Poetske refleksije o Hiperboreji
““ ...pitanje koje je zbunjivalo Herodota: “Ko su Hiperborejci?” Da li su Hiperborejci “Narod-iza-Severnog-vetra” učesnici u kultu Severnog vetra, kao što to behu Tračani sa obale Mramornog mora? Da li su oni verovali da, kada umru, njihove duše vodi Hermes, čuvar duša, prema ledenom, srebrom okovanom zamku iza Severnog vetra, čiji je čuvar sjajna zvezda Alfeta?””
(Robert Grejvz: “Bela Boginja”)
**
Hiperboreja i Delfi:
Sunčano oko izlilo je tamninu vlastite zenice u najuži ostrvski (/kritski) krug. Tako je nastalo okno sećanja, u kome su se ogledali svi budući užasi čovečanstva – tako da ovo gnevom zaplamti i pepelom ugasi samog sebe. Ali u tom vulkanskom pepelu bi utisnut beleg Sunčane vizije /nacrt visoko-stilizovanog Kosmopolisa/; – one vizije koja se odnosila na postčovecansko (labudu posvećeno) vreme (Apolonovo). Tako cug podzemlja odnese sav ovaj prah do kopneno-uzvišene pećine (Delfa) – što odisaše parom svog nakapavanja nedohvatnom zvezdom Severa. I tu se – u šupljem stecistu planina – dogodilo sudaranje dva mlaza; trenje dve zenice: maglenovide (Meseceve, Gorgonine) i jasnovide (Sunčeve, Persefonine). Iz vakuuma njihovog vrtloženja rodi se treće oko: barjak Majčinog samoodnosenja, što suće ka svojoj središnjoj praznini – prolazu ka onostranome; zemlji Hiperborejaca. Ali i unazad: ka mestu preuspostave nepomerljivog merila otmenosti, odnosno, rođenja prvog odmetničkog para očiju (Artemide i Apolona); – ka ostrvu Del, što se – obuhvačeno sedmobojnim krilom noćne svetlosti – opervazi ljuspama zlata. Ono ne beše više ljudima nastanjivo.
**
"Stari svet se klonio svom kraju (...) Nemilo je duvao hladni severac preko ukočenih polja, i ukočeni čudesni zavičaj razvejavao se u etar. Nebeske daljine ispunjavale su se blistavim svetovima. U dublje svetilište, u viši prostor čuvstva kretala je sa svojim silama duša sveta – da bi onde vladala dok ne počne svitati svetska veličanstvenost. Svetlost nije više bila boravište bogova i nebeski znamen – preko sebe su oni prebacili veo đ noći. Noć je postala golemo krilo otkrivenja – u njega su se vratili bogovi – i usnuli da bi se u novim prekrasnijim obličjima vinuli iznad promenjenog sveta."
(Novalis: "Himne Noći")
&
Atlantska (Kritska) Kruna – ostrvo najprobranijih duhova, gde je utisnut pečat Plejada – ne sme da teži ograđivanju! Jer upravo kroz njegove tajne pukotine struji dah samosvesti Stvoriteljke, što ga zvezdanim telom nadsvođuje. A upravo zato jer je njegova svetlost (“sjaj hiljada čistih duša”) sa stanovišta okolnog sveta tama, mesto potpune nečitkosti, njemu se – za vreme “noćnog provetravanja”** sopstvenih duhova – prikrada zloduh samovlasnosti, Senka Majke. I ona prodire u njega mlazem svog jednostranog vidstva, izazivajući na njemu požar – usled otvaranja njegovog (za postanak ljudske vrste uputnog) skladišta! uporedo, kovčega njegove odbačene prvomogućnosti postajanja ne-umerenim, samožrtveno silovitim! A time su zraci ovog neželjenog pogleda odbijeni, jer skladištem preobraženi – skrenuti u pravcu rašivanja onog nemilosrdnog tkanja što ih je na samome izvoru sputalo. To je pogled-u-budućnost jedne ptice koja samu sebe (jos) ne vidi, te se strmoglavo vraća u vlastitu proslost – što u svojoj kraterskoj šupljini sve vidi i za sebe zna. A tek sa gašenjem poslednje iskre tog pogleda, koji je na Zemlji uspostavio prvi pravedni poredak, posmrtno produženi mlazevi njegovih jama nalaze prostor za ekspresiju vlastitog suviška (Horu, Fugu). Ti isti mlazevi isijavaju u prostor iza okeanske površi, što prigrljuje odvaljen lednik Severnog pola; zapravo, plamteći šiljak planetarnog stradanja – njegovo osetilno dubeće prekomerje!
