AFRIKA - Odlomak
GLAVA PRVA
BROD JE LAGANO SILAZIO NIZ TROPIKU. PLOVIO JE IZMEĐU ARHIPELAGA I KRAJ ŠUMA. S ČIJIH OBALA PRISTUPAHU PEVAČI
Polovinom decembra, po pučini pristupasmo lagano tropima. Ptice su se menjale, nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj! Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija. Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva. Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni Krst. To beše sasvim drugo nebo.
Toga jutra sam bez šlema prešao preko sunčanog prostora, a već sam po podne imao i glavobolju i kijavicu; opomena da se treba čuvati tropske sunčanice. Divno sunce sa dalekim sumaglicama, na pučini beloj kao mleko, nepomičnoj. Odjednom svet, opravljen, izlazi da se baci na jela sa larmom i veseljem dece. Jednodnevno proleće pretvorilo se u leto.
Vuije mi priča o kamenom dobu Afrike, o njenim plemenima, jeziku, biljkama, fauni i fosilima. Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene. Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po Visokoj Volti čitave gradove, dao mnogim insektima i biljkama svoje ime, različito deformirano, sastavio zbirke preistorijskog oružja, nakita i dragog afričkog kamenja iz svih doba.
U Tulonu sam bio ostao između dva voza da uzmem od njega još poslednja uputstva za ukrcavanje u Marselju. Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata; koji je moj velik i prijatelj. On je nekada bio u Africi generalni direktor agrikulture a sada vodi jedno veliko preduzeće za proizvodnju kafe. Mi ćemo samo do njegovih plantaža ići zajedno a onda ću ja produžiti sam. On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati. Po njemu je to jedini način la čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava čovečji rad više no lenost pokreta. Kad završi razmišljanje, koje traje satima, on sprema uputstva za čije sastavljanje upotrebi nekoliko minuta, a koja za nekoliko trenutaka pređu prostore.
Zatim razvijamo geografsku kartu i on mi objašnjava kako ću ići, gde ću šta videti, ili gde je kakvu bubu našao. Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku! Zatim je opet blag i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.
Pokatkad voda, kojom svakoga jutra peru brod, okvasi nam potpuno noge. Tada se seda Vuijevljeva kosa nakostreši od srdžbe i on larma k'o naljućena deca. Čitavi potopi vode slivaju se iz pumpi. Pred nama su neprestano mornari, koji rade ćutljivo i prilježno Bretonci, Korzikanci i Crnci. Ja sam prijatelj sa jednim Bretoncem, koji se zove Robert L'Votr. Uveče, kad svrši posao, dolazi na kljun broda. To je savršen bretonski tip. Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga. Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim. Bio je apsolutno u svim krajevima sveta.
U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na bretonskom je) i zbog čega se, kaže, uistinu neće nikada ni ženiti i pored hvalisavosti, kitnjastosti, eventualne laži, ima mnogo iskrenosti i poezije. Veli: „Bila je švalja kod moje majke, kad sam došao na odsustvo u Tre Kastele. Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim. Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala. Upitao sam je gde spava; ona mi je rekla: „Nad kujnom!“ Onda sam joj rekao da ću spavati tu kod magacina. I kad su svi otišli na spavanje, ona je došla. Tako je prvo veče bila moja.“
Da bi došao da nam pravi društvo, on svoj uptljani triko, kaljave čakšire i duboke čizme preko kolena zamenjuje čistim plavim i belim trikoom, širokim belim čakširama i platnenim sandalama. A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N. dolazi nam u društvo. Pošto joj je glas vlažan i mutan, a reči nagle, nema sumnje da je zaljubljena. Ne usuđujem se proveriti, jednim prostim pokretom, u koga je. Sva čar neizvesnosti propala bi.
Najzad, ta daleka linija na horizontu obala je Zapadne francuske Afrike. Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko. Čekamo da se najpre pojave „dojke“ Dakara, što su dva pupčasta brega iznad same varoši. Obale Senegala naglo se približiše; puste teške obale sa baobabima pogdegde, Baobab, drvo kratko, debelo, čvornovato, skoro sasvim bezlisno, sa velikim tamnim plodovima što se već i dogledom vide. To je drvo prelaznih stepa između pustinje i savane.
Evo prve afričke piroge. Tanka i duga, išarana crvenim i plavim, sa niskim četvorouglastim jedrom razapetim na viljušci od tri štapa. Crnci uvijeni u prostrana plava platna, u crvene đerdane, dugih tankih ruku, veslaju. Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate. Dale se produžava dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama Afrike. „Ne, ovo nije još vaš prvi dodir sa Afrikom. Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo. Celim Senegalom vladali su u stvari afrički sultani, koji su se tukli između sebe, a svi zajedno sa evropskim naseljenicima.“
Pojavljuje se ispred nas, pre ulaska u pristanište, divan greben: pust, nepristupačan, obrastao retkim biljem. Vuije da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flore; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i Amerike. Greben koji zaokružuje pristanište skoro je od purpurnog Nekoliko majušnih kućica obojenih zeleno na ovom purpuru, između plavila neba i indiga mora, raduju neobično. Tamne ptice, ogromne kao orlovi, toliko su smele da crnkinjama iz korpi sa pleća odnose hranu. Ostatak grada i obala udesno sasvim bez karaktera. Tu su svud u izobilju ostaci naseobina afričkog kamenog doba, strele i noževi. Možda je i ostrvo Gorej, na kome se još nalazi oružje, džinovsko, što pokazuje da su ga nosili džinovski ljudi, i dobilo ime koje je u vezi sa imenom Gorila. Vračare i druge crne trgovkinje, kad prodaju kremen za puške ili talismane, najčešće prodaju ovo kamenje koje nalaze svuda po obalama i obalskim pećinama.
