Ponavljanja
preostaje osećaj
da jul nestaje
u ovoj nepokretnosti,
u prizvuku tek promenjene navike
i plavičaste periferije
gde posežemo
za ostacima dana
prozor je bio otvoren,
na zamagljenom staklu
zadržavaju se dokazi
o hotelima i demenciji
dok će u poluosvetljenoj sobi
neke stvari
zauvek ostati netaknute
posmatranje autobusa
stvara iluziju kratkotrajnosti
za svaki slučaj
skupljam predmete
koji me asociraju na jučerašnjicu
napipavamo po tavanici
naivnosti
što nisu deo
naše podsvesti
i moje se zenice
konačno
privikavaju na početke
Tapiserija
napolju je preostalo dovoljno svetla
da bi se videlo bez napora
još uvek je sve na svom mestu
prašnjavo i čitavo
izbledelo prisustvo stoji na rubu
nedovršene rečenice
a suton ispunjava svako udubljenje
koje je preostalo
nakon zaboravljanja
daleko u jesen
nastaje ostrvo
kad bi ga dotakla
osetila bi
kako se zaustavlja kiša.
Seča šuma
približavam se krhotini vremena
na čijoj se površini odražavaju
male konačnosti prostora
koji se nekada činio prevelikim
sve je ugašeno
kao rastinje nakon umiranja svitaca
sećam se
kako sam se uveravao
da će sve ostati nepromenjeno
u drugom vremenu
na drugom mestu
jedna prolaznost
izjednačava se sa
ovom hladnoćom
i još jedno drvo pada na dno
i pomišljam
kako u tome ima
nečeg utešnog i lepog
napolju je preostalo dovoljno svetla
da bi se videlo bez napora
još uvek je sve na svom mestu
prašnjavo i čitavo
izbledelo prisustvo stoji na rubu
nedovršene rečenice
a suton ispunjava svako udubljenje
koje je preostalo
nakon zaboravljanja
daleko u jesen
nastaje ostrvo
kad bi ga dotakla
osetila bi
kako se zaustavlja kiša.
Seča šuma
približavam se krhotini vremena
na čijoj se površini odražavaju
male konačnosti prostora
koji se nekada činio prevelikim
sve je ugašeno
kao rastinje nakon umiranja svitaca
sećam se
kako sam se uveravao
da će sve ostati nepromenjeno
u drugom vremenu
na drugom mestu
jedna prolaznost
izjednačava se sa
ovom hladnoćom
i još jedno drvo pada na dno
i pomišljam
kako u tome ima
nečeg utešnog i lepog
Povratak
I
nisam želeo da se okrenem,
da se predam trajanju koje je
moralo biti moje od početka,
koje je tek jedna od mogućnosti sveta
jer
tamo gde se u ruci nalazi jabuka
ja nikada nisam ni postojao
nikada nisam mogao biti
njeno ime je dužina vremena koje je preostalo do kraja
ona spasava
jer zahteva silazak
jer zahteva jučerašnjicu
zahteva usta i grlo prepuno magnolija
zahteva dolazak nekoga ko ne zna šta je kamen
tako se započinje ovo ogledalo
svi koje si dotakla vraćaju se nazad
za njih
ona je bila vazduh
ja sam bio duboko u vodi
II
ova pusta soba sve je više neprohodna
ne volim lakoću tog odvajanja
njenog lika od želje za njim
ne volim ovo podne
besmrtno tiho
kada nestaju predmeti koji je podrazumevaju
i što je zadržavaju u svojoj opipljivosti
beonjače su predmeti
koji ostaju na svojim mestima
tokom mraka,
bele oseke koje čuvaju središta
od otvaranja
uspona
otkrivanja
stvaranja
vidim čudne oblike koji nisu sasvim potpuni
i usled toga postaju mogućnost tvog povratka
tvoja reinkarnacija
nada da se zarad jednog treptaja oka
ili zarad lepeta ptičijih krila
poruše zakoni fizike i logike
iskupljenje za moj kukavičluk
za težinu kamena
za drveće koje nisi dotakla
euridika – moje prvo vreme
moji započeti zidovi
neologizam za drugačija potonuća
trag moje nemoći
umesto mora
III
vraćam se bez sna i reči
u središte vetra
u sva mesta gde nisam uspeo da te pronađem
da ovaj korak sačuvam od vremena
izlazim napolje
konačno sam usamljen
sve do prostora koji više nije prostor
nastanjen sam u tvom strahu
da nikada nećeš nestati
i ponovo se okrećem
i ponovo si pustinja
malo dalje od dohvata –
za dodir
za trzaj
za zrak
za milimetar
samo za zvuk
za istoriju
uvek je samo malo dalje
nikada dovoljno dobro
od pojava koje se kriju pod zemljom
razaznajemo našu svetu sporost
IV
znam da nestaje
u mom mesu
u mom snu
u njenim ušima koje su stalno slušale more
a niko nije znao zašto
jer ja nisam ovde
ja sam bio u vodi
a ona je bila vazduh
za svakoga ko je osetio njenu ruku
kad sam se okrenuo
ona je bila način povratka
ona je izmaglica
pustoš i brodovi
prostor bez osvrtanja
i podjednako prostor
samo za njih
ona je rub mog imena
ponekad se pitam
šta se vidi odatle gde ona sada stoji,
kojom se brzinom odvijaju ova odvajanja i rascepi
koliko toga se u njima gubi i stiče,
kako se tamo meri vreme
jer sve je obala:
tako nestaješ
pesak je jedino trajanje koje možemo da podelimo
naša jedina ravnoteža
nešto najbliže prostoru
V
i kao da se nešto otvara
na mestu gde se dan produžuje
za jedan šum talasa
zapaliti mesečinu –
to su bile njene ruke
između krhkosti stvari i njihove postojanosti
negde daleko
neko je upravo dotakao kamen
i to je sve što je preostalo od njega
a ovde posmatram tvoj odlazak
i volim te u svemu što je oduvek nestajalo
u ovom jutru koje će trajati
zbog svega što nismo imali