&
Propast Atlantide: autokorektivni plamen u njoj samoj;
Mala Atlantiđanka – i uprkos jasnoj svesti o bliskoj opasnosti – oklevala je da napusti ostrvo, sa sopstvenom klasom lutajućih duhova. Jer, u Sedištu kružnog grada nalazio se uput za napuštanje ostrva, duž odredjenih putokaza što vode do obale nove izronjavajuće zemlje – koga je samo ona uzimala u obzir: jer je jedina verovala u trijumf krhkog nad preogromnim. Biće ostrva je samo unutar sebe sadržavalo formulu samorazaranja – pred-znanje o vlastitoj katastrofi,preživljenoj u vremenu pre postanja. Uput je govorio o tome da srp meseca-u-opadanju (što zloslutno obasjava grotlom ostrva pradavno izbačene blokove kamenja) mora da obrne pun krug, da bi na pravi način akcentovao/podržavao Veneru: hladnu zelenu zvezdu na crnoljubičastom nebu predstojeće katastrofe; posmrtni amblem Atlantide. I na taj način dao smernicu plodonosno-vatrometnom rasejanju užarene kugle, hitnute iz vulkanske dubine ostrva. I da bi Neptunov trozubac bio – u fazi punog meseca-u-senci – zaboden u komešajuće jezgro vulkana, te na taj način izveo njegov dugo sputavani gnev na površinu: munja što iscrtava putokaz ka izronjavajućoj zemlji: Hiperboreji.˙
PUTOKAZI ka Hiperboreji:
stabla rastrzana silinom sopstvenih u-dalj-zanosecih čvorova – buduci jednom otrgnuta od gustine sokova južno-ostrvskog tla, to jest, vulkanski postalog zemno-nebeskog šara središta – nastavljaju da se vrte oko svojih osa, sve dok se ne približe pragu nesaznajnog... Tako sva ona – budući hodajuća i nalik na barjake, te vođena onim vrtlogom preobilja što je pretvoren u perčine sopstvenih odgonetki – prvi put upoznaju Severnu stranu; onu gde sutonji zraci, proizišli iz sfere (naprsle, jer krošnjama zarobljene) jasnosti, drhte da se ne okliznu u noć... I tad oni – na rubu svog gašenja – ispredaju srebrno-vrludav izdanak sfere, kobilicu lako-zaokretne lađe sutona...
**
(odlomak iz knjige "Put od Lemurije ka Hiperboreji")
Katarina Ristić
*******
Voie de transfiguration de la matière
- L’île de Délos bordé d’or -
L’œil du Soleil a épanché les ténèbres de sa propre prunelle dans le cercle insulaire le plus étroit, celui de Crète. C’est ainsi que s’est formé un puits de souvenirsoù se reflétaient toutes les futures horreurs de l’humanité, si bien que celle-ci, courroucée, crachant du feu et des flammes, s’éteignit sous sa propre cendre. Cependant, dans cette cendre volcanique était tracée l’empreinte de la vision solaire /projet d’une cité cosmopolite fortement stylisée/, – celle qui concernait le temps posthumain (apollonien), consacré au cygne. Or, le courant-d’air souterrain emporta toute cette poudre cendreuse jusqu’à une caverne creusée dans une hauteur terrestre (celle de Delphes) qui exhalait la vapeur provenant des gouttes de l’Étoile du Nord, impossible à atteindre. Et c’est là, au point de rencontre creux des montagnes que se produisit la collision de deux flux; la friction de deux prunelles: celles de la Lune et de Gorgone, dont le regard est voilé et celles du Soleil et de Perséphone qui sont clairvoyantes. Du vide de leur tourbillonnement naquit le trosième œil: bannière de références personnelles de la Mère, attirée vers son vide central – passage vers l’au-délà, vers le pays des Hyperboréens. Mais en arrière aussi: vers l’endroit d’instauration archiancienne de l’immuable critère de la distinction, c’est-à-dire celui de la naissance de la première paire d’yeux rebelles (ceux d’Arthémis et d’Apollon); vers l’île Délos qui, enveloppée de l’aile à sept couleurs de la lumière de minuit, fut bordée de paillettes d’or. Désormais, elle n’était plus habitable par les humains.
Catherine Ristitch
