***
Sagradio sam,taj
jedan dan noseći te oko vrata.I nemam posle.
Premeravam
prostore do odredišta za odgađanje sopstvenog života na tvome trbuhu.
Zatičeš me kako
žvaćem tišinu,usred premetačine sanjanog,
Tvoje ime u pupak
ljubim.To je mesto za čekanje.Teško je negirati dodire.
Mislio sam da
započnem rušenjem.Izgubio sam se.Bol je intenzivan.
Srebrim ti zube u
sećanju kao graničnik za prećutano.
Tvoje je kretanje
u meni i pre no što se ugasim sa dodirom tvojih usana,
kojim se prelazi
na drugu stranu između vremena.Mnogo je,zguljene vatre pod noktima.
Jedem tvoju sliku
ispred severnog zida.Trčim.Osušio se obraz tvoj na obrazu mom.
Trčim.Kao zastavu
nosim posteljinu na kojoj noćas si spavala.
I menjam strane
sveta ispred zaboravljene vode.
U samici sopstvenih
misli,umnožile mi se daljine
Sa nešto malo
izgovorenih reči izmičeš se od mene.
Kao zaverenik,sred
gliba mokraće,krvi i mesa,gde ćutanje mi tvoje jedini orjentir,
sa strepnjom,pred
obalom tvoga tela,na kolenima ispred tvojih vrata
dok izdiše dan,sa
zapuštenim željama,zaključan u snu
stojim pred
praznom stolicom ispred severnog zida.
Prilazim
sebi.Okupao me otac krvlju svojom od praznine tvojih margina.
Nastaniću sebe,na
teritoriji gde prestaju tvoje uspomene.
Naslonjeni na
potrošeno vreme,polomljenih ruku,nismo senke imali.
Auto put pred nama
prosuo se sa vinom.Zaklonjeni,otključano ostalo nam u metežu
užeglih dodira i
poljubci kvašeni nesaznatim ushićenjem.I polomljeno staklo,
kada krvari prvi
dan posle moje smrti zakucan u zid iznad tvoga kreveta.
Vratiću se po tebe
na pola pojedene jabuke.
12.06.2017.
***
Ivicom vremena,sa
pola smrti u grudima,napuštenim ogledalom
za kosu me vučeš
iza Sunca, pod zemlju rasparenih duša,sešćeš mi na lice.
Ostavljaš mi jezik
pod vratom.
Ostavljaš mi nož
pod pazuhom.
Pacova mi u snove
stavljaš,da mi progrize san.
Zaboravljam da
govorim,iza zidova.
Kada vreme je za
ljuljanje na tvome krilu.
Kada bes se tvoj
osvaja,ruka mi se izgubila u oplakanom dodiru.
Kada skupih
hrabrost da sve tvoje popijem suze.
Šapatom dok
nanosiš se na mene,razvezanog pupka.
I bila si još devica,pre
blata u koje spušta se buket crvenih ruža.
I sišla si u
nered,u moj rukav vremena, otvorena po sredini.
Mirišeš na badem.
Ja se durim na
tvojoj sisi.
Dobro jutro je u
čaši.
Izmenjenim
tkivom,uzimaš me u sebe.
U tvojim mladežima
vetar i plač.Nagaraviću ti usne na kapi voska sa sveće.
Prljavim prstima
zadižem ti suknju.
Stavivši ti kašiku
meda u kosu,tražio sam put iz tvoje utrobe.
Dušom punom
pepela,ispred sebe dolazim.
Pod petom ti je
raskvavljeno praskozorje,crveni petao.
Oblici bez
predmeta,bez tela.Postajem reč,viškom srca u trenutku kada ne dešava se život.
Uz krv,u prošlost
ošišana,sve boje si mi popila.
Na zadušnice
izlaziš mi iz koraka.
22.07.2017.
***
Ozdravi.To je higijena snova.U uvo ću ti duvati.
Rekla je.
Ušao sam u kamen i vreme prestao da koristim.
U tvojim otvorenim nogama,sva su očekivanja za mene,
dok prskaš po meni svojom ženskom krvlju.Na jedno oko plačem vino.
Dah sadim u tvoju cipelu i dok bio ti je otvoren trup opisivao sam ti bol.
Rekao sam. Nosiću te na ramenu. Sa pola glave,dospavljajući iza podneva vičem tišinu.
To je blejanje oblaka u pričešću maglama što traje za dane dugih kiša.
San je ograda.Zarđale ptice tonu,duž bezljudne ulice i starac što ne želi da te recituje.
U izgorelo nebo,kada otvaraju mi šake za dva otišla bela vuka,ujeo sam te između obrva.
Na dva jutra,suze mrvim da ti nahranim senku.
Ozdravi.To je higijena osećaja.U usta ću ti pljunuti.
Rekla je.
Kamen raste u sobi.Iza zida konfuzan,neusaglašenjem,voskiranim čelom,
kada događaš mi se između rebara u drvo urastam,prema nikuda.
U ispeglanoj košulji slušam prošlost.Češljam ti trepavice.
Uvo ću svoje zakopati, iskoračivši iz stroja postrojenih zvukova u tvome imenu.
Oko ću svoje iskopati, iskoračivši iz tvoga gledanja u rasuto i nedorađeno ljubavno činodejstvo.
Iza čela,vetrolom.Vlažnim snovima prošla si kroz mene.
Posvedoči,da trebali smo biti stvarniji razmenjujući telesne tečnosti.
05.09.2017.
