 |
| Foto: Pixabay |
Kao i svake godine Hiperboreja bira Top 10 knjiga za ljeto. Redoslijed je manje bitan.
1. Aleksandrija, istorija i kultura, Edvard Morgan Forster, Karpos, 2021.
Prestonica helenističkih kraljevstava i drugi grad po veličini Rimskog carstva, Aleksandrija je dugo, poput njenog svetionika – Farosa – jednog od Sedam svetskih čuda, obasjavala antički svet. Bila je prestonica matematike, astronomije, geografije, filologije i pesništva. U Aleksandriji je prevedena Septuaginta, što je uticalo na tok svetske istorije, u njoj se iskristalisalo pravoslavlje u ogorčenim hristološkim borbama sa arijanstvom, monofizitstvom i monotelitstvom. Ona je i rodno mesto neoplatonizma i bezbrojnih verskih i mističnih učenja poput gnosticizma. Neke pojave i učenja su mogla samo u njoj da nastanu, neka pitanja samo u njoj da se postave, tvrdi engleski pisac E. M. Forster (1879–1970), koji u ovom delu nazire karakterističnu aleksandrijsku nit koja se da prepoznati u brojnim fenomenima, ma kako delovali na prvi pogled različito i nesrodno.
Knjiga „Aleksandrija. Istorija i kultura“ je obogaćena brojnim korisnim dodacima – geografskim kartama, hronološkim tabelama, bibliografijom, indeksom, komentarima, predgovorom i pogovorom. Ovo izdanje sadrži i preko 160 ilustracija, od kojih su mnoge u koloru, što predstavljava svojevrsnu kulturnu istoriju Aleksandrije u slikama od antičkog do savremenog doba.
2. Treće doba, Majlis Besri, Geopoetika, 2022.
Među korisnicima staračkog doma „Treće doba“ u Parizu bio je i jedan dugonja mračnog lica, ali i tada prodornog pogleda, koji se poigravao uspomenama mešajući dva jezika – engleski njegove rodne Irske i francuski njegovog književnog izgnanstva. Taj stari gospodin zvao se Samjuel Beket.
Ovaj roman prvenac razotkriva iznenađujućeg Beketa, Beketa koji čeka kraj (ispunjenje) i koji je postao, možemo reći, jedan od sopstvenih likova. Nižu se epizode koje su mu obeležile život, ali i one iz svakodnevnog života u „Trećem dobu“, gde je Beket zaista živeo. Čitaoca obuzimaju sve snažnije emocije dok prati velikog Irca prema trenutku u kojem će ovaj zaćutati zauvek.
„Zahtevan poduhvat koji se mogao pokazati veoma rizičnim da Majlis Besri nije gotovo prirodno pronašla pravu ravnotežu između ’fikcije’ i stvarnosti, tako da čitalac ostaje bez daha od početka do kraja ovog romana, ne dosađujući se ni u jednom trenutku. A to je dokaz da je autorka umela da zapazi beskrajne detalje jednog kraja života koji je neizbežan, ali ipak nije neskladan. Skidamo kapu!“
Žan-Lik Favr, ActuaLitté
3. A htela sam, Maja Solar, Enklava, 2022.
Nova knjiga Maje Solar predstavlja prvorazredni poetski događaj, iskorak kako u odnosu na autorkin dosadašnji opus, tako i u odnosu na srpsku književnost. Sasvim je moguće da ni nemamo ime za ono što je Solar napisala, budući da se njeno delo nepokolebljivo opire svim kalupima i žanrovskim određenjima. Kontrapunkt poezije i proze pokazuje retku kombinaciju smelosti, umetničkog integriteta i lirske delikatnosti. Uspevajući da bude i tiha i bučna, poetična i politična, čulna i intelektualna, knjiga Maje Solar ujedno je i živopisna studija nesanice i karneval identiteta u kome su nespokoji upareni sa radostima. Fluidnost je sveprožimajuća, kako sa strane sadržine i forme, tako i u odnosu na jezik, jer stvaranje ovog dela predstavlja i jedan sasvim ličan poduhvat – pokušaj pronalaženja, odnosno, vraćanja sopstvenog jezika. Susret ekavice i ijekavice ne tiče se samo istraživanja izražajnih mogućnosti, već ima duboko identitetsko uporište, koje i obavezuje i oslobađa. Briga za jezik u kontekstu fizičke i duhovne insomnije poseduje i svojevrsnu erotičnost, koja je jedna od ključnih odlika ove zbirke.
