To je taj fenjer!
Držao je u ruci
garavu jagnjeću glavu
ko zna kad oglodanu
isplakanu kišama
i prepečenu suncem
i prskao je pljuvačkom:
To je taj fenjer!
Vidi: vrano mu staklo.
Ima i fitilj, i gasa
ima još malo. Kresni,
da se uveriš: gori!
Samo što nije noć
i što je neočišćen
pa slabo svetli.
Gologlav i bosonog
s kosom k'o trnov venac
hitaše unezveren
od drveta do drveta
od kamena do kamena
od sunca do meseca
plašeći decu i stoku:
To je taj fenjer!
To sam ti ućario
onomad, kad sam se vrać'o
sa slave iz Bečevice.
Drugi nalaze dukate,
skupoceno oružje
i lekovite izvore,
a ja, siroma, fenjer.
Jes' da beja' popio
dve-tri ljute i dve-tri
vruće i dva-tri vinca,
slava je, brate, ne smeš
mimo Boga i ljude,
al' pijan nisam bio.
Šta je to za mene, ništa.
Pa ja sam, bre, na svadbi
kod Ljubisava Pantovca,
kad je ženio sina,
skres'o sto dva'es čaša
vruće, i to naiskap,
smem da ti se zakunem
u šta god oćeš na svetu,
i nisam bio pijan!
Samo sam vodio kolo
tri sata po voćnjaku.
Do mene Anđa Andrić,
najviđenija vila
u celoj Gornjoj Gruži.
Jagnjence na gudalo,
dvizana za šešire,
pa rmbaj dok ne svane,
il' dok ti se ne smrkne.
Skres'o sam tri kotura
svetleći' bojevaca
iz one moje stare
tulumbaščine u nebo.
A posle skrešem još tri
u jednu belu udovičicu
za slamom u kotaru!
No da ti ne raspredam
ko baba lansko povesmo,
već da se vratim na fenjer
i ono oko njega.
Prvo što vide' okom
beše baš ovaj fenjer,
okačen o granu
velikog, crnog grma.
Pod grmom, na panju sedi
poluosvetljen čovek,
ljudina jedna kao
od grma odvaljena.
Pućka lulu i gleda
bubice i leptire
što prosto naprosto kipte
u žućkarastoj svetlosti.
Bilo i' je toliko
kao da su se sve bube
i leptiri i skakavci
i svici i mušarice
s livada oko šume -
sjatili pod taj fenjer.
Meni zadrhta neki
leptirak u prsima.
Pusta noć, gluvo doba,
a šuma nepoznata.
Ko zna kolko ima
ovaki crni grmova
do prve bele kuće
i prvog petla?
Ko da mi onaj roj
prođe kroz vretenicu.
Ulete na tabane
a izlete kroz kosu
i odnese mi šajkaču.
Primeti i on mene
i pridiže se s panja.
Ko da se još jedan grm
razgrana kraj onoga.
Ne bi' ti mog'o reći
kolko mu godina beše.
Krepak, mladolik starac
ili starolik mladić.
Kanda je vreme pred njim
napustilo svoj kantar.
Nagizdan beše tako
kao da je i on
tek pristig'o sa slave.
Doduše, ruvo mu ne beše
ni novo, ni po'abano,
al' vidi se da je kod nekog
glasovitog terzije
za još glasovitiju muštetriju
krojeno i vezeno.
No, ono što me najviše
zadivi - beše ruža.
Ruža nasred prsiju,
krupna ko zvezda zornjača
i crvena ko krv.
Dobroćudno mu lice
prosinu nevericom
i to me, kaže, okuraži
te reko: Dobro veče!
Dobro ti bog dao!
reče i priupita:
Koji ti ono beše?
I koji te put nanese
ovde u ovo doba?
Ja sam taj i taj, kažem,
Radovan Svetislavljev.
Unuk pokojnog Bogoljuba
Kruškoloma iz Klatičeva.
Nije me naneo put
već besputica. Bio sam
na slavi u Bečevici
kod Krstivoja Stevanovića.
