 |
| Kadar iz filma Hitler: uspon zla, 2003. |
(fragmenti iz rukopisa)
Te sumorne i porazne, prve posleratne 1919. godine, istodobno je iz
izgubljenoga rata u Minhen došao i propali umetnik, bečki klošar i beskućnik,
nemački ostrašćeni nacionalistički fanatik i fatalist, te patološki mrzitelj
Jevreja i Slovena – kaplar u ratu, i na koncu: verni špijun Reichswehra – to jest Nemačke armije:
herr Adolf (Alojzija) Hitler, takođe nosilac nemačkog vojnog ordena hrabrosti i
požrtvovanosti – Gvozdenog krsta prvog stepena (koji je zaslužio i dobio od
Generalštaba Nemačke armade jer je tokom jula i avgusta godine ratne i fatalno
odlučujuće 1918, spasao život komandiru svoje čete Ernestu Kohu koji se u trenu
naleta i juriša francuske pešadije nalio rumom i napio te nije znao ništa za
sebe – i dobio je ovaj znameniti vojni orden herr Hitler, jer je takođe uspeo
da spreči nemačku artiljeriju da otvori vatru, greškom, po svojima, jednom
mučnom prilikom o kojoj, danas, nema podrobnijih i detaljnijih
vojno-istorijskih tragova, te podataka). Dakle, došao je herr Hitler iz krvave
vojne u bavarski grad Minhen sa, dakako, tajnim i agenturnim naređenjem svoje
pretpostavljene špijunske komande da se, potajno, to jest inkognito i
tajno-agenturno po dužnosti vlastitoj, infiltrira i kameleonski prikači poput
krpelja, u Nemačku radničku partiju i
da „pronjuška” dobrano i detaljno kakva je to, u suštini, po svojim političkim
nazorima i ideološkim opredeljenjima, politička snaga organizacija, i šta ona sprema nemačkoj
Državi i nemačkom narodu? Godine 1920,
marta prohladnog, studenog i mraznog 27, negde oko devet časova izjutra
vispreni kaplar herr Adolf Hitler pokucao je svojom levom rukom na masivna
drvena vrata oronule trospratnice na periferiji Minhena (a u kojoj se
trenutačno nalazilo glavno sedište i jedina ispostava novoosnovane Nemačke radničke partije). Kuckao je
herr Hitler tako nežno, polagano i tiho kao kakva isprepadana, osetljiva i
slaboumna žena krhkog zdravlja što je preživela tešku ratnu golgotu – i
odgovora, naravno, nije bilo. Ušao je potom nečujno i na prstima herr Adolf
Hitler unutra, lica svoga blentavo-naivnog i razočaranog (dakako – nedavnim
ratnim germanskim katastrofičnim i kapitulantskim porazom), jer takva su
tugaljiva i uplakana lica, pognute glave, i utuljene obraze, imali skoro svi
oni deklasirani Nemci, bivši vojnici i stare patriote, koji su se tih groznih i
poraznih dana učlanjivali u Partiju,
sveukupno: dvanaest muškaraca (od toga: dva mladića iznad dvadeset godina, i
deset jedva-živih staraca što su zapamtili još i predsednika Druge francuske republike – Napoleona
III Bonapartea i Karla fon Klauzevica, te sve one silne i krvave
francusko-pruske ratove kroz celo krvavo i raspeto devetnaesto stoleće) i jedna
postarija žena; sve su to bili, kako rekoh, bivši vojnici, „patriote”, stari
odlikovani vetrani iz godine 1871, i 1866, to jest iz vremena slavne opsade
Pariza, krvavog gušenja Pariske komune,
i veleslavne pobede nad Austrijom Franca Jozefa I, a koji su razborito-ljudski
i trezveno promišljali, te smatrali da nisu vojno potučeni i poraženi, negoli
da su, je li, „politički prodati” i „vojno izdani” nožinom u leđa od vladajuće
i „nesposobne” carske klike koja se nije mogla aktivno i odlučno odupreti
defetističkim i kapitulantskim uticajima i pritiscima marksista i Jevreja. Za
primer, recimo: ova pomenuta postarija ozbiljna, drčna, i potpuno seda Frau objasnila je svoj ulazak i aktivno
članstvo u Partiji „izluđujućom
dosadom, ovoga trenutnoga mirnoga stanja, što je nepodnošljivo i mučno mori još
od svršetka rata”. Visokoodlikovani i hrabri kaplar junačke nemačke poražene
armade, herr Adolf Hitler, nabasao je poput crvenovratnog marokanskog noja,
toga jutra, sasvim iznenadno i neočekivano, na domara herr Gintera Badenskog, a
koji je u prostorijama svoje Partije
očevidno besposleno i tako vraški tromo sedeo, te se dosađivao još od šest
izjutra kada je i došao na posao – i sam sa sobom, u međuvremenu, igrao šah.
