Naša vesela apokalipsa
Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije...svuda lesevi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja
Lešek Kolakovski
Prva kola s motorom s unutrašnjim sagorevanjem dostigla su manje-više istu brzinu kao i dobar konj.* Parna lokomotiva bila je nešto brža. Danas čitamo da je konstruisano vozilo koje je probilo zvučnu barijeru. (Zbog čega? Ne zna se; jer, izračunato je da je prosečna brzina automobila u Londonu u špicevima ista kao u vreme kraljice Viktorije, kada su postojala samo kola s konjskom zapregom i kočije.) Od početaka ljudske vrste do polovine XIX veka brzina putovanja ostala je nepromenjena, popravila se tek krajem veka, da bi se stiglo do onoga do čega se danas stiglo.
Slična ubrzanja vidimo u različitim oblastima civilizacije. Pratimo – istina češće uznemireni nego prijatno uzbuđeni – različite krivulje rasta, od kojih su neke tumačenja, u različitim oblastima života: stanovnici zemlje, količina štetnih produkata u vazduhu i vodi, prestupništvo (s korišćenjem nasilja ili bez njega), brzina kretanja, proizvodnja knjiga, časopisa, filmova, broj televizijskih kanala, ogromne metropole, džinovski univerziteti, koji onemogućuju administriranje, gigantski aerodromi, tako da sa zebnjom razmišljamo o budućnosti. Ekstrapolacije su, naravno, lake, ali beskorisne, jer smo svesni da te krivulje ne mogu rasti beskonačno; mogu, recimo, preći u krivu S ili se katastrofalno slomiti. U stvari, ne znamo koja je od tih dveju mogućnosti verovatnija; u svakom slučaju prognoze demografa i hemičara nisu utešne.
Evo jednostavnog primera: zamislimo da jednoga dana stanovništvo Kine i Indije dostigne isti životni standard koji je dostigla Zapadna Evropa i iste građanske slobode. Svaki stanovnik tih dveju zemalja, kojih je danas oko dve milijarde, može da poželi da bar jednom u životu poseti Englesku, što nije nikakva ekstravagantna želja. Da bi se to ostvarilo moramo zamisliti koliko aerodroma veličine Hitroua treba izgraditi. Ti aerodromi se neće izgraditi, jer ne mogu; prema tome, snovi Kineza i Indusa ostaće neostvareni.
Bertrand Rasel je jednom prilikom rekao da su njegova deca rođena u XX veku i da zbog toga nikada neće spoznati šta je to sreća. Na ovu opasku imamo želju da odgovorimo da je »sreća« možda dobra reč za opis života visoke aristokratije u viktorijanskoj Engleskoj, ali da sumnjamo da siromašni slojevi pominju to vreme s istom nostalgijom. Ovakav odgovor može se činiti prirodnim, čak banalnim, ali ne sasvim ubedljivim. Sa sigurnošću ni sreća ni patnja ne mogu se kvantitativno meriti – i svejedno je da li sreću shvatamo kao pozitivno stanje duha ili kao što to čini Šopenhauer – kao odsustvo patnje.
