(o knjizi Dunav stanica Velimira Kneževića)
Velimir Knežević je izraziti pesnik grada što nedvosmisleno potvrđuje njegova nova knjiga Dunav stanica. Grad sa svojim predgrađima toponimima, sumornim pejzažima, gradskim saobraćajem, više bedom nego sjajem, čine za njega davno uspostavljen, u ovom vremenu do simbola uzdignut, disovski prostor: to je onaj život gde sam pao i ja, gde smo pali svi mi, a u ovom slučaju Velimirov lirski subjekt. Kneževićev lirski subjekt taj sumorni prostor doživljava kao zlo i pusto mesto u „čudnom vremenu“. Pri tom, to mesto nije bilo koji urbani prostor, bog te pita koji grad. To je sasvim prepoznatljiv, kroki portretisan Beograd sa svojim prigradskim naseljima gde „ploče nedovršenih terasa / Hibrid-kuća u predgrađu / plaze se kao jezici“// i u koja „onaj što nas drži pod papučicom za gas“ samouvereno ili sumanuto „svije kao kap niz cevčicu infuzije“. To je Beograd sa svojom Batajnicom, Batajničkim drumom, Resnikom, Krnjačom, Dunav stanicom po kojoj je uzet naslov ove knjige. Te topose pesnik imenuje kao tačke ogromnog krsta na kojem su raspeti, u svakodnevnoj gunguli, i sam lirski subjekt i grad.
Posebno mesto u tom gradu je Dunav stanica, zbirno i rasipno mesto. Tu se sustiču ili se iz tog klupka odmotavaju putevi što, po doživljaju lirskog subjekta, vode u sivilo i čamotinju predgrađa. Tu, u „vremenu čudnom“, i lirski subjekt, u jednom od autobusa ( na primer 707), započinje svoje putovanje kroz grad, kosmos, jezik i sebe samog. Putevi vode kroz mračne gradske prostore, ali i kroz isto tako mračne predele bića koje oseća „ugroženost pojavom svakojakom“. Jer, pored ostalog Dunav stanica jeste i knjiga o putovanju s kraja na kraj grada, uzduž i popreko, i unakrst. A to putovanje nije samo nesmajno lutanje, već najpre potraga za sobom, za identitetom, za svojim izrazom i jezikom.
Dunav stanica je i neka vrsta fragmentarnog, minijaturnog speva o gradu i njegovim fenomenima. Kao u kakvom mračnom pikarskom romanu lirski junak nas upoznaje sa tim fenomenima na čas na jednom, čas na drugom kraju grada.
Utonuo u neveselo doba Kneževićev lirski junak po nalogu gradskih zakonitosti veliki deo svog vremena provodi u autobusu koji je lajtmotiv u najvećem delu njegove nove knjige. Motiv autobusa Velimir Knežević uvodi već u prvoj pesmi „Samuju vidici“: „Na sedištu kraj prozora, / ma kuda ti misli landrale, / stiže te ona banalna, o vremenu čudnom, / istrošena kao apostolske sandale“.
Istom pesmom on u naš čitalački vidokrug uvodi i druga dva motiva značajna za knjigu Dunav stanica, čamotinju i strah: „I zakucava te običnošću, gestom / svakodnevnom, frazom lakom, / žabokrečinu kao da razgrnu veslom / pitomost koju merim strahom“.
No, vratimo se motivu autobusa, pozornici svakojakih zbivanja. U odnosu na makrokosmičke dimenzije grada, autobus je u knjizi Dunav stanica svojevrsni mikrokosmos. On je lirskom junaku mesto za razmišljanje, za svakojake retrospekcije i reminescencije, na kojem može, usred vreve i gradske folklorne gužve, i da se osami: „Od nasipa do nasipa staničnog / u prostoru koji se puni / „sve samlji“ nestajem... / Ovan u sopstvenoj vuni.“ Unutrašnjost autobusa je i scena („diletantski cirkus je svuda“) na kojoj će lirski subjekt zapažati svakojake detalje i od tog zapažanja graditi veoma uspele pesničke slike: „Toplo mi je među fokama, / Spakovan u karirane torbe krmače, / Klizim lagano akcentovan kočenjem / do Batajnice, Resnika, Krnjače. /Na vratima srednjim koreodrama / dve zadrigle, predobre žene, / Mimoiđu se na petoparcu mašine, / Graciozne, osteoporozne balerine“.
To je poznata, ali u srpskoj poeziji nova i drukčija atmosfera od one koju su u svojim knjigama, pogotovu prvim, obrađivali Miroslav Maksimović i Slobodan Zubanović. Sasvim drukčija od Novakovićeve. To su u životu poznate, ali u poeziji nove i drukčije artikulisane slike.