4. Sandinista, Dragan Bošković, Sumatra, 2022.
„Sandinista“ je nova zbirka poezije Dragana Boškovića koja se sastoji od 3 poeme (Special price):
Slovenija, Dalje i Le bandiere nere.
U trenutku kada književnost umire u pesniku, tekst postaje simbolička matica smrti, „prekrasno lice gubitka”, kako bi rekla Kristeva. I dok se na koži prepoznaju „olovne mrlje”, „neka mala slova, reči, lezije”, otkrivajući se u gestovima, nagoveštena večitom mimikrijom znaka – smrt književnosti još uvek nije strašna. (Slovenija)
„Dalje“ je jedan oblik simboličke mere koja se konstantno pomera, raste, transformišući iskustvo teksta u iskustvo supstancijalne krize. Jer, ako je ono najgore što nam se može dogoditi manje od onoga što možemo podneti, najgore se, dakle, uvek dešava. Poema Dalje je ekscesni čin objave, granično mesto vidljivosti događaja koji nikada nije upravo ono što smo kadri da podnesemo. (Dalje)
Moguće je moliti se i biti glas ništavila, biti izgubljen i pisati za neki budući vek, moguće je, naposletku, predvoditi „vojsku mrtvih na speedu” i istovremeno šaputati Gospi, „utrobi njenoj što leprša”. Postoji nešto programsko, manifestno, u poemi „Le bandiere nere“, a što zapravo, u čitavom „Sandinisti“ odjekuje kao smrtnosno jevanđelje, nadzemaljski a ljudski znak, neka čudna uteha, poslednja milost. (Le bandiere nere).
Dragan Bošković je već stvorio stih koji je revolucija i samom sebi kontrarevolucija.
(Iz pogovora „Najdalje“ Aleksandre Sekulić
5. Stil i moral, Lukas Berfus, Karpos, 2021.
O slobodi ima malo književnosti, ali zato ima mnoštvo tekstova na tu temu. Međutim, to nisu pesnički, to su politički i verski tekstovi. Na prvom mestu Biblija. […] Karakteristično je da se jedan od najvažnijih tekstova 20. veka o slobodi, govor Martina Luthera Kinga održan 1963. godine u Vašingtonu završava prizivanjem božje blagodati.
Nakon što se požalio zbog rasističkog stanja u Alabami i Džordžiji i izrekao svoj čuveni san, King proziva obećanje parafrazirajući proroka Isaiju: „Sanjam da će se jednoga dana uzdići sve doline, a sva brda i planine da će se smanjiti. Da će se brdovita mesta poravnati, a neravna izglačati. I plemenitost Gospodova biće svima otkrivena i svi ljudi će je zajedno spoznati.“
Politički tekst o slobodi uklapa se u duhovnu viziju. Sloboda nije književni koncept, ona je politički i verski koncept, u tim poljima ona dobija svoju aktuelnost, ne u poetskim.
I ja živim sa zahtevom da se oslobodim – ne bezuslovno da budem slobodan, već da uđem u proces vlastitog oslobađanja, da otkrijem šta me čini neslobodnim u mom životu i mom postojanju.
Nesloboda se može podnositi. Živimo sa tim. Poznajemo svoja ograničenja i svesni smo egzistencijalne neslobode. Znamo da moramo umreti. Život u društvu znači da se čovek mora odreći dela svoje slobode. Potpuna sloboda znači potpunu usamljenost. […]
Tačno je, mi na Zapadu živimo u slobodnim društvima, slobodnijem od većine mesta na svetu. Ali, šta tačno znači ta sloboda? Naše životne prilike se, tačnije nego uz pomoć slobode, mogu proveriti pojmom istinitosti: kolika je podudarnost između postojeće pojmljivosti i onoga što sam ja u stanju da kažem? Kolika je ta svest o našim prinudama? Koliko otvoreno možemo da govorimo o svom ograničenju? Da li mogu da kažem šta mislim? A kako ja mislim? Da li moje misli kruže oko faktičkih prinuda koje nam diktiraju politika, privreda? Da li svoj svet možemo da zamislimo i drukčijim – i da li posedujemo neophodne koncepte za te alternative? Koliko istinitosti možemo sebi da dozvolimo pri govoru, a da zbog toga ne moramo da trpimo štetu?