Kratak pogled na vek koji se upravo završava ne govori zdravom razumu da se globalna masa patnje smanjila u poređenju s prošlim vekom, čak ako uzmemo u obzir ono što su medicinske nauke učinile na ublažavanju fizičkog bola. Bez kolebanja možemo reći da nijedan vek dosad nije video toliko ljudi koji su stradali u masakrima – ne samo u apsolutnim već i u relativnim brojkama: koje su usmrtile vojske u dva svetska rata i stotinama manjih, u logorima smrti ili za vreme velikih gladi. Genocidi nisu pronalazak našeg veka, međutim, on je izmislio reč, odnosno došlo je do napretka u oblasti tehnike usmrćivanja. Pokolji velikih razmera ne moraju da koriste sredstva poput gasnih komora ili veštački izazvane gladi, dovoljni su primitivni instrumenti, kakve su mačete u Africi. Umetnost mučenja i dalje cveta, o čemu svedoče izveštaji koncentracionih logora ili zatvora u Kini. Zbog čega sam svoju refleksiju započeo razmišljanjima o povecanju brzine putovanja? Smemo da zaključimo da je taj napredak spadao u odlučujuće okolnosti koje su dovele do promena savremenih društava i mentaliteta; isto tako doprineo je nestanku »zajednice«, koju danas svi oplakuju, nestanka, kojem se ne bez razloga pripisuju razne katastrofe naše civilizacije, kao i epiteti dostojni hvale. Primećujemo da ovi lamenti traju preko dve hiljade godina i da su započeli u vreme kada su se stanovnici najrazvijenijih regiona sveta preseljavali istom brzinom kojom i njihovi neolitski preci. Poslednje decenije obogatile su ove lamente novom reči communautarisme, koja nije nista drugo nego opšti naziv za ista jadanja, pri čemu sufiks »izam« maglovito sugeriše (i pogrešno) da oni što koriste tu reč znaju šta treba činiti da bi se vratili nazad i ponovo stvorili lepotu istorijske prošlosti. Ta jadanja su razumljiva i veoma dobro utemeljena, ali se gubitak čini neizlečivim.
Poznati su nam anti-science-fictions, čiji tvorci sanjaju o povratku prostom životu pre pronalaska električne struje (sekta Amisa u Pensilvaniji, radikalna struja holandskih menonita, koji zive bez traktora i automobila, obradjuju zemlju rucno i zive sasvim podnošljivo, mada valja pretpostaviti da su se i mentalno zaustavili u XVII veku). Setimo se divnih filmova Zaka Tatija u kojima se podsmeva napretku; u jednom od njih prikazane su dogodovštine jednog poštara, kome je objašnjeno da treba da oponaša dostignuća Amerikanaca i on neumorno vozi svoj bicikl, ponavljajući energično: »rapidité, rapidité«!
Upravo je brzina, kako nam se cini, upropastila mitski, sakralni prostor, uklopivši ga u racionalne strukture: bez tog prostora svemir ne može ljudima da otkrije svoj skriveni smisao – tumači nam Mirča Elijade. Mi već živimo u kartezijanskom prostoru, moje selo nije više centar svemira. Zahvaljujući mitološkom prostoru percipirani su zakoni i fundamentalne norme zivota, kao zakoni ustava samog bitisanja, a ne kao nešto što su ljudi proizvoljno stvorili. Izgubili smo i to uverenje u prirodni zakon (ili smo ga uništili). Uostalom, izgubili smo ga znatno ranije, pre nego što nam je tehnički napredak podario vrtoglavu brzinu, kojom se ponosimo. Prosvećenost je uništila tu veru, a time i osnove nase moralne sigurnosti, a ubrzo i sigurnost saznanja; jedno i drugo podrio je skeptički racionalizam.
Prema tome, treba li osuđivati Prosvećenost? Mnogi danas to čine, pre svega, mada ne isključivo, iz perspektive hrišćanstva (Erik Fogelin je među tim kritičarima najpoznatiji, najradikalniji i najnemilosrdniji). Iz te perspektive Prosvećenost se u osnovi definiše kroz neprijateljski odnos prema hrišćanskoj tradiciji. Kako neprijatelji kažu: bio je to idolopoklonički, polugnostički projekat samospasenja čoveka unutar sveta; nezamisliv je bilo kakav sporazum Prosvećenosti i hrišćanstva. Prosvećenost je uzdižući čoveka na nivo potencijalnog svemoćnog stvaraoca istog degradiralo na nivo životinje; jer je razlikovanje dobra i zla zamenjeno kriterijumima utilitarnosti. Fundamentalne veze, koje su učvršćivale ljudsku zajednicu – porodica i religija – ismejane su i nasilno raskinute.
Kratko rečeno, Prosvećenost je velika katastrofa kulture. Ljudsko postojanje svedeno je na čisto prirodna određenja, a time su ljudska bića postala zamenliva kao cigle u zidu: na kraju, tako su položeni temelji XX-vekovnog totalitarizma.