„Preko radoznali” kaplar i špijun herr Hitler, bivši izranavljeni soldat iz
Prve svetske vojne, i nosilac Gvozdenog krsta prvog stepena, ugledao je toga
časa domara Badenskog (koji je u ratu bio sasvim običan redov, pešadinac) –
takođe nosioca Gvozdenog krsta prvog reda. Crnomanjasti, plavooki, žgoljavi,
neuhranjeni, mlohavi, koščati, i u licu bledi kaplar Adolf Hitler, tananih
crnih brčića uvijenih špicasto – uvis, začuđeno je, poput kakve budale,
pogledao u preplanulo, zacrvenelo, ali postojano-smireno lice Gintera Badenskog
koji je lenjo i pospano kunjao, te džonjao, to jest – mlitavo i šonjavo sedeo
na drvenoj stolici iza improvizovanog šaltera na samom ulazu u sedište Nemačke radničke partije, i, kao što
kazah – pospano vukao figure na tabli, i sam sa sobom igrao šah. (Zapravo,
trebalo bi pojasniti za mrvu detaljnije: doista, ama baš nikakvog valjanog
šaltera nije ni bilo, a evo čega je bilo: na, oko dva metra, odmah – desno od
ulaznih vrata, postavljen je osobito poveći drveni pisaći sto, od kuvane
orahovine – 250 x 85 cm, sa desetak ladica, u kojima je bilo nekoliko hiljada
praznih i nepopunjenih upisinica koje su zjapile tako sumorno prazne već skoro
ceo mesec dana od kako su izašle iz štamparije.
Ispred samoga stola nalazila se obična drvena stolica na čije je
poderano i pohabano sedište zaheftano potanko i jeftino parče pocepanog sunđera
koje je docnije prefarbano u crvenu-mahagonij uljanu boju drveta stolice, kako
bi barem delom ličilo na nekakav stari, istrošeni i „visokokvalitetni”
isflekani mebl štof, te barem za delić činilo nekakvu prividnu – i za prvo oko,
nazovi „udobnost”, za osobu koja tu trenutačno sedi. A na sredini toga velikog
i masivnog stola, stajalo je poveće parče debelog kartona – na kome je crnom
zidnom farbom domar i perač podova Ginter Badenski, po uputuma svoga šefa i
poslodavca, naravno, Antona Drekslera, ispisao sledeće reči: Empfang die Partei[1]). Ukrućeni i plašljivi kaplar herr Adolf Hitler, osobito
iznenađenog i ukočenog pogleda (u formi primećenja čudesa i šok-prizora),
buljio je, kao kakav slaboumni padavičar, u domara Badenskog (koji je, pritome,
bio hladan kao bavarski špricer što se toči u podne za ručak uz opasno ljuti
kulen i sušene svinjske kobasice diljem cele Bavarske: od Berhtesgadena,
Augsburga i Rozenhajma, preko Minhena, Ingolštata i Nojštata, do Nirnberga,
Vircburga i Bamberga), kao i u sve figure na njegovoj šahovskoj tabli, što ih
je zatekao pogledom kada je promolio nos kroz vrata, i zakoračio, potom, nogom
svojom u ovu staru gotičku trospratnu zgradu, staru i preko tri stotine godina.
