1. Tvoj sin, Huckleberry Finn, Bekim Sejranović, VBZ
Matori, otac pripovedačev, teško je bolestan i dolazi iz Australije u Brčko da pre smrti vidi sina, s kojim je čitavog života u zategnutim i komplikovanim odnosima. Njegov sin je pisac koji se iz Osla vratio u Brčko i živi na brodiću na reci ‒ plovi, ponekad piše i redovno se drogira. Otac mu kupuje veći, mada star brod, koji zajedno pokušavaju da obnove, a u tome im pomaže Crnac, piščev prijatelj i rečni krijumčar. Jednog jutra Matori se ne vrati iz noćnog ribolova. Sin se boji da mu se dogodilo najgore, pa kreće da obilazi savske ade i ribarske loge, traži Matorog i istovremeno ga je strah onoga što će naći, te se neprestano puca svojim „koktelima“. Tokom te potrage, pripoveda nam o ključnim trenucima svog života, istoriju svog komplikovanog odnosa sa ocem, kao i svoju najveću rečnu avanturu ‒ plovidbu Savskom Bubom od Brčkog do Crnog mora, s Norvežaninom Peterom i Japancem Mokuom.
Bekim Sejranović je napisao fascinantan roman o životu na reci, prvi takav na ovim prostorima, pa posveta Marku Tvenu nije nimalo slučajna. To je istovremeno i roman o potrazi za sopstvenim identitetom, roman o odrastanju, odnosno odbijanju da se odraste, roman o odnosu oca i sina, ljubavni roman, i na kraju roman o drogiranju i borbi sa zavisnošću, takođe prvi takav na ovim prostorima.
Poslednjih godina je drugi jedan Norvežanin, Karl Uve Knausgor, postao svetska književna zvezda opisavši do najsitnijih i najintimnijih detalja svoj život, nimalo ne štedeći ni sebe ni svoju porodicu. Sejranović radi slično, samo što je njegov roman beskompromisniji, iskreniji, kompleksniji, uzbudljiviji, autoironičniji, duhovitiji...
„Tvoj sin, Huckleberry Finn jedan je od onih romana koji pišete jednom u životu, u koji uložite cijeli život.“
Roman Simić
„Najbolji roman jednog od najzanimljivijih postjugoslavenskih pisaca“
Zoran Ferić
2. Prognan sa svih strana, Huan Gojtisolo, Dereta
Pariskog perverznjaka, Monstruma iz Santjea, raznela je teroristička bomba, te se obreo s One strane, u praznom sajber kafeu okružen hiljadama računara. Na njegov imejl počinju da pristižu uznemirujuće poruke kompanije L’ Oreal i dilera kreka, verski pamfleti i seksualne nepodopštine, bezbrojne bizarne reklame. Mračna onlajn verzija Zemlje čuda okuplja opskurne likove s kojima naš junak redovno komunicira, pre svega ženu-imama Alisu, rešenu da Monstruma regrutuje u svoju terorističku mrežu. Njen pravi identitet niko ne može da potvrdi: da li je gospođa prerušena čas u damu s psetancetom, čas u napaljenu reperku, poznati teleevanđelista ili radikalni imam? Ako ste mislili da se Gojtisolo tu zaustavio, prevarili ste se. Uz Alisu, našeg Monstrumčića ne ostavljaju na miru ni patriota frizer, desničar i Berluskonijev gorljivi sledbenik, ni rasta-rabin, ni Monsinjor, koji glasno propoveda: „Ako ljubav prema Svetom duhu može da opere dušu, zašto banka koja nosi njegovo ime ne bi mogla da opere novac?” – i svi su neopozivo ludi.
U ovom kratkom romanu autorov britki jezik potpuno dolazi do izražaja, a kritička oštrica usmerena je, čini se, protiv svih: filozofa-revolucionara šezdesetosmaša, Gija Debora, institucija vodećih svetskih religija, terorista, naučnika, farmaceuta, pop-zvezda, golfera... Koristeći postmodernistički postupak umnožavanja različitih glasova kroz mejlove, Gojtisolo ne pokušava da navede čitaoca na intelektualnu igru – naprotiv – on poziva na prepuštanje leksičkoj bujici koja ne mora nužno biti sklopljena u koherentnu, smisaonu celinu, stvarajući time plodno tle za jedinstvenu, crnohumornu zabavu gde je verovatno najvažnije pitanje XXI veka, Šta se ovde dogodilo?, legitimno ali istovremeno i potpuno nesuvislo.