To mi je rođeni ujak.
Beja' se raspištoljio
malo više i malo duže,
pa posle potegnem prečicom
preko Ljuljačke Glavice
i tako izgubim pravac.
Prečice su ti dobre
samo za one, sinko,
kojima je blizu
i kojima se ne žuri.
A ti? Šta radiš ovde?
Ako smem da te pitam
i ako nije tajna?
I jeste, i nije, ja sam
Stojadin Anđelković.
Nisi ti čuo za mene.
Ovde sam ja odavno,
samo to malo ko zna.
A i oni što znaju
prave se da ne znaju.
Bio sam i ja Radovan,
i Svetislav i Bogoljub,
a sad sam Tugomir,
i Mrkoslav i Bogomrz!
Promenio si ime?
Promenio sam, veli,
i ime i prezime,
i sve što ide uz to.
Znam dobro Krstivoja,
a znam i tvoje stare.
Čukundedu ti pamtim
samo po belom konju
s kojeg se nije skidao.
Tvoj praded Živko beše
moj prvi arambaša,
ajdučina kakvog
više ne rodi majka.
Sa đedom sam ti bio
ko sa rođenim bratom.
Argatovasmo i ratovasmo
i prepešačismo Albaniju
i tamo i ovamo.
A zakačio sam, bogme,
da se i s tvojim ocem
prodružim i prokiridžijam.
Bože! Svitnu mi nešto
u ovoj mutnoj glavi:
Pa kolko godina ima
ovaj čovek pod grmom,
ako je sve to tačno?
Tačno je, reče on,
ko da mi providi čelo.
Nisam ti ja od oni'
što se kinđure lažima.
Da mi je do kinđurenja,
doseglo bi mi istine,
u zlato da se pretopi,
od glave pa do peta.
Podosta godina imam,
a imao bi i više
da stasa' malo docnije.
Pamtim ove grmove
kad su prutevi bili.
Ni među njima nema
baš mnogo moji vršnjaka.
No, 'ajde, svrati malo,
kad si već naminuo.
Slavim ti i ja danas,
ali ne dođe niko
da mi čestita slavu.
Nisam baš mnogo čuven
po toru i ambaru.
Pogledaj ovaj fenjer
i onaj roj oko njega.
Ti misliš: to su leptiri,
a nisu. To su duše
moji bivši gostiju.
Vidiš kolko sam i' ja
naranio i napojio
za mojom sofrom bukovačom,
a eto, sad nemam s kim
ni kolač da presečem.
Ti si mi prvi gost,
a možda i poslednji.
Prelomićemo kolač
i povečerati malo,
nemoj se pokuditi
ako te ne prečastim,
pa ću ti dati fenjer.
Samo, da mi ga vratiš.
Ja sam ti bez fenjera
kao muva bez glave.
Preda mnom zevnuše tesna
vratanca - bezuba usta
koja tek tada vide'.
Kad tamo, a ono jedno
sobiče, podugačko,
pousko i ponisko,
i još neokrečeno.
Na trulom podu sofra
i dve-tri tronoščice.
Na sofri goruća sveća
i roni suze niz čirak
na peškir beo, beo
kao prebeli sneg.
Kraj sofre stoji starica
s prekrštenim rukama
i trepavicama sklopljenim
i ćutke nam se klanja.
Stiže i nama gost
To mi je domaćica!
Pomože bog! reko.
I srećna vam slava!
Fala... rekoše oni
ne otvarajući usta
kao da neko drugi
govori umesto nji'.
Bože! Svitnu mi opet
pno u ovioj glavi,
pa ovo ko u grobu!
Kad si ti bio u njemu
te znaš kako izgleda?
procedi moj domaćin
Bolje i svoj grobičak,
nego tuđi dvorovi.
Ne navikavaj se mnogo
na prostor i lepotu,
jer tu si samo za tren,
a sve ostalo vreme
moraćeš da provedeš
u mraku i teskobi.
Pa on vidi i čuje
sve što ja pomislim.
