Odbraniti i negovati život, Karlos Fuentes

Odbraniti i negovati život, Karlos Fuentes









Odbraniti i negovati život




Meksički pisac Karlos Fuentes jedna je od glavnih ličnosti savremene latinoameričke književnosti. U njegovim romanima i pričama, prehispanski mitovi se mešaju sa pričom sadašnjice, definišući "meksički identitet". Jedna od tema njegovog dela, naročito aktuelna u godini u kojoj se proslavlja 500. godišnjica susreta starog i novog sveta, je složen odnos između njegove zemlje i Španije.

U jednom članku iz 1982. godine pitali ste se da li Evropa i Latinska Amerika mogu da ujedine snage kako bi izbegli dvostruku hegemoniju koja je tada delila svet na dva dela. Bilo je reči o tome da se izmisli jedan "multipolaran" svet u kome niko ne bi bio satelit nekog drugog i u kome bi svako od nas mogao da doprinese stvaranju civilizacijskog etosa, polikulture i mnoštva oblika.

Pedesetih godina, kada smo bili studenti, svet moje generacije je osećao da smo beskorisno i sterilno interpolirani između dva bloka, dve velesile, dve ideologije koje se uzajamno iskljucuju.

Svaka strana je zahtevala potpunu lojalnost, zrtvujuci različitost i mnogostrukost svih tih zemalja i tih kultura koje su odbijale da naprave definitivan izbor između komunizma i kapitalizma, izmedju SAD i SSSR.

Hladni rat u Latinskoj Americi nije bio šala. U ime suprotstavljenih ideologija i u funkciji stavova dve sile, izgubljene su mnoge političke i kulturne šanse. Prva vidljiva manifestacija hladnog rata u Latinskoj Americi bila je strana intervencija u Gvatemali 1954. godine. Setićete se da je Gvatemala upravo doživela da ima dve demokratski izabrane vlade Arevala i Arbenza. Ovaj eksperiment je brutalno prekinut da bi sledećih trideset godina vladali represija, genocid i omalovažavanje demokratije. Mnoge druge zemlje doživljavale su slične drame, da ne pominjem one koje su bile pod raznim pritiscima ili u kojima su vladali diktatorski rezimi. Kraj hladnog rata je ostavio ne samo Latinsku Ameriku već i Afriku i Aziju u velikoj političkoj, a naročito kulturnoj konfuziji.

Trećem svetu nije data mogućnost da se čuje njegov glas ili da doprinos jednom bogatijem svetu onoga "aut-aut" izmedju Moskve i Vašingtona.

Eto zasto je izranjanje iz bipolarnosti - koje su mnogi Meksikanci tražili skoro četrdeset godina, bilo razlog za radost, iako je ta radost bila dozirana. Pomagali smo u rušenju političkih teorija i ekonomskih sistema koji nikad nisu imali mnogo veze sa našim stvarnim problemima, svesni da prelazak iz bipolarnog mehanizma na pluralizam neće biti lak. Posle euforije zbog pada Berlinskog zida i rigidnih komunističkih diktatura istočne Evrope, počeli smo da merimo veličinu opasnosti koje prete i prepreke koje blokiraju prelaz iz bipolarnosti u multipolarnost.

... Ne pomažemo li da ožive etnicki nacionalizmi i partikularizmi manjina umesto da nastane jedan multipolaran svet?

Verujem da ce rađanje multipolarnog sveta biti teško. Ne očekujem da može biti drugačije, bice uvek teško nametnuti kulturnu različitost kao vrednost koja će biti u stanju da donese na svetlost dana nove politicke realnosti. U suštini smo svi nagnuti nad prazne stranice XXI veka, pitajući se sa strahom da li je stvarno XX vek bio neprirodno produženje XIX veka, sa ideološkim konfliktima, preteranim nacionalizmima i iluzijama o progresu.

XX vek je verovao u obećanje ljudskog savršenstva prenetog u progres i punu slobodu, koja je uključivala i slobodu da se čini zlo. To je bio vek naučnog prosvećivanja i političkog mraka, univerzalne vladavine tehnologije ali i sile i križ-ideologije.

... Je li to bila kriza ideologije ili izvesne koncesije države?

Koncept nacionalne države, koji dominira svetskom politikom od 1917. godine dovodi se ozbiljno u pitanje. U Latinskoj Americi imamo vrlo veliku prednost: nacija i kultura se podudaraju, što nije slucaj u SSSR-u, Kanadi, Irskoj a ni u Francuskoj i Španiji gde postoji izvesna diskrazija između ideje nacije i njenog kulturnog izraza.

U Americi smo naučili da stvaramo "polikulturu" u svakoj državi, mnogorasno društvo koje može imati probleme, ali koje ne dovodi u pitanje koegzistenciju više kultura u samoj naciji.