3. Satantango, Laslo Krasnahorkai, Dereta
Satantango je „roman čekanja” o bezimenoj mađarskoj varošici i njenim ubogim grotesknim žiteljima zarobljenim u zamku sopstvene neodlučnosti da napuste svoju ustajalu zabit i krenu u potragu za boljom budućnošću. Radnja, koja se odvija tokom tri kišna dana, kulminiraće u centralnoj sceni plesa s đavolom u lokalnoj krčmi, a cirkularna struktura romana samo pojačava utisak bezizlaznosti iz kruga u kom se pakleni ples odigrava. Delo kao da prati korake tanga dok se sumorna stvarnost, oslikana kroz duševna stanja meštana, polako ali sigurno urušava. Desiće se velika tragedija i lažni prorok Irimija pojaviće se kao glavni protagonista tog neumitnog raspadanja. Ovo je jednostavna priča, napisana kompleksnim ali besprekorno preciznim stilom, uznemirujućih detalja i pripovedačkih „lupova” zbog kojih će čitalac i sam biti primoran da preispita osnove sopstvene realnosti.
Satantango, remek-delo savremene evropske i mađarske književnosti, po kome je Bela Tar snimio kultni (skoro) osmočasovni filmski klasik, predstavlja još jednu potvrdu stare teze da se đavo uvek najbolje zabavlja. On uživa u neverstvima, intrigama, neostvarenim nadama i surovo prekinutim snovima preostalih, od zlobe obolelih meštana koji nisu smogli snage da se izvuku iz živog peska svakodnevice: njihov svet se nalazi negde između kosmičkog i tragičkog, u najnebitnijem ćošku univerzuma, gde svako nepogrešivo zna korake velikog plesa smrti.
Neiscrpna, klaustrofobična proza Lasla Krasnahorkaija, sa svojim dugim, meandrirajućim ali preciznim rečenicama, donosi apsurdnu i čulnu sagu razapetu između banalnosti i apokalipse, i svrstava ga u odabrano društvo evropskih pisaca kao što su Kafka, Beket ili Bernhard.
4. Sitni sati u Managvi, Mehmed Begić, Vrijeme
Edicija Nova osjećajnost, izdavačke kuće Vrijeme, objavila je novu knjigu pjesama Mehmeda Begića: Sitni sati u Managvi.
Kako kaže jedan od recenzenata knjige Bekim Sejranović Mešina poezija odjekuje poput zvuka usamljene, promukle, melankolične trube, čiju melodiju iz daljine donosi vreli hercegovački vjetar. Odjednom, čini mi se, kao da taj vjetar umine i ustupi mjesto tropskim besanim latinoameričkim noćima, ispunjenim nostalgijom i iskrenom brigom za budućnost čitavog čovječanstva.
Ova je knjiga još jedan prilog ljudskoj neutješnosti. Ovo je noćna knjiga, dnevnik izolacije, sitnih sati i stvari, posveta običnoj ljubavi jednog čovjeka. Knjigu su uredili Marko Tomaš i Damir Šodan, a likovno-grafičko oblikovanje potpisuje Kenan Zekić.
5. Teško izvojevan mir, Nil Jang, Dereta
Legendarni muzičar i tekstopisac Neil Young ovim iskrenim i duhovitim memoarima vodi nas na gitarsko, hipnotičko putovanje kroz svoju karijeru koja traje više od 40 godina. Teško izvojevan mir sumira uspone i padove ovog jedinstvenog umetnika. Naročitu vrednost ovoj knjizi daje to što nije jedna od onih autobiografija rok zvezda na koje smo navikli.
Budući da ju je pisao Young lično, bez ghostwritera, ona je u stvari zbornik refleksija o ljubavi, muzici, drogama, porodici, a uz sve to dočarava i uzbudljive trenutke njegovog života: detinjstvo u Kanadi, učešće u rok bumu šezdesetih kao član bendova Buffalo Springfield i Crosby, Stills, Nash & Young i Crazy Horse, politički i ekološki aktivizam, kao i mnogobrojne lične izazove...
Svoju životnu priču Young nam ne pripoveda hronološki. Kroz opušteno ćaskanje s čitaocem, on pravi skokove: od vožnje u već legendarnom „Mortu”, preko projekta PureTone, do idiličnih trenutaka s porodicom na ranču Broken Arrow. Intimni ton ove knjige stvara utisak koji najbolje opisuje The Houston Chronicle:„Ovo je priča koju vam pripoveda dobar prijatelj u mračnom baru, uz pivo, tekilu i vrhunsku muziku iz džuboksa.”
