VERLENOVA GLAVA
Prvog januara u trinaest časova, jedan golub grivaš se spusti na ćelavu glavu Pola Verlena.
Ove godine sneg takođe neće padati. Artur i dalje nastavlja da se šunja ispod zidova. Na leđima nosi kožni ruksak.
Na Mariji dve crvene rupe sa desne strane. Spava. Bradom naslonjena na grudi. Spava lepim snom kao na razglednici.
Sunce ulazi kroz prozor. Moji dani su prozaični. Svet mi saopštava novosti.
U novinama čitam fraze bez glave i repa, priče o ubistvima i bombardovanjima.
Prelistavam nesreće drugih kao herbarijum sa mrtvim biljem i sasušenim suzama.
Svakoga puta sebi ponavljem istu stvar: nikada više neću pisati pesme, stara je to priča.
Međutim, ponekad me ponovo ščepa ta neobična želja, ta čudna potreba za bujicom reči, neskladom i bukom.
Istina, nemam ništa određeno da kažem, ništa što je vredno metafore, ali potajno se nadam da će sa rečima.
Doći malo znanja, istinitosti ili smisla. Ne znam odakle dolazi ta nada.
Kao da bi se nešto novo moglo dogoditi. Kao da će neko doći.
Ljubav je kineski teretni brod koji dotrajava. Ženske grudi su u koroti. Ali crnina im lepo stoji.
Pogodno je vreme da bi se izgubili na kraju ovog stoleća. Nećemo više ići u šumu. Lovorike su ubrane.
Ovoga puta nikakvu važnost ne predajem rečima koje vi očekujete od mene. Ja sam samo štucanje pijanice.
Na svojih deset prstiju brojim sate koji me dele od smrti. To me zabavlja ili mi ispunjava vreme.
Oprostite mi, škripim. Vrata koja mlate: sve što je ostalo od kuće koju sam mogao sanjati da sagradim.
Sa pogledom na more i balkonom sa drvenom ofarbanom ogradom.
Nedeljom, svi skupa smo umakali biskvite u čaj.
Nedaleko od plaže, na obali mora... Smejali smo se da ne bi zbog toga plakali, naravno, vi ste me razumeli...
Pesma? Razbijeno posuđe. Nasledstvo od bake koja me je naučila da pišem, nekada, u kuhinji.
Tako sam usamljen posle njene smrti: trebalo je da ispišem tolike stranice hartije. Niko nije primetio njeno odsustvo.
Pišem da bih nekoga zaboravio. Kao što drugi piju ili se vesele. Pišem da joj budem veran. To je isto.
Poezija je matora keruša koja laje na tuđu decu. Ona ne ujeda.
Sva ona ljubav koju nećemo imati. Ona ljubav koja neće u krevetu završiti. Nije više vreme nadanja.
Previše ljudi traži posao. A ja, ja tražim svoje reči. Sakupljam rečnike i antologije.
Fabrika tišine zapošljava nove radnike. Poslovi cvetaju. Šapuće se da beži vreme.
Ne čujemo mrtve da vrište. Ni jeku topovskih granata među cvetovima.
Televizija postoji sama za sebe.
U Africi cisterne su prazne. Nisu ih napunili naši plačevi. Milosrđe je utonulo u tugu.
Bog rešava samo sopstvene probleme. Odora mu je bela kao celec. Na nogama su mu platnene cipele.
Isusa na krstu bole šake. On ne veruje više u nebo.
Čak se i trava pita postoji li razlog da ozeleni. Pejzaž je ostareo. Čudno je to, toliki zamor.
Zlo je vreme za ljubav na kraju ovog stoleća. U kojoj ćemo radosti ubuduće plakati?
Život se cereka kao starica. On je izgubio svaki razlog da postoji.
Trebamo, međutim, nešto učiniti da se raspeva.
Poezija ga zasmejava, te koščurine u kantama za smeće i te buve koje izazivaju svrabež u njemu.
Zabavlja ga to da nije više ništa, da se rimuju njegova i tuđa tuga.
Pušač ili nepušač? Slano ili bez soli? Ja ih najviše volim nežno plave, ili crnke sa plavim očima.
Nije tačno ovo što sam upravo izjavio: ovoga puta pazim da kažem samo istinu.
