ДИВ-ЖЕНА
Лепо спавај љубави док те целим својим бићем страхујем.
Ово помало отужно бдење надилази све врхунце.
Нешто си крајње. Нешто после чега нема чак ни сенке.
Љубави, исувише дуго мрак нагриза корење моје светлости.
Тешко подносим овај мрамор у души.
Од њега те студиозно клешем до застрашујућих ситница.
Толика си брига, колика и тајна.
Знаш песници су ништа друго до хроничари невидљивог.
Овај псалам што тихо јеца и плаче не да се разбити о језиви бедем баналности.
Више не видим ништа у овом светом каменолому очаја.
Не вреди низати речи, та вечито несретна и стара лица.
Стихови су нетакнута васкрснућа одевена у привид.
Где сте још видели славног сиромаха?
Душа моја сагорева у неиживљеној екстази.
Све оно суштинско у мени ескалира у бучној ери глувих.
Лепо спавај љубави, некада је дивно живети у незнању.
Благо неоткривеним дубинама, тим закопаним саркофазима лудила!
Човек жеђи исповеда се странцу лаког сна,
у томе лежи трагедија будних!
Благо уснулима!
Опкољен стерилним сванућима не видиш како се крај тебе расцветава једна химна, тај несадрживи сасуд емоција.
У дворцу твога слепила једно срце себе у тишини усмрћује у страху да својим откуцајем не измебузи изгубљене.
Дозревам батргајући се у овој привременој опни од сна, жудећи за Извором.
Ти си моје Велико Мучење.
Распињање на крсту.
Идолопоклонство ђаволу.
Моје дно, Избављење и Спас.
Сахранио си у незнању нечије чедне осмехе.
Лаку ноћ љубави,
ово није ни прекор, ни бол, већ тиха предаја.
Нешто као сједињавање неспојивог.
Иако ништа не буде, остаће Песма као тихи чувар једне рањивости.
Не замери, ја сам дошла на привремени пут да оплодим свој Траг тобом.
ОД ДЕТЕТА ДО СТАРИЦЕ
Толико те нема, а свугде си.
Какву свечаност за собом оставља стрепња.
И стихови и божанствена музика и филмови и људи
све је само бледа сенка
да лакше опстанем док својевољно горим на Сунцу
што сам за тебе саградила.
Какав себичлук!
Ничег у мени нема, до једне пустиње и семена у руци што на
срцем обећаном тлу проклијати не сме.
Љубав има језиво рухо.
Она и лаже и проповеда истину.
Боли ово бдење што је себи само корен.
Ниједна исповест нема ни почетка ни краја.
Песма је једна велика средина, једнолична
и одвећ тужна.
Као каква докона старица тражи заморче,
јер успореност срца вековима одјекује,
а правих слушалаца нигде на видику.
КАМЕН ТЕМЕЉАЦ
Као Соломон свој храм
тако поезијом уствари припремам себи кућу
у којој ће вечно становати све оно што на овом свету тако бедно умире.
ИСТОЧНО ОД ЛУДИЛА
Докле је вапаја биће и поезије,
те немоћи која има одјек древности.
Логос се не храни осмесима, већ понорима.
Завиримо ли у утробу стене
остаје нам само врисак.
У рајском врту задесио се човек оплодивши патњу,
ту нема повратка.
Од зрна до зрна путујемо тражећи Аркадију.
Овако обнажени све присвајамо ради лакшег дисања.
Опстајање, каква фатаморгана..
Сневајући верно и апсолутистички
умиремо згрчени у ембрион наде
коју смо Мајком прогласили
А нада је прапочетак лукавости
онај искон што узалудно бди и прогања.
МАЛО МРАКА
Опрости Боже,
што песме моје уместо Тебе мрак прослављају.
Дух ми не додирују.
Трпају ми очи у кавез.
Све је у болу зачето.
Ништа не умем на мало.
Ко ми у сусрет иде?
Ја бих да загрлим неког, али далека су срца.
Предајем се цела остатку од човека.
