ODJEK
Bilo je to u zimu, krajem dvadesetog veka,negde u Aziji, zapadno od tuge,
ucrtano u geografsku kartu mojih pogleda.
Sati su oticali u starostavne hramove
i susretali tamo moju odsutnost.Više nije bilo ničega što bih mogao da izgovorim.
Ne sećam se ni mesta,
isuviše otvorenosti je bilo,isuviše putovanja kroz osećanje udaljenosti.
Snovi su otišli zajedno sa psima lutalicama.
Nije bilo nikoga ko bi mogao okrznuti moj prag ljubavi, moj prag samoće.
Sećam se samo tvog glasa iz stare telefonske slušalice, odjeka,
koji je kroz žice prenela pustinja.
Sećam se samo tvog glasa iz stare telefonske slušalice, odjeka,
koji je kroz žice prenela pustinja.
NA KRAJU DNEVNIKA
Mom prijatelju je putovanje u Indiju
promenilo život, a ja još uvek preturam
po svetim knjigama, i još uvek se pitam – zašto?
Ponekad se nađemo na čaju. Srčemo osećaje
i naglas se prisećamo kako smo tamo razbili
svoje ličnosti, i nestali među koricama Upanišada.
Iz dnevnika saznam da sam se plašio, ali ne uvek.
Kada je bilo najgore, nisam pisao, nisam ni govorio.
Zato je na kraju dnevnika ostalo nekoliko praznih stranica.
SVETLA BOMBAJA
Kada je jednog novembarskog jutra
Oktavio Paz stigao brodom u Bombaj,
plakao je. Galebovi su bučno kričali.
Iz jutra se dizao još jedan sunčani dan.
Topli vetar je mazio obalu kraj grada.
Tamo, nekada, beše ostrvo. Nekoliko reči
koje su razmenili pesnik i putnik,
a kasnije se ispostavilo da je to Odnov brat,
bilo je dovoljno za slavni dolazak u pristanište.
Indus pored njih je pomislio, opet ti Englezi.
Oktavio Paz stigao brodom u Bombaj,
plakao je. Galebovi su bučno kričali.
Iz jutra se dizao još jedan sunčani dan.
Topli vetar je mazio obalu kraj grada.
Tamo, nekada, beše ostrvo. Nekoliko reči
koje su razmenili pesnik i putnik,
a kasnije se ispostavilo da je to Odnov brat,
bilo je dovoljno za slavni dolazak u pristanište.
Indus pored njih je pomislio, opet ti Englezi.
Bilo je to 1951. Ostrvska imperija se srušila,
mržnja između Indusa i muslimana
je procvetala kao borbe u epu stare Indije.
Deca ponoći su već protestovala,
i Salmanu Ruždiju je bilo četiri godine.
Razjarene mase su klale nedužne,
hiljade ljudi je bežalo u novu domovinu.
Gladni su putovali za hranom, koje nije bilo.
Snovi velike nacije, koja to nikada nije bila,
polako su počeli da se valjaju. Mitovi su umirali
i selili se na stranice nepročitanih knjiga.
Nehru je razmišljao o privredi,
Gandijeve reči, ispisane krvlju na zidu,
My life is My Message, konačno su izbledele.
Nakon skoro pola veka moja noga je
prvi put utisnula nevidljivi pečat u ugrejani
asfalt januarskog podneva.
Bombaj se žario, duhovi su lepršali.
Sve je bilo baš kao u indijskom filmu.
Nisam prešao prag. Nisam zaobišao dešavanja.
Sve obavezne nemilosti su odmah postale
deo mog prtljaga: kulturni šok, proliv,
velegradski strah, okrutni zubi siromaštva.
A onda, blago opipavanje prostora
u kome bih mogao da naselim svoj lik.
Ukoliko uopšte mogu. Previše gustine, previše pulsiranja.
Nisam prešao prag. I nikada ga neću.
Uveče sam se tiho pitao,
zašto me Bombaj podseća na Njujork,
na dodirivanje prljavog neba,
na malog čoveka koji je izgubio kišobran
i neprimetno proćerdao život.
Malo vremena je prošlo, a ipak mi se čini
da su prošle već godine, godine drugog života.
Kosmička matrica se gasila zajedno
sa mojom predstavom o Indiji.
Prvi put sam iza svoje misli osetio smrt.
I tresle su mi se noge. I pomislio sam
da je za sve kriva indijska ogromnost,
njena neodvojivost od kosmosa,
prirode i čoveka,
koji talasa u kružnom toku dharme,
izjednačen sa svim živim i umrlim.
I tresle su mi se noge. I pomislio sam
da je za sve kriva indijska ogromnost,
njena neodvojivost od kosmosa,
prirode i čoveka,
koji talasa u kružnom toku dharme,
izjednačen sa svim živim i umrlim.
Obuzela me je čudna hladnoća,
iako je ovde za nas uvek toplo.
Evropska patetika je tonula
u dubinu jedne indijske noći.
Grad je odlazio u snove.
U daljini su se upalila poslednja svetla,
u predgrađima su zapalili ognjišta.
Bombajev monolit je zastao.
Gregor Podlogar
Prevod: Ana Ristović
