Poezija, Roza Auslender





U čudu


Kad sto zamiriše na hleb
jagode vino kristal

pomisli na odaju od dima
dima bez obličja

još ne skinuvši 
odeću iz geta

sedimo oko mirisnog stola
u čudu
da tu sedimo


Ko


Ko će me se setiti
kad odem

ne vrapci
koje hranim
ne topole
ispred mog prozora
ne severni park
moj zeleni sused

moji će prijatelji
jedva jedan sat da tuguju
i zaboraviće me

počinuću 
u telu zemlje
ona će me preobraziti
i zaboraviti


Samoća


Obistinilo se
Cigankino proricanje

tvoja će te zemlja 
napustiti
izgubićeš
ljude i san

govorićeš 
zatvorenih usana
tuđim usnama

voleće te 
samoća
zagrliće te


Izdaja 


Ogledalo kaže
ti nisi ti

molim ga
nemoj da me izdaš
pokloniću ti jedan
lepi ram

ogledalo kaže
ja sam tvoj ram
ti si
moja slika



***


Smiluj se
Gospode
mojoj praznini

pokloni mi 
onu reč
što stvara
svet


Osvrt


Lep je čovek
ko to da porekne

lep je
njegov uspravan hod
njegove oči 
genijalni slikari
njegov govor

osećanja od vatre i leda
vedre i mračne misli
vedre i mračne namere

lep je čovek
ko to da porekne

njegov poriv da stvara
da stvara ljude
da istrebljuje ljude sa ovog sveta

da lepim rukama
podiže gradove
i zgrade sa ogromnim pećima

ko da porekne
da zdrav razum
staje
pred ogromnim pećima
lepih ljudi


Upitnik


Treba
popuniti upitnik
da ili ne
nestala imena i datumi
odakle kuda
potpis pod zakletvom

jeste jednom sam se rodila
moja zemlja kolevka je mrtva
podstanar sam
u paklu
zaboravila sam svoje ime
svoja tri krsta
amin


Pisanje 


Pišeš i pišeš
i nećeš se nikad
ispisati do kraja

svoje slogove sa onog sveta
diktiraćeš
travi


Kristal


Ako tvoja pesma
nije kristal

nisi je 
dostojan

ona mora da blista
kao ljubav i bol


***


Ja 
sam Kain
ja sam
te ubio
Avelju
moj
vaskrsli brate

celog života
svetim se
samom sebi

ali ti
šta ti tražiš
ovde
u mom
prokletom soju


***


Povedi nas
iz arktičkog
ledenog doba
Mojsije
spasi nas
od zmijskog soja

hoćemo da živimo 

daj nam 
opet
udove oči i kosu
talas topline
zvezdani pokrov
svetlost lampe i majčinu pesmu


Metropolis


Progutala si grad
do vrha si puna
čelika betona i dima

na leđima su ti grbe
nebodera

voziš se podzemnom železnicom
sa gradom među rebrima
postala si malter
cement staklo i buka

ti to znaš
ali ne želiš da znaš
sunčaš se na neonskom svetlu

ti cementna kocko
ventilu za gas
ti robote
od gvožđa i betona


Prevela Jelena Radovanović








Prethodni Post Idući Post