Свако за себе тоне.
Себичност постаје религија.
Где је закопан свет ком припадам?
И шта ли ће из те хумке нићи?
Понор или повратак?
СПЕВ
Све нетакнуто мене твори.
У тихом бивству осакаћених,
ја те волим.
Од ребра начиних барку да помилујем крвљу закопане осмехе.
У грудима ми несагориви огањ зри у име несрећних срца овенчаних у камену.
На месту где светски бол почива, ту завичај правим за децу одбеглу од куће.
Једним телом дише истина.
Једним срцем молитва у Господу обитава.
Једно је зрно соли што морем господари.
Једна је Тајна пред којим се вечно клечи и божанствено пада.
КАРНЕВАЛСКА ПОВОРКА ТУГЕ
Тражићеш ме једном
у распуклој мимикрији смисла
само ћеш лутати
а ко зна у којој ћу метаморфози тада бити
јер код мене љубав тешко умире,
тог се крста и бојим
ваљда ћеш једном знати колико сам желела
један малени абажур, икону, собу
кухињу кревет и нас
смех, плакање, болест и свакодневно страдање
све
нико још није смогао храбрости сићи тако дубоко
у свети архипелаг костију
и опипати овај канцер самоће
ту предивну земљу искасапљених снова
једном ако ме и нађеш
у комадима,
туђу и мумифицирану у хладним валовима Времена
ако упознаш и моју децу са човеком
кога ћу волети кроз сенку једног сатира
немој никада себе да кривиш
другујем са маштом
том аветињском идеологијом
слова су у овом случају само убијање тог бедног паразита досаде
и по ко зна који пут молитвено јадиковање теби
ако ти икада моје песме послуже као аутопортрет
то биће једно украдено откровење.
КРУГ МАЛИХ СТВАРИ
Лептири смо племенито заробљени у малом кругу спознаје.
Рођени за трагање.
Богови из блата играјући умиру и тако у круг.
СЛЕПИЛО
Свету није потребно много да нас прогласи лудима, драги..
И све је то благо речено, много смо ми више од тога..
Изгубљени тако у свемиру костију и слепила
Љубав уплашеном меном пушта корење у земљу,
дрхтећи избезумљена од света где се све што вреди у камен претвара.
Не воли земља ванвременске меридијане
стога се много тога своди на тачку у којој се све што је суштински прећутано бори за дах.
МРАЧНА ДОЛИНА
Напољу је мрак љубави.
Неко је у незнању појео Сунце.
Сада смо у тунелу.
Неке птице би да изграде свој надом обећани Југ.
Љуби ме.
Желим умирати у тој уметности продирања
Само нам смрт остаје,
па хајде онда у љубави да нестајемо.
Свет је од свог постанка смрвљен,
а један пољубац надживеће ту горку и свемоћну мисао о пропадању.
Узми мој врат као вешало.
Кичма је моја одавно савијена.
Ослушни само како јецаји имају болни призвук црквених звона.
Оставимо тајне на миру.
Облачимо се њима,
тим свечаним рухом избављења.
Нико се још спасио није цртајући вечност.
Љуби ме, као да смо сутра већ увелико мртви.
Једном ће нас изневерити тренутак
стога дођи док још постојимо у овом откаченом ансамблу наметнутог дисања.
ГОЗБА
Опасни су ти Богови што се сладострасно хране
мојим страховима!
На уснама им вино моје крви..
Бацају анатему на моја гротескна и аутентична убеђења
тако перфидни и страшни!
Дивљаци једни што ми сваки дан прогнозирују хиљаду смрти и васкрснућа,
лудила и болести,
тако припитомљену држе ме у заблуди,
ето слободе кажу.
Заслепљују ми видик својом лукавом непосредношћу
Тестирају ми стрпљење
Каква делатност!
У том пупољку ниче уметност!
та немоћ вешто камуфлирана у истину.
Као да им се стварањем приближавамо,
а није тако.
Шта ту господу брига
лепота их је гледати како се шегаче са нашим немогућностима.
