Strah od dodira sa tuđom kulturom je neizbežan za ovaj duh plemena u agoniji: sve tuđe (ovde "evropsko"), jeste iskušenje samosvojnosti ovoga plemenskog duha, iskušenje odrođavanja ovoga duha koji pokušava da ostane rodovski duh (duh roda); ali u osnovi ovoga straha jeste strah od vremena, koje ne dozvoljava amalgamisanje u tipsko, koje na taj način ne dozvoljava zajednici da bukvalno "svari", odnosno da uravnoteži sa svojim iskustvom nova iskustva.
Stil je najviši smisao svega; on je funkcija jedno-obraznosti, i zbog toga se fenomen kulture svodi na fenomen stila, onako kako se, i sa istom nužnošću, fenomen duha svodi na fenomen kulture: duh je kultura koja je, opet, stil. Duh je u neposrednoj službi stvaranja stila. Stil nije nužnost duha, kojom će on da dođe do svoga izraza ali, samim izrazom, i do svojih konačnih uobličavanja, do svoje smrti kao do objektivacije u njima; stil je cilj duha. Ukoliko duh stilom biva, ali i njime upoznaje svoju materijalizaciju u mrtve buduće svoje oblike, ovde se hoće, u ovome obogotvorenju stila, upravo ovo ne-bivanje duha. Stil se duhu ovde neposredno protivi, on je u funkciji ne-duhovnosti.
Ova protiv-duhovnost je delo jedno-obraznosti koja mora sve da prožme, zbog čega stil-kultura, u neprestanim iskušenjima od duha koji je, svejedno, ovde kamen smutnje, mora da bude idealno organska kultura.
Pojam organske kulture je vrhovni pojam. Kultura koja je organska došla je prirodnim putem stvaranja čitave zajednice; ona odgovara njenom duhovnom iskustvu i potvrđuje ga, na taj način što jedinstvo zajednice postaje još očiglednije nego pre. Organska kultura je prirodna kultura jer je kultura jedinstva. Misao o jedinstvu je ovde, kao i u svemu drugome, prvorazredna. Ona je plemenska misao, ili misao plemena u agoniji, misao duha palanke koji, pokušavajući da prihvati svoju van-istoričnost (s onu stranu preobražavanja), teži pre svega ovome jedinstvu, sve do opsesivnog motiva organskog. Odsustvo organskog je jemstvo katastrofe. Ono je dokaz osamostaljivanja duha, u odnosu na zajednicu, njegovog otpadivanja od nje, njegovog katastrofalnog pada u neorgansko. Duh je duh samo dok je u apsolutnom spregu sa zajednicom, a duhovna radnja je samo ona koja taj spreg neposredno otkriva. Prirodni put je, jedino, put organskog stvaranja, u neposrednoj vezi zajednica-duh, kao u vezi neporečnog jedinstva. Sve što nije jedinstveno jeste neprirodno; ono što je prirodno jeste prirodno samo kao jedinstveno, pa u tom smislu je i organsko. Zajednica, kao organizam, jeste izvor i kriterijum organskog; ono što ne potvrđuje njeno iskustvo, i što ona ne prihvata, na određenom stepenu svoga razvoja, neprihvatljivo je, ali i nestvarno.
Ideal organskog jeste ovde projekcija idealno-jedinstvenog. On je, u istoriji novije srpske kulture, neposredni izraz njenog plemensko-patrijarhalnog iskustva koje je, najviše oličeno u epici, iskustvo van-vremene mitske svesti kao jedinog jemstva apsolutno organske kulture. Rođena i stvarana u uskraćenom pravu na istoriju, ona je sa svoje strane poricanje istorije, ali, time, i samog vremena: vreme mitskog duha je vreme van-vremene apsolutne sadašnjosti: tamo gde je poreknuta prošlost (ne samo u smislu određenog istorijskog sadržaja, nego kao u epsko-mitskom svetu plemensko-patrijarhalnog duha, i kao samo vreme) poreknuto je vreme: mit je poricanje vremena. Van-vremen, on je idealno organski, i pretpostavlja jedinstvo plemenskog sveta i njegovu van-vremenost. Ideal organske kulture, kojom će duh da bude, uvek, neposredno izraženi duh zajednice, jeste ideal primitivno-rodovske, plemenske kulture, van-vremene i protiv-vremene.