Iako je običaj traženja u Prosvećenosti izvora svih užasa i nesreća u našem veku prilično raširen, nije stekao monopol, cak ni u hrišćanskoj literaturi. Često se ističe da su ideje vodilje Prosvećenosti, iako iznošene u nehrišćanskom ili antihrišćanskom kontekstu, istorijski hrišćanskog porekla. Tu spada ideja o pravima čoveka i jednakosti polova; međutim, teško je takve korene pronalaziti u ideji o religioznoj slobodi ili slobodnoj reči. Konfrontiranje tih dveju tradicija, koje nije ni prijateljsko ni neprijateljsko, navodi na misao da je rimska crkva u priličnoj meri odbacila tradiciju, koja je glavnog neprijatelja videla u liberalizmu.
Da li je stvarno tako? Nije sigurno, čak ako bi za to postojala dobra volja, koje često nema. Ako definiciju Prosvećenosti svedemo na kantovski minimum, na naizgled nevin slogan sapere aude, nailazimo na jezgro trajnog i neuklonjivog sukoba. Ovaj slogan, ako ga se dosledno drzimo, ne samo što pretpostavlja da razum ima prava da svuda, gde hoće, prodre, vec i da ima monopol na odlučivanje o pravosnažnosti svih pitanja i svih odgovora, koji se mogu pojaviti u našoj misli, kao i da su kriterijumi pravosnažnosti utvrđeni u odnosu na korpus učenja, koje u datom trenutku postoji.
Istina je da je ova scijentistička (jer se ne može reći naučna) doktrina bila neophodna za procvat naučnog znanja u novom veku, ali da je najočiglednije bila protiv hrišćanstva, protiv svake religije, s obzirom da religija u svim svojim varijantama svoju snagu i pravosnažnost crpe iz nasleđene tradicije otkrivenja božijeg. Jer, ne postoji ništa poput racionalne religije, a ako, recimo, postoji racionalistička religija, onda je to upravo Prosvećenost.
Takozvana sekularizacija ili širenje ravnodušnosti prema veri mislim da se ne može protumačiti sukobom sadržaja nauke i sadržaja vere. Takvi sukobi, koje crkva danas žali, pojavljivali su se u prošlosti; međutim, nismo, bar u većini slučajeva, umovi koji se u načinu mišljenja pridržavaju pravila scijentizma; sujeverni smo, razna apsurdna verovanja ili čak veoma opasna bez ikakvih ograda se šire u svetu, zaključno među obrazovanima. S druge strane, čitamo brojne knjige koje su pisali naučnici, pravi fizičari, koji nam objašnjavaju da savremena fizika i kosmologija ne samo što ne ruše Boga već pruzaju argumente u Njegovu korist. U toj ravnodusnosti po svoj prilici rec je o necem jednostavnijem. Promenila se hijerarhija potreba i satisfakcija. Nauke nam pružaju dodirljiva, merljiva dobra, dok nam vera daje duhovna dobra, koja su nevidljiva – poverenje u zivot, sigurnost, da smo pod zastitom Providjenja; mada ne cini da budemo bolje snabdeveni zemaljskim dobrima. Takva duhovna mutacija sigurno povlači za sobom i određenu cenu, koju smo spremni da platimo.
Prema tome, vidimo kako se Prosvećenost okreće protiv same sebe. Retrospektivno, taj samoubilački pokret možemo pratiti negde od XVIII veka, odnosno od Dejvida Hjuma: pravila empirizma koja je izložio na kraju su postala osnova epistemološkog nihilizma, koji nema nikakvih razloga da brani pojam istine u tradicionalnom smislu. Ako nam praktični razlozi isključivo dopuštaju da o svetu donosimo sudove koji izlaze iz okvira pojedinacnih percepcija, ideja istine ne sluzi ničemu; kriterijumi utilitarizma podjednako odgovaraju nauci kao i svakodnevnom životu.
