Poezija, Kragujevac, smrt
Ne može biti neobično da se pored Kragujevca stavlja reč smrt. Ona ne stoji samo naporedo pored imena grada, nego je i deo njegove suštinske određenosti, njegove dubinske istorije i njegovog karaktera. U veku smrti, etnocida i genocida, napredujućih tehnologija koje uvećavaju žeđ za uništenjem drugog i drugačijeg, Kragujevac je bio talac nasilne logike koja je tražila zadovoljenje u žrtvovanju njegovih stanovnika u znaku besprizorne odmazde koja je postala znamen stradnja i Srbije i srpske populacije uopšte.
Moris Sartr, istaknuti savremeni istoričar, povodom nasilja u klasičnom dobu i žudnje rimske populacije da prisustvuje komadanju i ubistvu drugog, kaže da je jedan od najsnažnijih skrivenih poriva čoveka da nađe razloge za nasilje. Taj monumentalni motiv koji u svojim okvirima racionalizuje smrt, podređujući se moćima tanatosa, ozakonjuje se u posebnim okolnostima rata koji pokreće populacije u borbe do istrebljenja i do smišljanja što ubojitih i svirepijih sredstava kako bi se savladao neprijatelj i kako bi se potčinio i pacifikovao.
Odrastao sam u okrilju kulture istorijskog zla. O tome se razgovaralo među bliskima, poluglasno, obzirno i eufemistički. U tim razgovorima nije bilo osvetoljubive gorčine, ni violentne uzbuđenosti, nego pre tamne potištenosti, neverice i zaustavljene tuge koja je bojila postpartalnom setom lica sagovornika. U tome sam video rascepljenost koja je prikrivala stidom ljudsku osetljivost, ali i izražavala svetost u razgovoru o žrtvama dostojnim saosećanja i poštovanja. Kao nosioci zla pominjani su nacisti, ustaše. Vršeno je premeštanje, sa verom da je sa novim dobom nađen smiraj u razmerama nove ideologije mira i pomirenja. Često na štetu istine i realnog procesa dekriminilizacije skrivenih struktura i sila koje su ponovo na kriptičan način uspostavljale kritetijume za navodnu istorijsku istinu.
Kao što smo videli, očekivanja običnog čoveka su bila izneverena i zlo je još jednom progovorilo na prostorima bivše Jugoslavije krajem i početkom veka, razgorevajući paradigmatično nasilje zasnovano u devetnaestom veku ili još ranije, dolaskom Turaka.
Kragujevac se ne može izdvojiti iz te velike zamršene evropske i balkanske priče. S jedne strane su bili Nemci, koji su svoje kolonijalne i imperijalne fiksacije vezali za Balkan, u različitim neposrednim ili posrednim formama, a s druge susedni narodi koji su svoje nacionalne ciljeve nastojali ostvariti nasilnom emancipacijom koristeći krajnja sredstva i pomoć spoljnih sila, spremnih da iz skrivenih, a javno navodno moralnih, razloga uđu u ovu nezavršivu dramu.
Istorija se ne sme isključiti iz razumevanja onoga što se dešavalo i dešava na Balkanu, niti se sme prihvatiti da je ima previše. Nesporno je da se ona nije uspela zasnovati kao produktivno razumevanje sa efektima pacifikacije, nego se, uprkos svemu, kao trivijalna sablast stalno budila tražeći u ime jednog od subjekata žrtveno zadovoljenje i ispravljanje istorijskih nepravdi. Predstavljajući svoja nacionalna ili ideološka uverenja kao moralna, zasnovana navodno na nespornim, skoro ontološkim utemeljenjima, političke elite pokreću armije očajnika koje sa sablasnom mržnjom ulaze u proces viktimizacije protivnika i njegove stvarne fizičke eliminacije.
Istorija je asimetrično emancipovala etničke grupe na Balkanu, počev od nastanka modernih država do kultura i u tim posledicama zasnivali su se odgovori koji su uzrokovali nasilje. Moral ( koji je u sebe uključivao religijske i kulturne predstave) je bio neprestano pokriće za pomenute pokrete, a u suštini iza mnoštva zabluda ili tvrdo uobličenih ideoloških koncepata krile su se kobne intencije sile i dominacije.
