Odlomak iz Dnevnika Paula Klea 1898–1918
Tunis 1914…
Evropa 1915–1916.
U aprilu 1914, trojica slikara, Paul
Kle (Klee, 1879–1940), August Make (Macke, 1887–1914) i Luj Moaje (Louis
Moilliet, 1880–1962), kreću na zajedničko putovanje u Tunis. Sam boravak u
Tunisu potrajao je svega dve nedelje (makar za Klea, za Makea i Moaeja tek koji
dan duže), ali posledice su bile sudbonosne. Akvareli i crteži Augusta Makea i
Paula Klea promeniće putanju slikarstva dvadesetog veka. Za razliku od Klea,
Make neće stići da svoje tuniske skice – od kojih su mnoge toliko snažne da
deluju kao potpuno zaokružene slike – pretoči u niz novih dela i pristupa:
poginuo je svega nekoliko meseci kasnije, u septembru 1914, u prvim nedeljama
rata. Luj Moaje je u Tunisu radio najmanje, ali se kasnije još nekoliko puta
vraćao tamo, da bi se onda posvetio vitražima – najčistijem obliku igre svetlošću
i bojom, što je i bila srž zajedničkog tuniskog iskustva.
Kle je otišao najdalje, o čemu svedoči
ceo njegov kasniji opus. U dnevnicima koje je 1920–1921. počeo da priprema za
objavljivanje (i koji će se, ipak, pojaviti tek 1958), za putovanje u Tunis
bilo je rezervisano posebno poglavlje – kao što je kasnije često bilo i
izdvajano iz njih i korišćeno za brojne monografije. Ali, Kle ga je tu prikazao
u istom dahu s još jednim ključnim iskustvom: samim početkom i prve dve godine
Prvog svetskog rata. Nijedan dnevnik iz tog vremena, osim dnevnika Huga Bala
(H. Ball, Die Flucht aus der Zeit,
1927), ne donosi tako drastičan kontrast između sjaja i vrenja predratne
revolucionarne egzaltacije, koja je zahvatila sve oblasti života, i sunovrata u
mrak Velikog rata. O tom kritičnom trenutku moderne epohe – pretnji koja lebdi i
nad ovim periodom dugog i sada već propalog liberalnog mira (Prvom svetskom
ratu nije prethodila neka ekonomska kriza već, naprotiv, period nezabeleženog
prosperiteta u skoro celoj zapadnoj Evropi) – vredi pogledati i druge izvore,
od kojih su neki priloženi u bibliografiji.
Svesno i nesvesno, Kle otkriva i mnoge
druge detalje o umetnosti i umetnicima tog vremena, njihovim navikama,
težnjama, ponašanju, naročito kada bi se za trenutak našli van stega domaćeg
okruženja. Ta slika nije uvek privlačna, delom i zato što nam je nekako previše
poznata: po „nadahnuće“ se ide kao u safari ili na pijacu; ni trunke želje za
bilo kakvim ljudskim kontaktom (ljudska bića oko njih postoje samo kao kategorije
ili elementi scenografije); samo lov na nove boje, svetlost, forme, utiske. Iz
svakog od nas, u sličnoj situaciji, ume da iskoči taj mali, beli glodar. Istina
je, međutim, da ovde sledi izveštaj o avanturama krajnje bezazlenih zapadnjaka
na mitskom Orijentu (ili Jugu), i da im se neki maniri i fiks ideje sigurno
mogu oprostiti. (Nisu bili baš najgori turisti, koji na svakom koraku očekuju
vrhunsku uslugu od urođeničkog osoblja, iako su znali da se baškare, kad god bi
im se ukazala prilika.) Najzad, ta distanca, makar i krcata predrasudama, ali i
bez ikakve koristoljubivosti, još uvek ostavlja prostor za neki ljudski ishod,
za nešto bolje od lažne empatije, naročito između kulturološki tako različitih
svetova. Pored toga, u Kleovom osećaju za to gde počinje „nestašluk“ ili čak
„anegdota“ vredna beleženja, ima nečeg dirljivo komičnog. Najrazuzdaniji duhovi
nisu uvek i najprijemčiviji, što Kle ovde potvrđuje celim nizom zapažanja i
samom lakoćom pripovedanja – sve do trenutaka čiste opijenosti i najdubljeg
otkrivenja, prenetih na isti jednostavan i neusiljen način.
U nastavku, po povratku u Evropu, slika
se zamračuje, slede i neki vrlo hermetični trenuci (fragmenti nekih planiranih
poema, igrokaza, misterija, koje sam ovde preveo tek da dočaram o čemu je reč),
ali sve to je bilo deo istog prelomnog iskustva. Za razliku od kasnijih monografija,
u kojima se ova knjiga Dnevnika
prekidala odmah po odlasku iz Tunisa, ovde prenosimo celu epizodu. Tu su i
druge smernice, koje vode dalje u Kleovo delo i njegovo parče dvadesetog veka
(veze s drugim umetnicima i idejama, godine provedene u Bauhausu, itd.), kao i
tračak nade da će se neko, u dogledno vreme, potruditi da sve to predstavi još
potpunije.
AG,
decembar 2017.
Putovanje
u Tunis
926. April 1914. Predistorija: Luj
Moaje, taj švajcarski „grof“,[1] već je jednom bio tamo (naravno).
A bio je, zato što ga je pozvao jedan
lekar iz Berna, po imenu Jegi (Dr Ernst Jäggi), koji je tamo živeo.
I sad, moj prijatelj grof ne samo što
se ne usteže da uživa u svojoj sreći, nego je voljan i da je podeli s ljudima
koje voli.
A voli dvojicu ljudi: jedan od njih je
August Make, a drugi sam ja. (Voli on i mnoge mlade dame, kad smo već kod toga.)
Make se od nedavno smestio na Tunskom
jezeru (Thunersee, Švajcarska), i prošlog decembra smo se zavetovali da ćemo to uraditi.
Luj misli da to zaslužujem i pobrinuće se da budem unapred plaćen za slike.
Make može da se sam postara za sebe, prodaja mu ide sasvim dobro.
Bornan, apotekar iz Berna (Charles
Bornand),[2] trebalo bi da pokrije moje
putne troškove, a dr Jegi će ugostiti Luja i mene. To je, dakle, predistorija.
926 a. Petak, 4.3. Odlazak u Bern;
prvo, da smestim Feliksa (sina) kod babe i dede; drugo, da preuzmem novac.
926 b. Subota, 4.4. Bern. Kupio
francusku valutu, pun džep lepih, zlatnih novčića, pet stotina franaka. Neki
instinkt mi je rekao da uzmem metalni novac, iako je nešto skuplji od papirnih
novčanica. Sasvim ispravno, iako u ovom slučaju možda ne i tako neophodno.
926 c. Nedelja, 4.5. Dva izjutra. Prvo
do Ženeve i Liona, u udobnom švajcarskom vozu, onda u Marselj. Voz se neko vreme
zadržao u Lionu. Predivan grad, kuće slične onima u Parizu. Kejevi duž Rone su
vrlo tipični. U Ženevi se na voz ukrcala grupa blesavih mladih Francuza ili
francuskih Švajcaraca; plesali su u hodniku i pevali „Lutkicu“ (Püppchen) i druge uvozne artikle iz
Berlina, na „seljačkom“ francuskom (patois,„patoa“).
U Lionu su marširali ulicom kao vojnici; verovatno su znali neki dobar restoran;
mi nismo. Ipak, već smo bili siti njihovog društva i nismo ih sledili. Nije to
za nas, ta studentska balavurdija. I tako smo gledali i gledali i na kraju
našli jedno mesto u nekoj mirnoj ulici, gde su služili ribu iz Rone; vrlo
dobru, iako možda premalu. Ribice, recimo. U 12:15 voz je nastavio put; mislim
da se prvi kraj kroz koji smo prošli zove Dofine (Dauphiné), a onda sledi
Provansa. Lepa južna zemlja. Predeli duž Rone, nadomak Ženeve, već su bili vrlo
upečatljivi, tamo gde pruga savija prema Eks le Benu (Aix-Les-Bains), preko
mosta na Roni; uistinu grandiozan prizor. A onda je usledio predeo s niskim
drvećem, crvenih krošnji, a zemlja je postala narandžasta terakota,
očaravajuća, moja omiljena nijansa narandžaste.
U Provansi, male žene, umotane u crno,
i nedeljna gužva, ali nimalo neprijatna. Čari s kojih grof Luj ne skida svoje
oštro oko. Avinjon, ta Božja rezidencija u Francuskoj, Arl i sva ostala zvučna
imena. Onda konačno ravnica. Pruga je zaštićena drvećem, od vetra ili nečeg
drugog – treperenje od kojeg može da vam pozli. Švajcarski vagon je možda ipak
previše lagan.
Kako se približavamo Marselju, teretni saobraćaj
postaje neverovatno gust. Lepa železnička postrojenja u izgradnji. Veliko
jezero, jezero Ber (laguna Étang de Berre). Izgleda kao more.
U pet popodne stižemo do svog prvog
cilja. Pošto sam se s Lujem popeo na neku smešnu, malu kočiju, dugo se vozimo,
ili pre truckamo, kroz tajni južni Pariz, sve vreme nizbrdo. Puštamo da kočijaš
izabere hotel. Skroman, ali tako lep. Dovoljno lep da bismo u njemu odesli.
Šetnja u sumrak duž pristaništa. Tražimo
naš brod. Usput nam se otvara apetit. Tražimo Makea na keju u staroj luci. Konačno
ga pronalazimo. Evo ga, s tim licem kao u bebe, dok jede i pije kao mladi
princ. Nije nas video. To je neki restoran nasred trotoara, sa živicom okolo. Sagnuli
smo se iza živice, tako da je mogao da nam vidi samo glave.
Sada nas vidi – ugledao nas je, blago
se zarumeneo, a onda brzo skrenuo pogled, kao da nije video ništa. Onda nas
razdragano pozdravlja. Potpuno je oduševljen Marseljom i okolinom. Bio je čak i
na borbi s bikovima. Zamalo mu je pozlilo.
Još imamo vremena za varijete. Mladi
komičar imitira tirolsku devojku, i to je jedina tačka s nešto stila.
926 d. Ponedeljak, 4.6. Ujutru, lutamo po
Marselju i izvan gradskih kapija. Osećamo da bi se tu vredelo duže zadržati. Okolina
je grandiozna, a boje su nove. Ali, grof Luj se samo smeška na tu ideju, jer
dobro zna šta tek sledi! U tramvaju, neki mladi Turčin čuje da pričamo na
nemačkom i prilazi nam: kaže da je služio kod Limana Sandersa (general Otto
Liman von Sanders). U svakom slučaju, sasvim dobro govori nemački.
U podne se ukrcavamo na naš brod. Lep,
veliki brod Transatlantske kompanije,
zvani Kartagina. Prijatne, čiste
kabine. Male posude za povraćanje, lepe i obećavajuće. Vožnja kroz luku bila je
vrlo prijatna i zabavna. Na pristaništu poslednja grupa ljudi maše na rastanku.
Stvari postaju ozbiljne kada brod počne da se ljulja. Lionski zaliv (sic)[3] je poznat po tome. Il fait beau temps, pourtant („Makar je lepo
vreme“). Možda neko i poveruje u to. Uzimam jednu tabletu Gabrijele Minter;[4]
njih dvojica uzimaju velike modrozelene tablete i smeju se i meni i mojoj
minterovskoj lekariji. Ja ne verujem ni u jedan od tih lekova. Zato počinjem da
osećam mučninu, iako dovoljno postepeno. August Make pravi mali crtež da bi mi
pokazao kako ću izgledati kada budem povraćao (nema poverenja u Gabrijelin
preparat). A ja pristajem da uzmem jednu od njegovih modrozelenih kuglica.
I gle čuda, opet sam
onaj stari. Malo kasnije, pripaljujem lulu. Od tog časa, August Make i ja
postajemo prijatelji. Sve do tada smatrao me je za monstruoznog perfekcionistu,
a sada sam ležerno pućkao lulu. To mu je bilo neodoljivo.