Kameno doba zapadne Afrike, kao i Italije, izgleda da spada u vreme egipatske i feničanske kulture, čiji se sitni predmeti često nalaze u tim kamenim naseobinama. U đerdanima koje nose crnkinje gore u Sudanu, na primer u Kulikoru, i sad se može videti pokoje plavo feničansko zrno. Vuije ima kolekciju najčudnije izmešanih preistorijskih, feničanskih i crnačkih perla. On o svakome zrnu zna legende. Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti.
Nove tri piroge četvrtastih jedara na nepomičnome indigo moru. Pristajemo. Pristanište, kao i sva svetska, sa bezbrojnim magazinima, vagonima, stovarištima, naslagama: vate, kafe, drva, vina i kože; dokovima; gvozdenim konstrukcijama za utovar i istovar; brodovima iz svih krajeva sveta i sa tmom crnaca odevenih najfantastičnije. Tu su crnci uvijeni u prostrane bubue, pošto je tu mnogo pomuslimanjenih plemena, koji onda svoje tradicije prkosno čuvaju. Smešno je da u Africi, između dva crnca koji se prihvate odevanja, mnogo je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo za praznike.
„Dakar nije Afrika!“ ponavlja moj prijatelj, koji mi tako zabranjuje da se oduševljavam ovim urođenicima što su tu kao predstavnici skoro svih plemena ekvatorske i zapadne Afrike. Ima ih dugačkih i tankih, vitkih, kratkih, ugojenih, glavatih, sasvim sitnih glava na jakim vratovima, crnih kao abonos, crvenih, u svim tonovima skoro do ružičastog, plavičastih koža skoro do azurnog, tetoviranih dubokim zarezima, tetoviranih pravim crtežima. Na ponekome je, (doslovce) i po nekoliko kila grigria (talismana). Grigri protiv zmija, noža, kuršuma, zlog pogleda, zle misli, reči, za dobar put, dobar lov, udar, i tako u beskraj. To su razni kamičci, kožice prašine, koštice, drvca: ušivena u crvenu kožu, obešena o ogrlice, o mišice, o bose noge.
Tražim od Vuijea dozvolu da se oduševim jednom crnkinjom koja prolazi; u prostranim je širokim ogrtačima, indigo i plavičastim, pod prozirnim ogrtačem od onog brokatnog čipkanog tila od kojeg se kod nas prave zavese. Njene tanke crne ruke, obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih kao sunce. Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, ol sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile. Na prstima od nogu prstenje. Na njoj je sve novo i ona korača veselo, govoreći sama za sebe, kao da je u kakvom baletu. Vuije mi dopušta da se divim, pod uslovom da je indigo materiju žena sama tkala a ne kupila u evropskom dućanu. Na pristaništu škola crnih babica u belom, crnih bolničara u belom, devojke i mladići, čekaju direktora škole koji stiže našim brodom.
Iskrcavamo se. Žandari crni, vrlo elegantni, ponositi na svoje uniforme, blagi i uslužni. Varoš evropska, manje lepa od Kazablanke. Prašina. Hoteli ogromni, tamni, dugački, sa čardacima kao u Prištini. Pošta džinovska. Na post–restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju? Smatraju za prirodno da belac čim stigne bude uslužen pre njih. Kazati crnac uvreda je, treba reći Crni; to manje pokazuje razliku u rasi. Na crnim tablicama ispisane vesti iz Evrope dobivene radiom. Štrezeman na Konferenciji udario pesnicom u sto. Uglavnom za crne sve vesti iz tako konkretnih detalja.
Pijaca riba svih najnežnijih boja: onih koje gledamo da se prevrću po pučini, na radost beskrajne mlečne daljine mora i nebeskoga azura, u kome kao beli požar gori sunce, onih koje jatima izleću, sitne, i lete nad vodom, sve dok im se krila ne osuše, onih koje naše oči ne vide. Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća mi pažnju na crnca koji pokazuje ogromnog pitona. Što je zanimljivo, na ovoj džinovskoj zmiji, zbog anomalije ili slučajnog atavizma, vide se sa strane kao dva nokta ili kao ostaci nogu. Vrućina i pored belog odela i cipela platnenih. Glavobolja. Vraćam se na brod da se malo odmorim pa la ponovo iziđem.
Idem u crnačke ulice, čije su kuće kao u našoj Paliluli, jednospratne, okrečene i sa dubokim dvorištima po kojima gamiže svet crne dece i žena. Ne, Dakar nije još Afrika, nije sasvim, nije nikako za moga prijatelja, koji je poznaje divlju, kakvu mi je obećava, ali za mene ovo je ipak ono što nisam nikada ranije video i što je blisko onome o čemu sam sanjao. Eno u dnu dvorišta žena gola, samo sa „panjom“ oko bedara da bi njim držala dete na plećima. Jednim drvenim maljem tuca proso u visokom drvenom avanu. Prva gola crnkinja. Kad vidi da ih gledam, ona zastaje, i naglo, mašući rasklimatano, udara ravnomerno rukom svoje dete po leđima, a onda bezbrižno nastavlja da radi. Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla.