Duh palanke, u nemogućnosti dosezanja svog apsolutnog jedinstva, kao van-vremenskog usred vremena (usred istorijske svesti kojoj se on protivi, ali koja ga, svejedno, obuhvata, koja je njegova svest), vidi u organskoj kulturi jemstvo zajednice, i čisti izraz ove stilske ujednačenosti, uopštenosti u zajednicu. Sve je prožeto jedinstvom, i u tome jedinstvu sve svemu odgovara, u savršenoj usklađenosti. Ništa nije protivrečno, ništa tamno-nepoznato. Sfera ovog sveta, koji je za nju idealan, jeste sfera idealno-zatvonene kupole, koja je izuzeta iz one svesti koja je njegova vremenska svest. Organsko je za njega jedinstveno kao jedinstveno-vanvremeno. Suočen, međutim, sa sopstvenom vremenskom (istorijskom) svešću, on sebe doživljava kao duh posle pada iz sveta ovog van-vremenog jedinstva.[1] Ako se u novijoj srpskoj kulturi strah od tuđeg uticaja, od tuđinstva, strah izrazito plemenski, javlja naporedo sa strahom od brzine promena, od vremena kao same brzine, to je otuda što je on veran pre svega organskom kao idealno van-vremenom, pa u tome smislu i statičnom. Zbog toga će on, suočen sa fenomenom vremena isto koliko i sa fenomenom istorije, da uvek postavlja, uz pitanje o organskom jedinstvu kulture, i pitanja: 1) o kontinualnom jedinstvu njenom (u vremenu nužno datom), s ubeđenjem da je stvarno, kao stvarno-postojeće, samo ono što je apsolutno-kontinuirano (ideja diskontinuirane stvarnosti tuda mu je kao samo jemstvo otuđenja od plemenskog jedinstva koje sebe neprestano "ima", i tako jeste to što jeste), i 2) pitanje o stilskoj čistoti, odnosno pitanje o tipu.
Opsesivni motivi kontinuiteta i tipa izražavaju situaciju ovoga duha savršeno, i u nedvosmislenoj su vezi: i motiv kontinuiteta i motiv prvenstvenog značaja tipa imaju, kao svoj početni, pra-motivski stav, stav o željenom organsko-jedinstvenom duhu prodvnom vremenu. Ukoliko je kontinuitet ugrožen, po osećanju ovoga duha, i ukoliko ne uspeva da se dode do jednog određenog duhovnog (i duševnog) tipa, to je zato što ga ugrožava brzina vremena. Vreme ne dozvoljava da se amalgamišu nova iskustva, da se staro poveže i uskladi sa novim (tako što će sebe da prepozna, i dalje, u tom novom, kao njegovu osnovu), da se dode do jedinstva koje je tipsko jedinstvo ili jedinstvo tipa. Sociološki pozitivizam Gijoa i Tena nije rodonačelnik učenja o tipu, ovako saobraznom (samom prirodom duha palanke) učenju o kontinualnom kao jedino stvarnom i o organskoj kulturi (koja čini jedinstveni organizam sa zajednicom) kao jedino pravoj kulturi. Ovaj pozitivizam je i mogao da bude prihvaćen, i da ima jakog dejstva, upravo zato jer mu prethodi duh palanke koji je, kao duh svevlasnoga nad-ja što se, u nemirenju sa istorijom i "svetom", protivi svemu što je individualno-odrođeno, nesraslo sa zajednicom, neapsorbovano njome, neizbežno duh stila ili stilizacije, duh uopštavanja stilom svega pojedinačnog. Ako je kultura stvaranje stila, ovo stvaranje je, opet, nužno stvaranje tipa. Tamo gde je kultura stila, tamo je i kultura tipa. Tenovo učenje o "sredini" i o "rasnom", kao predodređujućem svemu pojedinačnom, za ovaj duh je jedinstveno moguće i jedinstveno prihvatljivo upravo kao za duh uopštavanja stilom, kao duh koji teži tipu, zagledan u vanvremeno-mitsko koje je uvek tipsko: nema čiste van-vremenosti koja bi bila stvaranje individualnog (i u onoj meri u kojoj je to individualno zaista moguče: kao svojevrsni, i neponovljivi, izraz opšteg, ljudskog). Mitska van-vremenost je uvek stvaranje tipskog, jer je poricanje svega vremensko-prolaznog. Ona je kultura simbola, kultura simbolizacije, uopštavanja svega vremensko-pojedinačnog. Nostalgija za jedinstvom vanvremeno-mitskog (koje je i jedinstvo organske kulture primitivnog sveta), jeste nostalgija za stvaranjem tipa, nostalgija koja se izražava strahom od vremena, najčešće kao neprestanog proticanja koje ne dozvoljava nikakav zastoj, neophodan da bi moglo da dođe do prožimanja zajednice sa duhom, odnosno do stilizovanja (apstrahovanja) pojedinačnog u tipsko, do njegovog destilisanja u pravcu osnovno-tipskom. To, što se ovde želi zastoj, i što se vreme oseća kao brzina koja ne dozvoljava ovu kristalizaciju, reprodukuje sam ovaj duh palanke kao duh koji je veran statičnosti samim tim što je, u protivljenju vremenu, nespojiv sa mitskom van-vremenošću, veran tipsko-vanvremenom plemenskog duha kome stremi ali koji ne dostiže, bivajući i sam u vremenu (istoriji) kome se protivi. Bitno, prevashodno njegovo nemirenje je nemirenje sa vremenom, koje doživljava ovako kao paklenu brzinu: brzina je jemstvo pakla, haosa, u kome ne može da dode do pune mere stilizacije (kao uopštavanja u tip).
