Uteha
obgrli me svojom kosom
i poništi sivilo
prazničnih nedelja
kad su sve slabosti u punom jeku
zajedničko svratište
ukrašeno lampicama
Smederevo
kući dolazim na svakih mesec dana
misleći da sigurno postoji neko
ko mi se raduje
i brže-bolje pomazim svoje pse
komšijama kažem dobar dan
iako možda i nije tako dobar
ni za mene, ni za njih
na pitanje kako si?
svi odgovaraju kratko i jasno
zar drugačije sme da bude
ko sam ja
da od njih zahtevam istinu
i kako mogu da se nosim
s tuđom teskobom
dok se preko ograde dobacujemo
rečima
kao loptom
kad smo bili klinci
samo što cveće sada nije ugaženo
i nema babe da viče na nas
kako vreme prolazi
postajemo sve mlađi
realnost je bojanka
koja pati
od neizlečive monohromatske bolesti
boje smo potrošili sanjareći
sklupčani ispod
najslađe trešnje u kraju
jaku groznicu
kao nekad
gasim na majčinim grudima
i dok mi kroz glavu prolaze reči
bele kao linija na autoputu
koju ne smeš da pređeš
pokušavam da ispričam sve
baš sve
što mi se dogodilo
u tih mesec dana
protesti, lutanja, besparica
nove nudle s ukusom Mediterana
nevoljno upamćene oči iz autobusa
oktobarski broj jugoslovenske kinoteke
i svirka
na kojoj sam u zagrljajima stranaca
pronašla ljubaznost
ali ne vredi
jedina komunikacija su
sinhronizovani otkucaji naših srca
dok silim svoje misli
ti si već zaspala
rano
jer ujutru radiš
a ja se ionako vraćam u Beograd
ti me poznaješ najbolje
od svih neznanaca
vidimo se za mesec dana
Dugogodišnja alergija
ne znam broj hitne pomoći
ni koliko mi je odeća
bila natopljena
posle kiše u septembru
(sušim je već devet godina)
ne znam zašto moram da palim sveću
gde ona gori za mrtve
a gde za žive
niti znam kakav je to rak
a da nije malena životinja
koja bezbrižno pleše
u pesku
sunčan dan i leto na izmaku
ambrozija cveta
peku me oči
golica me grlo
toliko belih latica ruže
nikad nisam videla
prodiru ispod zemlje
metrima ispod sveže kraste
od beline se oprašta
poslednji tračak svetlosti
poslednja ljudska senka
i suze sa skamenjenih lica
koje zamenjuju
okončane trenutke radosti
od latica se oprašta i
krv
krv koja curi iz mog nosa
Najkraći dan
obgrli me svojom kosom
i poništi sivilo
prazničnih nedelja
kad su sve slabosti u punom jeku
zajedničko svratište
ukrašeno lampicama
Smederevo
kući dolazim na svakih mesec dana
misleći da sigurno postoji neko
ko mi se raduje
i brže-bolje pomazim svoje pse
komšijama kažem dobar dan
iako možda i nije tako dobar
ni za mene, ni za njih
na pitanje kako si?
svi odgovaraju kratko i jasno
zar drugačije sme da bude
ko sam ja
da od njih zahtevam istinu
i kako mogu da se nosim
s tuđom teskobom
dok se preko ograde dobacujemo
rečima
kao loptom
kad smo bili klinci
samo što cveće sada nije ugaženo
i nema babe da viče na nas
kako vreme prolazi
postajemo sve mlađi
realnost je bojanka
koja pati
od neizlečive monohromatske bolesti
boje smo potrošili sanjareći
sklupčani ispod
najslađe trešnje u kraju
jaku groznicu
kao nekad
gasim na majčinim grudima
i dok mi kroz glavu prolaze reči
bele kao linija na autoputu
koju ne smeš da pređeš
pokušavam da ispričam sve
baš sve
što mi se dogodilo
u tih mesec dana
protesti, lutanja, besparica
nove nudle s ukusom Mediterana
nevoljno upamćene oči iz autobusa
oktobarski broj jugoslovenske kinoteke
i svirka
na kojoj sam u zagrljajima stranaca
pronašla ljubaznost
ali ne vredi
jedina komunikacija su
sinhronizovani otkucaji naših srca
dok silim svoje misli
ti si već zaspala
rano
jer ujutru radiš
a ja se ionako vraćam u Beograd
ti me poznaješ najbolje
od svih neznanaca
vidimo se za mesec dana
Dugogodišnja alergija
ne znam broj hitne pomoći
ni koliko mi je odeća
bila natopljena
posle kiše u septembru
(sušim je već devet godina)
ne znam zašto moram da palim sveću
gde ona gori za mrtve
a gde za žive
niti znam kakav je to rak
a da nije malena životinja
koja bezbrižno pleše
u pesku
sunčan dan i leto na izmaku
ambrozija cveta
peku me oči
golica me grlo
toliko belih latica ruže
nikad nisam videla
prodiru ispod zemlje
metrima ispod sveže kraste
od beline se oprašta
poslednji tračak svetlosti
poslednja ljudska senka
i suze sa skamenjenih lica
koje zamenjuju
okončane trenutke radosti
od latica se oprašta i
krv
krv koja curi iz mog nosa
Najkraći dan
nepotpun naziv pesme
ali znam u kom sam stihu
poželela da odmorim oči
na koridoru gde se
ožiljak na tvom obrazu
i moj nemir sudaraju
Slowdive
i brza ljubav
mačevanje kao plemenita veština
ljubaznost kao povod
za maraton do ispovedaonice
jetra je jedini organ
koji se regeneriše
i tekila izvlači situaciju
u erupciji magle, rose
sunčevih zraka
i kamenja koje šutiramo
dok se teturamo
ulicom
niko se ne budi mamuran
Pričajmo o tome
školovani mučitelj
preporučuje lek
od kog će ti se prispavati
ali nećeš ostati na krevetu
zauvek
zvona ne bi zvonila
jer vreme bi palo
s gornjeg kreveta
na tvoju tešku glavu
prezasićenu dobrotom
i ludačkom zamisli
da me posavetuje
kako se bezbrižno provode
sitni
najsitniji
pod mikroskopom
jedva vidljivi sati
kažem ti da te volim
kažem dobro je
i na dlanu posmatram
posađen žbun života
koji liči na onaj
u mom dvorištu
s kog smo skidali kapisle
i repetirali pištolje