ISTINA
Ja znam da stradah, da žuđah i padah
U svom životu. Može biti sporo,
Al’ će tek doći klonulost i zadah
Da skriju sve što voleo sam skoro.
Osećam da se lagano odvaja
Stari svet želja i misli od mene,
Da su mi dani sa sve manje sjaja,
I bledo cveće spomena da vene.
I da će, najzad, doći dani bledi,
Dani bez suza, osmeha i sreće,
I bez života, kad će u toj bedi
Vladati nemar, padanje sve veće
S prestola sreće, zadovoljstva, mašte
I sna, nad kojim sijale su sfere;
Rasplinuće se u vizije tašte
Sve, i u tugu mutne atmosfere.
K’o dobra majka bez jedinca sina,
Duša bez svog će ideala biti,
Živeti nemo predelima splina,
Dokle se jednom ne raskinu niti
Tela i duha, s vremenom i svelom
Nadom, a srce prestane da žudi.
Zaspaću mirno pod Istine velom
Sa vencem snova preko mrtvih grudi.
Sima Pandurović
