GLEĐ
Za vreme groznica
stavim pod moj jastuk „relaksan“
njegovu knjigu
ne bi li mi odnela glavu
do mog oblaka
ali sa klizavih korica skliznem pravo
kroz vrtlog naslova
na stranicu poluodšivenu
od listanja
u pesmu sa svetalcem
i malenim ogledalom
u kom nikada ne uspem
da prepoznam svoje lice
i od cvokotanja
skinem malo gleđi sa prednjih zuba
pa je knjiga sve više moja
a sve manje njegova
jer je obložena mojim sedefom
I tako klizim niz stranice
i propadam kroz opne stihova
ko bi mi još pravio
veštačke kumuluse
da me zadrže
nad poezijom snova
UPRSTE
Sa telom za ruku podruku
sa telom ukorak uprste
u crvenoj cipeli od reptila
sa telom koje žudi
za toplim crepom
pod santom lica davljenika
Sa telom u musavom kupeu
i fotografijom grada
sa hrbatom mosta
koji je odleteo u nebo
sa telom kod reumatologa
sa utrnulom nogom tela
sa telom pogrešnim korakom
u san o Sumatri
Sa telom koje se
odavno ne osmehuje
iako i dalje
od njegovog osmeha
zavisi život
dalekoostrvskog cveta
sa telom u mimohodu
kraj njegove duše
prgavog dečaka,
obučene u staro telo
JESAM LI
Ja sam A
ja sam žena
ja sam floret
ja sam nečija mala kći
rođena po narudžbini
ja sam ježeva kuća
za naspramnu kožu
Ja sam dodirom
uglačana kornjača
na fontani Efi Brist
ja sam Fazbinderov
potisnuti gnev
ja sam Prustova Selesta
ja sam urođenički dečak
sa zlatnim alkama
na nogama
MANTRA
Dobro je dobro je
dobro
ponavljam svoju
iskrzanu mantru
Kiša je izlila
pamteću vodu
i mi hodamo po njoj
ogledajući se
jedni u drugima
mirna i zamagljena
čovekolika ogledala
Iz istoimene knjige, Presing, 2022.
Iz pogovora
Ovo su pesme susreta sa književnicima i doživljaj čitanja koji premošćuju prostorne i vremenske distrance, baš kao što se u pravom planetarijumu nalaze slike i odrazi nebeskih tela; neki od njih se mogu videti i golim okom a da odavno ne postoje. Pesnikova reč je materijalizovana i nalazi se u istoj dimenziji kao sećanje na događaje iz privatne istorije. Refleksivna nit osenčena blagom ironijom povezuje autore različitih epoha – od Emili Bronte (na „vresištu“), preko Virdžinijinog svetionika, do rado prosleđivanih fejsbuk pesama Džejn Džozef i Suzan Sontag. Pesnikinja čita fotografije kao mesta tuđeg sećanja koje postaje vlastito, biografske činjenice usvajaju činjenice tuđeg književnog teksta (Vasko Popa, Čarls Simić, Milutin Petrović). Zabrinutost za sudbinu pesništva i „papirnih ljudi“ pretvara se postepeno u prkosni temelj ostajanja i istrajavanja u poeziji i reči, pokazujući kako je pesnički kod svemoguć i sveprisutan, a pesnik, iako su sve pretnje usmerene na njega, dostojanstveni demonstrator izraza „tađijomi“ kojim se u Japanu označava čitanje stojeći.
Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik.
Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.