Od očite, svakom primetljive, i doista, prejake nervoze, počeo je zubima svojim
herr Hitler čupkati svoj desni, pomalo riđi, brk i pljuckati na patos. Badenski
je zevao, i zevao, i s vremena na vreme je tako ponosito i generalski pogledom
prelazio preko svoje goleme i moćne drvene armade – na svojoj drvenoj šahovskoj
bojišnici, to jest na drvenoj tabli od trešnjinog mekog drveta, potpuno i do
kraja zaokupljen problemom koji ga je strahovito toga časa mučio: problemom,
dakle, saterivanja u ćošak iz koga nema
vani – mukom samomata, i ne primećujući da mu pridošli kaplar Adolf Hitler
(koji pritom, valja napomenuti: uopšte nije znao da igra šah!) nervozno, kao
kakvo premoreno pseto, dahće podno čela i u lice. No, opazivši, toga trena,
herr Hitlerovo prisustvo kada je ovaj ušao, Ginter Badenski se momentalno
osvestio, te prenuo i pogledao hitro u kaplara herr Adolfa Hitlera. Kaplar
Hitler se takođe, momentalno i naglo trgnuo ali i odmah pribrao, te je istoga
trena – u sklopu svoje špijunske glume – ukočio svoju žilastu i mršavu šiju i
odmah se, kao zapeta puška pred vojnu svečanu paradu, predstavio, ko je, šta
je, kako se zove, odakle je, te je izneo svoje odlučno i ideologijom zaneseno
htenje i zahtev da želi istoga časa aktivno članstvo u Partiji, to jest – prijem u nju
smesta, dakako; izrazio je osobito divljenje prema idejama koje je ova Partija isticala i glasnogovorila u
nemačkom društvu, oduševio se tako iskreno i postojano kao kakvo dete herr
Hitler, kada je čuo i saznao da je i domar Ginter Badenski osvojio i u ratu
zavredio Gvozdeni krst prve klase za hrabrost i junaštvo, objasnio je ukratko
gospon Hitler svoje vlastite političke razloge i žestoku revoltiranost spram
nemačke „nezaslužene i podvaljene kapitulacije i izdaje od Kajzera i njegove
izdajničke klike”, izmenio je nekoliko ugodnoprijatnih rečenica o veleslavnim
ratnim iskustivma sa, takođe, dotičnim bivšim i demobilisanim ratnim herojem
Badenskim – i za, eto, manje od pola sata, dobio je kaplar Hitler aktivno i
puno članstvo u Partiji, te člansku
kartu sa rednim brojem: šezdeset i devet, te tako vraški srećan i osobito
zadovoljan (što je s velikom lakoćom obavio najteži deo svog agenturnog i
špijunskog zadatka infiltracije u samu hijerarhijsku strukturu Partije) kaplar i tajni špijun Adolf
Hitler izašao je iz Nemačke radničke
partije tako ozareno i živahno, razdragano, razgaljeno, veselo i raspevano,
i uz sve to – zviždućući usput nemačku državnu himnu:
Deutschland,
Deutschland über alles, Über alles in der Welt...[2]
Ali, kada je izlazio van iz ove stare i oronule zgrade kaplar
Hitler je i dalje krajičkom svoga desnog plavog oka strašljivo i jezovito
gledao, i sleđeno promatrao Ginterovu drvenu bojišnicu, to jest – šahovsku
tablu od trešnjinog drveta, i sve figure na njoj (počevši od Kralja, Kraljice,
oba Topa, Lovca i belog Konja koji se upravo spremao da smaže jednog od tri
crna Pešaka, koliko ih je imao u dometu skoka svog), kao da sagledava i
proživljava najgori i najstrašniji haos i užas u svome životu; grozotu mučnu i
neizlečivu, dakako. Ginter Badenski bio je, kao kako rekoh, veoma, veoma
neobičan i osobit čovek – različit po, rekli bismo – svemu, od drugih ljudskih
bića u njegovom okruženju – u tom velelepnom nemačkom gradu Minhenu, krasnoj
bavarskoj alpskoj prestonici – a što je osnovana još u VI veku od plemena
germanskog Alemana u podnožju reke Izar.
[1] (nem.), Prijem u Partiju
[2] (nem.), Nemačka, Nemačka iznad svega, iznad svega na
svetu... Početni stihovi nemačke državne himne: Pesma Nemaca – Das Lied der Deutschen, kompozitora Jozefa Hajdna iz
1797. godine.
