Hladnoće, Dejan Petrović Hica

Agape

Ti si moja sestra po drskosti srca.
Srce, koje raste pod šumskim rastinjem.
Srce koje kuca – srce koje puca,
Srce koje jeste – čežnja sirotinje.

Tek će doći dani kada ćemo spremni
Dočekati zore, napuniti pluća
Vazduhom, da diše novi život zemni
I na bregu novosagrađena kuća.

Za trpezom posnom, uz domaće vino,
Dići ćemo čaše s osmehom na licu.
Grliću te blago, korak pred istinom, 
Ko dečak kad grli prvu devojčicu.

Smokva

B. R.

Na plažu sam ti donosio smokve,
Iz svog dvorišta, sredinom avgusta,
Kada su smokve i najukusnije.
Jedino sam te u tom periodu
Redovno viđao, samu, na plaži.
Pogodila bi iz prvog zamaha,
Žmuriv, sa rukom tik iznad kantice,
Šta se nalazi u njenoj nutrini.
A danas, tako, odem iza kuće,
Da naberem malo junskih trešanja,
Za krvnu sliku i bolju probavu,
I opazim da je od one smokve
Ostao samo koren, i žilice.
Ukućani mi rekoše da ju je
Satro martovski mraz, te ne olista.
Grane su joj posekli do korena
I strpali u kartonske kutije.
Uz ovaj karton i stare novine,
Služiće za potpalu cele zime.

Pri pomisli na smrt

U čekanju da prođe pljusak,
Pri pomisli na smrt, uz munje
I gromove, ispred ulaza
Neke stare višespratnice –
Sa moje leve strane –   
Tik uz slepoočnicu,
Crnela su se slova
Sveže lepljene umrlice.
Mladić, Isusovih godina,
Sa lakim osmehom na levoj
Usni, kao da mi govori:
„Ne brini se, ova kiša je
Tek samo osveženje.“

Suton

Kažu da su nekada žene,
Da bi obrađivale zemlju,
Vezivale dete za drvo.
Onda bi deca ostajala
Vezana, dok ne stigne suton.
Na njihov vapaj se nikada
Niko nije obazirao;
Sem seoskih pasa koji su
Jezivo lajali, prizivav
Kakvo drevno prokletstvo noći.
Tako nastaše vukodlaci.

O spasenju

Kaže mi jedan plemeniti čovek:
Za tebe je spas – jedini na svetu!
Da te odveslam nekim trulim čamcem
Na sred Morave, i u vrtlog bacim.

Novogodišnja

                                A.

Draga, opet nemir obuzima
Moju dušu stopljenu sa zimom,
I ponovo staru želju imam:
Da zajedno u snegu zaspimo.

1. januar 2008.


 Dejan Petrović Hica