To je podiglo naše
dobro raspoloženje u nove visine, ali nije moglo promeniti činjenicu da je
paluba i dalje stajala nakrivo, kao krov, tako da je sve počelo da klizi,
muškarci, žene, ligeštuli; to je napravilo popriličnu pometnju duž brodske
ograde. To stalno naginjanje s jedne na drugu stranu imalo je svoje posledice:
putnici na palubi su se proredili. Ali, nas trojica smo ostali veseli,
bezbrižni i nadasve nehajni. Prosto, srećni. Obuzela nas je želja za hranom i
snom. Zauzeli smo busiju u trpezariji pola sata pre vremena. Hrana možda nije
bila ništa posebno, ali nama je bila kraljevski ukusna. I kako smo posle
spavali!
926 e. Utorak, 4.7. Buđenje
s pogledom na obalu Sardinije. Boje vode i neba su danas još intenzivnije nego
juče. Užarenije i donekle tamnije. Ispred broda (često sam odlazio u treću
klasu), mogle su se pratiti najživopisnije scene. Francuski kolonijalni vojnik
se tako dobro uklapa u sve to. Popodne se ukazala obala Afrike. Kasnije, jasno
se mogao razabrati prvi arapski grad. Sidi Bu Said (Sidi-Bou-Said), litica, s
belim kućama koje prate njen rub u strogo ritmičnim formama. Bajka koja je
postala stvarnost, ne još opipljiva, i dalje daleko, veoma daleko, ali opet
tako jasna. Naš gordi parobrod napušta otvoreno more. Luka i grad Tunis su iza njega,
donekle skriveni. Prvo smo prošli kroz dugačak kanal. Na obali, sasvim blizu,
prvi Arapi. Sunce ima neku mračnu snagu. Boje kopna su jasne, obećavajuće. I
Make to oseća. Obojica znamo da ćemo dobro raditi ovde.
Vrlo impresivno
pristajanje, u inače skromnoj, ozbiljnoj luci. Prvi orijentalci koje smo
izbliza videli bili su oni na obalama kanala, na ulazu u luku. A onda, dok se brod
još kreće, na palubu se, uz mornarske merdevine, penju neverovatni likovi. Tamo
dole, naš domaćin, dr Jegi, njegova žena i njihova mala kćerka. I njihov
automobil.
Konačno se
iskrcavamo i prolazimo kroz poslednju proveru: probijamo se kroz gužvu na
carini, usred zaglušujuće larme. Kolima do dr Jegija i na večeru. Sve je
nastavilo da se ljulja.
S njim kao
vodičem, noćna šetnja arapskim gradom. San i java istovremeno, a iznutra, celo moje
Ja, kao treća strana. Biće to dobro.
Doktor Jegi,
komičan, uštogljen, trezven, tu se ne oseća kao kod kuće. Ima osećaj samo za
klimu i novac. Čezne za Švajcarskom i za mene je veći stranac nego bilo koji
arapski prosjak. „Tu su jedan restoran i crkva, kao tamo kod nas.“ Očekuje od
nas da isprobamo par violina koje je jeftino pazario; u našoj ponesenosti, to nam
deluje pomalo otrcano. Zbijamo nekoliko šala na račun Stradivarijusa, uzimamo
violine i improvizujemo najlepšu arapsku muziku. Luj i ja kao raštimovani
gudači, dok August udara ritam na klaviru i peva kroz nos neku otegnutu,
monotonu melodiju. Stvarno mislim da je to bila dobra muzika. A naše
isprobavanje violina naišlo je na opšte odobravanje.
926 f.
Sreda, 4.8. Tunis. Glava mi je puna utisaka iz sinoćne šetnje. Umetnost –
priroda – Ja. Odmah sam se bacio na posao i počeo da slikam akvarele u arapskoj
četvrti. Započeo sintezu urbane arhitekture sa arhitekturom slike. Nije još čisto,
ali je opet privlačno; još je u tome previše putnog raspoloženja, oduševljenja
putovanjem, prosto, previše Ja. Možda će stvari kasnije postati objektivnije,
kada se ovaj lepi dim malo raziđe. Kupio neke stvari na suku (souk,
souq, bazar). Make hvali draž trošenja novca.
Vožnja
kolima izvan grada. Jegi je šofer bez dozvole. Siloviti široko (jugo),
oblaci, krajnje suptilna definicija boja. Ništa drečavo svetlo, kao kod kuće. Iza
nas, veliko jezero, za koje kažu da preko leta presuši. Blagi nagoveštaj
pustinje, preteći. U našoj klimi, ovako tmurno vreme donosi obilne kiše. Ali,
ne i ovde, nažalost, kaže dr Jegi. Od prošlog decembra nije pala ni kap. Malo
smo prošetali. Prvo
jednim parkom, s vrlo neobičnim rastinjem. Zeleno-žuta terakota. Njen zvonki
odjek seže duboko i zauvek će ostati u meni, iako nisam odmah počeo da slikam. Onda
smo naišli na neku pogrebnu povorku. Narikače su se mogle čuti iz daleka. Luj
poskoči i odmah pohita napred. Make: „Od kada je stari Goba[5]
umro, postao je opsednut sahranama.“ To baš i nije lepo, dragi
Auguste! „Le divin Gobat (Božanski
Goba)“, bio je naslov posmrtnog slova koje je trebalo da pročita. „Ali, dragi
Auguste, ovaj pogreb mi se uopšte ne čini nezanimljivim“. I onda smo pošli za povorkom,
August pomalo nevoljno, ali je ipak pošao![6] Kovčeg je bio obojen u zlatno i plavo. U kočije je bilo upregnuto
šest mazgi. To je beg, kaže Luj. Ništa od kiše, i veče je opet lepo.
Na putu kući, Jegi nam priča o
spekulacijama s nekretninama, u kojima ima udela. U parku će izgraditi hotel.
Zar ne bismo mogli da uradimo neki lep plakat? August: Naravno da hoćemo!
Doktor Jegi misli da bismo tako mogli zaraditi nešto para i dopuniti putni
budžet. Dobra ideja, nema šta. Ali, šta je bilo od nje? Ništa, naravno!
Raskošna večera kod Jegija. Kuvar je
jedan crnac, a sobarica jedna mrzovoljna žena iz Argaua (Aargau, Švajcarska). Muči
nas gorušica, jer smo se prejeli. Make guta sodu bikarbonu, prašak iz kesice. „Ali,
ima jedna stvar koju devojka iz Argaua radi besprekorno“, kaže Luj, uzimajući
je u odbranu: „Pripremanje kupke! U tome može da posluži za primer.“
926 g. Četvrtak, 4.9. Opet potpuno
vedro vreme. Ali, vetrovito. Slikanje u luci. Ugljena prašina u očima i u
vodenim bojicama. Ali, opet je išlo! Posada francuskog torpednog čamca vidi da
smo Nemci i sprda se s nama na lošem nemačkom. Augustova pojava je pomalo
kompromitujuća. Predlaže da se izgubimo odatle, što je moguće diskretnije.
Ponekad preterano strahuje. I ne sviđaju mu se Lujeve šale, „Où peut-on acheter
une négresse (Gde se može kupiti neka crnkinja)?“, itd. Uveče, odlazak na Concert arabe. Pomalo monotono, pomalo
za turiste. Ali, za nas opet novo. Vrlo lep trbušni ples. Tako nešto se ne može
videti kod kuće. Muzički, cela stvar nije lišena čari novog. Najtužnije
melodije na svetu!
926 h. Veliki petak, 4.10. Tunis i Sen Žermen
(Saint-Germain, Ezzahra) nadomak Tunisa. Ujutro smo pošli kolima sa doktorom,
da prisustvujemo njegovom polaganju vozačkog ispita. Vrlo smešna stvar. Sedeo
je za volanom, a do njega instruktor, koji mu je zadavao najrazličitije
zadatke. Luj i ja smo bili u kolima. Doktor Jegi, zaokupljen ispitom, koji
inače ne štedi sirenu, sada često potpuno zaboravlja na nju. Na jednoj velikoj
uzbrdici morao je da vozi u rikverc, i dok se okretao da obavi i taj zadatak,
popeo se na trotoar. Kada mu je bilo rečeno da ubrza ka obodu grada, izazvao je
mnoge prestrašene krike među rasejanim urođenicima; ali, pokazalo se da su svi ti
zadaci bili samo predstava. Instruktor je iskombinovao tu fazu ispita s malom
ličnom posetom i ostavio nas da ga sačekamo na travnjaku. Dok sam se vrzmao okolo,
primetio sam neko sitno prolećno cveće, kakvog nema kod kuće. Doktor je bio
zabrinut, ali ne zbog ispita, bio je siguran da će položiti, već zbog nečeg
drugog. Mnogi operisani pacijenti čekali su ga kod kuće i po privatnim bolnicama.
Vreme je isticalo, a instruktor je bio vrlo ležeran. Posle ručka, doktor je
hteo da sve nas, s celom pratnjom, povede na svoje seosko imanje, gde je bilo
lepo i mirno. Vožnja u pretovarenim kolima bila je prava avantura. Hamed,[7] crni kuvar, pratio nas
je na biciklu, kao hrt. Na leđima je nosio korpu punu zeleniša. Letnjikovac je
lepo smešten, nadomak plaže, izgrađen na pesku. Peskovita bašta s artičokama,
itd. Malo magare, koje pripada doktorovoj kćerci. Beštija ujeda. Devojčica je
bila oduševljena i jahala je na njemu okolo. U podrumu su bila vina, opora i
vrlo jaka. „Domaće, ponos dr Šegija (Jegija).“
Vrlo toplo preko dana, ali uveče mnogo
svežije i s jakim vetrom. Rublje ne visi na konopcima već se prosto rasprostire
po žbunju. Vetar je ujednačen i drži ga čvrsto prikovanim. U bašti pronašao
kameleona; tanak kao prazan buđelar, razjapljenih čeljusti, u koje se samo moglo
nasuti malo vode.
926 i. Subota, 4.11. Sen Žermen,
nadomak Tunisa. Jedan akvarel na obali i drugi sa balkona. Akvarel s plaže je
još donekle evropski. Mogao sam ga naslikati i negde kod Marselja. Na drugom,
srećem Afriku po prvi put. (Hauzenštajn je kasnije kupio taj rad, reprodukovan
u Ganimedu.[8]) Vrelina koja udara u
glavu je verovatno pomogla. U podne, moje prvo kupanje u moru. Svukao sam se
gore i sišao u bade mantilu. Posle ga zaboravio na plaži. Baš lepo. Naš domaćin
dolazi kolima po nas popodne i vodi nas u mali obilazak okoline. Žestoka
vrućina. Uveče, slikanje uskršnja jaja za decu. August je uradio neke izvanredne
šare. Onda je oslikao okrečeni zid u trpezariji. August odmah „ulazi“ u taj
format, tu je cela scena, s magarcem, goničem, itd. Ja sam se ograničio na dve
male slike u uglu, koje sam izveo do kraja.
926 k. Uskršnja nedelja, 4.12. August
je tog jutra ostao u krevetu, s lakšim slučajem melanholije. I sam onako
detinjast, čezne za svojim dečacima. Trebalo bi da budu ovde i idu na plivanje.
Izašao sam! Da radim. Devojčica je tražila jaja. Nažalost, nismo imali s čime
da fiksiramo boju i deo čarolije je ostao na njenim malim prstima; jutarnji
vazduh je tako vlažan. Sen Žermen sa trobojkama. Sen Žermen sa mladim palmama. August
nije plivao. Možda je mislio na legendarne ajkule? Ja nisam mogao da se
suzdržim. Podne je ovde previše vrelo. Devojčica stoji na obali, s velikim,
teškim ogrtačem. Pogled koji se pruža preko vode je izvanredno lep, ali ne i
ekstravagantan. Sve odiše velikim dostojanstvom.
Veče je neopisivo. A onda, povrh svega,
izlazi i pun mesec. Luj me izaziva da ga naslikam. Kažem mu: to bi u najboljem
slučaju bila samo vežba. Prirodno nisam dorastao takvoj prirodi. Ipak, sada
znam malo više. Svestan sam puta koji vodi iz mog neuspeha: ka prirodi. To je
unutrašnje pitanje, za narednih nekoliko godina.
To me uopšte ne zabrinjava. Nema
potrebe za žurbom, kada želiš toliko toga. Veče se usadilo duboko u mene,
zauvek. Još mnogo puta će se plavi, severni mesec podići, kao prigušeni odraz,
da me tiho i uvek iznova podseti. On će biti moja verenica, moje drugo Ja. Podsticaj
da pronađem sebe. Ali, moje pravo Ja, to je ovaj mesec koji se diže nad Jugom.