Na ulici razgovaraju crne žene između sebe. Kako je Dakar vavilonska kula, to je svaka drukčije očešljana i svaka drukčije odevena. Žene iz portugalskih kolonija, crnkinje zvane Portugalke; iz engleskih, crnkinje zvane Kreolke; iz Senegala, Volov i Cerere. Svima je zajedničko samo da svoje zube ne prestaju zašiljavati drvenim prutom. Njine komplikovane frizure čine ih grdno glavatim, ogrtači su im puni širokih nabora sa divnim osenčenjima, široke bluze završene čipkama, što sve pokazuje da otkako su se zaljubile u toalete žena prvih guvernera i komandanata, pa to izmešale sa svojim svečanim odećama, još nisu tu svoju ljubav napustile. Utoliko me više uzbuđuje susret sa ovim ženama, ovnujskih očiju I debelih usana, što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli. Inače, sve su ove žene strahovito brbljive, uočljive, goropadne. Moj prijatelj govori sa njima bambara, što je jezik sudanski, ali koji, kao Evropljani francuski, govore svi trezveniji crnci u zapadnoj Africi. Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug.
Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dale blizu pristaništa, nepomični na pučini. Osvetljeni velikim lampama crni ukrcavaju tamno kamenje iz šlepova. Dakar blista. Lađe se kreću po pristaništu, kao ogromne, mračne planine, osvetljene samo po vrhovima, zaklanjajući pri prolazu svojim tamnim masama ozvezdani grad. Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima. Dolaze iz Liverpula i idu za Buenos Ajres. Slučajno pitam jednoga iz koga je kraja. „Iz Spalata!“ odgovara on na italijanskom. — Jesi li Hrvat? — pitam ga našim jezikom. — A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže.
Posle ručka akvarel. Na sredini lađe pod nebom imamo od Dakara nekoliko senegalskih porodica iz plemena Volov. Ljudi sa masom golišave dece, sa ženama koje celo vreme leže na asurama, dojeći četvoronožnu decu, kao zverčiće, ćutljive, sa divnim kosim mekim ovnujskim očima. Mladi Marabuti, Tenerilom i Ibraim, i trgovci, čitaju povazdan, levajući svoje korane. Uveče uvijaju se goli, vitki i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i spavaju pravo kao posečena stabla jedan kraj drugog. Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež. Jedino deca, golišave mališe, sjajno–crne atlete, mazna i nasmejana, puze između njih, i zaspe često sa jednom nožicom zaboravljenom na licu jednog sveštenika i šačicom na ustima i nosu svoje matere: Kardiate, žene Volov.
Ceo dan horizont je pokriven teškom mlečnom zaparom kroz koju se sunce sliva kao rastopljeno olovo. More, koje je inače toliko precizno po svojim ivicama, meko je i gusto kao krem. Oko nas narodi i narodi delfina, koji se izbacuju iz vode, kratki, skoro beli. Gde god padne pogled vidi se po dvadeset, po trideset njih u isti mah, a naslućuju se hiljade, Jata ptica, što lete precizno, pravo, kao strele iznad njih. S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima.
Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas:
8 dec. polazak iz Marselja, 6 časova uveče.
9 „ 41,10 S širine, 2,47 I dužine, 171 milja, oblačno, bura, vetar SI
10 „ 37,24 N „ 0,52 Z dužine, 293 milja, oblačno, bura, vetar SZ
11 „ 36,08 S „ 5,18 Z dužine, 236 milja, oblačno, bura, vetar Z
12 „ Kazablanka.
13 „ 32,10 S širine, 9,58 Z dužine, 160 milja, oblaci, veliki talasi, vetar JZ
14 „ 28,06 S „ 13,19 Z dužine, 310 milja, oblaci, talasi, vetar SI
15 „ 23,52 S „ 26,28 Z dužine, 311 milja, oblaci, mirno, vetar ISI
16 „ 19,00 S „ 17,51 Z dužine, 308 milja, vedro, talasi u noći, more mirno.
17 „ Dakar.
Jedno veče puno uzbuđenja. Pred njim dan vreo koji upija svu plavu boju neba i mora. Sve je u belim isparenjima. Jasno se vide tela riba, koje lete ispred broda. Njina vrlo široka peraja, koja im u vazduhu služe kao duga krila, boje su zarđalo crvene, dok je telo sivozeleno i skoro providno. Let im je najmanje od po sto metara. S vremena na vreme proplovi između njih pokoji snežno beli list. Jedan mornar mi kaže da je to od cveća koje cveta na obalama, četrdeset do pedeset kilometara odavde. Galebi sve tamnije boje.
Čitam istoriju Afrike, u toku svih doba. Kad čovek misli na urođeničke zemlje, zamišlja ih da su one upravljane samo geološkom i biološkom istorijom; ko bi sumnjao da su i ovi najdivljiji krajevi deljeni između raznih severnih faraona, sultana, krstaša i urođeničkih dinastija. Svaki komadić i tek otkrivene zemlje, one gde ljudi nisu našli ništa što predstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake. Svako pleme ima svoju epopeju od po deset i više hiljada stihova, što prelazi sa oca na sina, i koje svi ratnici znaju napamet.
Što je najzanimljivije, crnac zna napamet često i epopeje susednih plemena, reč po reč, bez pogreške, cele, iako nijednu njinu reč ne razume, utoliko pre što su te epopeje na arhaičnim jezicima. To pripoveda i Vuije, koji je zabeležio na licu mesta (pominjano svuda) najlepši crnački ep o borbi Sumangurija, Bambare, poglavice fetišista, sa Sundijetom, Melinkejom, poglavicom muslimana. Poznata je jedinstvena upečatljivost crnačkog mozga, koji inače nije sposoban ni za kakav analitički ili deduktivni napor. Stihove koje mi citira Vuije, i koji predstavljaju šum vetra u zoru, uoči bitke, imaju neverovatnu igru aliteracije.