Fotografije nagih žena su lovački avioni. Pikiraju pravo na bulevar.
Zaustavljaju se ispred crvenog svetla.
Ja prelazim preko pešačkog prelaza...Kad ćete pronaći makaze koje će iskidati bodljikavu žicu koja nas okružuje?
Ponovo ćemo zavoleti lirizam, to vam ja garantujem. Vratiće nam se samopouzdanje. Sa krikovima onda kad ne treba.
Ne krikovima magaraca koji hoće da obrste poslednju crkvu a koji pobožno slušaju crkvena zvona.
Radije sa krikovima gvožđurije i eksploziva. Onima koji prate sve dalje i dalje dugu kolonu ranjene dece.
Znam ja o čemu govorim: rodio sam se na dan primirja. Na dohvat puške mrtvih. Srce mi je ipak miroljubivo.
Ali oružje nije odloženo. Vidim, tražim način kako da se izrazim: to znači da još uvek verujem u mnogo štošta.
Svaki put kad padne noć, ja patim za svetlošću. Noću ne plovim više morima. Moj san ne isplovi.
Poezija je, ponavljam, starica koja digne zavesu i posmatra prolaznike sa prozora.
Prikovana za fotelju zbog kostobolje i proširenih vena, ona gleda lepe devojke na televizijskom ekranu.
Već odavno ne doživljava orgazam, skuplja markice, priveske za ključeve, značke i razglednice.
Sa sve četiri strane sveta, od kako je četvrtast svet, blistav i šarolik kao venecijansko staklo.
Ima još uvek starih luda da joj kažu šta ima novo i zaklinju joj se da im ona ispunjava srce.
Pozdravi sa svih strana! Niko ne pominje proplanak, kamenu ogradu bunara i zavijanje divljih vetrova.
Oni tvrde da ponekad dođe jedan skriveni bog da udomi svoju beskrajnu ljubav u zaton simfonije reči.
Oni siluju tog bogalja, prikovanog za stolicu bede, koji je naučio da čita sa usana drugih.
Ona voli da veruje u te stvari. Te joj reči pričinjavaju zadovoljstvo. One lepo zvuče. Njen život nije više tako siv.
Niko i ne pretenduje da ustajemo zbog pesme rano ujutro ili da poezija pobedi pomrčinu.
To bi značilo reći dva puta istu stvar. Ne volim veru. Hoću da poezija bude bez nade, naga u slomljenoj stolici.
Kao žena koja se poda bez razloga prvom koji naiđe. To znaju njene ruke bolje od njenog srca.
Mene ne interesuju toliko uspesi u cirkusu niti napakovane karte. Ne trgujem.
Zadovoljavam se za sopstveno spasenje sa minimalnom dozom nade koja dozvoljava čoveku da se ujutro pridigne.
Ako mi preko toga reči poklone malo ljubavi, neću odbiti: to je retka stvar, čini mi se.
Stvarnost, ona onih drugih koji u parovima odlaze u blagu noć, gledajući se i smeškajući.
O njoj se ne diskutuje. Više bi voleli da je naučimo napamet, i da je naglas recitujemo.
Kao neku pesmu Čiča - Igoa ili Ronsara, berući ruže u njihovom vrtu, u trenu kad sviće pejzaž.
Uostalom, nisu bili tako loši ti otkucaji sata i srca dobro naštimovanog violončela.
U srećnim grudima, reč je nekada lepo ozdvanjala. Proverili bi ponekad....
Poezija mi reče: „Ne dirajte mi grudi.” Ja joj odovorih: „Izbegavajte, molim vas, da mi telefonirate naveče”.
Pogotovo posle osam sati. U to vreme krpim svoje čarape i obnavljam lekcije. Hteo bih da mi sve bude jasno.
Ponovo učim, sam, da govorim. Ne volim da me ometaju. Tuga je jedina stvar koja mi pripada.”
Uzaludno je lagati: poezija, stvarno, ništa ne traži od mene. Ja sam taj koji hoće sa njom da razgovara. Ona se pravi gluva.
I moje pamćenje je do te mere loše da se prisetim da sam živeo. Više ne prepoznajem svoju senku.