Naše americke nacije se mešaju i oslanjaju na integraciju, a ne na isključivost. Svaki put kada bismo upražnjavali isključivost, grešili smo, svaki put kada smo se okretali integraciji, obogatili bismo se. Ovo je suštinska logika našeg kulturnog iskustva, koja je od XV veka otvorena za spoljne uticaje.

Naša sposobnost integracije potiče od naših iberijskih korena, sa poluostrva gde postoje hrišćanska, muslimanska i jevrejska kultura, koje su upoznale mnoge invazije i osvajanja.

Značajna je podudarnost da je baš 1492. godina, u kojoj je istorijska slika Španije kao nacije bila zatamnjena izgonom Jevreja i osvajanjem Kanade, bila godina otkrića Amerike.

Dvanaestog oktobra 1492. godine prvi kontakti sa prekolumbijskim civilizacijama otvorili su perspektivu nove mešavine neočekivanog bogatstva. Bez želje da umanjim zločine koji su počinjeni nad domorocima, verujem da je ono što je preovladalo bila tendencija ka rasnom mešanju i interakcija kultura, tako da se nacija i kultura uzajamno ojačavaju.

U Latinskoj Americi smo na neki način uspeli da koncipiramo i stvorimo svet u kome vrednosti, daleko od toga da su izbegle sukob suprotnosti, crpe snagu iz komunikacije i priznavanja multikulturalne realnosti. Vrednosti se ne mogu izuzeti iz socijalnog konteksta koji ih hrani. Poštovanje i prihvatanje ovih vrednosti podrazumeva poštovanje i prihvatanje onoga što je "različito" od onih sto su razliciti, iako izgleda da nas odbijaju. Ti "drugi", koji nas odbijaju, obogaćuju nas i oblikuju da budemo prihvatljivi za ono što nismo "mi". Uzajamno oblikovanje i transformacija našeg individualnog ega prema dodiru sa onim što je strano i različito čine deo strasnog izazova prezentiranog od strane multipolarnog sveta, etnički pomešanog, prema kome neizbežno idemo.

Zar bipolarnost nije i oblik zaštite za mnoge zemlje trećeg sveta, situacija koja im je dozvoljavala da budu prisutne na svetskoj sceni i zastićene velikom silom ocekujući podrsku drugih?

Danas, naročito u Latinskoj Americi postoji osećanje gubitka što smo ostavljeni sami sebi, iako neki u tome vide pozitivnu stranu i zadovoljni su što treći svet moze najzad preuzeti odgovornost za vlastite probleme i pokušati da ih sam reši. Ovo važi ne samo za treći svet; isto se moze reći i za SSSR, pa čak i za SAD. One bi morale da pažljivije ispituju svoje unutrašnje probleme umesto da razrađuju globalne starategije za druge.

Mi, Latinoamerikanci, moramo da stavimo stvari na njihovo mesto, ili, kako se kod nas kaže, "da se češemo svojim prstima". Sami moramo da rešavamo svoje probleme. Moramo prestati da se mučimo i sažaljevamo kao večite žrtve istorije. Lično nemam osećanje da sam žrtva. Verujem da možemo u potpunosti da afirmišemo svoju nezavisnost i na političkom, a isto tako i na ekonomskom planu, kao što smo učinili na kulturnom. Ne bih nikako potcenjivao probleme vezane za novac, trgovinu i strani dug, ali izgleda da je to serija problema koji se odnose na poljoprivredu, ishranu i obrazovanje i koje možemo rešiti sami. Zemlja koja ne moze da se ishrani i obrazuje sopstvenim resursima nije u stanju da napravi veliki skok napred, koji se očekuje u XXI veku. Najbitnije da se naš narod obrazuje i da mu se da da jede.

Žrtve smo jednog ogromnog pogrešnog shvatanja. Mislili smo da su industrije XIX veka, sa fabrikama i dimnjacima, garancija prosperiteta i put u progres. Sve je zastarelo usponom ekonomije, automatizacijom usluga i visoke tehnologije, dok kod nas naročito u nekim zemljama još tražimo da pravimo velike industrijske komplekse koji izbacuju dim i čađ. Moramo da se suočimo sa lokalnim problemima - podizanjem prve škole, prve bolnice, prve ulice, i da nastavimo skromno i pažljivo korak po korak. Ne možemo više da zamišljamo da će nam rešenje doći iz inostranstva. Ako to činimo, nećemo uspeti, kao što se desilo krajem XIX veka, kada smo se izjasnili za liberalnu opciju samo u spoljnoj trgovini. Rezultat je bio da se manjina obogatila bez ikakve koristi za većinu. Ovde i onde demokratske snage politički lucidnih ljudi, kao što su Hose Batile i Ordonez u Urugvaju i Lazaro Kardenas u Meksiku, omogućili su sanaciju ekonomije i preraspodelu jednog dela bogatstva. Ali skoro svuda razlika između bogatih i siromašnih se povećavala. Da ne bi ponovili greške prošlosti, treba da se suočimo sa korenima naših unutrašnjih problema.

