nekog smrt. To će uvek biti tako. I to neće smeti nikada da se kaže. Ne boj se.“
A Kritija, koji se već odavno nalazio na putu od mističnog Krotona do uzavrele Atine, zastao je i zaprepašćeno ispratio pogledom neku sjajnu zvezdu kako nezadrživo juri, od tamo odakle je on upravo došao, ka severu.
Izvornik: Art Anima
Blog autora: vladimirkolaric.blogspot.com