926 l. Uskršnji ponedeljak, 4.13. Sen
Žermen – Tunis. Prepodne slikao i plivao. Sveti skarabej, balegar, radi ispred
mene svoj posao. Tako ću raditi i ja; uvek iznova proveravati da li se kotrlja,
uklanjati ponešto, premeravati s vremena na vreme. Na kraju će biti kako treba.
Ali, da li ću, kao i on, ići natraške sa svojom kuglom, naime, natraške, ka
cilju?
Ali, poređenje se ne mora izvesti do
kraja. Malo Homera može poslužiti kao uteha.
Onda nazad kolima u Tunis, na ručak. Posle
ručka na Uskršnji ponedeljak, planiramo da se odvezemo u Sidi Bu Said, prvi
grad koji smo videli sa broda. Idemo tamo. Doktor Šegi je na jednom mestu okrenuo
kola tako što je izašao napolje i rukama zaneo zadnji deo. August je primetio kako
bi bilo pristojno pomoći, ali nije išao dalje od toga. Pokušao sam da pomognem,
ali Šegi me zaustavio. Šešir mu je bio natopljen znojem. Neki Italijani koji su
prolazili pritekoše u pomoć. Sada smo mogli da mirne savesti nastavimo svoje
istraživanje. Grad se nalazi na tako lepom položaju i gleda daleko na more, koje
nas prati svojim dubokim disanjem dok se penjemo. Zastao pored jedne baštenske
kapije i počeo skicu vodenim bojicama. Thàlatta,
thàlatta (More, more)![9] Onda nazad u gradić. Šegi tamo pijucka
kafu, ispred jedne živopisne džamije (kao kod kuće, u Emetalu, „preko puta
crkve, na uglu ulica Vatlender i Grejercer“).
Uskoro smo mogli da se uverimo da je
pobeda Rima nad Kartaginom bila potpuna. Opet smo se ukrcali u naš divni automobil
i odvezli u planine, u okolini Kartagine. Položaj je lepši od onog na kojem se nalazi
Tunis. Ili makar u skladu s onim što ljudi obično nazivaju lepšim: otvoreniji
ka moru, sa širom panoramom. Od grada, osim nekoliko iskopina, nije ostalo
ništa. Na njegovom mestu niče novo, malo italijansko naselje, sa zanimljivim
svetom. Hrapava i neverovatno raštimovana pleh-muzika, kakvu nikada nisam čuo u
našoj nemuzikalnoj Švajcarskoj. Evropa je pobedila Afriku, ali ta pobeda je, po
svemu sudeći, prilično sumnjivog kvaliteta! Na ulazu u mesto, jedna lepojka,
sva doterana, sedi na gomili suve balege, tako da se oko sreće s prizorom dostojnim
one muzike. Ti sicilijanski mešanci zaista nisu nimalo lepi. Gruba mešavina.
Prezir koji prema njima pokazuju francuski kolonisti donekle je razumljiv. Ipak,
razlozi za ozbiljne tenzije između Francuza i Italijana su druge vrste. Tunis
je pre svega arapski, zatim italijanski i tek na trećem mestu francuski. Ali,
Francuzi se ponašaju kao da su oni gazde.
Doktor Šegi nas na ovaj praznik poziva
na večeru u jedan francuski restoran, u kojem su konobari pomalo oholi. Ološ je
internacionalan. Ali, hrana nije loša. (Hamed je od nas napravio prave debeljuce.)
S nama je i gđa Jegi (Rosa Jäggi). U povratku kući nije bilo ničeg vrednog pomena.
Mrak je svuda isti. Taj ispunjeni dan završio se planovima za putovanje.
926 m. Utorak, 4.14. Tunis-Hamamet
(Hammamet). Sastanak u šest ujutru, na železničkoj stanici, sa Makeom. Mali red
ispred biletarnice. Neki stariji čovek viče „Bara, bara!“ i gura se napred. To
izgleda tako prirodno. Kod kuće to čujemo kod dece. U dobrom sam raspoloženju,
u stvari, ushićen. Od nekog ko je stajao u redu učinilo mi se da je August; prišunjao
sam mu se kao da hoću da ga odžeparim. Pre nego što sam posegnuo za njegovim
džepom, primetio sam grešku. Lepo putovanje. Ozbiljna šuma, čak pomalo sumorna.
„I Ajfelova kula je lepa“, kaže August. Pruga je urađena na vrlo primitivan
način. To za ishod ima vrlo sporo napredovanje. Ali, šta onda? Ionako nemamo da
obavimo nikakav posao. Stižemo u Hamamet, ali do samog grada ima još malo. Kakav
dan! Ptice pevaju na svakoj živici. Zavirili smo u jednu bašti i ugledali
kamilu koja je okretala bunar za vodu. Prava biblijska scena. Prizor se sigurno
nije promenio. Satima se može gledati kako kamila, koju vodi neka devojčica, mrzovoljno
ide tamo-amo, i tako obavlja zadatak spuštanja, izvlačenja, punjenja i
pražnjenja kožnih mehova za vodu. Da sam bio sam, tu bih se dugo zadržao. Ali,
Luj kaže da ima, da postoji još
toliko toga što treba videti.
Grad je neverovatan, odmah uz more, pun
zavoja i oštrih okuka. Pogled mi svaki čas udara u bedeme! Na ulicama se može
videti više žena nego u Tunisu. Devojčice bez velova, kao kod kuće. Tamo smemo
i da obiđemo groblja. Jedno se nalazi na divnom mestu, pored mora. Nekoliko
životinja pasu u njemu. To je lepo. Pokušavam da slikam. Trska i žbunje se
smenjuju u lepom ritmu.
Divne bašte u okolini. Džinovski
kaktusi formiraju prave zidove. Staza s kaktusima potpuno ista kao „Hole Gase
(Hohle Gasse)“.[10]
Mnogo slikao i šetao. Uveče u kafani,
slepi pevač i njegov sin, s dairama. Ritam koji će zauvek ostati u meni!
Ali, mala terasa na put ka „hotelu“
bila je lepa. Tamo sam uradio jedan akvarel, velikim delom transponovan, ali
ostatak potpuno veran prirodi. Nešto kasnije kupio ga je dr Karl Volfskel (Karl
Wolfskehl, pesnik).
Visoki zvuci oboe i ritam daira
namamili su nas do krotitelja zmija i gutača škorpija: lepa ulična predstava. I
magarac je gleda.
926 n. Sreda, 4.15. Hteli bismo da
odemo u Keruan, ali tako da ne putujemo previše vozom. Zato deo puta idemo
peške, do železničke stanice u Bir Buregbi (Bir Bouregba). Tako dobijamo priliku da
svojim evropskim izgledom oživimo seoski put – na najnepodesniji mogući način. Scena,
koja se već odigrala juče u vozu, bila je tako jedinstveno bezvremena, da ju je
bilo greh narušavati našim kostimima s početka dvadesetog veka.
Ali, spremali smo da pružimo zaista
groteskan prizor, pravu sramotu za obe strane: mi, kao komičari, i grupa slepih
pevača, u najmanju ruku kao tragikomičari.
Pre svega, ispostavilo se da je seoski
put peskovit. Duboki, suvi pesak, koji napredovanje čini teškim, a mi smo,
naravno, kasnili, jer danas svako misli na sat koji nosi u džepu. A onda smo
uleteli u među pomenute rapsode, koji su nas potpuno zaustavili svojim
prošenjem. Našu komičnu žurbu po suvom pesku, u kojoj smo se teturali i
posrtali na svakom koraku, odavno su primetili oni među njima koji su mogli da
vide, i sada su bili rešeni da nas ne puste da prođemo neostrigani.
Luj i August su u tome imali više sreće
od mene: zaustavio me je nečiji čvrst stisak. Dao sam im sve što mi se našlo u
džepovima, ali oni su izgledali cenili da vredim više. S obzirom na naše
kašnjenje, to mi je već bilo previše i onda sam se oteo.
Ali, oni su potrčali za mnom, ne bi li
me uhvatili; u toj jurnjavi, debelog slepca je pregazio njegov momak s dairama,
skočivši u vazduh na vrlo komičan način. U svakom slušaju, uspeo sam da im
uteknem, ali to me nije nimalo osvežilo.
Konačno smo stigli do pruge, koja nam
je onda poslužila kao put. Na toj donekle tvrđoj cesti (ako to „cesta“ nije
preterivanje) lakše smo napredovali. Železnička stanica je već bila vidljiva,
iako i dalje sićušna.
Ipak smo uspeli da stignemo pre voza,
koji je strahovito kasnio. Da bi našoj avanturi dodao novi komični obrt,
službenik za šalterom biletarnice dočekao nas je grdnjom zbog kašnjenja od
deset minuta, makar prema redu vožnje. Bila je to francuska pedanterija in folio. Prošlo je još deset minuta pre
nego što je voz konačno ušao u stanicu.
Veličanstveno putovanje kroz predeo
koji sve više nalikovao na pustinju. U Kala Sriri (Kalaa Srira) smo menjali voz
i ručali u jednom „Staničnom restoranu“, koji je vodio neki čudnovato nervozni
ugostitelj. Kuvao je i služio neki crnac; nije bio mnogo čist, ali je znao svoj
posao.
Kako smo se tamo smejali tom donkihotovskom
gazdi! Te kokoške! (Dobro, kokoške uopšte! Ako ih posmatrate kroz mikroskop,
moglo bi vam se učiniti da su se pretvorile u pomahnitale konje, koji se mogu
zaleteti i pregaziti vas.) Don Kihotove pernate zverke zaista su bile
zastrašujuće, čak i bez mikroskopa. I da su to makar bile njegove kokoške, nego su, kao što smo saznali, pripadale susedima. Nisu
imale šta da traže u njegovom restoranu! I on prosto nije mogao da trpi takvo
ponašanje s njihove strane ili od strane komšija. Neće se one kljukati o
njegovom trošku, neće mu one prljati svojim izmetom njegov table d’hôte (meni).
U početku smo se smejali toj komediji,
bez namere da ga uvredimo, ali naš smeh uskoro nije više bio tako bezazlen, zato
što je stari momak počeo da se sve više ljuti. Prekidao nas je sa „Ššš! Ššš! Ššš!“,
ali svaki put kada bi morao da se vrati u „kuću“, njegovi napori su padali u
vodu.
Možda je bio u nekom sporu s komšijom i
izgubio? Naime, sada je izgleda kao prilično
tragična figura. Čovek bi voleo da ga poštedi, ali komedija je
nemilosrdna. „Ššš! Ššš!“, to će ga upropastiti. U tom njegovom „Ššš! Ššš!“
odjekuje lukavi orijentalni dečačić i naše simpatije za brige nesrećnog čoveka
pretvaraju se u svoju suprotnost.
Tu je i nekoliko gostiju koji ne
uživaju ni u čemu drugom, osim u toj izuzetno dobro odigranoj drami. Smeh
dobijaju gratis. To je značilo da je većina razumnih, koji su bili protiv
jadnog Don Kihota, naglo narasla.
Luj i August su se okuražili i počeli
da krišom prave kuglice hleba. Broj pilića se udvostručio, a mnogi su počeli da
trče ka nama, zamalo lomeći noge. Don Kihotova kratkovidost nas je ohrabrila. Ali,
onda se jedno džinovska đule od hleba, koje je umesio August, lagano otkotrljalo
pravo među piliće. To je izgleda izazvalo Don Kihotovu sumnju.
Luj je krišom uhvatio nekoliko pilića i
pustio ih da skakuću po stolu. Don Kihot to nije dobro video i krivio je male
kokoši: „Šš! Šš!“ Neki Arapin, jedan od gostiju na račun kuće, koji se do tada
nekako kontrolisao, sada se tresao od smeha. Svi su urlali i mlatarali rukama i
nogama. Buka se pretvarala u pravi uragan, svaki put kada bi čiča morao da uđe
u lokal, kao kada je otišao po kafu koju smo naručili. August im je tada
dobacio grudvicu sira, ali gazda ga je u povratku video. „Ah, Ah! il ne faut pas leur donner du pain… ! (Ah! Ne smete im
davati hleba!)“ August: „Pardon,
Monsieur, c’est du fromage! (Parodon, gospodine, ali to je bio sir!)“ „Mais par mégarde, par mégarde! (Ali,
slučajno, slučajno!)“. Stari trapavko se srušio na stolicu, iscrpljen, ne može
on to više.
Na njegovu sreću, naš voz je trebalo
uskoro da krene. „Trois francs avec le
cafe (Tri franka, s kafom)“, bile su njegove poslednje reči. Pristojan bakšiš
za crnca, i mi odosmo.