Gledajući akvarele na kojima sam zabeležio čudni indigo bubua ovih crnaca što su na brodu i druge boje njinog tela i odeće, pita me Vuije: „Šta čini da vi vidite ovako svetle boje dok bi romantičarski slikari ovde našli jednu mnogo tamniju tamu?“
Mi smo taman bili usred razgovora o slikarstvu, o Montičeliju i Sezanu, kad se arhipelag Los pojavi na horizontu u predvečerje, prevučen golubijim plavim velom, i približi nam se naglo kao iz sna. To behu duga niska ostrva u produženju jedno iza drugog. Ćutljiva voda bila je između njih kao zaspale reke. Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem, koje samo što nije potpuno zašlo, behu obrasli travom i visokim žbunjem, ne sasvim čestim palmama u podnožju i češćim na vrhovima. Svi su se oni stapali sve više u opšte biserno i ugušeno plavilo ovdašnjih ptica, neba i dalje pučine. Čitava gama sve treperavijeg, sve golubijeg plavila, sve bleđeg, nizala se na ovom arhipelagu, čija su se ostrva pružala jedno za drugim.
Ne mogu evocirati svečanu, skoro patetičnu, tišinu tropskoga mora uveče. To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu. Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večri, iako potpuno u skladu sa svojim pratiocima iza sebe. I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna. Ono beše tu kao jedini dokaz da taj arhipelag, tako blizak a zbog sutona tako daleko, divan je baš zato što je stvaran. Kao nekad u Napulju, na Kapriju, kad sam ručao u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!“
Ostavili smo erhipelag Los, produžili kroz veče. I bila je već sasvim noć kad se približismo Konakriju, glavnom mestu francuske Gvineje. U noći brod se nije smeo približiti obali, i zaustavio se na dva-tri kilometra od nje. Velika gužva zbog crnaca koji se iskrcavaju u čađave petrolne šalupe, osvetljene samo lampama protiv vetra. Ne zna se koliko će trebati brodu da iskrca i ukrca robu. Gužva. Čim nam kažu da će brod ostati do ponoći, ja i još dva mlada poznanika sa broda silazimo u već prepunu šalupu koja polazi obali. Šalupa nije uopšte osvetljena, baca na nas oblake otrovnih gasova, i ide izgleda čitavu večnost kroz potpun mrak. Čak i u noći se oseća čađ pod rukom, gde god se ova spusti. Prilazimo nekoj vrsti ogromnog mola podignutog na koljima, osvetljenoga sam o lampama što klate oni koji nam pomažu da se ispnemo. Preko keja se vidi drugo široko platno vode obasjano jedva mladim mesecom. Velike priče oko pitanja kad će se šalupa vraćati. Gazda šalupe, crnac, džandrlja dok odgovara da ne zna i, pošto žuri, svršava nuždu tu, sasvim međ nama. Ogroman smeh.
Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija iz njih na sve strane kroz tanke zidove. Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik. Sve ovo daje ovako u noći apsolutno utisak pola naših makedonskih varoši na jezerima, a pola kineskih varoši na filmovima. Prva velika zgrada u blizini, dalje od mora, je „Grand Hotel“, za čijim su stolovima iskupljeni svi belci Konakrija, Ima ih deset–petnaest za dvadeset do trideset stolova.
Lutamo širokim avenijama, zasađenim velikim gvinejskim drvetom, „fromažeom“, što uveče liči na naše lipe. Topli prijatni miris crvenih cvetova pokriva ovaj zaspali grad širokih ulica, crvene utabane zemlje i drvenih krovinjara, Bengaloi kao igračke, čas su majušni a čas ogromni, kada su u njima sedišta banki ili preduzeća. I pored tropskoga u izgledu ovih zgrada, kroz čije se prozirne zidove jasno vidi sve što se u njima događa, Konakri je provincijski grad, pun granja, zasada i šorova. Uzvici noćnih ptica i majmuna imaju čar našeg laveža pasa.
Mladić–crnac koji nas vodi, boj, nudi nam svoju gospodaricu koja je „skoro belica, grudi uzdignutih, kratke kose i nimalo stara: svega petnaest godina.“ Ona je ljubav glavnog kuvara Madone a po krvi je iz plemena Pel, pastirka. Sam za sebe kaže da je „briljantan“ jer ume da „kozira“, što drugi, kaže, crni, ne umeju. Hrišćanin je.
Uzimamo pus–pus nas trojica tri pus–pusa, i polazimo u tražnju najlepše crne Konakrijke. Poznato je koliko je jednom crncu, kod koga ljubomora uopšte ne postoji u obliku u kome kod nas, čast da mu belac počasti ženu ili kćer svojom pažnjom. Stari trgovci slonovačom nisu mogli uspeti u pregovorima sa crnačkim kraljevima, sve dok se ne bi pokazali galantni prema njinim kćerima. Trgovci su često i samo forme radi uzimali kraljevsku kćer k sebi za sve vreme svoga bavljenja u plemenu. Razumljivo je dakle zašto, kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz poluzaspalih kuća, pa da onda nas uvede, to niko ne shvata čudnim ni neumesnim. Crni ludi uvijaju se u plašteve, mašu nam rukama, smejući se odlaze u noć. Lepe uspavane devojačke oči gledaju nas predusretljivo. Najzad izabrasmo jednu kuću gde je devojka jedinstveno lepih obnaženih grudi, sanjalačkog, skoro nežnoga lika i dugih divnih ruku. Šaljemo još po dve-tri devojke iz kuća kroz koje smo prošli, i evo je puna mala prostorija, njih i dečaka kojih se u početku niko ne stidi. Devojke donose vino i kad mi odbijemo da ga pijemo, piju same, brbljajući između sebe, iz crnačke učtivosti, praveći se kao da nas više ne primećuju. Treba pokazati strancu da je on kao u svojoj kući i da nikome ne smeta. Ne žele da skinu svoje marame oko bedara dokle god ima više od jednog muškarca u sobi. Veliki progovori, diskusije. Izbacujemo dečake napolje. Pažljive su, nasmešene, ali ravnodušne i uporne. Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu.