Nesumnjivo, strah od dodira sa tuđom kulturom je neizbežan za ovaj duh plemena u agoniji: sve tuđe (ovde "evropsko"), jeste iskušenje samosvojnosti ovoga plemenskog duha, iskušenje odrođavanja ovoga duha koji pokušava da ostane rodovski duh (duh roda); ali u osnovi ovoga straha jeste strah od vremena, koje ne dozvoljava amalgamisanje u tipsko, koje na taj način ne dozvoljava zajednici da bukvalno "svari", odnosno da uravnoteži sa svojim iskustvom nova iskustva. Anatemisanja "tuđinskog", zbog toga, jesu anatemisanja samog vremena koje je, takođe, tuđinsko, ali koje je, neizbežno, u ovome duhu, i njegovo svojstvo; vremensko-pojedinačni duh, a pobunjen protiv sebe, duh palanke je duh tuđinski samom sebi onako kako mu je vreme tuđinsko, u njegovom nemirenju sa istorijom koja ga je "zaboravom" i stvorila, ostavljajući ga između plemenski-zatvorenog i svetski-otvorenog. On je za samoga sebe zlo, i to samim tim što je duh; ali, njegovo priznavanje samog sebe kao sopstvenog zla (jemstva vremena protivnog van-vremenom jedinstvu) nespojivo je sa suštinom agoničnoga plemenskog duha u njemu koji, i u agoniji, neka svoja svojstva čuva i čak naglašeno iskazuje: nema zla u plemenu, zlo je uvek s onu drugu stranu brda. Nema zla duha za sam duh, u njegovom sopstvenom "vilajetu", ne postoji samo-rodno zlo duha, već postoji ili zlo u svetu, i u istoriji, koji su izazovi, jemci ove zabune duha u duhu, ili, najčešće, zlo u duhu s onu stranu brda.[2])
Zlo je od toga drugog, tuđinskog duha, tako da taj tuđinski duh, koji se protivi organskom jedinstvu, ovom duhu apsolutne kontinualnosti i apsolutnog tipa (koji je jemstvo ali i veza između zajednice i kulture u ovoj primitivno-organskoj kulturi), jeste jedinstveni način (bitno plemenski) isterivanja duha zla, ili zlog duha, iz sopstvenog duha. Tuđinsko, dakle, jeste zlo: 1) samim tim što je tuđinsko (neorgansko), i 2) ono je zlo jer je zlo uvek tuđinsko, a sopstveno zlo pre svega. Eksteriorizacija sopstvenog zla, koja se ovde vrši ovim proklinjanjera tuđinskog (i povođenja "umne klase" za njim), jeste, međutim, pokušaj eksteriorizacije ovog duha iz samog sebe, odnosno pokušaj njegovog oslobođenja od sebe, i na taj način, pošto je ovo oslobodenje nemoguće, samo stvaranje zla. S nužnošću s kojom se, u nemirenju duha sa samim sobom, ali i u nemogućnosti priznavanja toga, ovaj duh pokušava da eksteriorizuje, ide i nužnost zla kao izraza ove zavade duha sa samim sobom. Zlo je uvek zlo neusaglašenosti duha sa duhom, zlo pobune duha protiv duha, čija bezizglednost (te pobune) jeste samo zlo, njegova neminovnost. (V. odeljak Tradicionalizom kao rđava savest nemitotvorne svesti i belešku Srpski nacizam). Stil kao sama kultura, a ova opet kao jedini duh (jedini njegov, poslednji smisao i cilj) - tako da je duh duh stila, ili tako da je stil nad-ja duha - utoliko je neminovniji ukoliko je ovo samo zlo neminovnije, odnosno ukoliko je bezizgledniji napor duha da se oslobodi od samoga sebe, ovde: da od vremenskoga postane, usred istorije, mitski van-vremen. Sve se usmerava ka stilizaciji, uopštavanju stilom, apstrahovanju njime. Sve pokušava da se "spase" stilom zato što ne može da se spase duhom, koji se jedinstvenosti protivi, protiveći se samom sebi, i idući u stil. Ovde je stil izraz nemirenja duha sa duhom. On je pokušaj da se spoljnim sredstvima postigne ujednačenost koje nema, sredstvima koja nisu proizišla iz duha već iz protivljenja njemu, i upravo kao takav on je izraz i sredstvo nasilja, pa time (nasiljem) i jedinstveno sredstvo za izlaženje iz sfere duha u samu praksu na koje se ovo nasilje prenosi u istoj vernosti izjednačavanja svega, kao praksa ovoga stila ili kao praksa nemirenja sa istorijom kao poricanjem idealno-plemenskog jedinstva oličenog u zahtevu za organskom kulturom.