Prosvećenost je isto tako bila odvažna i neumoljiva težnja ka istini – istini do kraja, onako kako je zahtevao isti Dejvid Hjum – istini, koja je suprotstavljana religioznom sujeverju, hrišćanskim mitovima, tradiciji ili istoriji kao izvorima sigurnosti. Vidimo kako je ta borba za istinu u laičkoj kulturi ipak dospela u kulturni ćorsokak, u kojem treba da se suprotstavimo, mada praznih ruku, novoj situaciji: odsustvu istine, njenoj degradaciji, pragmatističkim pravcima, starim zabludama. Ista ta filosofija, koja je usmrćivala istinu proklamuje neograničenu toleranciju prema svakoj vrsti »jezičkih igara« (ili mišljenja, verovanja, doktrina), koje se ljudima čine korisne. Rezultat možemo pročitati u izreci Karla Krausa: Sve je istina i obrnuto.
Da li je istina umrla? Ne žurimo s takvim prigovorom. Toliko elemenata naše civilizacije ne samo sto je osuđeno na smrt već je i efektivno giljotinirano, a kasnije – vidimo da su živi i zdravi.
A sta reći o filosofiji, o metafizici? Čišćena je, svakodnevno uništavana i to iz najrazličitijih razloga: činili su to empiristi XVIII veka, Hegel, Marks, svi mogući pozitivisti, Vitgenštajn itd. I, sirota devojka, toliko puta masakrirana, ustaje iz groba, nesvesna da je odavno umrla i maršira (istina ne zna u kojem pravcu, niti to bilo ko drugi zna, ali to je druga stvar).
I to nije sve. Kažu nam, ovog puta s izrazom učenosti, erudicije, naučnosti (jasna stvar) da čovek više ne postoji, da postoje samo strukture; ili, da reč »ja« nema designat, da se ni na sta ne odnosi. Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda leševi, svuda groblja, a posle ipak dolazi do vaskrsenja. Čak Bog, koga je Zaratustra uništio nešto više od pre jednog veka, ubijan i hiljadu puta pre Ničea, a i kasnije, ne ostavlja utisak leša koji je odavno sahranjen; naprotiv, katkad se i dalje koristi ljudima, da bi uništavao svoje neprijatelje.
Ponekad se kaže da smrt romana ili figurativnog slikarstva ne mora da znači da niko više neće pisati romane ili slikati slike, ili da više nece biti Flobera, Prusta, ili Velaskeza i Rembranta. Tacno je da Flober, Prust i Rembrant više nisu živi. Da neće biti dela umetnosti, koja se po snazi imaginacije mogu upoređivati s njihovim, ipak nije dokazano, niti će se dokazati. Flober i Rembrant se ne mogu oponašati; trebalo bi da po definiciji nastanu ništavna dela; međutim, svaki veliki umetnik je jedinstven; umetnička imaginacija je aktivna, čak kada veliki talenti nailaze na veće teškoće, krčeći sebi put u masi osrednjosti.
Ukratko rečeno, naš kulturni život je intenzivan, živahan, zanimljiv. Prema tome, otkud naša uznemirenost, naša tuga, naše osećanje haosa, naša malaise? Crkve nam kažu: to je zato što ste zaboravili na Boga. Nije sasvim jasno šta su uzroci a šta su posledice. »Zaboravili ste na Boga«, kažu nam, »jer vas Bog sputava, neugodan je, nameće vam obaveze, koje vam teško padaju, iako to nisu«. »Nije tako«, možemo replicirati, »Bog uopšte nije neugodan. Naprotiv. Pruža nam duhovni mir, sigurnost, osećaj da živimo u svetu koji ima smisla, u svetu u kojem vlada dobro, iako je teško uveriti se u to kroz iskustvo. A što se tiče obaveza, istina je da smo svi grešnici, kao i naši preci; oni su umeli s tim da izlaze na kraj, stupali su u nekakve pregovore s nebom i mi bismo mogli tako: da verujemo u Boga ne verujući, ne uzimajući ozbiljno njegove zahteve«.