Onoj najlepšoj najzad vrućina i, kad smo već umorni od nagovaranja, bez ikakvih uvoda odbacuje svoj „panj“, i ostaje mirna i bestidna kao deran. Sva je jedan jedini muskul prevučen tamnom blistavom kožom: nigde opšte duge savršene linije ne prekida ni ugojenost ni jači mišić. Ona je izlivena u jednom jedinom mahu i uglačana čvrstim vazduhom i horizontima. To je živa bronza koja raste kao biljka i kao zver već četrnaest godina. Odlazi da spava; da bi nam pokazala da je bogata i da joj daju poklone, pokriva se kratkom žutom atlasnom maramom. Gledam taj skromni raskoš o kome je sanjao Bodler ili Dela Kroa.
Ne čude se da ih nećemo. da mirišu „na voće“ i zato se parfimišu ambrom. Šminkaju se najdivnije, najneprimetnije i najnežnije što se da zamisliti. Šminka je kod crnaca isto tako opšta kao i čistoća. Mati ujutru šminka decu koja još puze; mladić budeći se za lov šminka svog druga ili brata. Lakim plavilom okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca. Crnkinja koja blizu obale stavlja beli puder udaje se za crnca koji nosi okovratnik od celuloida, i njihov porok sa Zapada ostaje u porodici.
Ostavljamo devojkama pet franaka, na čemu su nam beskrajno zahvalne; polazeći upadamo pogrešno u jednu odaju gde nailazimo na nežnu scenu između jednoga mladoga bračnoga para, brata i snahe malopređašnje lepotice. Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo zadocnili. Međutim, pokazuje se da pravi trkači dremaju u senci. Vraćamo se na pristanište.
Šalupa je tek stigla, crnci klate lampama i istovaruju kamembere velike kao točkovi. Gade se na miris: sve će to belac pojesti. Imamo pola sata do polaska broda. Na pola puta crni gazda šalupe naplaćuje karte u mraku. Polovina saputnika ima karte kupljene za povratak još na nekoj drugoj šalupi, ali na kojoj im je rečeno da će važiti i za sve ostale šalupe pošto pripadaju istome belcu, te odbijaju da plate nove. Crnac bez ikakvih uvoda pada u histeričan bes muca. busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupe se okreće u suprotnom pravcu: zemlji.
Toliko je lud da neće uopšte da čuje za objašnjenje. Nešto ga je uvredilo, i on ispljuvava nerazumljiva mucanja, pola francuska, a pola bambara. Zabadava mu se nudi da mu plate i ostali, zabadava mu se objašnjava da mi koji smo platili imamo prava da idemo na svoj brod. „Vi pravo, vi pravo, ali sad ne može, sutra!“ I šalupa se sve više udaljuje od broda Ostaje još deset minuta do polaska broda. Potpun mrak. Tu je i momak koji sprema moju kabinu. Moli me za dozvolu da baci crnca u vodu. Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru: „Dobro, teraj na brod, teraj na brod!“
Na brodu nam kažu da ga je trebalo ošamariti; to je, vele, jedini način da se objasni nešto crncu koga je uzbuđenje zaslepilo. Nije se nikad dogodilo da crnac odgovori na šamar drukčije no poslušnošću. Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao. Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a hoćete u prašume!“ Ovaj je crnac, uostalom, prvi koga sam video da je sasvim antipatičnog lika i bezobzirnog držanja.
Brod će poći, međutim, tek u četiri sata ujutru, jer se pre toga utovar neće završiti. Gledam mađijsku igru nagih tela onih koji tovare ugalj; upadaju u snažno osvetljeni krug reflektorov, vrte se u njemu sa prepunim korpama i izleću kao u igri mušica oko svetiljki.
Pučina 6,00 nad Ekvatorom. Počinjem da volim ovaj brod, crvenih dimnjaka, koji tako uporno i bešumno plovi po nepomičnoj pučini. Teška vrela isparenja skoro sasvim brišu horizont. Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja. Od Dakara sam sasvim sâm u kabini, prostranoj, punoj ventilatora. Imam tuš morske vode preko puta i da nije pokreta koji ostaje slobodan i lak, dan bi prolazio kao u parnom kupatilu.
Vuije mi se smeje. Onaj cvet koji donose talasi sa ostrva u stvari je neka, vrsta čvrstog sunđera. Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od jedne niže rase no što je ona. Ona je inače vrlo obrazovana, tiha fina dama, doktor je medicine i njen je muž mnoge svoje godine posvetio crnima. Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa crnima. To smatraju otkako su svakodnevno sa njime, ali ne umeju da daju nijedan ubedljivi razlog za to. Priznaju da obrazovan crnac može biti finiji od belca a da i inače može imati sve dobre osobine. Vuije kaže da je to osnovna antipatija rasa koje se brane — Indoevropejci, Samiti. A možda je to i zbog one osnovne upornosti čoveka da ne učini nikad nikome baš ono za čim taj najviše žudi (Prust). U svakom slučaju koliko je smešan onda napor belih da uvedu u hrišćanski duh crne!