Katanac, Radovane,
glavo bezglava, više
ne smeš da misliš ništa!
Samo ti misli, sinko.
Gost si mi, ne ljutim se.
Pokudu volim u brk,
a pohvalu u perčin.
Tvoje je da misliš,
a moje da ti tumačim.
Doći će brzo vreme
da ti tumačiš drugima.
Daj de, raskiti, Stojana,
da obavimo mi poso.
Gost nam je iz daleka
pa mu se malo žuri.
Starica skide peškir
ne podižući očne kapke
i ja ugleda' kolač,
žut kao kotur voska,
načičkan bosiokom.
Stojadin uze kadionicu,
dovati je odnekle
odozgo sa tavanice
i dunu dva-tri puta
u utuljeno ugljevlje.
Smeo bi se zakleti
bilo je utuljeno!
A kad on dunu u njega,
diže se sladunjav dim,
zasvetlucaše žiščice
i zamirisa tamjan.
Sve ono potom beše
zamućeno i zaslađeno
tim dimom i mirisom.
I presecanje kolača,
i prelivanje, i celivanje,
i ono: Hristos... posle nas
jeste budet... vjeki... amin...
I to celivanje
beše mi najčudnije.
Da bi mu ugodio,
naginjo sam se preko
sofrice, pokapane
crvenim kapljicama
iz one njegove ruže,
i preko goruće sveće,
koliko god sam mog'o,
al' usta mog domaćina
i onaj voštani kolač
ne dovati usnama.
Što sam se više primic'o
bejahu mi sve dalji.
Sveća me ne oprži,
ruža mi ne zamirisa,
večere jedva se sećam.
Trp'o sam u usta nešto
a nisam osećo ništa,
ni slas, ni miris, ni ukus,
ko da sam jeo i pio
nešto što je već bilo
pojedeno i popijeno.
Kad i to proredismo,
Stojadin podoji lulu
i pročkilji me kroz dim:
Da l' bi te mrzelo
da mi popraviš firmu?
Skroz mi je izbledela.
Ja sam ti vičan srpu,
i pušci, i svakom nožu
od kalemara do kame
al' tu veštinu ne znam.
Kud sam čak ovde gde sam,
tu sam još i bez firme,
pa ko da nisam nigde.
Slab sam ti firmopisac,
al' daj da probam i to.
Imam crvenu boju
S tom bojom nisam nikad
namic'o u životu.
Uze on neki zastrug,
iscedi u njega
onu ružu s prsiju
i promeša to prstom:
Ne moraš mnogo lepo,
samo nek bude razgovetno.
Što god je lepša firma,
ružnija dođe radnja.
Sad i ja umočim prst
u onu ružinu boju,
a sve mi kljuca: krv, krv!
Šta fali? veli. To je
najskupocenija boja.
Moja je firma uvek bila
najskupljom bojom ispisana!
Ujedo se za jezik
i zakatanči mozak.
Pis'o sam isto onako
ko što sam i večer'o,
u magli i magnovenju,
a nisam znao šta pišem
ni da l' pišem, il' samo
prevlačim krvavim kažiprstom
po nekoj strašnoj steni,
obrasloj stogodišnjim
grmovima i mrakom.
Posle me moj domaćin
Stojadin Anđelković
isprati donekle ćutke
i dade mi fenjer.
Viknem ti ja nasumice
preko brda i šuma,
preko neki' đavolji'
nebišina i lomivrata,
a onaj roj sve za mnom.
Dođem pred zoru kući,
odspavam malo i usnim
kako me Stojadin zove
sa Ljuljačke Glavice
poimence, i kaže:
Donesi mi fenjer.
Vidiš da se već smrklo!
Skočim ja ko poparen,
kad ono - tek svanulo.
Dočepam brže fenjer,
pa pravac Rupeljevo.
Protumaram, pročešljam,
prebištem sve urvine
i čukare i česte,
i najzad u jednoj uvali
prepoznam onaj grm.