Mora da sam nekoga uzalud čekao, ili je neko uzalud čekao mene, a da to nisam primetio, na autobuskoj stanici.
Da bih se danas interesovao tako i malo za ono što me okružuje, to zaslužuje vrlo malo stvari.
Ako to nije svet koji liči na onaj koji sam zamišljao kao dete.
Povukao sam se i ostario, ne primećujući više da prolaze sati, jedući na brzinu i spavajući tvrdim snom.
Čak mi ni sopstveni život ne pripada više. Zaboravio sam da budem neko. Čekam onu koja će me razubediti.
Srca razgolićenog kao nokat. Sa zalepljenim flasterom na usnama, moja ljubav pokušava da peva. Tih grimasa umuknuo je poj.
Zbogom slike mora i lepih nedelja, uspomene iz nove beležnice. Crveni kaputić devojčice.
Same ispred fabričke kapije: na kaminu porculanska ptica, ali ništa posebno.
Čudno je to, ta potreba da s vremena na vreme prođemo kroz neki nerazumljivi jezik da bi se okupali u muzici!
Proza, ponovo proza: poezija će doći kasnije, sa malom crnom limuzinom, hrizantemama i venčevima.
Reči će se pobrinuti za smrt. Za život ćemo se snaći sami. Uši drugih ne čuju ništa. Duša mi je malo vlažna a srce suvo. Još uvek ne nosim naočari. Slepočnice su mi pobelele.
Plivam kao izgubljena riba u neprohodnoj šumi, u čorbi sam parče hleba, u srcu grumen krv”.
Noć dodirujem prstima. Svako jutro milujem nebo dok su njegovi očni kapci još uvek topli.
Volim upijače, bočice mastila, uspomenu koja izaziva bol i zublju meteora.
Volim Marijinu ljubav: na kraju krajeva naša ljubav nije previše monotona. Često se svlačimo u praznim odajama.
Mariju zgrčenih prstiju, plavog srca. Malaksalu Mariju na mom dlanu. Mariju i njenu nepogrešivu tišinu.
Iz dana u dan se ponavljamo: „Hteo bih da budem neka nova rečenica, sa rečima koje nisu još uvek izgovorene.”
Dotrajavam kao kineski teretni brod koji prevozi trinitroglicerin zelenim vodama Pacifika.
I sto dvadeset hiljada tona na izgled miroljubivih u zamenu za obogaćeni uranijum uz obični usklik radosti.
Sa dugosilaznim akcentom, odmah iznad velikog slova „Lj” reči ljubav. Ubeđen sam da bi se tada moja duša bolje osećala.
Rastezati, rastezati gumu melanholije: neka pukne među mojim prstima. Neka krikne nebo!
Pticama, za njihovo pevanje, premala je dnevnica. Nemaju dovoljno da prehrane ptiće.
Sa svim tim porezima, plaćenim iz ruke u ruku, da bi priskočili u pomoć osamljenim zvezdama u noći.
Pocepale su se crne svilene čarape. Balsku haljinu pojeli su moljci. Tamni zlato starih nakita. Međutim, lepi su posmrtni ostaci poezije.
Ona se šminka pred ogledalom i kao da pita: „Ogledalo, reci mi da sam još uvek ja nalepša.”
Ona sanja da promeni život, zadovoljava se, poneko veče promeni mesto nameštaju. Ponovo nastavlja svoj dnevnik.
Gotovo je, smirite se. Ništa nećete osetiti. Polako ćete se rastati sa svojim telom.
Hoćete li još jednu šolju čaja? Kocku čokolade? Posljednju cigaretu? Ali koji je vaš parfem?
Vreme je malo otoplilo. Da li ste videli onog belog goluba koji je sletio na ćelavu glavu Pola Verlena?
Žan-Mišel Molpoa
Žan - Mišel MOLPOA (Jean-Michel MOLPOIX) je rođen 1952. godine u Fonteneu - Sen Klu. Objavio je knjige pesama: „Pero sanjara”, „Jedne nedelje posle podne u mojoj glavi”, „Ne tražite više moje srce”, „Pregled teorije za upotrebu anđela”, „U međuprostoru”, „Priča o plavom”, „Imaginarni pisac” i „Opšte dobro”.
Ovdje, 400-402/2002 (XXXIII)