Ja po ceo dan gledam odozgo ova dva mala crnčeta, golišava, toliko lepa, umilna i vesela. Ne viču, ne plaču nikad, ne diraju ništa. Kao mladi psi oni se samo prevrću, sami sa sobom neprestano, i smeju se i raduju svojim pokretima od jutra do večeri. Igraju svojim telima kao najlepšom igračkom. Besprimerno svesniji od naše dece, oni nemaju onaj način pućenja i stidljivosti, nemaju brigu ispisanu na licu i bolešljivost na obrazima. Tela su im tako harmonična i muskulozna da ih čovek gleda kao umetničke tvorevine. Ovi dečaci su još iz plemena Volov, koje ne spada u najlepša. Kod velikih takođe, ono što čini crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima, koje daju telu mogućnosti da vidi, i zubima, koja omogućuju telu da se obnavlja. Od rane mladosti evropsko lice je izmučeno i ispraćeno neprestanim, često bolesnim, radom misli. Kao posle kakve bure, beli lik je razoren čežnjama, brigama, apstrakcijama. Ne kažem da je zato belac gori od crnca, naprotiv. Ali je jasno koliko svoju superiornost belac plaća svojom lepotom.
Planine koje se pojavljuju na horizontu i kojima se približujemo, obale su engleske kolonije Sijera Leone, Lavlje planine, i ostrva ispred nje. Izdaleka ovi kupasti vrhovi uvijeni u meka isparenja, kao u oblake, izgledaju kao vulkani. Oko deset časova počinjemo ploviti sasvim blizu dugih blagih ostrva, odvojenih valjda samo trakama vode od glavnog kopna. Zemlje crveno zarđala, ona što boji prste kao šafran, crvena kao zemlja arhipelaga Los, ili Konakrija, pokrivena je gustim zelenilom. Palmama svih vrsta, gumama, fromažeima, hlebnim drvetom kakotijeom, tako da samo pogdegde ostaje široko crvena, sita i krvava. Mali plavi proplanci su do same vode, gusto zeleni žbunovi, i u zatišju uske kratke plaže, mnogo žuće i mnogo blistavije od zlata (kad stavljam reč: zlato, to je jedino da dam tačnu sliku boje i sjaja).
Nijednog staništa, ni staze, a čežnja je da se ostane tu duže, da se provede više dana u izležavanju pod džinovski širokim fromažeima. I to je prva čežnja pred ovim oblama. Što više plovimo kraj njih, sklop rasporeda ovog ostrvlja sve je čarobniji. Sada je to jedna beskrajna rivijera, čiji najbliži deo ima, usred ovog zelenila, čas žuto, zlatnog, čas dubokog do plavila, veliki kompleks providno ljubičast, zarđalo crven i sepija, dok su daleke obale sve plavlje i bleđe, golubije, utapajući se u isparenja horizonta.
Pojavljuje se varoš Fritaun, zidana u uvalama i zalivima ispod šumovitih planina, iz one iste crvene zemlje, mestimično krvave, mestimično tamne i zarđale, od koje su i njene široke zasađene ulice, i sve ovdašnje Tlo Afrike. Varoš je jedna od najstarijih afrikansko–evropskih varoši; neke su kuće još iz XVIII veka. Prostrane, na više spratova, patinirane kao holandske slike, one se penju zelenim brežuljcima, i pojavljuju katkad samo svojim crvenim krovovima iz gustih vrhova. Viđena gde bilo, ovako osenčena zelenilom, ovako skrivena po padinama, obojena zemljom iz koje je izašla, i vremenom, ovo bi bila jedna od najlepših primorskih varoši.
Već odavna prolazimo po vodi kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama. Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih molova podignutih na koljima, prekriljene šarenim gomilama crnaca, isto kao i crvene ulice što strmo silaze između šumovitih bregova. Pristupa nam čamac sa predstavnicima engleske vlasti, upravljan od izvrsno uniformisanih crnih mornara. Drugi čamac dovodi crne policajce u kratkim čakširama, tesnim engleskim bluzama.
S druge strane broda skupljaju se piroge oštrih vrhova visoko iznad vode, upravljane od atletskih mladića, potpuno nagih, koji skaču u vodu za novcem bačenim sa broda. Derani su mišićni, dugih leđa, uskih bedara, pravih i jakih nogu. Vrlo lepih likova. Ne skaču kao mi pravo u vodu, no, izvivši se nekako dok su u vazduhu, u stranu, kao riba koja bi se izbacila iz čamca. Divno je kako uspeju da se ponova ubace u pirogu koja nestabilno i samo svojom sredinom stoji na vodi. U svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.
Čudo je nastalo kad nam je doplovilo čitavo jato malih piroga sa deranima od četrnaest do šesnaest godina, apolonski građenim, lepih, široko otvorenih očiju. Počeše pevati neku englesku pesmu, bilo kakvu, sasvim glupu, ali od njih samih savršeno ritmično razrađenu; sa bezbroj upadanja, sinkopa, dopevanja, ponavljanja, u masu raznih glasova. U svoja kratka, široka vesla udarahu kao u gitare. To beše pravi koncert, najlepše mladeži u najlepšem pejzažu. Kad su završili, piroge ostaše prazne. Pevači su bili u vodi, roneći za novcem kojim smo ih nagradili. Više od sata slušali smo ih kako pevaju, veseli, radosni, složni i muzikalni do nesvesnosti. Bacali smo im cigare, koje će posle isušivati, pisaljke žižice, sve što bismo našli u džepu, a što bi oni posle ređali po svojim pirogama, odakle bi, i pre no što se sva voda slije sa njih, počinjali novu pesmu u horu. Pesme crkvene, katoličke sa latinskim rečima, engleske ratne i crnačke, sve su bile podjednako čarobne i uzbudljive iz njihovih usta. Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika.
Sedamo u čamac i prelazimo u grad. Velika razlika između francuske i engleske kolonije već na prvom koraku. Mesto demokratskog francuskog, ima nečeg feudalnog i viteškog u kolonijalnom Englezu. On ni crncu ne dopušta da na slučaj glumi evropejstvo, već ga uniformiše elegantnim odećama koje izazivaju poštovanje svojim savršenim krojem. Uniformisani bolničari, baštovani, policajci, poštari itd. Ostali se zadovoljavaju da obaviju bedra maramom, i da oko grla stave evropsku kragnu koja ima taj šik što je ležerna, nezakopčana, u slobodnom okretanju oko šije.