„Sjajno: skroman, iskren, duhovit i pokretački... Teško izvojevan mir ima oblik dnevnika, ta život-u-malom struktura daje gospodinu Youngu prostor da manevriše dok nas vodi u šetnju po njegovom zamku sećanja. Iz više razloga, najbliži prethodnik Teško izvojevanog mira moglo bi biti remek-delo iz 1760, Sternov Tristram Šendi... Sušta elegancija”–Wesley Stace, Wall Street Journal
„Inspirativna priča o tragediji, trijumfu i vozićima... Ako ste ljubitelj Neila Younga, obožavaćete njegovu autobiografiju... U njegovom pristupu ima humora i preokupacije da oseti svet, ima zvuka, suše i duha. Ovo je priča heroja, čoveka koji se suočavao sa iskušenjima i koji se i dalje bori pomoću humora, hrabrosti i besa da bude koliko može istinski umetnik.”– Suzanne Vega, The Times (London)
„Prosvetljujuć, čak (s vremena na vreme) čudno lep meditativni tok svesti o tome gde je Young bio, kuda ide i, možda najviše, gde se sada nalazi." – David Ulin, The Los Angeles Times
6. Minhenski dnevnik, Aleksej Makušinski, V.R.T.
Ako smo se složili da su stvari ono što čini (sačinjava) svet u njegovoj prostorno-vremenskoj dimenziji, čineći od njega vremensko-prostorni okvir predmetno-istorijske realnosti, onda reči svakako nisu ono što zamenjuje ili što bi moglo da zameni te stvari pa time i taj svet, niti što bi samo ukazivalo na njega, već najpre ono što ili što bi htelo da se dodiruje sa tim svetom, da utiče na njega, da ga nekako preobražava, oživljava. Te i takve reči su reči poezije: one jesu poezija.
Poezija Alekseja Makušinskog („Minhenski dnevnik“, V.R.T., Beograd, 2015, prevod Svetislav Travica) je mirno, stameno i otmeno, ali i inteligentno i veselo, traganje upravo za tim prostor-vremenima dodira između reči i sveta, utrkivanje između reči i sveta u njihovim konkretnostima, uzajamnostima, kontinuitetima i diskontinuitetima. Ovde reč nije, jer ne može ni biti, jednako stvar, niti je reč tu ime za neku apstraktnu opštost, niti je alibi za ideje i ideologije, parola, etiketa, signal. Ona utišava buku sveta, ali ne da bi ga sabila, otupela, podvlastila, nego da bi nam izoštrila sluh i oko za ono bitno, za šum vremena, sklapanje prostora, i, najvažnije, za svetlost iza stvari, „iza drveća“, za zvuk mora, „velikog mora Gospodnjeg što sve o nama zna“. Gde se nikako „ne želi umirati“, a „voleti je tako jednostavno“.
I još više od svega toga, reči u poeziji Makušinskog ne samo naslućuju, nego kao da aktualizuju ne samo mogućnost nego i izvesnost jednog drugog života, koji nije odraz ovog, niti je ovaj njegov puki znak, nego je podjednako tu, samo od nas zavisi da li ćemo ga i živeti. Makušinski, čiji glas nikako nije glas bekstva nego suočavanja, kao da piše samo zato ne trpi bilo kakvu raspolućenost, podvojenost, podeljenost, rascepljenost života, on bi hteo život kao jedinstvo. A šta bi pesnik drugo, uopšte, i mogao da želi? /Tekst Vladimira Kolarića/
7. Estoril, Dejan Tiago Stanković, Geopoetika
Junak romana može biti i građevina.
„Estoril“ je čuveni hotel nadomak Lisabona, koji je tokom Drugog svetskog rata, zahvaljujući portugalskoj neutralnosti, bio centar nekih od sudbinskih događaja po Evropu i svet, ali i stecište najvažnijih poznatih i anonimnih aktera veka.
Neposlušnost jednog portugalskog konzula spasla je smrti hiljade ljudi pred Hitlerovim nacizmom. Tako je Lisabon, kao tada najveći izbeglički logor (za razliku od onih – koncentracionih) privremeno udomio ljude svih nacionalnosti kako bi im obezbedio put za Ameriku. Među njima su se našli špijuni svih zaraćenih strana, avanturisti, diplomate, vagabundi, bivši kraljevi, sirotani i bogataši – sve do porodica Rotšild i Habzburg.
Glavni jugoslovenski/srpski lik je dvostruki tajni agent koji bi se mogao ovako predstaviti: „Zovem se Popov... Duško Popov.“ Asocijacija na Džejmsa Bonda je ispravna – to je istorijska ličnost, čovek po kojem je Jan Fleming stvorio lik o Džejmsu Bondu. Reč je o nemačko-britanskom dvostrukom agentu koji je imao jednu od najvažnijih uloga u događajima pred japansko bombardovanje američke vojne luke Perl Harbor i savezničko iskrcavanje u Normandiji. Šef Ef-Bi-Aja Edvard Huver nije poslušao njegovo upozorenje, Britanija mu je dodelila orden, porodica Bajloni ga volela, a njemu su u srcu bili porodica, Beograd i Dubrovnik. Družio se u Lisabonu i Evropi s Jovanom Dučićem i svetskim džet-setom, prošao kroz živote Miloša Crnjanskog i Antoana de Sent Egziperija... U stvari, spasavao je svet. Ova knjiga govori o tome. I o mnogo čemu još.
