Поезија, Милица Проданов

 

Један сваки дан

Буде ме мисли заборављене пре заспивања.

Буде
Засипају
Опомињу

Простим рђањем зглобова,
Тежином дисања,
Смрзавањем крвотока.

Бележим датуме промена које ће постати навика.
Осмишљавам уштеду времена,
Максималну искоришћеност покрета.

Одазивам се на име које не дотиче промена,
И које ми купује дане одмора.
У паузама између реченица разматрам
Замућену вредност насиља,
Слојевитост реакције на доброчинства
И осећај дужности од ког пуца лобања.

...

Сваке ноћи круне ми се кости.
Сваке ноћи цеде ми се жиле.
Сваке ноћи сањам смисао што гради сазвежђа
И последице судара бачених коцака.

Сваке ноћи одилазе успомене
Кроз издахе и напон побуне.
Суштина не нестаје:
Множи се око таванице,
Цури са квака и
Нагриза ногавице.
Гмиже испод јастука.

И тада немам ништа.

Ништа сем стотина звезда испод темена,
Храбрости изгнаника и
Познавања трајања додира.

...

У одјеку ноћи ме наткриљују сумње,
Размишљање и дисање су два иста процеса;
У одјеку ноћи урушавам се у себе
- Смрскану вилицу доносим у рукама.


Пад куле Вавилона


I

Снага разума здружује
Масивне напукле стубове.
Дубоки одају темељи
Мирис трења казаљки.
Камење чудних облика пријања
По обрасцима схватања.

Жељена од времена пре говора
Додирнута у свим медитативним стањима,
Ова кула је савршена.

Савршена је попут разумевања.
Почива на пресецима паралелних токова мишљења,
На чистоти намера.
Висока је попут идеала.

Избледела,
Заборављена сред бојног поља,
Ова кула је нагрижена.

II

Ја
Не чујем,
Не видим,
Не говорим
Свог ближњег.

Ја
Уморни хибрид успомене и визије,
Поништено име,
Слабашно хтење.

Ја
Поганост језика,
Прецртана ознака,
Немост брисања.

Као и сви, месо скрхано жељама;
Равнодушни бунтовник,
Разговорни мислилац;
Као и сви, ходам над водама.

Нико не види,
Нико не чује,
Нико не говори
Одрањање, тихо

Урушавање крхког чуда
Геометрије.
А промицање песка хипнотише.
Да камен на камену не остане.


III

Ово је конструкција славно срушена
- горе нег' божјом казном –
Вољом својих неимара.

Ово је конструкција славно срушена
Силом речи која нас раздваја.

Реч је постала неопростива разлика.

Огледало


Тмурно тињање пролама се
Сјајем савршене површине.
Надиру сећања, титрају успомене.

Светлост удара и удара у налетима
Сред сраслих раља трепавица.
Соба је хладна и субстварност пулсира.
Огледало регулише унутарње одсјаје.

Напетост пуцања шири се ходницима.
Искрама сребра и олова пролазе
Мртворођени, краљеви и месије.
Далека јека и потом тишина.
Огледало синхронизује тек зачете догађаје.

А око отвара пукотине.
Пред асиметријом душе светло не посустаје.
Светло истрајније од посвећености,
Брзине последњег удисаја,
Загонетно кроз случајности.

Од ужаса до просветљења
Кристал пуца и ватра се ослобађа.
Бљешти дубина, кључа сунце,
Заноси кристализација облака.

Бојама ока пламен се разлива.
Парчад привида падају у слојевима.
Зеница плута, згрушава се и раствара,
Пушта корен ка другој страни огледала.