Svuda plakate pozivaju na konferencije za borbu protiv žute groznice, malarije, tuberkuloze, alkohola, nemorala itd. Kafane sa širokim barovima, ledenim pićima a kraj njih sirijski i indijski dućani. Park, ogroman vodoskok, čitav bazen. Pokazuju mi u urođeničkom kraju jednu drvenu kućicu, oko koje raste pet stabala: čokolada, banana, hleb drvo, kokos i jedno koje nosi divne crvene cvetove. Između stabala je šećerna trska. „I vi se čudite, kažu mi, što su crnci tako veseli. Evo da ne moraju ni prstom mrdnuti da bi pomogli da ove rađaju, grane im daju hleb, čokoladu, šećer, mleko, voće i cveće koje je hrana za oči!“
U rečici koja protiče kroz samu varoš, ispod mostića, žena uzima jedno žurno kupatilo, ostavljajući začas na stranu pranje rublja. Njeni pokreti su pokreti zastiđene crne Venere. Nasred trga vrlo mlada devojka prska svoje gole grudi, gole i čvrste, pre no što će dići sud sa vodom. Na pokrivenoj pijaci lečnik prodaje gomile korenja, bregove đinđuva, afričke šafranske i indigo boje. Najfantastičnije voće, Kupujem jedan divan kalbas (činiju) od mekog drveta, na kome su pirografisane ptice u spletu raznih šara. Hteo bih da se kupam, ali mi ne daju. Kažu mi da je pristanište kao i celo afričko more puno ajkula, o čemu crnci ni ne vode računa.
Uveče sumrak lagano i čarobno pada na obale Sijera Leone dok ih brod napušta. Silazeći u kabinu oko ponoći sretam Roberta, mornara Bretonca, koji mi pokazuje knjigu što je tek uzeo od gospođice N. Sad bar znam radi koga dolazi ona da sluša kada se uveče vodi razgovor sa Robertom. Uostalom, ružna je.
Žurio sam se da završim jednu glavu iz knjige, kad mi Vuije dođe sinoć u posetu. Iziđosmo na krov: limunade i led. Dok smo razgovarali, nebo se stade oblačiti i nekoliko dalekih munja objaviše oluju. Prvi pucanj groma bio je tako iznenadan, suv i akustičan, da nas je uistinu trgao. Veličanstveni pljusak, kakav skoro stalno nailazi na brod kad se ovaj približi Ekvatoru. Munje su osvetljavale, ljubičasto i električno plavo, savršeno mirnu pučinu šibanu strašnom kišom. Bilo je zanimljivo gledati jednu tako bučnu oluju nad nepomičnim morem. Oko jedan po ponoći pojaviše se opet zvezde.
Vuije je pričao da je prvih godina života u savani, u isključivom opštenju sa crnima, kad je morao, kao i oni, sebi loviti „meso“ kojim će se hraniti, vrlo često i nesvesno zaboravljao da nije jedan od njihovih. „Ja nisam predstavljao sebi da sam crnac, ali sam se tako osećao, i ništa mi nije smetalo da vidim svoju ruku belu, danima, sve dok mi iznenada ne bi palo na pamet: „Gle, moja je ruka bela“ Kad sam se posle četrnaest godina takvog života oženio iznenada iz ljubavi, ja sam sa svojom ženom po evropskim pojmovima vrlo rđavo postupao, samo što sam u svoj „beli“ brak unosio potpuno mentalitet crnačkog braka. Divim se svojoj ženi kako je ona to odmah razumela i nijedan moj postupak nije rđavo tumačila. Tek posle dvadeset godina života sa crncima, ja sam se, ne odvajajući se od njih, počeo nesvesno vraćati evropskoj civilizaciji. Danas sam ja u odnosu sa crnima skoro isto toliko druga rasa koliko i vi. Uzmite da nikakvog stvarnog razloga za to vraćanje evropejstvu nije bilo. Svoju ženu i svoju decu ja nisam posmatrao kao suprotnost crnima; razlika u boji može vam izgledati tako obična da je više i ne primećujete. Naš način života, silom okolnosti, nije se niti razlikovao od načina crnačkog života. Kad kažem bio sam crnac, hoću da kažem da nisam osećao nikakvu razliku između sebe i urođenika. A zatim sam je odjednom počeo više osećati. Da li je to umor, starenje, koje je izbrisalo sve ono novo u šta se formirao moj duh, ili je to neprotiv atavističko buđenje novih elementarnih sila rase, dodavanje novih sila koje nište sve što je bilo možda samo mimetističko u meni!?“
Povodom mimetizma Vuije je i ovo ispričao. On je otkrio jedan nov insekat koji mimetira cvet jadnog drveta na čijim granama živi. Kako insekat nije uspeo da savršeno mimetira cvet, cvet je od svoje strane počeo mimetirati insekat, dobio neku vrstu nožica, i tako odbijao od sebe leptire koji su ga uništavali. To uzajamno mimetiranje dovelo je do apsolutne spoljne identičnosti. Dogodilo se da mu je jedan crnac, koji je znao da Vuijea zanima taj insekat, doneo na mesto insekta cvet. Treba znati kako je savršena moć opažana kod crnca, pa razumeti šta znači kad se i on mogao prevariti.