Da smo išli kroz Emental, ta epizoda bi
nam dala dovoljno materijala za najmanje dvadeset dve stanice, ali ovde su nas opet
očarale nove lepote predela. Za onaj komadić sira smo rekli da je bio „kubistički
sir“, i onda je zavladala tišina.
Akuda (Akouda), basnoslovna varoš,
pozdravila nas je nakratko i zavodljivo, možda za ceo život, i onda iščezla u
daljini. U dva sata, Keruan.[11] Prvo malo francusko predgrađe, s dva hotela. Naša žeđ za čajem bila
je obilato utoljena, tako da smo u otkrivanje čudesnog Keruana mogli da pođemo
kako dolikuje.
U početku, neopisiva vreva, koja je te
noći kulminirala sa Mariage arabe
(arapskom svadbom). Ne nešto pojedinačno, već sve u celini. I to kakvoj celini!
Esencija Hiljadu i jedne noći,
devedeset devet posto stvarna. Kakva aroma, kako prodorna, kako zanosna, i u
isti mah pročišćujuća. Hrana, prava hrana, i divno piće. Građa i pijanstvo.
Mirisno drvo dogoreva. Dom?
926 o. Četvrtak, 4.16. Ujutru sam slikao
van grada; blago raspršena svetlost, u isti mah meka i jasna. Bez magle. Onda crtanje
u gradu. Glupi vodič unosi komični element. August ga uči nemačke reči, ali
kakve reči. Popodne nas je odveo u džamiju. Sunce prodire u nju, i to kako! Posle
smo malo jahali na magarcu.
Uveče šetnja ulicama. Kafana ukrašena
slikama. Lepi akvareli. Opelješili smo ceo dućan. Ulična scena oko jednog miša.
Na kraju ga je neko ubio cipelom. Seli smo u jednu kafanu na trotoaru. Veče
puno boja, delikatnih, koliko i jasnih. Virtuozi u igri mice. Trenutak sreće.
Luj primećuje neke izuzetne prelive boja, a ja bi trebalo da ih postignem, budući
da sam veoma vešt u tome.
Prekidam s radom. Prodire tako duboko i
blago u mene, osećam to što radim, i to me ispunjava samopouzdanjem, bez
napora. Boja me
obuzima. Ne moram da je tražim. Obuzela me je zauvek, znam to. To je smisao
ovog srećnog trenutka: boja i ja smo jedno. Ja sam slikar.
926 p. Petak, 4.17. Ujutru sam opet
slikao van grada, bliže zidinama, na jednoj dini. Onda sam pošao u šetnju, sam,
jer sam bio preplavljen utiscima, kroz kapiju, ka nekim stablima, retkim i
neobičnim. Kada sam prišao bliže, video sam da je to neki mali park. Bazen pun
vodenih biljaka, žaba i kornjača.
Nazad kroz prašnjave vrtove nadomak
grada, naslikao poslednji akvarel, s nogu. Blizu hotela, scena s ljudima na
krovu. Ispod, neka uzrujana žena. Gomila. Brani se, plačući, s detetom na
leđima. Luju je žao. Spakovao sam ono malo svojih stvari, voz mi polazi u 11
prepodne. Njih dvojica će poći kasnije, istog popodneva ili sutradan. Danas
moram da budem sam. Ono što sam doživeo suviše je moćno. Moram da odem, da sredim
misli.
Njih dvojica će ipak poći sa mnom;
izgleda da su i oni imali svoja iskustva. Dobri momci. Vrlo nadareni. Make ležeran
i briljantan. Moaje sanjalački nastrojen. U vozu se opet koškaju, pred
zapanjenim urođenicima. Neki trgovac uljem, kome je prekipelo, unosi se nam se
u lice. Prodoran zadah. Luj se udaljava, začepljenog nosa. Ja samo gledam.
U Kala Sriri, opet za stolom kod Don
Kihota. Raspoloženje je danas elegično i sasvim opušteno, vrlo blago. Možda je
upravo preživeo još jedan napad. Nema ni pilića. Možda su zaključani, ili otrovani?
Mrtvi? Teško je reći.
Tunis
Po povratku u Tunis, saznajemo: naš
lekarski par je pozvan na večeru i predlaže nam da pođemo s njima. Ženi policijskog
zapovednika bilo bi drago da nas ugosti, ispržiće nam jaja u tiganju. „Na oko“.
Ja se zahvaljujem; danas želim da večeram u svečanom stilu, naime, sam. Luj
poštuje pravila lepog ponašanja i prihvata poziv. Puštam da sobarica pripremi lepu
kupku, s toplim čaršavima, zaista je vrsna u tome. A onda, u najbolji
italijanski restoran, „Chianti“, izvrsno jelo, uz „kjanti“, koji pomalo pecka,
kao „barbera“ (takođe vino). Onda se pojavio August, osmehuje se blagonaklono
na moje tajno prežderavanje, dok pevuši malu slavopojku u prilog rasipništva.
926 q. Subota, 4.18.
Tunis. Luj kupuje stvari za svoju ženu.
Pomišljam da bih mogao i ja. Šetali smo prelepim sukom. Cenjkao se oko neke ogrlice od ćilibara. Kada su završili
posao, neki znalac koji je stajao pored je dobacio: „Ce n’est pas de l’ambre (Nije od ćilibara).“ Ali, nije hteo da njegov
savet upotrebimo protiv trgovca. Na kraju je to ipak bio ćilibar, ali, po
njemu, napravljen od praha. Ne od celih komada. Nemam poverenja u te
istočnjake, trgovci nakitom i parfemima su prvoklasni majstori, ali...
Onda sam kupio jedan lep nož i kožno
jastuče. Dva. Takođe, jedan lep amulet, kopče i stari novčić.
Slaba kiša, „prva od jeseni,“ padala je
možda ceo sat. Jegijeva kćerkica, u dvorištu, sva srećna, s kišobranom, za koji
reče da ga je dobila za Božić i da ga sve do sada nije koristila.
Luj je kupio još jednu lepu stvarčicu:
pornografske fotografije („Galante Fotos“), koje prodaju Italijani. Osmehivao
se zadovoljno nad svojim plenom.
Jegi je bi srećan zbog kiše. „Večeras
će se obojeni narod sigurno ponapijati!“ Mora da obiđe svoju baštu u Sen
Žermenu. Pošli smo s njim kolima, u dobrom raspoloženju. Pored toga, trebalo je
da odande uzme vino.
Kada smo stigli tamo, posle prilično
nezanimljive vožnje, uzviknuo je: „Hej!“ Video je da smo samo delimično
oslikali njegove sobe.
U podrumu je uzviknuo drugo „Hej!“,
kada je August ispustio jednu flašu. „Kakva šteta, tako dobro vino!“ Osmehnuli
smo se s nevericom, vino je bilo preoštro za nas. Žurno smo se vratili u grad,
zato što je kod doktora uveče trebalo da se održi veče Zudermanovog društva,[12] delom u našu čast.
Još jedna komična scena, Evropljani su
se malo razgalili pod uticajem „dobrog vina“ i razgovor je postao donekle
pikantan. Šapnuo sam Luju da prosledi svoje „galantne“ fotografije okolo. August
je to čuo i prasnuo u gromoglasan smeh. Zarazio je i nas, lupež, tako da smo se
sva trojica smejali kao ludi i dugo nismo mogli da se obuzdamo. A svaki put
kada bi nas žena nekog oficira zamolila da joj objasnimo zašto se toliko
smejemo, koncert bi počinjao iz početka.
926 r. Nedelja, 4.19. Odlazak iz
Tunisa. Prvo, pripreme za put. Mnogo akvarela i svakojakih drugih stvari.
Većina njih u meni, duboko u meni, ali toliko sam ispunjen, da sve u meni kipti.
Obavezna poseta „muzeju“. Mnogo rimskih
stvari. Posledica pada Kartagine.
U pet popodne, ukrcavanje na brod. Ma i
Mo (Make i Moaje) ostaju još nekoliko dana. Osećam neki nemir, kolica su mi
prepuna, moram početi da radim. Veliki lov je završen. Sada treba prionuti na
posao.
Vrlo skroman brod, Kapetan Pereir (Capitaine Pereire), prima me na svoju palubu. Karta
kompanije „Navigation mixte (Mešovita plovidba)“, deo moje kombinovane karte,
više ne važi. Novac mi ne mogu vratiti ovde već samo tamo gde sam kupio kartu. Moram
da platim kartu do Palerma. Da bih malo uštedeo, uzimam treću klasu. Srećom,
bio sam jedini putnik. Muška spavaonica je prostrana. Osvetljava je petrolejska
lampa, čiji se miris odmah oseti.
Dole stoje lepa, crna kola, moj domaćin
Jegi, koji ne voli da mu se zahvaljuju, njegova kćerkica, i Ma i Mo, koji su me
počastvovali svojom pratnjom.
Stojim gore, svi oni dole. Pitaju me
kako je u trećoj klasi. Kažem, „dobro“, a da baš i nisam ubeđen u to. Ma
nastavlja da pravi neverovatne, blesave grimase. Rastanak ga uopšte ne potresa.
Nudi mi na poljubac svoje glatko izbrijane obraze i pravi se da je tužan. To je
bilo samo glupiranje, ali shvatam ga ozbiljno i šaljem poljupce ka njegovom
dečijem licu. Zar mu se nisam uvek obraća s neformalnim „ti“? Govorio je na
vrlo lošem švajcarskom nemačkom, koji se prosto nije mogao uzeti sasvim ozbiljno;
kada bismo pričali na visokonemačkom, nikako nisam mogao da mu kažem „ti“.
Morao bih da vičem, da bi me tamo dole
razumeli. Zato više ništa nisam rekao; najzad, bilo smo zajedno dan i noć. Ah,
bilo je tako lepo, bili smo dobro drugari. Srca su nam bila tako laka, da smo
još uvek bili spremni za mladalačke nestašluke, iako smo bili oženjeni. Ali, ja
sam, na kraju krajeva, bio najstariji.
Jednom prilikom, Ma je uputio čežnjiv
pogled ka balkonu na kojem je pozirala jedna „femme“ d’un officier („devojka“ nekog oficira). Istog trena dala
mu je znak i nestala unutra. Trenutak kasnije, pojavila se u dnu stepeništa. Osetio
sam da je to znak da se treba dati u beg. I njih dvojica su zaista pobegli
zajedno sa mnom. Prema tome, to je uvek bila samo šala, i to je bilo u redu.
Jedan izuzetno uslužni vodič poveo nas
je u sokake crvene četvrti. Tamo se odigrala sjajna scena, kada grof Luj nije
odoleo da se ne nasmeje na prizor jedne debele francuske devojke, u kratkoj
dečijoj haljini. Okomila se na vodiča pijanim glasom, koji je čudno odudarao od
njenog dečijeg izgleda: „Tu amènes des
gens, sale cochon, qui vietment riguler devant ma porte (Svinjo jedna
prljava, dovodiš mi ovamo ljude da mi se smeju pred vratima)!“
Urođenik je odgovorio na svojoj verziji
francuskog; tresao se kao neki predator koji se sprema da skoči. Luj je pokazao
kažiprstom na njegove noge. Zaista ih je vredelo videti, kao i onu postariju soldatsku
koketu!
Jednom smo, ali samo jednom, videli
pravu arapsku lepoticu, i bilo je neverovatno koliko je podsećala na Augustovu
ženu. To je primetio i uvek rečiti Mo, koji prosto ne može da nešto zadrži samo
za sebe. Onda mi je bilo neprijatno kada sam shvatio da sva trojica samo
stojimo i zurimo u nju.
U stvari, bile su to dve prostitutke,
ali druga nije bila mnogo privlačna. S tim stvorenjima možete da radite šta
hoćete, ali, nažalost, ne i da ih fotografišete. To retko kada uspeva. Čim
ugledaju fotoaparat, sklanjaju se.
Onda smo i mi otišli. Ali, ona stvorenja
su se opet pojavila i doviknula nešto za nama. Luj je odgovorio nešto
drastično, na bernskom dijalektu. Poslednje što sam video bio je ne baš
pristojan gest za jednu tako lepu devojku, uz prostački smeh, koji je potpuno
odudarao od inače lepe i delikatne pojave. Vulgarnost, da, čak i ovde. (Ali, sigurno
samo zbog evropskog uticaja.)
