Oproštaj s Floridom, Volas Stivens

1

Napred, brode! Tamo, na pesku, u daljini
ostade svlak mrtve zmije,
Ki Vest nestade iza hrpe zadimljenih oblaka,
i mrešnost iskri kao dijamant. Mesec
nad jarbolom, i prošlost je mrtva,
naš razgovor je dovršen – zauvek.
Moj um slobodan je. U nebesima mesec
plovi slobodno i lako, i hor
sirena peva: prošlost je mrtva.
Plovi u tminu. Neka talasi jurnu, opet.

2

Moj um beše povezan s njom. Palme su žegle,
kao da sam na pepelištu živeo.
Kao da vetar sa severa, zviždeći
u lišću, uzalud se trudio da voskresne
onog ko je u sarkofagu Juga spavao,
u njenom morskom, koralnom kraju,
na njenim ostrvima, a ne mojim,
u njenim okeanskim noćima,
raspevanim, zašaptalim, grmnulim o pesak.
O radosti – ploviti na sever, gde je zima,
sa tih rascvalih peščanih obala!

3

Mrzio sam sporu oseku
koja bestidno obnažava tajne dna
i džungle vodenog bilja, nisam voleo
izvijene, lude cvetove
nad mirisima verande, rđu i trulež,
koščatost grana, prašno lišće.
Zbogom! Olakšavano je znati da sam otplovio
zanavek s tih obala, od tih reči
i očiju, da ne pamtim više ništa,
i, čak, da sam te nekada
voleo. Al sve je prošlost. Zaplovi, brode!

4

Moj Sever nag je i hladan, nalik
na smesu ljudi i oblaka.
Kao vode, mase teku u tmini,
kao što vode tamne, bijući o pramac,
podižu se i valjaju natrag, u tamu.
I penom svitkajući, klupčaju se.
Osloboditi se, vratiti se njima,
u masu koja vezuje hiljadama uza.
O palubo maglena, nosi
u susret nas hladnoći. Zaplovi, brode!



Antologija Angloameričkog pesništva XIV-XX veka