Druge priče o zmijama u savani, koje gamižu po celoj kući. Vuije Mi kaže: „Moja je žena ciknula; i kad sam utrčao, video sam kako se zmija odvija od noge naše devojčice. Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“? Vuije kaže: „Ono što je mlado u meni to je Sudanac, ono što je staro, to je Parižanin.“
Jutro potom svanula je pučina beskrajna, skoro bezbojna pod bezbojnim nebom. Reklo bi se da vodi u neki drugi svet, da „po noj plove duhovi.“ Vrućina nije bila prekomerna. Balet marsoena, na stotine, u neprestanom prevrtanju po pučini i kroz vazduh. Zamoreni ostaju za nama. Samo jedan par, pod prvim ogledalom vode, uporno, čini se „zadihano“ prati nas. Čas zaostaje, malaksao, da se opet upregne, i bude u jednoj liniji sa nama. Divno precizno prosecanje vode, kao da su torpedi a ne ribe. Posle pola sata, odjednom skreću u stranu i nestaju na širini. Nijedne ptice više nad nama. Pred podne počinju oni meki, uglačani, zavijeni talasi koji se uvijaju sami u sebe i koji, kad postanu veći, stvaraju takozvani „bar“. Nigde pene, ni nabora; reklo bi se da je površina vode pokrivena nepreglednim atlasom.
Obale i plaže Tabua pojaviše se žute kao zlato između zelenila rastinja i blede sinjosti mora. Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko nevidljivih vazdušnih velova plavila. Time počinju Obale Slonovače. Ali što im se brod više približavao, boje se sve više rastresahu: beskrajna niska žuta plaža, odmah pod gustom šumom kokosovih, zejtinjanih palmi, drva žutih i crvenih kruna u cvetu. Jasnozeleni, sveži proplanci, niski zagubljeni domovi, dubokocrvenih krovova. U jednom udubljenju između šume i iznenadne crne stene u vodi, urođeničko selo dugih tamnih slemena od stabala sasvim niskih nad zemljom. Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene.
Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva perjanica dima, i treperavo razilazi u vazduhu. Naslućuje se da je to osamljena koliba, da se taj dim diže sa ognjišta oko koga je život. Po plaži trče žene i ljudi u poslu. Niko se ne kupa. Zatim se mnogo čamaca punih nagih mladića uputi brodu. Tabu je čuveno sa svojih atletskih seljana, koji su možda poslednji ljudožderi na samoj obali Okeana; brodovi koji nastavljaju na jug zastaju pred Tabuom da uzmu nekoliko desetina njih za rad na utovar i istovar docnije robe, vraćajući ih pri ponovnom prolasku kraj sela. Crni došljaci ispeše se uz konopac u lađu. Dugi, bleštavi, njina odeća sastoji se samo iz jedne obojene maramice. Čim se dohvatiše broda rastrčaše se na posao, ne pitajući gde će nalazeći svoja mesta već tradicijom utvrđena. Žene, koje se ukrcavaju za put, dizalica broda peca kotaricom iz čamca; crne, uplašene, one preletajući kroz vazduh pružaju ruke nagdo kao da bi da se ponova vrate pučini. Čarobni marsoeni sa licima meduza. Tako ću se sutra iskrcati istom kotaricom u Basam, prešavši preko čuvenog basamskog „bâra“.
Talasi se na ovoj obali, kao što je spomenuto, uvijaju u sebe, i tako postupno iskopaju ogroman okrugao oluk pod sobom, koji je zatim prava mlevaonica čak i kada je more mirno. Jedino je urođenik u stanju da svojim čamcem pogodi trenutak kad jednim prostim pokretom može sa leđa talasa, umesto da siđe s njim u dubinu, skliznuti na i dalje mirnu vodu. Ali se događa i njemu da promaši, a tada ne vredi više nikakvo znanje plivanja, pod snagom talasa, koja i gvozdene šipke uvija kao hartije. Na nekoliko stotina metara dalje „bar“ izgleda kao igračka; junaštvo crnih seljana kao obična rutina. Nekoliko belaca koji žive u Tabuu retko se poveravaju veštini urođenika. Ima samo deset godina da se cela bela vlast Tabua utopila na očigled sve publike jednog broda kome je došla na aperitiv.
Malo dalje od nas na pučini mirno dimi brod Otar, koji je doplovio iz Dahomea, i koji je sad u karantinu zbog slučajeva žute groznice koja se tamo pojavila. On prima putnike ali ih više ne iskrcava sve do kraja karantina.
Petnaestog večera od onog kada sam se ukrcao u Marselju posetio me je Vuije, da mi kaže da je grom koji je udario pre neku noći pogodio u prednji most lađe ostavivši jasan trag, da je dan ranije brod zato svirao tri puta sirenom, prolazeći pored jednoga crnačkog sela, što su crnci iz okoline Tabua pristali da rade na brodu jedino ako njihovo selo bude tako pozdravljeno. Time su se oni oprostili od porodica. Razgovaramo do jedan po ponoći; toliko je prijatno na krovu, piti ledene limunade i osećati noćni povetarac.
Kad sam završio pakovanje i ispeo se na krov, ja sam se već našao pred Basamom. Obala duga, jednoliko, ne odviše zelena. To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama. Iza njih odmah, od samih talasa diže se prašuma. U dva po podne dizalica sa broda iskrcala nas je korpom u čamac, a dizalica gvozdenog mola izvukla korpom iz čamca pa prenela na obalu. Pod nama se protezao „bar“, i stari iskidani gvozdeni molovi kao prepotopski kosturi. Masa sasvim nagih crnaca, svih plemena, nesrećnih, bednih, prašnjavih, radi u pristaništu. Njina tela jako snažna, nisu namazana palmovim uljem, onim opojnim palmovim uljem na koje miriše sve što dolazi iz Afrike. Strašan smrad polutrulog semenja kakaoa koji mi jednim mahom, i za ceo život, ubija ljubav za čokoladom.
Rastko Petrović