I tako su se, delom zbog mene, delom
sticajem okolnosti, veseli, vragolasti, pohotni mladi momci Ma i Mo uspešno
držali podalje od nemoralnih radnji. Nikada nisu otišli dalje od Makeove uzrečice,
„Ma daj, idemo!“
Sada mogu da rade šta hoće, njih
dvojica. Još koji tren, i ja ću zaploviti ka Italiji, a oni će ostati tamo, prepuštani
sami sebi. Ko zna. Kažu da su u Trapaniju (Sicilija) i koze lepe; možda će tamo
probati i tako nešto.
Moj brod neće pristati u Trapaniju, to
čujem ovog časa. Zbogom, onda, slikari moji. Larma se pojačava. Dovikujemo
jedni drugima iz sveg glasa još neke sitnice, ali sve to odnosi vetar. Kabina u
trećoj klasi je stvarno loša. Rekao sam da je dobra samo zato da se ne bi
smejali mojoj štedljivosti. U stvari sam otišao mnogo ranije. Možda ni oni više
ne misle na mene. Možda su samo hteli da vide kako brod odlazi.
Od Palerma do Napulja, međutim, opet ću
lepo putovati! I ako stvarno ostanem jedini putnik, to će biti sasvim u redu. Samo
da nije kao u kasarni! Ali, da ne zaboravim podmuklog stjuarda. Doneće mi
večeru, verovatno u posudi za one s morskom bolešću. Možda je ipak bolji nego
što izgleda. Trebalo bi ga videti kako peva himnu „velike nacije“ (francuska
himna), to bi bilo smešno!
Neću se svući, čak i ako mi sutradan još
koja dlaka ostane na češlju. Ja... ali, brod samo što nije isplovio i ja ipak
izlazim da još jednom pogledam ta smešna lica koja gledaju gore. (Ne ometajte
me, gospodo, koji ste dobili smeh na gratis, tamo u Kala Sriri, sada sam na
pola puta između Afrike i Evrope! I nemojte mi samo pričati kako je pejzaž ovde
tako kubistički!)
Lujevo oštro oko traži žrtvu. Kako samo
zuri! Ko bi mogao biti plen, među svim tim ljudima koji žele da vide odlazak
broda. Iz mog ugla, to je samo masa. Drugi put, kada je Don Kihot bio tako blag
i elegično klonuo, nije trebalo da preskočimo kafu. Naime, prvi put sve je koštalo
„tri franka, s kafom“, a drugi put, bez kafe, bilo je, „tri franka, molim“.
Na moru. Brod se malo ljulja. Možda bi
bilo dobro da ubacim nešto u stomak. Sada sam stvarno sam, sam kao siroče!
Hrana je osrednja, mada činija nje tako loša kao što sam se plašio. Vino je jako,
plavičasto i penušavo. Sve je skuvano zajedno. Nema tanjira, samo tanka činija
postavljena ispred mene, nož i viljuška, i „bon appétit“. I stjuard je bolji
nego što sam mislio. Ali, da pođem na spavanje? Ne tako brzo.
Leškarim negde na palubi, blaga je noć.
I tu me stiže moj brodski san…
Kada sam se konačno smrzao, iako sam
bio u zimskom kaputu, sakupljam hrabrost, silazim dole i penjem se na svoj
ležaj. I, uprkos svemu, tonem u dubok san. Nije mi bila potrebna kolevka.
926 s. Palermo. Ponedeljak, 4.20. Probudio
se rano, nadomak obale Sicilije. Svež, planinski prizor; na momente, kako se približavamo
obali, u iskušenje ste da ga uporedite sa obalom Lucernskog jezera.
Grandioznost predela oko Sidi Bu Saida je svakako nestala. Šetam gore-dole
po gornjoj palubi, koju su izribala dvojica mornara. Malo kasnije, još jedan
putnik izlazi u šetnju gornjom palubom (kao što sam i ja, kada sam putovao
drugom klasom, voleo da zabadam nos svuda). Nadam se da me neće uvući u
razgovor. Izbegavam ga neko vreme, on onda nestaje.
Tamo preko, na mrkim
planinama, tutnji voz. Kakva komedija! Šta uopšte radi tamo? Jedva da se može
videti neko selo! Ali, mnogo lepih uvala! More je skoro glatko.
Uskoro stižemo u
Palermo, ali u ovom trenutku nemoguće je zamisliti grad. I to veliki grad, ako
ćemo pravo: kuda se širi, da li se uspinje uz planine, da li ih potpuno
prekriva? Evo ga, najzad. Preda mnom leži slavni grad! Ne izgleda velik. Luka
srednje veličine (u poređenju s Đenovom i Marseljom), ali lepa, kao i sve luke.
Crvena planina iznad nje svakako odiše snažnom personalnošću!
Ne izlazimo direktno
na kej nego nas prebacuje čamac. Naravno, mornari na čamcu se svađaju, kao i
obično. Na keju se oseća poseban zadah. Arabija je čistija. Zadah mokraće!
Vrlo originalne
fasade. Šta da radim s prtljagom? Protiv svoje volje, moraću da ga poverim
nekome. Neko mi čita misli i uverava me da se u čekaonici nalazi jedna vrlo
ugledna firma. Uz božiju pomoć, nadam se da ću ga opet videti! Odlazim u Via
Roma, da iznajmim kabinu na večernjem parobrodu za Napulj. Pravim mentalnu
belešku o čajdžinici na Pjaca Marina, za popodne. Posle nekoliko sati nasumične
šetnje, u kojoj sam se pripremio za predstojeći ručak, konačno pronalazim
jedini restoran u tom velikom gradu. Iscrpljen i gladan; vrućina je. Ali, ipak
sam dobro jeo. Spanać ovde raste kao što u Saksoniji rastu lepojke. „Rimski
restoran“ – dvojica starosedelaca takođe ručaju tamo. Osim nas trojice, ceo
Palermo je izgleda ozbiljno buržoaski i oženjen. Posle jela, kratka, bezbrižna
dremka (u stolici).
Onda opet tumaranje
lukom (glad je nestala, ali sam zato još žedniji). Stavio svoje prašnjave
cipele pred umetnika za glancanje; uskoro sam mogao da se ogledam u njima; tamo
dole, izgledao sam prilično kicoški; gore, u glavi, pomisao na čajdžinicu i
očajnička želja da nešto popijem.
Bilo je sasvim dobro
i ukusno. Vrlo prijatna atmosfera, s antikvarnim nameštajem i slikama. Neka
dama, pomalo švajcarska. Čaj je brzo bio gotov, ali delovalo je kao cela
večnost. Izvrstan je, kao i biskvit… Samo kada bi mi se to stvorenje sklonilo s
očiju, posle dve sekunde, kao one lepe golišave fotografije kojima su me
žestoko mamili pred katedralom: tačno dve sekunde, taman toliko da ne počnem da
uživam, a da ne platim. Izdržao sam probu, u moralnom smislu, osmehnuo se
lukavom prodavcu, mogao sam i bez toga. Čaj mi je, međutim, sada potrebniji od
svega drugog! U poređenju s tim, ljubav ili „amore“, kako kažu ovde, i za
najprljavije i za najlepše stvari, izgleda mi nebitno.
Okrepljen i potpuno
preobražen, opet prolazim pored momka s imalinom, koji mi je ranije tako
fantastično uglancao cipele. A onda na brod, veličanstveni brod: Città di
Catania. Ali, još nije vreme za ukrcavanje.
Ležem a l’italienne
par terre (pravo na zemlju) i u tom položaju čekam sve do sumraka. Onda
konačno možemo na brod. Brzo odlazim do barake s prtljagom. Ništa ne nedostaje.
Posle vidim da jedna
sitnica ipak nedostaje: kožna futrola za ceduljicu s mojim imenom.
Odveli su me do
kabine, koja me je obradovala. „Seconda classa?“, upitao sam, krajnje začuđeno.
„No signor, la prima classa!“, ili tako nešto, glasio je odgovor. „Mira (Nemam
pimedbi)!“
U redu. Opet sam
zauzeo dobro mesto za osmatranje priprema za dizanje sidra. Kako je bilo lepo,
ovog puta, kako čudesno lepo! Brod se postepeno napunio; i na keju je bilo sve
više posmatrača. U međuvremenu je počelo da se spušta veče. A kada je oko 8.30
brod isplovio, kako su samo nežno ljudi jedni drugima dovikivali savršeno
ljupke fraze! Samo jedan mali korak ovde deli stvarnost od poezije. Dragi,
rečiti ljudi! Hor i solisti!
Bio sam jedini kome
nije imao ko da dovikne bilo šta. Ta pomisao je u meni probudila snažno
osećanje. Poslednji muzičke fraze opraštanja zvučale su udaljenije; povici više
nisu mogli da se nose s tempom broda; samo su se još oni poslednji mogli jasno
čuti, od onih koji su se na vreme pomerili na lukobran.
Nešto je kriknulo u
meni, kriknulo kao odgovor svima njima, ali što se nije moglo viknuti, prosto
zato što nije moglo. A ipak je sve u meni vikalo, tim plačnim glasom, koji je
dopirao iz dubine bića.
Malo kasnije, pogled
jedne mlade italijanske dame ukrstio se s mojim. Verovatno me je posmatrala.
Malo sam skrenuo pogled i potražio tačku u kojoj je već bilo potpuno mračno. Takve
oči zaista imaju moćno dejstvo.
Onda sam pošao na
večeru.
Cela knjiga bi se
mogla napisati o toj večeri. Istina, koštala je nešto, dok je francuski transatlantique
uključivao i jelo u cenu karte. Od početka sam slutio bogat jelovnik, ali
pomisao na čak deset jela izgledala mi je suviše smela. U početku sam pokušao
da se suzdržim, ali ne preterano. Špageti su bili tako izvrsni da sam krajnje ozbiljno
prionuo na to jelo. Počeo sam da primećujem da će s veprovinom s borovim
iglicama i kompotom ići malo teže. Ali, igrao sam tu partiju do kraja. Bila je
to teška pobeda, toliko teška da prvo nisam ni pomišljao da ustanem. Neko vreme
sam sedeo u blago pognutom položaju, kao za vreme jela, da se ne bih povredio
ako se naglo ispravim.
Spominjem to, zato
što nikada nisam bio proždrljiv. Smatrao sam to za žrtvu – žrtvu prinetu božanstvu
nepca; od početka sam bio u tako dobrom raspoloženju na tom brodu, da je čak i
ovo prosto moralo da se desi.
Dugo sam sedeo tako,
sve dok nisam bio u stanju da odem do salona za pušače. A tamo, lepa lula s
holandskim duvanom, i samo bez ustajanja, molim, ni po koju cenu!
Konačno sam utonuo u
san, u kožnoj fotelji. Kada sam se probudio, nije bilo skoro nikog. A sad, samo
hrabro, i pravo u krevet. Moj sused, stariji gospodin, već je bio u krevetu i
blaženo spavao. Uvukao sam se u svoj, što sam brže mogao.
Čudesno hladna
posteljina, blistavo bela, dobra za nekog ko se pregrejao kao furuna.
926 t. Napulj. Rim. Utorak,
4.21. Ujutru, probuđen, ali ne sasvim; to je moj cimer, koji pere zube i ispira
usta. Kada je izašao iz kabine, ležaj je izgledao tako primamljivo da sam se
vratio na spavanje. Tek posle druge dremke, bio sam u stanju da pogledam kroz
prozor. Samo što smo prošli Kapri. To me uzbuđuje. Rajski zaliv!
Pojavljuje se
Napulj; očarao me je ranije, pre desetak godina. Ukazuje se u blago zamagljenoj
atmosferi, Posilipo se vidi najjasnije, a onda i ceo amfiteatar kuća. Kakav
grad! Približava se suviše brzo, ali ja moram da idem dalje. Naime, nisam na
putovanju kroz Italiju, na to ne smem ni da pomišljam! Bio sam na Istoku i
moram ostati tamo. Ta muzika se ne sme mešati s nekom drugom. Uticaji su ovde
previše opasni! I zato, dalje, dalje! Preteći dolazak, kao i uvek. Čudesno
spuštanje niz kožne merdevine. Na kritičnom mestu, pomaže nam neki nakinđureni mornar.