Sad ne znam baš po čemu,
da li po mestu, da li
po izvraskaloj kori,
da li po suvoj grani
što beše ispružena
ko mrtva ruka što je
sinoć držala fenjer,
ili po nekoj slutnji,
tek prepoznado' grm,
a pod njim, o bože, pod njim,
u suvoj travuljini
natrapam na neki grob!
Stanem, trepnem, protrljam
i jedno i drugo oko,
pa razrogačim oba:
grob, pa grob!
A nad grobom
pogrbio se kamen,
malo manji od Stojadina.
Po njemu ružna slova,
crvena, krupna, kriva,
taza, tek ispisana,
i to začudo mojim
rođenim rukopisom:
Ovde 'laduje 'ajduk
Stojadin Anđelković
Pazi da ga ne probudiš
Samo to, ništa više.
Ni krsta, ni godine,
ni nekog drugog znaka.
To li je, znači,
ona njegova firma!
E, pa alal ti
rukopis, Radovane.
Sad samo čekni da te
sveti Petar pozove
za svoga firmopisca!
Podignem lepo ruku
da skinem kapu s glave,
kad ono - kape nema.
Priseti' se da sam
još sinoć obeskapio.
Pogledam oko sebe:
tragovi, brate, tazi,
pa dignem uvis glavu
i vidim: moja kapa
obleće oko grma
i leprša krilima.
Jes, fenjera mi! Goro
ko on, ako te lažem!
Kroza me opet ruknu
onaj sinoćni roj
i grm ko da zagrme
nakostrešenim lišćem:
Beži, crni Radovane,
dok ti je glava na vratu,
džaba ti kapa i sve,
da te tvoj sinoćni domaćin
ne zovne na okrilje!
Pa viknem kroz onu šumu
ko da me vijor nosi.
Ne bi me stig'o
ni jelen dvogodišnjak,
kamo li stoletni 'ajduk
Stojadin Anđelković.
Al' u toj bezglavici
zaboravim, kukavac,
da mu ostavim fenjer.
Pogledni, pipni: to je
taj Stojadinov fenjer
što će mi doći glave.
Sad nit smem da ga bacim
nit mogu da mu ga vratim.
Već tri nedelje, evo,
nosim ga ja ovako
od jutra do večeri
i od večeri do jutra.
Motam se i razmotavam
okolo Rupeljeva,
a ne smem da privirim
u šumu, ko u vatru.
San sam zaboravio,
lebac mi obljutavi,
voda mi ogorčala.
Samo li sklopim oko,
eto ti Stojadina.
Daj mi moj fenjer! viče
i vija me po nekim
crnim šumetinama,
sa krošnjama u zemlji
i korenjem po nebu,
a za njim trči i bleji
jedno jagnje bez glave...
1973.
Dobrica Erić, pored Momčila Tešića, predstavlja primer pesnika koji se od statusa „pesnika-seljaka“ probio u glavni tok srpske književnosti, i tu stekao zavidan status. Kao i u Tešićevom slučaju, recepcija njegovog dela je određena primatom koji se daje njihovoj dečjoj poeziji. što u oba slučaja predstavlja nepravdu i umanjuje značaj celine njihovog dela.
Dokaz za to je i Erićeva poema „Fenjer Stojadina Anđelkovića“, danas gotovo sasvim nepoznata i nekomentarisana, a posebno među onima kojima bi trebalo da bude najzanimljivija - ljubiteljima i proučavaocima fantastične i horor književnosti.
Nastala ranih sedamdesetih, u periodu vrhunca Erićevog stvaralaštva, ova upečatljiva poema nudi jednu od najuverljivijih, najautentičnijih, i u samim dibinama srpske tradicije ukorenjenih, književnih obrada motiva vampirizma. Slikovita i ritmična, koliko i svako autentično narodno pripovedanje, ona, poput svake izvorne narodne poezije, svoju punu snagu dobija tek u „čitanju naglas“. Ovo stoga nije poziv samo na čitanje, već i „učenje napamet“, a zatim i usmeno i svako drugo izvođenje, uz neminovne varijacije.
Vladimir Kolarić