U zaboravljanju Boga nije se otišlo onoliko koliko se o tome govori. Sociolozi su mnogo puta kritikovali ideju pobednickog i neumitnog pokreta zvanog sekularizacija; ukazuju na to da se taj proces ne primecuje u vecim razmerama van Zapadne Evrope, da svuda postoje suprotne tendencije, koje su ponekad, mada ne nužno, neprijateljski raspoložene prema savremenosti i da priznanje imaju manje-više tradicionalne forme religioznosti, a ne one koje su spremne na bitnije ustupke Prosvećenosti.
Naš duhovni haos i naši strahovi su ipak realni. Možda ni sami ne znamo čega se bojimo. Ako čak ostavimo po strani sve dobro poznate promašaje savremenosti – zatrovanost zemlje i vazduha, kriminal, buka, gubitak autoriteta političkih elita i partija, korumpiranost vlasti, droga – ništa u našem intelektualnom životu ne čini se dobrim, sve vreba iskušenje. Religija, ako se čak veruje, više nije siguran oslonac; nauka je postala nerazumljiva i neintuitivna za većinu; u istoriji sve se čini nesigurnim i podložnim reviziji.
Vrtoglava brzina svih strana života ipak nam nudi puteve za bekstvo. Možemo postaviti pitanje: kome je potrebno 70 televizijskih kanala? Spontan odgovor da nikom nije potrebno, mora se smesta odbaciti: naprotiv, gotovo svima je potrebno, jer su način bekstva od ne-zna-se-čega u ne-zna-se-šta, ili iz jednog apsurda u drugi.
Nesigurnost je obeležje našeg vremena: podjednako obeležje u smislu sramnog žiga na celu zločinca i u smislu mistične rane.
Prošli smo kroz iskustvo totalitarističkih uređenja; ono što je u njima novo nije bio genocid ili ideološki genocid već uspešna tehnika totalitarnog porobljavanja ljudskih umova. To je, naravno, bilo moguce zahvaljujući tome što je tiranija uspevala da u svojim rukama savršeno koncentriše političku, ekonomsku i kulturnu vlast, uključujući i sisteme informacija, obrazovanja, umetnosti, književnosti i sl. Takav despotizam po svoj prilici nije bio moguć ranije; srednjevekovna Evropa uprkos semi-teokratskim pretenzijama Crkve, sačuvala je razliku između civilne i duhovne vlasti, a na sreću nije pronašla ni centralističko privredno planiranje; da je tu instituciju pronašla, novi vek, zaključno s Prosvećenošću, sigurno se ne bi rodio.
Teško je isto tako naći ubedljiv odgovor na pitanje zbog čega su se totalitarni režimi pojavili baš u našem veku. Moglo bi se pretpostaviti da su među neophodnim uslovima za njih bile i promene, koje su masama omogućile da učestvuju u politickim procesima, tačnije da je razvoj demokratskih uređenja u prethodnom periodu omogućio nastanak antidemokratskog čudovišta.
Ponekad postavljamo pitanje da li se totalitarno iskustvo može ponoviti, ili je bilo nešto izuzetno u našem brutalnom veku. S jedne strane, takvo ponavljanje čini se neverovatnim, jer se ne može uvesti potpuna kontrola sistema informacija, koji su apsolutni uslov totalitarizma; svi instrumenti takozvane informatičke revolucije su raspršeni, nalaze se u rukama pojedinaca. Osim toga, navikli smo se na to da slobodno tržište i demokratske institucije, između ostalog politicki i religijski pluralizam, idu ruku pod ruku i nezamislivi su jedan bez drugog. Istina, kontraprimer je Kina, u kojoj varvarski despotizam postoji istovremeno s tržištem, možemo sebi dopustiti utehu da će to potrajati još koju godinu i da će tržište na kraju iznuditi demokratske promene. Možda. Trenutno vidimo da svetsko slobodno tržište radi u korist Kine: veliki broj robova u kineskom Gulagu proizvodi svakojaku robu zabadava, odnosno u konkurenciji je neprevaziđena. Tako da slobodno tržište radi u korist despotizma i ropstva.
