 |
| Lavander Twilight, Irene Sheri |
*
Metrebus Roma
Jedna žena koja spava
kao da pozira Luciju Fontani,
van sveže prostornosti.
Dve ispijene čaše
koje zaboravljaju
čemu su nazdravljene.
U hodniku dvoje starih
za kojima se lift zatvara
kao da silaze u podzemni svet.
Tako i ljudi sa svih strana sveta
svakodnevno u grupama silaze u metro
odlazeći istim linijama
na različita mesta.
*
Jezero sam
Mnoge reke u mene utiču.
Nijedna ne ističe.
Uvek će ih premalo biti
da popune sve praznine
moga dna
i sačuvaju privid
bistre površine.
Moj strah:
potoci koji presuše
pre nego dođu
do obala mojih.
*
Karta sveta
Ima reke koje ne teku,
države bez svetlosti gradova,
gradove bez kuća, buke i tramvaja.
Ima rov čija se precizno izmerena dubina
samo naslućuje.
Rudnike čiji rudari spavaju negde izvan nje
i ne ginu pod površinom
svetlih i tamnih nijansi zelene i braon.
Prosečne vrhove i nizije.
Bajkal i dubinu označenu brojem.
Ploče koje ne razmiču kontinente.
Mora koja ne talasaju.
Ima granice koje niko ne prelazi,
koje nikog ne razdvajaju,
na kojima se niko ne bori.
Ima pećine,
nema grobove, epitafe, sirotišta.
Ponekad ležim na njoj
bez straha
od rata, poplava i kiša.
*
Mont Everest
Leteti uzdajući se u snažne
vetrove.
Erodirati vulkanski krater,
nazvati ga ostrvom.
Pronaći čvrste ploče.
Na njima uklesati lični simbol.
Osvetliti svoju unutrašnjost
gledajući druge.
Dovesti granice do samoubistva.
Izbegavati zbunjujuće senke.
I uvek imati na umu:
i najveći planinski vrh
čekao je nekada
na dnu mora.
*
Ulice ranih jada i veselja
Dok su daleko odavde
turisti novčićima podržavali legendu
Fontane di Trevi,
mi, deca iz nove ulice
(nove jedino za mene),
stvarali smo lične.
Bila sam srećna
kada smo morali napustiti kuću
iz treće zone grada
(zbog čega se ni danas ne može lako
prodati).
Majka je tada plakala.
Komšija,
s kojim smo otćutali
NATO napade
gledajući prve prenose iz Prištine,
zurio je u nas epski.
To sećanje
on će nositi u sebi
i kad putuje,
i kada spava sa ženom,
i kada ćuti sa tuđim ženama,
i kad laže pred strancima,
i kada na svom jeziku
u tuđoj zemlji opsuje
(službenike).
Neki su se i radovali.
Mene su učili
da se komšija mora gledati
kao rod.
Prelazak u ulicu Ibarsku
(tako se zove i čuvena magistrala)
oplakan je
po satnici neisplaćenom kišom,
koja je licima nudila suze.
Odbijala sam kasnije,
na putovanjima,
piti sa gradskih česama,
da bih se jedino svom gradu
vraćala.
A danas idem
od obale do obale
iz vode kradem svoj lik
i pralik.
*
Ratne atrakcije koje zaboravljaju
čemu su nazdravljene.
U hodniku dvoje starih
za kojima se lift zatvara
kao da silaze u podzemni svet.
Tako i ljudi sa svih strana sveta
svakodnevno u grupama silaze u metro
odlazeći istim linijama
na različita mesta.
*
Jezero sam
Mnoge reke u mene utiču.
Nijedna ne ističe.
Uvek će ih premalo biti
da popune sve praznine
moga dna
i sačuvaju privid
bistre površine.
Moj strah:
potoci koji presuše
pre nego dođu
do obala mojih.
*
Karta sveta
Ima reke koje ne teku,
države bez svetlosti gradova,
gradove bez kuća, buke i tramvaja.
Ima rov čija se precizno izmerena dubina
samo naslućuje.
Rudnike čiji rudari spavaju negde izvan nje
i ne ginu pod površinom
svetlih i tamnih nijansi zelene i braon.
Prosečne vrhove i nizije.
Bajkal i dubinu označenu brojem.
Ploče koje ne razmiču kontinente.
Mora koja ne talasaju.
Ima granice koje niko ne prelazi,
koje nikog ne razdvajaju,
na kojima se niko ne bori.
Ima pećine,
nema grobove, epitafe, sirotišta.
Ponekad ležim na njoj
bez straha
od rata, poplava i kiša.
*
Mont Everest
Leteti uzdajući se u snažne
vetrove.
Erodirati vulkanski krater,
nazvati ga ostrvom.
Pronaći čvrste ploče.
Na njima uklesati lični simbol.
Osvetliti svoju unutrašnjost
gledajući druge.
Dovesti granice do samoubistva.
Izbegavati zbunjujuće senke.
I uvek imati na umu:
i najveći planinski vrh
čekao je nekada
na dnu mora.
*
Ulice ranih jada i veselja
Dok su daleko odavde
turisti novčićima podržavali legendu
Fontane di Trevi,
mi, deca iz nove ulice
(nove jedino za mene),
stvarali smo lične.
Bila sam srećna
kada smo morali napustiti kuću
iz treće zone grada
(zbog čega se ni danas ne može lako
prodati).
Majka je tada plakala.
Komšija,
s kojim smo otćutali
NATO napade
gledajući prve prenose iz Prištine,
zurio je u nas epski.
To sećanje
on će nositi u sebi
i kad putuje,
i kada spava sa ženom,
i kada ćuti sa tuđim ženama,
i kad laže pred strancima,
i kada na svom jeziku
u tuđoj zemlji opsuje
(službenike).
Neki su se i radovali.
Mene su učili
da se komšija mora gledati
kao rod.
Prelazak u ulicu Ibarsku
(tako se zove i čuvena magistrala)
oplakan je
po satnici neisplaćenom kišom,
koja je licima nudila suze.
Odbijala sam kasnije,
na putovanjima,
piti sa gradskih česama,
da bih se jedino svom gradu
vraćala.
A danas idem
od obale do obale
iz vode kradem svoj lik
i pralik.
*
Ribe
u kraterima od bombi.
Bare neisušene.
Neko se igrao rata.
Neko se,
sada,
igra relikvijima rata.
"Dobro došli!
Možete kupiti kašike
od jedinstvenog metala
koji nam je rat sručio
na glavu i polje!"
Kašika koja te hrani
iz ruke je koja ti pokriva oči
dok tražiš svoju istoriju.
I zemlja ćuti.
I pre i posle.
I sad.
Možda se otvori sutra.
Navodnjava se minsko tle
nogama ljudskim.
Ćuti zemlja,
rastu bombe,
čovek živi.
Zelena podloga
na stolovima kazina.
Kocka
neutralnog neba
ponovo će biti bačena.
Ratovi će sejati
buduća turistička mesta.
I gledaćeš
u oči monaha
i videćeš kratere od bombi
i u njima ribe.
Slika: Lavander Twilight, Irene Sheri
Iz knjige Fosil sumnje