Ispod, čamdžije opet samo što nisu počeli da jedni drugima lupaju vesla o
glave. Ali, to uvek prođe bez krvoprolića, kao u dečijoj čarki. Odlazim da
potražim fijaker, raspitujem se za cenu, koja iznosi liru i po. Ali, zaboravio
sam da je železnička stanica sasvim blizu. Uz krajnje ljubazan osmeh –
perfidan, rekao bih – nitkov od kočijaša me ostavlja tamo. I daje mi srebreni
novčić od dvadeset centisimi kao kusur, umesto pedeset. Odmah primećujem
i pretim mu prstom. Na šta on opet podiže šešir u teatralnom stilu i odlazi žustrim
kasom. Veličanstveno priređena scena! Dve Rimljanke – mogu to da kažem zbog
njihove komotne intonacije, flegmatičnog manira i „š“ u „stupido“ – sede
naspram mene. Obe čitaju romane i s vremena na vreme obaveštavaju jedna drugu
do koje su stranice stigle.
Kampanja – zelenilo!
Grubi pejzaž oko Rima. I sam Rim, sjajan, rasut tamo dole, u daljini, s
katedralom koja se jasno ističe!
Rim. Šetnja do Trga
Kolona. Čini mi se kao sam juče bio tamo! Za ručak: coratella con carciofi (jagnjeće
iznutrice s artičokom). I dalje prava poslastica! Odlazim do Fontane di Trevi,
kroz moju staru ulicu, Via del Arketo (Via dell’Archeto), a zatim, pošto vreme
leti, tramvajem do Ferrovie (železničke stanice).
U 2.40 popodne
krećem za Firencu. Umbrija, sumorni predeo. A onda, postepeno, toskanska
vedrina. I ljudi su tamo vedriji. Neki s licima crvenim kao vino. Oniži, skoro
kao u Vou (kanton Vaud, Švajcarska). Mislim da smo prošli i pored Trazimenskog
jezera (Lago Trasimeno), kroz blagu i sumračnu svetlost. U Firenci je već
bio mrak (8.30) i odande sam nastavio pravo za Milano.
926 u. Sreda, 4.22.
Stigao (u Milano) u šest izjutra i zadržao se dva sata. Doručkovao na stanici.
Tu svakako počinje Evropa. Industrijski i trgovački svet. Ozbiljna lica. Ništa
iza njih. U 8.15, hvatam voz za Lečberg (Lötschberg). Česta stajanja duž jezera
Mađore (Lago Maggiore), ali ne i neprijatna. Uživam u razgovoru s predelom. Ispod
mene, kloparaju točkovi, osluškujem neodoljivi ritam daira koji prati pesmu
slepca iz Hamameta!
Dodajmo tome pogled
na ostrva, koja izgledaju kao lutke. Igračke u kadi. Ali, lepe, mnogo lepe! Kućice
i drveće, vreme je za kupanje (Hüsli u Bäumli).[13]
Onda idemo duž drugog malog jezera, plavog, s crvenom obalom. Nije loše! Predeo
postaje alpski i donekle sumorniji. Domodosola. Zatim Simplon, Brig, Lečberg,
Kanderšteg, Špic. Tunsko jezero lepo kao nezaboravak. U 3 popodne stižemo u
Bern.
A u subotu, u 4.25, povratak
u Minhen.
928. Svaki put kada
neka forma preraste fazu postanka, i kada skoro stignem do cilja, intenzitet vrlo
brzo nestaje, i onda moram da tražim nove puteve. Produktivan je upravo put, to
je ono bitno; nastajanje stoji iznad nastalog.
Grafika, kao
ekspresivni potez ruke sa olovkom koja beleži, kako to u osnovi radim, suštinski
je drugačija od rada s tonom i bojom, do te mere da se taj postupak može sasvim
dobro koristiti i u mraku, čak i u najmrklijoj noći. S druge strane, ton
(prelaz od svetlog ka tamnom) podrazumeva nešto svetla, a boja podrazumeva
mnogo svetla.
929. Da sam neki bog
kojem se ljudi mole, bio bih krajnje zabrinut da me ne zavede ton molioca. Čim
bih začuo neku finiju notu, makar i najslabiju, odmah bi rekao da, „da osnažim
dobro, kapljicom svoje rose“.[14]
Tako bih udelio neki delić, ali uvek samo delić, zato što dobro znam da pre
svega mora postojati dobro, ali da ono ne može živeti bez zla. I onda bih, u
svakom pojedinačnom slučaju, pažljivo izvagao odnos ta dva sastojka, da bi
stvari bile koliko-toliko podnošljive. Revoluciju ne bih tolerisao, ali bih, u
pravom trenutku, sam izveo jednu. Po tome znam da još nisam bog.
Bilo bi me i lako nadmudriti,
svestan sam toga. Pošto bih lako govorio da, neki kratak, dirljivi ton u
molitvi, bio bi dovoljan da ga izmami.
Ali, opet, mogao bih da
potpuno promenim ćud
i pretvorim se u čudovište
koje iz prikrajka gleda
kako cele porodice grcaju u suzama
pogođene njegovim otrovom
koji prodire duboko.
Voleo i da se bavim
istorijskim teatrom: razvezao bih epohe od njihovog vremena, napravio urnebesnu
zbrku. Ali, mnogi bi uživali (na primer, veoma bi me obradovalo ako bih negde u
polju naišao na nekog lutajućeg viteza!).
Pravio bih budale od malih, dragih ljudi,
sipao bih im kiselinu u pivo
ubacivao buđ u hranu
i bol u njihova ljubakanja.
Osnovao bih red, a na
njegov barjak stavio bih
suzu
koja srećno pleše.
930. Zašto
te toliko vuče noć?
„Svitanje!
Kad udari svojim strašnim maljem
Kad se raspukne
Znaćeš
Da imaš srce.
Poriv da se sledi želja tada zamire,
i
to nije samo fraza
jer mehur se rasprsnuo.“
(Optuženi umire.)
931. Nosim
oružje, nisam više ovde,
u dubinama sam, daleko…
tako
daleko…
Sijam među mrtvima.
932. Stvaranje živi kao postanje iza
vidljive površine dela. Unazad gleda sve što je duhovno, napred (u budućnost)
sve što je stvaralačko.
933. Smisliti Chorus mysticus (mistični hor), koji bi izvelo nekoliko stotina
dečijih glasova.[15] Svako ko zna kako da to
izvede, ne mora više da se napreže. Na duže staze, mnoga mala dela vode ka
tome.
934. Beda.
Zemlja bez spona, nova zemlja
Bez toplog daha sećanja,
Bez dima iz čudnovate pećnice.
Neobuzdana!
Bez materinske utrobe koja bi me nosila.
Između 934. i 935. počeo je rat.
935. Velike zveri sede ojađeno za
trpezom; nisu site. Ali, male, lukave muve sleću na planine od hleba i žive u
gradovima od putera.
936. Samo jedno je istina: u meni, neko
breme, jedan mali kamen.
937.
Jedno oko da gleda, drugo da oseća.
938. Ljudska životinja, sat od krvi.
939. Posmatrana s crkvenog tornja, gungula
na trgu deluje komično. Kako li tek izgleda s mog mesta! (Satirska igra,
dodatak uz 931.)
940. Mesec/
na železničkoj stanici: jedna među svetiljkama
u šumi: kapljica na bradi
na planini: nadajmo se da se
neće srušiti!
i probušiti na kaktus!
i da ti mehur neće pući od
kijanja!
941. Za Engra (Ingres) kažu da je
uredio nepokretno, a ja želim da odem dalje od patosa i uredim pokret. (Novi
romantizam.)
942. A: Deka okreće ringišpil na mlinu
za biber.
B: Lopov? Brzo, stavljaj psu njegovu protezu!
C:
Da li imaš neku želju? Staklenu kuglu! Koliku? Kao pun mesec, ako može! (Obe
strane se osmehuju s
razumevanjem.)
D:
Ovo ne bi trebalo svako da razume; u suprotnom, teško meni, potpuno bih se
odao!
943. Geneza, kao formalno kretanje, jeste ono
što je bitno u nekom delu.
U početku, motiv, unošenje energije, sperma.
Radovi kao stvaranje forme u materijalnom
smislu: pražensko.
Radovi kao sperma koja određuje formu:
pramuško.
Moji crteži spadaju u domen muškog.
944. Stvaranje forme je energetski
slabije od određivanja forme. Krajnji ishod oba pristupa je forma. Od puteva do
cilja. Od pravljenja do napravljenog. Od neposredno doživljenog do objektivnog.
U početku, muška specijalnost,
energetski podsticaj. Zatim prirodno sazrevanje jajeta. Ili: prvo bljesak
munje, onda kišni oblak.
Gde je duh najčistiji? U početku.
Ovde delo koje nastaje (s dve strane),
tamo delo koje jeste.
945. Moja kristalno čista duša je
ponekad zamagljena isparenjima, moja kule ponekad obavijene oblacima.
Bol se smiruje u ljubavi;
bez žudnje,
ne bih mogao da živim dugo, a ni
kratko.
946. San: pronalazim svoju kuću. Prazna
je, vino popijeno, potok skrenut, sve moje pokradeno, moj epitaf izbrisan. Belo
na belom.
947. Zvuci iz daljine. Neka prijateljska
duša, rano izjutra, s one strane planine. Zvuci truba, smaragdi.
U. Šalje mi misli, to je poljubac duša
koje slute jedna drugu.
O. Zvezda nas spaja, njeno nas oko
pronalazi: dva Ja, istovetna, ali više po sadržaju, nego po obliku. Juče, sveto
kamenje; danas, nema zagonetke, danas – smisao!
„Neka prijateljska duša, rano izjutra,
s one strane planine.“
948. Neka
tišina obasjava dno.
Iz nejasnog,
nešto blista,
ne odavde,
ne iz mene,
već od Boga!
Od Boga! Kada bi to bio samo odjek,
kada bi to bilo samo božje ogledalo,
to bi opet bilo njegovo prisustvo.
Kapi duboke,
čiste svetlosti.
Svako ko je ikada spavao i borio se za
dah:
on…
svoj kraj pronalazi na početku.
949. Feliks mi piše: „dragi tata
pošalji mi jednu 1 slikovnicu. ja i ti sa milerovom kravom. ulica ajnmileršas
broj 23 (trideset dva) (sic). feliz (sic) kle. ou ut (?) kada je nevaljao.“[16]
950. 1915. Srce koje u meni tuče za
ovaj svet je izgleda smrtno ranjeno. Kao da me još samo sećanja vezuju za „ove“
stvari… Da li postajem kristalni tip?
Mocart je, najvećim delom, pronašao
utočište (ne zanemarujući vlastiti pakao!) u svojoj veseloj strani. Neko kome
to nije sasvim jasno, mogao bi ga greškom smatrati za kristalni tip.
951. Napuštamo ovostrano, da bismo
gradili u onostranom, u kojem je moguća potpuna afirmacija.
Apstrakcija.
Hladni romantizam tog stila lišenog
patosa je bez presedana.
Što je svet strašniji (kao što je
danas), umetnost postaje apstraktnija, dok neki srećniji svet rađa ovostranu umetnost.
Danas je prelaz od juče. U velikom
rudniku formi leže parčići za koje smo još donekle vezani. Oni obezbeđuju
materijal za apstrakciju. Kamenolom neautentičnih elemenata, za oblikovanje
nečistih kristala.
Tako je danas.
Ali, opet: taj kristalni grumen je
jednom krvario. Mislio sam da umirem; rat i smrt.
Mogu li uopšte umreti, ja, koji sam
kristal?
Ja, kristal.
952. Dugo sam nosio ovaj rat u sebi. To
je razlog zašto mi, iznutra, ne znači ništa.
Da bih se izvukao iz ruševina, morao sam
da letim. I leteo sam. Ostao sam u ovom razorenom svetu samo u sećanjima, kao
kada se ponekad osvrnemo na prošlost.
Zato sam „apstraktan, sa uspomenama“.
(slika, rukopis, 950–952)
953. Određene kristalne strukture, kojima
patetična lava na kraju ne može ništa.
1915.
954. San: tražio sam od gejši samo malo
muzike i malo čaja, „koji će mi poslužiti kao višestruka zamena za sve gejše
ovog sveta“.
Na najmanje iskušenje, začuo bih neko blago
kucanje. Kada sam pogledao ko kuca, jedan mali duh je ispružio ruke ka meni i
poveo me nežno u svoje više sfere.
Tamo je sve padalo nagore, a ne nadole.
Mali doručak s jajima ležao je primamljivo na tavanici.