Mislite li da je proces smanjivanja suprotnosti i antagonizama u Latinskoj Americi najzad poceo?

Pomažemo u radikalnoj promeni strukture našeg društva. Nasledili smo centralizovane strukture koje su u nekim slučajevima vodile poreklo od prekolumbijskih imperija, nadživela ih je konkvista i uplele su se u republike. Danas vidim da se razvija pokret koji niče iz baze sa margina društva i koji sada prevazilazi vertikalne strukture i institucije prošlosti - crkvu, državu i vojsku. Drugim rečima građansko društvo se priprema da prihvati odgovornost za našu istoriju. To je društvo koje stvara i prenosi kulturu. Kultura je sposobna da prevaziđe trenutne krize i da opstane. U tom smislu, kao odgovor na životne probleme kultura je vitalna i dobro joj je u Latinskoj Americi, od Meksika do Ognjene Zemlje. Pod kulturom podrazumevam način zivota, razmišljanja, sanjanja, borbe, ljubavi, pevanja, oblačenja, opremanja i ukrašavanja kuće, sećanja. Sve što je živo ima, po mom mišljenju, pozitivnu ulogu da se razvija u kontekstu multipolarnog sveta u kome sada živimo.

Je li prestao strah da bi prihvatanje multipolarnog sveta moglo dovesti do "balkanizacije" Latinske Amerike?

Nacije našeg kontinenta imaju svoju vlastitu unutrašnju logiku i kulturni kontinuitet. Kao što sam rekao ranije, nacije i kulture se podudaraju i tamo gde postoji etnička različitost, kao u Meksiku. To se dešava zato što su njihove kulture uspele da integrišu domorodački doprinos, u slučaju Kube - doprinos crnačkog sveta. Kulturni pluralizam, koji postoji u Meksiku kao i u Ekvadoru ili Venecueli, znaci da postoji minimum opasnosti od eksplozije partikularizma, kakav je onaj koji se primećuje u SSSR, Čehoslovackoj ili Jugoslaviji. Ne mislim da se u našoj situaciji može govoriti o "balkanizaciji". Jednostavno, to nije latino-američki problem.

Naš oblik "balkanizacije" je drugog tipa. Ulazi u igru kada je reč o konceptu nacije u odnosu na regionalno nadnacionalno pregrupisavanje. Ovo je oblast u kojoj smo pogrešili. Nismo imali ni mašte ni političke volje da preobrazimo naše zajedničke kulturne veze u političku uniju.

Kontrast između kulturnog jedinstva i ekonomsko-političkog razjedinjenja Latinske Amerike je zabrinjavajući, jer predstavlja promašaj, prazninu. Nismo u stanju da ostvarimo jedinstvo jer suviše često tražimo ili uspostavljamo modele razvoja koji imaju malo veze sa nasom kulturnom stvarnošću. Ono što nedostaje jeste volja da se ispuni razlika između naše kulturne kohezije kontinenta i nekih oblika političkog jedinstva i ekonomske saradnje i potom da se preobraze naši bogati kulturni afiniteti u podjednako plodno političko i ekonomsko jedinstvo.

Setite se šta kaze Hose Marti: "Zemlja koja trguje samo sa jednom zemljom osuđena je na ropstvo". Moramo se otvoriti svima, SAD, EEZ, zemljama Pacifika i sebi samima. Moramo da razvijamo zone integracije i slobodne razmene kao što su učinili Argentina, Urugvaj i Brazil. Ne zaboravljajući na andski pakt, ucinjen je prvi korak prema zajednickom trzistu koje povezuje SAD, Kanadu i Meksiko, isto tako kao i napori da se ujedine zemlje centralne Amerike. I spolja i iznutra postoje velike mogućnosti za akciju i otvaranje prema sebi samima i svetu.

... Stizemo do vaseg književnog rada, vaše priče su snažno obeležene mitovima meksičke istorije. Posto su ovi mitovi dali zemlji identitet može li se dogoditi da njihova kulturna težina bude prepreka značajnom progresu i dovede u opasnost promene koje društvo mora neizbežno da vrši?

Oni teško mogu biti prepreka razvoju, pošto, preobraženi u literaturu, postaju idealan instrument za ostvarenje nečeg suštinskog; ponovnog otkrivanja prošlosti. Ovo je zadatak romansijera, jer istoričar izvršava vernu rekonstrukciju. Romansijer se dubinski bavi otkrivanjem jednog sveta koji mora da se vrati u život, jer budućnost postoji samo ako postoji prošlost.