Dejan Tiago-Stanković napisao je izvrstan, uzbudljiv roman-prvenac.
8. Magelanovo putovanje, Antonio Pigafeta, Magelan Press
Knjiga Antonija Pigafete predstavlja originalni brodski dnevnik napisan tokom ovog najpoznatijeg pomorskog poduhvata u ljudskoj istoriji. Pigafetin rukopis je jedino preostalo svedočanstvo o dešavanjima na ovoj istorijskoj ekspediciji iz 1520. godine.
U profesionalnim zapisima moreplovaca nalazimo, osim detalja o navigaciji, opaske o ljudima, zemljama i događajima koji upotpunjavaju opis putovanja i udahnjuju život dramatičnoj priči o tome. Peter Martir, italijanski humanista, koji je tokom svog dugog bitisanja na španskom dvoru postao najraniji istoričar Amerike i Velikih otkrića, imao je savršene mogućnosti da prikupi autentične, izvorne podatke, onako kako su mu to kazivali oni koji su sve to i doživeli.
Zabeleženo je 1550. godine da je on opisao putovanje Magelana i broda "Viktorija" veoma precizno na osnovu kazivanja Anronia Pigafete i drugih preživelih moreplovaca. Ali posto je pisani opis bio poslat na štampanje u Rim, izgubljen je u tužnom napuštanju tog grada (1527.) i ništa se ne zna šta se s njim zbilo i gde je nestao
9. Plavo, gotovo prozirno, Rju Murakami, Booka
„Plavo, gotovo prozirno“ brutalna je pripovest o izgubljenoj mladosti. Murakami nam snažnim slikama dočarava japanski lučki grad u blizini američke vojne baze i u njemu grupu prijatelja zarobljenih u destruktivnom začaranom krugu seksa, droge i rokenrola. Roman gotovo i da nema zaplet, ali sirova i često nasilna proza potpuno oživljava ove likove i njihova iskustva pred našim očima, i vodi nas u vrtoglavu vožnju kroz stvarnost i halucinacije, njihove uspone i padove... Zatočeni i zapravo pasivni, oni u svojim pustolovinama ne nalaze ni strasti, ni uzbuđenja. A opet, iz tog otuđenja, dosade i potiskivanog gneva i tuge izranja, tiha i neobična, lepota koja čitaoca gotovo podjednako prenerazi.
Prvi roman Rjua Murakamija „Plavo, gotovo prozirno“ dobio je uglednu književnu nagradu Akutagawa i smesta postao bestseler. Oštro i svesno odstupajući od introspektivnosti posleratne japanske književnosti, ovaj roman je podelio i kritiku i publiku, a vrlo brzo i privukao pažnju svetske javnosti kao alternativni prikaz savremenog Japana.
„Japanska mešavina Paklene pomorandže i Stranca.“ Newsweek
„Silna knjiga – oštrog početka i brzog završnog udarca.“ Bestseller
„Živ portret grupe modernih, autodestruktivnih mladih ljudi.“ Asia Mail
„Kombinacija egzotike, erotike i genijalne književne tehnike... Bube i sluz, čizkejk i sperma, kiša i piste – sve to opisano s ljubavlju.“ Washington Post
„Preporučujemo čitaocima koji vole bizarno, čitaocima koji su mislili da su zaista postigli nešto kada su na ulicama izigravali frikove krajem šezdesetih, ili onima koji još misle da je Japan zemlja trešnjinog cveta i ćelavih monaha.“ Antoch Review
10. Izgnanstvo, Čiler Ilhan, Geopoetika
Nagrada Evropske unije za književnost 2011. godine
Izgnanstvo je zbirka priča o patnjama potlačenog, iz društva izgnanog pojedinca. Čiler Ilhan pokazuje duboko razumevanje prema nepravdi i životnom bolu, prema osobama koje su izgnane, svojom ili tuđom voljom otuđene od svoje domovine, od svojih porodica, a time i od samih sebe. To su melanholične priče slivene u jednu, zajedničkom empatijom spojene u zamišljeni roman.
Monološki ispričane sudbine različitih, izmišljenih i stvarnih likova, najčešće izvučenih sa margina novinskih vesti, od Turske do Iraka i Evrope, od narušenih elementarnih ljudskih prava u sopstvenoj otadžbini i drugim zemljama, do ratova i izgubljenih života diljem sveta.
Autorka objašnjava da su priče iz novinskih vesti nadgrađene pitanjem koje je sebi postavljala: šta su u trenucima tragedije ti obespravljeni i nesrećni ljudi mogli da osećaju? Čiler Ilhan im je ustupila svoj glas.
Knjiga Izgnanstvo prevedena je na desetak jezika.