Kragujevac je jedan u nizu tragičnih događaja koji je ušao u besramnu istoriju zla, gde su napušteni najelementarniji oblici uljudnosti i legitimnosti, gde je u cilju zastrašivanja i pacifikacije ubijeno oko 3000 civila, provizorno i cinično izabranih, a među njima je bilo u najvećoj meri muško radno sposobno stanovništvo, kao i jedan broj srednjoškolaca i žena i dece. Slični događaji su ili prethodili ili nastavljeni širom Srbije i u oblastima gde su uglavnom živeli Srbi, te Jevreji ili Romi, koji su uzimani ili kao taoci ili su ubijani, od Šapca, Kraljeva, Beograda, Novog Sada, Kozare...do Jasenovca, Jadovna...
Teško je razumeti zašto su Srbi uzimani u sukobima kao populacija gde su primenjivani posebni uslovi u razumevanju uloge okupiranog ili neprijatelja. Kakva god objašnjenja naknadno bila oblikovana, ona deluju groteskno i neopravdivo, jer masovna ubistva su bila tolikih razmera da ni satanska logika za te činove ne može biti naći dolično razumevanje. Široko i bestijalno postavljeni nivoi odmazde, radi ostvarivanja ciljeva, svrstavali su srpsku populaciju u najnižu ljudsku klasu koju su odstranjivali provizorno i bez moralnih okvira. Osim Nemaca koju su odmazdu zasnivali na meri 100 za jednog, ukoliko bi se pojavio oružani otpor, još drastičniji oblik eliminacije se praktikovao na teritoriji ratne i fašistički ustrojene Hrvatske, oličen u mnoštvu logora u kojima se bezočno vršio genocid nad srpskim narodom bez obzira na građanski status, pol ili uzrast.
Kragujevački tragični događaji imaju posebnu ulogu u istoriji zla na teritoriji Srbije. U sveobuhvatnoj raciji pohapšeno je blizu 10 000 civila, pokupljenih sa radnih mesta, domova, javnih objekata, ulica, poljana i sl. U takvim razmerama izolacije u grad i okolinu je uneta smrtna strepnja što je, takođe, bio jedan od modusa ubistva. Od tog broja streljano je oko 3000 civila iz Kragujevca i okolnih sela, u nekoliko dana, a najviše 21. oktobra na prostoru Šumarica, kao čin odmazde i zastrašivanja, zbog delovanja partizansko – četničkih snaga protiv nemačke okupacione sile.
Krajem rata mnogi su mislioci stajali na stanovištu da je posle velikog i dotad nezabeleženog uništenja ljudi širom Evrope poezija nemoguća. U skladu sa klasičnom idejom da muze ćute kada oružje govori, došlo se do stanovišta da je poezija u razmerama poništenja ljudskih vrednosti suvišna; nemoćna da bude svedok povodom takvih razornih činova, ili slaba da izrazi silinu i tamu zla koje je polovinom veka doseglo najvišu tačku u ljudskoj istoriji.
Rat se pokazao kao ekstremizacija politike i ekstremizacija refleksije čoveka o sebi, svojoj ulozi i ciljevima. Takva neskrivenost koja je dobila svoje zločinačke oblike morala je da zastraši bolji deo čovečanstva, da ga zaledi i učini nemim pred zlom koje je definitivno ukidalo istorijsku konstrukciju humanističke Evrope. Zakon sile je ustrojavao optiku novog čoveka koja se uzdizala iz prevlasti tehnike, imoralizacije mišljenja, precepcije istorije kao poprišta prava umnosti da konceptualizuje ljudski svet bez saosećanja i da od njega zahteva da se podredi isključivo ciljevima, a ne svom nesavršenom bivanju u svetu života. Šta je poezija mogla u tom svetu nesagledivog umnožavanja zla, njegovog prevršivanja koje je izmicalo u svojoj nebrojivosti bilo kojoj vrsti individuacije. Rat je zaleđivao i okamenjivao populacije i grupe, deindividualizovao, činio saosećanje neformativnim i nemuštim, stavljajući preživele u stanje ekstremne poraženosti i postiđenosti pred delima koje je činio čovek. Jedan od velikih jevrejskih pesnika Paul Celan je neposredno nakon postgenocidne pesme Fuga smrti, posvećene uništenju njegovog naroda u Nemačkoj, izvršio samoubistvo. Strah, strava, gađenje i samoprezir mogli su biti psihološka reakcija na novo bezosećajno doba koje je gradilo svoju budućnost preko leševa navodnih neprijatelja.