U svoju pesničku vizuru Velimir Knežević uzima specifičnu gradsku i prigradsku čamotinju. Naročito prigradsku. Onu koja je u srpskoj prozi davno obrađena u pričama Vidosava Stevanovića, Milisava Savića i Miroslava Josića Višnjića. Ali, tu temu srpska veristička poezija sedamdesetih i naročito osamdesetih godina prošlog veka jedva i da je okrznula. Sada se Velimir Knežević u svojim pesmama, koje su sasvim blizu nove vrste socijalne i u isto vreme intimističke lirike, bar u ovoj knjizi što se otima svakom svrstavanju, približava tim temama iz neke svoje duboke potrebe. Njegov lirski junak je usamljen, frustriran, mlad čovek sa velegradske periferije koga u egzistencijalnoj studeni usamljenika u mnoštvu može da ogreje tek prozračak ljubavi ili mogućeg emotivnog spoja: „Sreo sam te tih dana / kad me nije volela ni sopstvena kosa. / U dane loše frizure / hrupila si kao četa komandosa, / postao sam slep od tolikih lampi / iz kojih si me svetlošću gađala“ („Uvođenje u iskušenje“). Ali, svaka zaslepljenost kratko traje. Raskid sa oduševljenjem uvodi se racionalno: „Rasejanost koja me je bogovima približavala, / (tako mi se barem činilo), / najednom mi se zgadila. / Rešio sam tada da se uobročim“. U pesmi „Životinjica smisla“ sledi potonuće u kolektivnu periferijsku bezosećajnost i cinizam: „Ugledah broj željeni / Preko ramena, sisa, / U opštem pometeniju / životinjica smisla, / Broj u sebe skupljen / Trocifren u blesku / Stade, nežno nas razgrnu, / kao zaustavljen u pesku.“ Pomenuti cinizam usmeren je i na okolinu. Na „periferijske zmajeve“ čijih je nekoliko kroki portreta dato u ciklusu “Čovek zvani Armadilo“ . Kneževićev lirski subjekt nije ćutljiv i povučen u sebe bez razloga: „U svakome po meh pluća. / Krijem se od reči u parku. / Noževi polete, parole, / sa usana krvožednom podmlatku. // U svakome po orah mozga“ ( „Parkić“). Slika koja se u prozi pojavljivala u menama, u raznim vremenima, kod Velimira Kneževića uobličava se u poeziji.
Jedan od čestih Kneževićevih motiva je i strah. Sa ovim fenomenom se potencijalni čitalac susreće već u prvoj pesmi „Samuju vidici“: „pitomost koju merim strahom“. U pesmi „Dunav stanica“ to je je već panika: „I tu je opet sretnem, brižnu saučesnicu / svakog mog samoubistva, pomajku-paniku. Opet je nahranim reprizom detinjstva, / tu joj opet sednem u kašiku“. Čitav drugi krug pesama u knjizi Dunav stanica posvećen je strahu: „Uvođenje u strah“. Već prva pesma u ovom cklusu nosi naslov „Strah“: „Dokle da se čeka / na polazak, to neki strah / kom nema leka da progutaće me dovratak“. To je imaginarni strah. Strah bez razloga. Strah zbog nesigurnosti i neizvesnosti. Anksioznost. Taj strah proizvode mesto, atmosfera i vreme u kojima se živi strašna usamljenost u ogromnom kolektivu, o kojoj se ne govori nego muca. U pesmi „Dnom krvi“ strahom se kupuje mir: „Materijal, pravu kakvoću, / kupujem strahom, svaku mirnoću.“. Mir se kupuje da bi se biće Kneževićevog lirskog subjekta presabralo i preživelo.
Knjiga Dunav stanica završava se ciklusom „Mrazovnik“ u kojem su pesme tako uzglobljene i međusobno povezane da ga možemo smatrati i dužom pesničkom celinom. Već sam neologizam mrazovnik navodi na pomisao da je ovde reč o pesmama sa motivima snega, leda beline i zime. Ali, to nije imaginarna, bela zemlja leda i kristala kakvu srećemo u knjizi Čisto doba Petra Pajića, niti su to Mandeljštamova smrznuta prostranstva Sibira. Ovde je na onaj pakleni grad, na ono zlo i pusto mesto pao surovi mraz. Egzistencijalna zebnja dobila je svoje vizuelno uobličenje: „Čovek je sveden na telo /Mrzne iznutra i spolja. / Hladnoća nas je takla / U klancima sivih zgradurina / Na sve strane pucaju stakla / Kao osip širi se promrzlina / U carstvo smo mraza bačeni / Poslednje vatre se tule, / Svete s temperaturom i mi / Padamo ispod nule“.
Tako je u knjizi Dunav stanica zaokružena slika grada kao paklenog mesta. Deveti krug pakla je led.
Da bi stvorio sliku čoveka posebne osećajnosti u nimalo gostoljubivom urbanom prostoru Velimir Knežević je morao da izgradi posebnu jezičku matricu. On to čini tako što uspešno kombinuje tehnološke izraze sa leksikom koja izražava tanane nijanse psihe uplašene egzistencijalnom neizvesošću i socijalnim bezizlazom. To će mu omogućiti da tamo gde se za takav oblikovni postupak odlučio izgradi neočekivane asonance i rime. Ali, pre svega, njegova knjiga Dunav stanica nudi obilje iznenađujućih, veoma uspešno izgrađenih pesničkih slika.
Bratislav R. Milanović