955. Veličanstveno debeli Dojbler
(Theodor Däubler) pruža mi svoju meku ruku: „Vi ste predstavnik futurističkog
temperamenta u Nemačkoj. Futurizma povezanog s tradicionalnom kulturom. I ja
sam futurista. Samo što još uvek rimujem.“
(Možda je ipak šteta što i dalje
rimuje?)
956. Ono što mi je ovaj rat u početku
značio bilo je više fizičke prirode: to što je u blizini je tekla krv. To što
se telo moglo naći u opasnosti, a bez njena nema ni duše! Rezervisti iz Minhena
i njihove glupe pesme. Ovenčane žrtve. Prvi rukav koji sam video savijen u
laktu i prikačen špenadlom. Jedna dugačka noga, umotana u bavarsko plavo, i
njen veliki korak, između dve štake.
Ostvareno slovo iz knjige istorije. Potvrda
starih slikovnica (Bilderbogen). Iako u njima nije bilo nijednog Napoleona već
samo mnogo napoleončića. Sve je produhovljeno isto koliko i komad balege na
petama.
957. Zar nauka mora da bude samo
receptivna?
Između mene i Lotmara (Fritz Lotmar,
neurolog), gusta ograda. Zašto mogu da mu vidim samo stopala, kroz neku slabiju
tačku?
Udaljeni glas, pre nego što se slomi, jecaji,
koji bi inače bili samo patetični: u srcu je to lepa, dobra osoba.
Rastanci nisu uvek tako laki.
Kakva strahovita sudbina, održavati
ravnotežu između dve strane, biti vaga na granici između juče i danas.
958. Spoljašnji život nekog umetnika
može nam reći mnogo toga o karakteru njegovog dela.
Moj prijatelj iz mladalačkih dana,
Haler (Hermann Haller, slikar i vajar), tako strasno voli život da praktično
lovi snažna emocionalna iskustva, da slučajno ne propusti neko. Taj svetovni
nagon bio je od koristi za njegovu umetnost vrlo kratko, dok nije došao do svog
epigonskog tipa statuete, koji je odisao velikim šarmom. Ali, posle toga?
Kako uopšte postići aktivni duhovni
razvoj, uz način života čije breme zahteva konstituciju gorostasa? I ja sam
nekada živeo burnim životom, sve dok na prirodan način nisam razvio osnovu koja
mi je omogućila da odbacim taj stil. (Odbacivanje „stomaka“, tako što mu se
neće pridati ni premali, niti prevelik značaj, jer i jedno i drugo razdražuje.)
Obojica smo oženjeni; on je morao da
stavi naglasak na „lepotu“ i tako je prevideo ostale, važnije stvari. To je za
posledicu imao da je njegov brak počeo da se klima. Nije mogao ni da se odrekne
svog lova na snažna emocionalna iskustva. Posledice toga na njegovu umetničku
aktivnost mogle su biti samo negativne.
Onda je njegovo telo prerano ostarilo,
i to se sudarilo s njegovim primitivnim mentalitetom. Bilo bi bolje da je
ostario mentalno i ostao mlad fizički!
Za razliku od njega, ja sam postao neka
vrsta monaha, doduše, monaha na vrlo širokoj, prirodnoj osnovi, na kojoj je
bilo mesta za sve prirodne funkcije. Na brak sam gledao kao na seksualni lek.
Svoje romantične impulse hranio sam seksualnom misterijom. Tu misteriju sam
pronašao u monogamiji i to mi je bilo dovoljno.
I tu sam morao da se otimam od
uspomena, ka suštini, ka nekoj većoj dubini.
Treći slučaj je Kubin (Alfred Kubin,
grafičar, ilustrator). On je napustio ovaj svet, zato što nije više mogao da ga
podnese fizički. Ostao je zaglavljen na pola puta; žudeo je za kristalnom
sferom, ali nije mogao da se iščupa iz blata pojavnog sveta. Njegova umetnost
tumači taj svet kao otrov, kao slom. Otišao je dalje od Halera, koji je četvrt
živ, dok je on, koji potpuno živi u tom destruktivnom elementu, napola mrtav.
959. Doktor Herman (Hermann) Probst poseduje
nekoliko mojih akvarela, koji mu se izgleda mnogo sviđaju. Na njegov nagovor,
poslao sam Rilkeu mali izbor, koji mi je pesnik onda lično vratio. Njegova
poseta me je veoma obradovala. S njim došla i jedna hroma dama, slikarka (Lou
ili Loulou Albert-Lasard).
Odmah posle toga pročitao sam nekoliko
odlomaka iz Knjige slika (Buch der
Bilder, 1902) i Zapisa Maltea Lauridsa
Brigea (Aufzeichnungen des Malte Laurids Brigge, 1910). Njegov senzibilitet
je izgleda blizak mom, osim što ja sada više težim središtu, dok on više
naginje tome da se zavuče pod kožu. On je i dalje impresionista, dok ja u toj
oblasti imam samo sećanja. On ne pridaje veću pažnju grafičkom delu, dok sam ja
tu najviše napredovao, a onda i u domenu boje, što je još u procesu sazrevanja.
Savršena elegancija njegove pojave za
mene je zagonetka. Kako se to uopšte postiže?
960. Voleo bih da dobijem nazad svoje
ilustracije za Kandida (1911). Ostale
su kod izdavača koji objavljuje „Vizen Buher (Weissen Bücher, Bele knjige)“,
koji je još pre rata na čudan način odložio objavljivanje tog izdanja (1913). Bilo
bi bolje kada bi knjiga s mojim sadašnjim grafičkim radovima izašla pre toga![17]
961. Morao sam da pišem Francu Marku
(Franz Marc), koji je već dugo na frontu, u mnogo ozbiljnijoj situaciji od mene.
Izrazio sam svoje žaljenje zbog toga što sam ušao u raspravu o teoriji
umetnosti s njegovom ženom (Maria Franck Marc, slikarka). To je, rekao sam mu,
bio plod mojih napora da pomognem njegovoj ženi, koja je izgubila ravnotežu,
možda inače samo prividnu, i koja se sukobljavala i sa svojim mužem, makar oko
umetnosti. I to je, naravno, bilo samo prividno, zato što je sve vreme sigurno
imala u vidu njegovu bolju stranu. Nije bilo mudro što sam dopustio da se iz
toga razvije teoretska bitka, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je u tim
stvarima teško izraziti se na dovoljno precizan način, što je ravno falsifikovanju
samog značenja fraze „izraziti se“.
Stavio sam naglasak na dela, ona već
urađena, ne na ona koja će se uskoro pojaviti. Gospođa Mark se okrenula i
protiv Kandinskog, tako da sam se zahvalio Francu Marku što je ostao veran
njegovom delu.
Žestoko sam se usprotivio i pojmu
teorije po sebi i osudio deo iz jednog pisma u kojem se spominje „pogrešno
primenjena teorija“.
Onda sam stao u odbranu ega, praveći
razliku između sebičnog i božanskog ega.
Objasnio sam kako je taj ego jedini
pouzdani element u celoj priči o kreativnoj umetnosti i nastavio s tim kako
moja vera u druge počiva na zajedničkom prostoru dva ega. Da bih to ilustrovao,
nacrtao sam presek dva kruga:
„Tvoj i moj krug, rekao bih, imaju
relativno veliku zajedničku oblast. I ja sam se čvrsto držao toga, zato što sam
se plašio apsolutne usamljenosti. Neko vreme sam se kolebao oko toga, ali sada
sam opet potpuno siguran.“
Šta je bio uzrok tih tako beskorisnih
incidenata, za jednog slikara bez kista, na frontu? Slabost njegove žene, koja
i dalje ne može da stane na sopstvene noge, i uticaj proroka Kaminskog
(Heinrich Kaminski, kompozitor), koji vršlja u tom kraju.
962. Malo posle toga, Mark je dobio
odsustvo, i mada je bio veoma iscrpljen i vidno mršaviji, došao je u Minhen,
gde je neprekidno pričao o svojim iskustvima. Stalna tenzija i gubitak slobode
očigledno su ga pritiskali. Sada zaista počinjem da mrzim njegov nesrećni kostim,
tu loše skrojenu podoficirsku uniformu, sa ukrasnom sabljom sa strane.
Da bih ozbiljnije popričao s njim, za
vreme njegovog oporavka, posetio sam ga u Ridu, nadomak Benediktbojrena, pošto
sam prepešačio put od Feldafinga do Bernrida.
Sive, vojničke stvari sušile su se napolju
na žici, kao creva. On je nosio sportske pantalone i šarenu lovačku jaknu. To
je stvarno bilo bolje, iako nije moglo da potraje!
U povratku, njegova žena ga je
otpratila do Minhena, gde su došli kod nas na ručak. Skuvao sam rižoto, a on je
doneo malo sirove šunke. Bili smo veseli, rastanak nije delovao nepodnošljivo. Obećao
je da će se marljivo saginjati svaki put kada neke opasne stvari počnu da lete
kroz vazduh…[18]
Trebalo bi da opet slika, onda bi se
njegov blagi osmeh opet pojavio, taj osmeh koji je prosto-naprosto deo njega. Previše
je zabrazdio u to plameno vrenje. Tako izgleda, jer njegovim sigurnosnim
ventilima nije dopušteno da se otvore.
Morao bi da mrzi tu vojničku igru, ili
još bolje, da bude ravnodušan prema njoj.
963. Leto smo proveli u Bernu. Vojni
zapovednik distrikta, čovek u mirnodopskoj uniformi, riđe brade, pogledao me je
strogo kroz svoje naočari: „Dajem vam odobrenje, ali morate mi obećati da ćete
se vratiti.“ To sam uradio čiste savesti, jer gde bih inače mogao da živim,
kasnije, osim u Nemačkoj, gde sam stekao ozbiljne poštovaoce?
U
Bernu se ništa nije promenilo, sve je imalo svoj stari oblik, lepo buržoaski,
zauvek normalan. Da li bi trebalo da živim samo unutrašnjim životom, naime, da
li spolja uvek moram da idem na taj svoj diskretni, prosečni način?
Nekoliko izleta stvara iluziju
kretanja. U nedelju smo otišli u Kintal, gde je Lotmar provodio odmor s
porodicom.
Onda smo proveli nekoliko dana s jednom
razdražljivom mladom damom, u Frajburgu, gde je trebalo da se sretnemo s našim Rusima,
parom Javljenski-Verefkin[19], koji su došli iz Sen Prea. Ta
holandska furija zvala se gđa L. H.
Rusi su, kao i obično, bili vrlo
talentovani. Trebalo je da sviramo Baha tako što ćemo ga uvući vedekindovski
milje (Frank Wedekind). Ubrzo smo pozvali i Moajea, zato što je zbog nekoliko
anegdota o tom slikaru našoj usplahirenoj dami pošla voda na usta. Došao je.
Kada smo odsvirali Koncert u g-molu,
otišao sam u susednu sobu. Tamo sam zatekao našu debelu mačku Lulu koja je
zajašila gđu L. s leđa, dok je ova svojim kandžama držala Moajea čvrsto
prikovanog za pod. Zadavila bi ga, da se nisam umešao. Čak i tada bila mu je
potrebna medicinska pomoć, zato što mu grlo nije bilo sasvim u redu. Tako
potresen, otišao je što je brže mogao, uverivši se, na vrlo nedvosmislen način,
o razlozima za razvod gđe L.
Drugi gost u kući bio je bolešljivi sin
nekog slikara iz Ženeve, koji je izgleda imao aferu sa L. Njegova mamica je
sedela i štrikala. Sa svojim mužem je često svirala „Mozarove“ (Mocart, Mozart)
violinske sonate. Nije govorila nemački.
Po treći put smo otišli na (planinu) Štokhorn.
Prvog dana smo pošli na uspon, iz Erlenbaha, i prenoćili u jednom restoranu
ispod vrha. Drugu noć smo proveli u jednoj pastirskoj kolibi pored gornjeg
jezera, na toploj slami. Bilo je predivno veče. Onda smo se lagano spustili. U
Erlenbahu smo se opet počastili mesom i pili tako dobro vino da smo zamalo
zakasnili na voz. Kada smo onako zadihali seli u svoj kupe, počela je da pada
blaga, spora kiša.
Posle toga, proveli smo nekoliko dana u
Guntenu, sa starim Moajeom. Njegova žena bila je trudna i zavidela ovome što i
dalje uživa.