Jedna od najtamnijih novijih postratnih reakcija u veku masovne smrti označenih i diskriminisanih grupa je poricanje masovnih zločina i sledstveno tome navodna nevinost ubica. Uobličavanje diskursa negiranja zla i organizovanje zaborava su dve bitne premise koja razgrađuju svaku odgovornost i krivicu nasilničke i genocidne populacije. Kontradiktorne i paradoksalne logičke operacije koje su išle od poricanja odgovornosti jedne države, jedne nacije ka utvrđivanju individualne odgovornosti stvarale su tlo za iščezavanje bilo kakve krivice, desubjektivizaciju masovnog zločina i poricanja patnji žrtava. Čak i odbijanjem da se odgovornost simbolički nasledi, da se krivica asimiluje kao deo patologizirane kulture jedne nacije, stvaraju se pretpostavke da zlo postane denominalizovano, anonimno, prazno i neistorično. U takvoj klimi, njegovo pominjanje ispunjava stidom one koji saosećaju sa žrtvama i tera ih u tamu neizrecivog postpartalnog grča. Revizija postaje pokret koji razlaže zločin u spekulativni iluzionizam preraspodele krivice, statističko apstrahovanje, ispražnjivanje istorije od događaja zla i stvaranje novih uzansi u kojima se ubica pravda istorijskim, ekonomskim ili nacionalnim razlozima i osećanjima poniženja. Ovaj apsurdizam doseže svoje neshvatljive visine kod mnogih suseda i kod glavnih nosilaca zla u Drugom svetskom ratu, u skladu sa opadanjem istorijskog optimizma na kome se zasnivao donedavni progresizam zapadnog sveta.
Sa opadanjem optimizma, ekonomskog rasta i splašnjavanjem vere u državu blagostanja, sa prekompanovanjem postindustrijske Evrope i padom socijalizma i solidarne države, sa napredovanjem cinizma tržišta, denominalizacijom velikih subjekata, sa padom mitova istine i budućnosti, sa ulaskom u horizont nepreglednosti i sa krizom ključnih koncepata znanja, opala je i kultura pamćenja za drugosvetsku tragediju, za osećanje da je krivica stabilna i nesporna i ušlo se u prostor spekulativne proizvodnje fikcija kao razmenljivih sa stravičnom realnošću zla.
Muzeji kao materijalizovano i do čulnosti dovedeno pamćenje, uopšte književnost, umetnost i posebno poezija su samo jedan od pokušaja da se zaustavi obesvećivanje žrtve, da se materijalizacijom duboke potresenosti i zanemelosti zaustavi kultura koja skriva varvarstva čoveka i otvara mu nove puteve da ga nanovo zasnuje. Poezija je i kad ne govori o zlu jedna vrsta plača, naricanje nad nerazgovetnim životom kao provizorijumom, kako bi rekao jedan poljski pesnik. U našoj tradicionalnoj kulturi naricanje je jedna od formi svetog pamćenja ljudskih mera, plač koji leluja nad ničim, nad sagorelim životom, nad tugom sveta koji se ne zaustavlja, uprkos vapajima, u služenju božanstvima uništenja.
Ali usred pometnje i dima i lave i vapaja, i nezaustavljive ljudski posredovane smrti, koja u svakom trenu briše sa površi ove jedinstvene planete mnoštva nesrećnika, još će biti razloga da se poezija održava kao plač a pamćenje će se boriti da se izgradi kao spasonosno mesto otpora za preživljavanje čoveka.
Jovan Zivlak
septembar, 2012,
Nakovo
Izvornik: spomenpark.rs