Ako izostavimo tu stvar, čvrsto uverenje da je totalitarna opasnost već prošla, može se činiti prilično smelim. Istina je da pobeda demokratije u Srednjoj Evropi ili u Latinskoj Americi poslednjih godina budi nadu: to je put kojim će naša vrsta ići! Možda, mada nije sigurno da hoće.
Svi znamo da je naše vreme brutalno, ali usmereno je i hedonistički; lako zaboravljamo da sloboda nikada nije zauvek zagarantovana, i da njena odbrana zahteva neprestanu budnost i odvažnost. U našim društvima uvek postoje sile koje su spremne da je unište; trenutno one se mogu činiti malo važne, ali u slučaju neke veće ekonomske ili socijalne katastrofe sposobne su da se munjevito razrastu: videli smo takve procese. Mada kataklizme mogu nastajati iz najrazličitijih razloga. Navikli smo na štedrost zaštitničke države, zahtevamo sve veća i veća dobra i usluge od države. Međutim, kažu nam da će biti sve teže nositi taj teret, pre svega iz demografskih razloga, i da će u skoroj budućnosti ta štedrost morati da se smanji.
Tesko je naći razumne ideje i zaustaviti rast ionako već gigantskih gradova, eksplozivne koncentracije krajnje bede u Trećem svetu. Pritisak koji sve veće čovečanstvo vrši na rezerve vode i vazduha uvek može biti uzrok nekog rata. Ekspanzija tržišta u odgovarajućim uslovima stvara takođe uvredljive nejednakosti, opasnu masu zavisti, jedno od onih osećanja koja izazivaju veoma mnogo destruktivne energije.
Sama ideologija nije važna, zavisi od slučajnih okolnosti. Uostalom, naučili smo da se od svakog ideološkog materijala može napraviti pendrek za prebijanje ljudi: to može biti Bog Starog zaveta ili čak – teže je, ali moguće – Isus Hristos, Koran, naravno i ideja jednakosti, blistava socijalistička budućnost, rasa, pleme, narod (narod pre svega, to svakodnevno vidimo). Razum bi takođe mogao biti utemeljenje revolucionarnog terora, kako kod jakobinaca, tako i kod boljševika. Prosvećenost, romantizam, religija – sve je pogodno.
Sami simboli mogu biti nevini: uostalom, nema ničeg rđavog u simbolima srpa i čekića, prostom oruđu koje su seljaci i radnici vekovima koristili; ali su u posebnim okolnostima ti simboli postali oznaka sovjetske tiranije. Ničeg rđavog nema ni u svastici, znaku koji mozemo naći u raznim drevnim civilizacijama, kako prethelenskim tako i pretkolumbijskim; nas taj simbol ipak asocira na užase hitlerizma.
Prema tome, ponavljam: ideologije i simboli nisu važni. Ideologije su po pravilu slabije od svojih nosilaca, aspiracija i interesa tih nosilaca. Naše nebo nikada nije bilo bez oblaka, tako je uvek bilo i to su ljudi uvek znali. Ne kazem da hrlimo u propast. Ili pre – kao u Alisi u zemlji čuda – moramo veoma da se trudimo i jurimo brzo, da bismo bili na istom mestu.
Lešek Kolakovski
Tekst Kolakovskog objavljen je u Gazety Njyborczoj od 25-26. oktobra 1997. godine; 23. oktobra izgovorio ga je na Varšavskom univerzitetu, koji je između ostalih obeležio 70. rođendan Kolakovskog. Na njemu je bio jedan od najomiljenijih i najcenjenijih profesora do 1968. godine, kada je sa grupom drugih profesora filosofije i sociologije izbačen, posle čega je bio primoran da emigrira. Nastanio se u Engleskoj. Donedavno je bio profesor filosofije na Oksfordu.