Pravi mitovi su živi, razvijaju se i protivreče jedan drugom, sudaraju se, nisu inertni i utiču na događaje. Kontradikcija mita odražava se na stvarnost. Moj cilj je uvek bio da konfrontiram prekolumbijske mitove sa savremenim Meksikom. Prošlost je živa i okružuje nas. Nije slučajno da su ruševine velikog actečkog hrama otkrivene na polovini puta između dva spomenika - simbola grada Meksika, katedrale i predsedničke palate. Celokupna kultura i način života su prisutni i u tragovima žrtvene krvi.

Ne može se razumeti Meksiko bez poznavanja njegove prošlosti. Ovo bez sumnje važi i za druge zemlje. U pomanjkanju mitova, zemlje kao Argentina, gde su domorodačke kulture imale mali uticaj, našle su način da izmisle mitove. Na ovom polju potreban je otvoren, dijalektički pristup.

Jasno je da prazninu prošlosti treba popuniti. Treba da popunimo praznine koje se otvaraju u priči koja nije ispričana, asimilirana i preneta. U Latinskoj Americi često se tražilo da se ispune ove praznine utopijskim snovima. Tako čineći, vraćamo se imaginaciji radi stvaranja prošlosti, u cilju boljeg upravljanja sadašnjošću i budućnošću.

Kao što je jednom rekao generalni direktor UNESKA, Frederiko Major: "Moramo da budemo sposobni da zamislimo prošlost ako želimo da imamo jasnu viziju budućnosti".

Ove godine slavićemo 500 godišnjicu susreta dva sveta. Nije reč o slavljenju već o razmišljanju i treba da izbegnemo kritičarske ekscese ili hiperbole koje kratko razmatranje ove godišnjice može da donese. Prošlost ne treba da bude viđena ni kao niz zločina a ni kao izgubljeni raj. Treba da se zna da smo i mi i sve ono što smo stvarali u poslednjih 500 godina rezultat tog brutalnog susreta. To je bio sudar kultura, ali nas je katastrofa osvajanja rodila. U izvesnom smislu, uobličili smo kulturu koja nas sada ujedinjuje. Mi smo proizvod mešavine španskog jezika koji većina od nas govori.

Potičemo od katoličke kulture impregnirane religioznim sinkretizmom, bogate indijanskim i afričkim uticajima, koja ne može da se razume ako se skinu domorodačke i crnačke maske.

Kako kaze meksički pesnik Ramon Lopez Velarde: "Imamo lice zapada i boju Mavara i Acteka", a dodao bih i Afrikanaca, Rimljana i Grka. Domorodačka kultura Amerike nije iščezla od vremena kada je trijumfovala. Recimo da je preživela i postala integralni deo onoga što Hose Lesama Lima zove "kontra-osvajanjem", indijanskim i afričkim odgovorom na evropski pritisak na Ameriku. Rasna čistota konkistadora nije trajala duže od prve ljubavne noći nekog Španca i Indijanke. Intimni odnos čoveka i žene razlikuje iberijsku konkistu od drugih kolonijalnih režima koji nisu poznavali etničko mešanje. Eto zašto nema razloga da se zadržavamo na nesreći otkrića i osvajanja, kako bi neki istoričari hteli. Umesto toga, zapitajmo se o nasem identitetu, o tome ko smo i pokušajmo da nađemo odgovore. Ne možemo slegati ramenima na kulturu koju smo uobličavali 500 godina bez odricanja od svih kulturnih aktivnosti za budućih 500 godina.

... Poslednje pitanje: Sta ce se desiti posle 1992. god.?

Buduće godine doneće velike probleme, neki će biti na planetarnom planu (mislim na životnu sredinu), a drugi provocirani sudarom kultura koje se uzajamno ignorisu i uticajem migracija sa Juga na Sever i sa Istoka na Zapad. Manje me brinu sukobi između nacija od problema kulture nastalih iz straha od onoga što izgleda "kao drugo". (...) Jednoga dana naučićemo da harmonizujemo nauku, politiku i moralne vrednosti i da to učinimo bez preteranog idealizma ili nasilja. Bićemo u mogućnosti da prekinemo circulus vitiosus iluzija, progresa i nasilja, i da ga zamenimo vizijom humaniteta koja je obuhvatljivija i koju bih pokušao da nazovem "tragična vizija". Sreća i istorija se retko podudaraju. Moramo biti pažljiviji, i ne odricati se svega u borbi. Moramo odbraniti i negovati život i vrednosti koje ga čine dragocenim, umetnost i ljubav, solidarnost i kulturu.


Intervju sa KARLOSOM FUENTESOM preuzet je iz Corriere-Unesco, mart 1992. godine.

Prevela sa španskog Milka Čabrilo

Edit dijakritičkih znakova St1gm@

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".