Играмо се свирача,
најављујемо смак света
глумимо хероје и велике ратнике,
а заправо у раљама живота
они мало виспренији
вапе као какви глупаци за нечим што никада неће дотаћи.
НЕВАЖЕЋИ ЗАКОН ТАНАНОСТИ
Тишина господо,
спрема се Сизифова патња!
Болест је ова жива буктиња што обгрли грлицу мога срца.
Мрак душу ми покрштава.
Све у тихом и стидном пламену тиња.
Бог је вечита жеђ што разара.
Тишина господо!
У мени све је отето!
Незаштићено лане моје слутње распето на крсту од олова.
Ово је витешка игра између ватре и стрпљења где душа моја као
изгубљени Пастир страда.
ИЗВАН ВРЕМЕНА
Пожелим тако, када ми од живота једино слутња преостане,
да се сакријем у теби
божански дубоко, ту под олтар твога ока
молећи се да ме не нађу хиљадама година.
Побегла бих из ове земље тужних обећања
у свет изграђен на окосници између тренутка и миленијума само
да оживим ту скицу што обећава нас.
Све је ионако осуђено временом,
тим низом трагичних околности,
али ето, било би лепо да се волимо
макар на кратко изван ружног лица пролазности.
Тај невешти моменат љубави окрилатио би вечност и нас заклонио од рушевина бесмисла.
ХИМНА НЕДОСАЊАНОСТИ
Полако ћу морати да се помирим са чињеницом
да ћеш непрестано боравити у мени.
То није лудост, ни страст нити жалост,
већ Истина.
И пре тебе, било те је у мени.
Одавно ниси човек, већ симбол.
Савршено не постојиш у овом свету угрожених нежности,
јер сав си некако од крви моје изаткан.
Нешто си од чега се никада до краја нећу излечити.
Тајна си којој с љубављу служим.
Мој начин повезивања.
Измаштани плод тананости.
Моје одсуство.
Сопство.
Мој бескрајни низ кулминација.
Све одвећ бива подређено твојој немој непосредности.
Ти у ствари ни не слутиш да водиш два живота.
Један себичан и кратак, други бескрајно дуг.
Ти си игра којом се убијам.
У теби зачет је нуклеус моје душе. Та света мистерија опстанка.
У мени се константно разграђујеш до потпуног непрепознавања,
до нестајања.
Ниси чак ни жудња, ни мисао или сан.
Надилазиш чекање, јер си Вечно трајање,
нека бесмртна оса око које се врти читаво човечанство.
Жао ми је једино ових наивних жеља што грчећи се тако невине и чисте почивају у
тамници бедног затишја.
Све долази и одлази,
али ова тиха и скромна жеђ остаће поштеђена пролазности и вешто обитаваће у сопственом ореолу младости и када свет постане тек пепео прошлости.
О ТАЈНАМА
Неке се ставри никада не укаљају.
Бивају света и у својој грешности.
Постоје нека неисцрпна надања клетвом поклоњена.
Постоје неке скривене мелодије до чијих се лепота долази тек кад искидамо струне.
Нико није чуо горки јецај ружа, јер им надгробни споменици суза спавају скривени дубином трња.
Чиме птичија крила плачу?
Висинама замрзнутим у лажи.
Постоје тако неки животи унапред промашени, који дишу туђим смртима.
Из гробова надгледа се вечности храм.
У материци греха ничу истинска спасења.
На небу и на земљи једино се у љубави смислено живи,
изван ње душа бива леш.
ЧОВЕК
Несрећних је љубави богат свет.
По једна трска у тишини замре,
а човек даље од своје зарасле ливаде не види.
Пуно је очајника без утехе и писаца без речи.
Одиста је више плача, него смеха.
Вековима се сличан гоблен тка.
Истом се тиранијом дичи власт, а сиромах без јечменог хледа поштење у чист образ љуби.
Човек се на крају у камен претвара и тоне дубље,
тамо далеко од заслуженог живота.