[1] Vladimir Velmar-Janković je 1938, u knjizi Pogled s Kalemegdana, ogled o beogradskom čoveku, pisao: ,,U Beograđana starinca, a i u novog beogradskog čoveka... jaka je žalba za jedinstvenom Srbijom. Melanholično osećanje u kome slika ranije Srbije raste, kao što su pod Turcima rasle slike Nemanjića. Danas Beograd i čovek beogradskog snalaženja nije više toliko svoj, nije toliko srpski, nije toliko slobodan kao nekad; on je danas svojevrsni zarobljenik novih velikih problema koji su postali njegovi pre no što je i mogao da se odluči da li će ih primiti ili neće... Naš kontakt s Evropom, u slobodnoj Srbiji, a i po drugim našim krajevima, bio je ne sukob i raskrsnica, nego slepo primanje i silaženje s dosadašnjeg puta. Nismo se hteli mnogo paštiti sa dozivanjem i sa ujednačavanjem stila, starog i novog; gradili smo novu duhovnu kuću, a porušili staru. Sa strašću je naš inteligent gutao sve što je nosilo importni žig Made in Europa: otvorili smo tom importu dušu koja kao da je tražila da bude samo što punija mešina sa stečenim dragocenostima." Međutim, i u toj istoj Srbiji, za kojom se, po VI. Velmar-Jankoviću, oseća melanholija jer je u njoj Beograđanin bio više "svoj", više "srpski", dakle u tom svom i srpskom Beogradu postojalo je isto očajavanje od evropske civilizacije i od nemogućnosti da se ona "amalgamiše" u novi stil organske kulture ("Stojeći na udarcu jevropskoj civilizaciji, mi moramo ići s progresom, ako nećemo da nas pregazi, a to letenje ne dopušta nam da se zaustavimo, da prevarimo unesenu civilizaciju, i da stvorimo određenu kulturu, koja bi se odlila u određene forme života", Radovan Košutić: Književnost i kritika, Beograd 1893), što se izražavalo apsolutno istim poricanjem svega novoga u sopstvenoj kulturi kao tuđeg i neprirodnog ("Dela i pravci koji se viđaju u srpskoj književnosti, nisu se rodili u njoj prirodnim putem, nisu... srasli sa duhovnim organizmom duštva i mogu se upravo nazvati pesmom u tuđih svatova", Jovan Maksimović: Položaj srpske književnosti prema velikim književnostima u opite i prema ruskoj zasebno, objavljeno u časopisu Stražilovo 1892) a ne manje i jedinstvenim optuživanjem inteligencije za odrođavanje (filosof Miloš Milanović, pozitivist, pisao je u svome delu Život narodni (1886-1891) da je izvor svakojakoga zla u tome "što naša umna klasa nije živela i upravljala se po načelima narodnog našeg uma i osećanja, no se vladala, ili po diktatima tuđinske fantazije, ili po zahtevu sićušnih dnevnih interesa").
[2] Ova samo-odbrana duha, time što će njegovo zlo da se objektivira u svet, i u istoriju, zbog toga je često suštinska inspiracija sociološkog jezika, zapravo čitave jedne manije za sociološkim tumačenjem stvari. Ovakav sociološki jezik je odbijanje filosofskog jezika, pokušaj da se taj filosofski jezik sociologizuje, na način savršeno saobrazan ovom pokušaju da se zlo duha palanke ekisteriorizuje u svet, i da se to njegovo zlo vidi kao zlo sveta, na koji način se samo ovo zlo produžava, trajući kao pravi subjekt svakog drugog nesporazuma pa i zla.
Izvornik: Filosofija palanke