– Lukas Bärfuss
6. Italija, D.H. Lorens, Bukefal,2021.
Dan je prošao, suton je prošao, i kad sam se spustio do jezera, sneg se više nije video. Na nebu je bio samo mesec, beo i sjajan, kao žena koja blista od sopstvene ljupkosti dok veličanstveno posmatra svet, ponekad provirujući iza obrisa mračnog maslinovog lišća, ponekad bacajući pogled na sopstveno nenadmašno telo koje potpuno golo treperi u vodi jezera.
Sadrži tri Lorensova putopisa: Suton u Italiji, More i Sardinija, Skice o etrurskim naseobinama.
7. Pesme, Edit Sedergran, Bulevar Buks, 2021.
Edit Sedergran bila je prva finsko - švedska modernistkinja. Debitovala je sa 24 godine, zbirkom pesama Pesme.
Umrla je rano, u 31. godini, i nije doživela uvažavanje i slavu koju je njena poezija kasnije dosegla širom sveta. Izrazi mlade, moderne ženske svesti, bili su nešto sasvim novo u poeziji na švedskom jeziku, i oni su kasnije imali veliki uticaj na novodolazeće generacije pesnika.
Ovo izdanje donosi nam novi prevod Milene Podolšak, i izuzetnu likovnu opremu Marine Milanović. Pred vama je vrlo posebno poetsko izdanje.
8. Sorijska polja i druge pesme, Antonio Maćado, Partenon, 2022.
Još jedna dvojezična zbirka poezije u Partenoenovoj Hispania biblioteci!
Prvi put prevedeno na srpski! Ovaj pesnik, mislilac i dramski pisac, jedno je od najvećih imena španske književnosti XX veka. Maćadovo delo teško je svrstati u književne tokove epohe tokom koje stvara. Sintretički odsjaji simbolizama, modernizma, avangardnih pokreta te bekerovskog romantizma u njegovoj poeziji su združeni s živim uvidima iz emotivnog iskustva mislioca humaniste. Jedan složen, ali paradoksalno, i vrlo jednostavan, koherentan poetsko-filozofski idearijum praktično predstavlja ogledalo pesnikove ličnosti.
Neumorna potraga za autentičnošću izraza autora zbirki Samoće i Polja Kastilje, uz Huana Ramona Himenesa, učinile su kamenom temeljcem i nadahnućem španske poezije XX veka.
Antonije Maćado je bio uzor i nadahnuće pesicima poput Lorke, Herarda Dijega, Rafaela Albertija, generaciji koja će označiti neku rstu novog „zlatnog doba“ španske književnosti.
9. Kako se jede nar, Bojan Babić, Partizanska knjiga, 2022.
Roman o otpadništvu i pogubnom uticaju srpske književnosti na ljude.
„Kako se jede nar“ priča je o deluziji izazvanoj srpskom književnošću, između ostalog, ali i priča o potrazi za izgubljenim sestrićem, negde u vrtlogu google mapa. Proverite zašto i kako se rađaju knjige ili kako se zaista jede nar kad si vrlo gladan.
10. Karatoč, Ksenija Matović, Mediasfera, 2022.
Ksenija Matović u svojoj novoj zbirci pesama Karatoč, u 49 kratkih pesama, u duhu haiku poezije, peva o trenucima u kojima je snažno doživela prirodu, sa željom da zabeleži to stanje i da ga poveže sa tajnama svoje duše. U vreme kad neoliberalni profit sigurno i beskrupulozno pokorava svet, Ksenija svojim pesmama himnično veliča moć nepokorive prirode. Zato u njenim stihovima nema ljudi; more i obala su tu, ali nema ribara. Njena poezija je pomalo zatvorena, hermetična, ona traži pažljivog, posvećenog i senzitivnog čitaoca, udubljenog i obrazovanog. Njeni deskriptivni pejzaži su negde između Dalijevih mrtvih priroda i Lubardinih mediteranskih slika. Sve je u pokretu, bez umora, njene zvučne figure asonance pune su samoglasnika, njeni oksimoroni su efektni asonance pune su samoglasnika, njeni oksimoroni su efektni: mrtve reči, mleko noći, kolevka, nedonosnica, crno sunce…
Odabrao RDM