U celini gledano, društveni život u
Bernu bio je vrlo napet, ali opet i krajnje monoton. Previše muzike, naspram
čisto materijalnih stvari. Jednom kada sam išao u Tun, nabasao sam na crkveni
kvartet. Čak smo morali da sviramo delo jednog od te gospode, po partituri u
rukopisu. Lotmar je smatrao da za vreme jesenje ofanzive treba izvoditi samo
najznačajnije kompozitore.[20] Duboko u sebi, ravnodušan sam prema
ratu, ali blaga obmana bernskog miljea takođe nije dobra za mene. Ipak sam
okusio krv, u društvu istinskih veličina. Dojbler bi opet morao da se pojavi na
mom pragu, u svoj svojoj punoći. Vilenjak Volfskel bi opet mogao da svetluca prolazeći
kroz moje skromne odaje. Kandinski bi me mogao pozdraviti, makar samo sa zida.
Suptilni Rilke bi nam morao pričati o Tunisu. A ni veliki istraživač, Georg
Hausman (Hausmann), ne bi smeo da izostane.
964. Mark je u novembru došao na
odsustvo kao poručnik. Ovog puta je dobro izgledao; pošto je sada bio oficir,
mogao da povede računa o svom izgledu, a poprimio je i držanje oficira. Nova
uniforma mu je dobro stajala – skoro da sam mogao da dodam, „nažalost“. Nisam
siguran da je to i dalje isti, stari Mark. Imao sam kod sebe nekoliko
varijacija Javljenskog i skoro se plašio da mu ih pokažem.
Poslednje veče je proveo s nama u
Ajnmilerštarse, bez žene. Ona je bila bolesna i već se bio oprostio s njom. Iz
njega je zračila duboka ozbiljnost i malo je govorio.
Svirali smo Baha, tako što sam pred
njega na pod stavio one varijacije. Tako je inače voleo da gleda slike i sluša
muziku. Ranije je često slikao skice, uz muziku.
Izgleda da su mu slike Javljenskog
nešto značile. Skrenuo mi je pažnju na poleđinu jednog lista, koji je
Javljenski očigledno odbacio.
1916.
965. Kobna godina. Krajem januara, žena
Luja Moaeja je preminula, pošto je rodila sina, njihovo jedino dete. Moj
prijatelj, Franc Mark, poginuo je 4. marta, kod Verdena. A ja sam bio mobilisan
11. marta, u svojoj trideset petoj godini.
Mark i ja se nismo dopisivali od
njegovog poslednjeg odsustva; morao je biti svestan moje odbojnosti prema
teoretisanju. Ovo nenormalno vreme je trebalo da bude na prvom mestu, utoliko
pre što sam i ja mogao očekivati da ću biti prisiljen da napustim boju i
četkice.
Bio sam spreman za razmenu ideja, ali
zdrave ideje se rađaju iz konkretnih slučajeva. Bio sam spreman i da zajedno s
njim tragam za uzrocima, ali nisam mogao da se upustim u potragu za
hipotetičnim, osnovnim pretpostavkama.
U tom stanju iščekivanja i nade,
telegram o njegovoj smrti pogodio me je kao munja. Poslala ga je njegova žena,
iz Bona, gde je boravila kod udovice Augusta Makea. Zlokoban poriv, da ode tamo
i udiše isti vazduh.
Telegram me je pozivao u Frankfurt; gđa
Mark je tamo imala društvo. Nije mogla da podnese da bude sama. Istog dana
dobio sam crveni koverat, koji me je obaveštavao da se 11. marta moram javiti
na zborno mesto. Te noći sam rešio da malo pospremim stvari i ispraznio
nekoliko fioka, što je mojoj ženi smetalo da zaspi. Konačno sam pomislio na nju
i otišao u postelju; ali, budilnik je zazvonio, prodorno i otegnuto, kao i one
noći kada je stigao hitan telegram. S predosećanjem propasti, izašao sam – ne
sećam se kako – do baštenske kapije i saznao za katastrofu.
Narednog jutra sam otišao u Frankfurt.
Gospođa Mark me je sačekala na stanici. Tamo je boravila kod porodice Hiršfild.
Vratili smo se iste noći vozom i stili kući u devet izjutra.
Narednih dana pristigle su detaljnije
informacije s fronta, kao i dva poslednja Markova pisma ženi. Pored toga, stalno
smo dočekivali i ispraćali ljude koji su dolazili da preko nas izraze saučešće
udovici.
Tako pripremljen, spakovao sam svoju
torbu i 11. marta otišao u Oblasnu komandu.
Sada imam novi položaj u životu: ja sam
pozadinski rezervista Kle, a moja adresa je Regrutni centar Landšut, sekcija
Gabelsbergerhof.
(kraj
treće knjige dnevnika)
IZVORI
Galerija
Klee,
Macke, Moilliet: The trip to Tunisia that changed modern art
http://www.swissinfo.ch/eng/-klee--macke--moilliet_the-trip-to-tunisia-that-changed-modern-art/38391666
https://www.zpk.org/en/expositions/actuellement/le-voyage-en-tunisie-klee-macke-moilliet-657.html
Monografije
The
Journey to Tunisia 1914: Paul Klee, August Macke, Louis Moilliet (monografija objavljena
povodom stogodišnjice putovanja u Tunis, 2014): http://www.hatjecantz.de/the-journey-to-tunisia-1914-5895-1.html
Nemačko izdanje:
http://www.hatjecantz.de/die-tunisreise-1914-5894-1.html
Prvo nemačko izdanje: Die Tunisreise: Klee, Macke, Moilliet,
ed. Ernst-Gerhard Güse (1982): http://www.hatjecantz.de/die-tunisreise-634-1.html
Putovanje u Tunis je prvi put bilo
posebno predstavljeno na primeru Makeovih akvarela i crteža: Die Tunisreise: Aquarelle und Zeichnungen
von August Macke, DuMont Schauberg, Köln, 1958.
Izbor iz bibliografije
Paul Kle, Zapisi o umetnosti, Esotheria, Beograd, 1998. Ovo izdanje donosi
dva najvažnija Kleova teoretska rada o umetnosti: „Prilog zborniku radova Stvaralačka ispovest“ (Schöpferische
Konfession, 1920; eng., „Creative
Confession“ ili „Creative Credo“) i „O modernoj umetnosti“ (Über die moderne
Kunst, 1924; englesko izdanje, „On Modern Art“, iz 1948, donosi i izvanredan
predgovor Herberta Rida). Pored toga, tu su i predavanje „Putevi izučavanja
prirode“ („Wege des Naturstudiums“, 1923, iz Das bildnerische Denken, Form
und Gestaltungslehre, Band 1, Basel/ Stuttgart, Benno Schwabe, 1956), još
nekoliko odlomaka iz Kleovih predavanja u Bauhausu (iz istog nemačkog izvora),
kao i duži prilog s raznim odlomcima iz Dnevnika
(bez tuniske epizode i sa svega par beleški iz nastavka). Skromno izdanje, bez
mnogo referenci, ali odličan izbor tekstova, makar za prvo upoznavanje sa
Kleom. Izdanje je priredio naš najbolji poznavalac Kleovog dela (kao i njegovog
bliskog prijatelja i saradnika, Vasilija Kandinskog), Bojan Jović.
Englesko izdanje Kleovih Dnevnika (The Diaries of Paul Klee 1898–1918, University of California Press,
1964):
https://www.scribd.com/document/329330885/The-Diaries-of-Paul-Klee-1898-1918-Art-Ebook-pdf
Jedna od boljih dostupnih biografija:
Gualitieri di San Lazzaro, Klee: His Life
and Work, Thames and Hudson, Lodnon, 1967 (Praeger, New York, 1957),
https://www.scribd.com/document/246609160/Klee
Referentna biografija: Will Grohmann, Paul Klee, Harry N. Abrams, New York,
1955.
Noviji pokušaj: Christine Hopfengart
and Michael Baumgartner, Paul Klee: Life
and Work, Hatje Cantz, 2012.
Dobar pregled Kleovih spisa (na
nemačkom i uglavnom u engleskim prevodima) i monografija o njemu, delom
dostupnih preko interneta, nalazi se u arhivi Monoskop: https://monoskop.org/Paul_Klee
Pored naslova iz tog izbora, posebno
vredi obratiti pažnju na jedan koji dobro predstavlja Kleov razvojni put, s
nekim najosetljivijim mestima iz njegovih dnevnika, kao što je Kleov odnos
prema ratu (od početnog suzdržanog optimizma, do krajnjeg gnušanja i potonjeg
bezrezervnog stavljanja na raspolaganje Akcionom komitetu revolucionarnih
umetnika, za vreme Bavarske Sovjetske Republike): Otto Karl Werckmeister, The Making of Paul Klee’s Career, 1914–1920,
University of Chicago Press, 1989; na primer, Chapter One, 1914, „Klee’s Initial Attitude toward the War“ (s osvrtom na
prepisku i razmimoilaženja s Francom Markom i njegovim spekulacijama o ratu kao
„pročišćujućoj vatri“), str. 12–15 i dalje.
O odnosu evropske avangarde prema ratu,
od italijanskih futurista do nemačkih članova grupe Der Blaue Reiter – uz razne zapanjujuće primere između njih, ne
samo u umetnosti (Wittgenstein, itd.) – videti i esej Marjorie Perloff, „The
Great War and the European avant-garde“, The
Cambridge Companion to the Literature of the First World War, ed. Vincent
Sherry, Cambridge University Press, 2006, str. 141–165.
Paul Klee: http://paulklee.fr
August Macke: https://www.augustmacke.org
Louis Moilliet: http://www.louismoilliet.ch/
Preveo i
priredio: AG, decembar 2017.
http://anarhija-blok45.net1zen.com
aleksa.golijanin@gmail.com
[1] U originalu bez navodnika: „jene
schweizerische Graf“; ali, to je samo Kleov nadimak za Moaeja. (Sve napomene,
AG.)
[2] Prijatelj Moajeova žene,
Elene Goba (Hélène Gobat), koji je pristao da Kleu obezbedi 500 franaka, u
zamenu za osam slika, koje će ovaj tek uraditi.
[3] Kleova (ili Feliksova)
omaška; brod isplovljava iz Marselja.
[4] Gabriele Münter
(1877–1962), nemačka slikarka, učenica Vasilija Kandinskog, a zatim i njegova ljubavnica (1902–1916). Jedna od
osnivačica grupe Der Blaue Reiter (Plavi jahač, 1911–1914).
[5] Lujev tast, Šarl Alber Goba (Charles
Albert Gobat, 1843–1914), švajcarski pravnik, obrazovni reformator i
pacifistički političar, koji je 1902, zajedno sa Elijem Dikomunom (Élie
Ducommun), dobio Nobelovu nagradu za mir. Umro je neposredno pred ovo
putovanje, 16. marta 1914.
[6] Oklevanje koje ovde možda nešto znači:
August Make će poginuti na frontu, nepuna dva meseca po izbijanju rata, 26.
septembra 1914.
[7] Mohammed, kako je ostao
zabeležen u potpisu jedne Moaejove fotografje. Nije bio „crnac“ već Arapin ili
Berber.
[8] Wilhelm Hausenstein
(1882–1957), nemački istoričar umetnosti, pisac, diplomata (prvi ambasador
Nemačke u Francuskoj posle Drugog svetskog rata) i jedan od urednika Ganimeda, umetničkog godišnjaka (Ganymed: Jahrbuch für die Kunst, Minhen). Autor jednog od prvih
eseja ili „romana-eseja“ (kako ga je sam nazvao) o Kleu, koji je za naslov imao upravo motiv
iz Tunisa: Kairuan; oder, Eine Geschichte vom
Maler Klee und von der Kunst dieses Zeitalters (Keruan ili Priča o slikaru Kleu i
rasprava o umetnosti ove epohe), München, K. Wolff, 1921.
[9] Thàlatta (θάλαττα): povik grčkih vojnika
kada su posle mukotrpnog marša („Marš deset hiljada“) konačno ugledali more.
Ksenofont, „U Kirovom nastupanju“ ili „Anabasis“ (Κύρου άνάβασις). Na modernom grčkom, thálassa (θάλασσα).
[10] Stari puteljak, oivičen
kamenim blokovima, koji povezuje dva mala mesta u Švajcarskoj, Kisnaht (Küssnacht)
i Imense (Immensee). Staza na kojoj je, prema predanju, Viljem Tel, 1307.
godine, ubio habsburškog vlastelina i sudskog izvršitelja Hermana Geslera
(Hermann ili Albrecht Gessler), što se smatra početkom pobune koja je vodila ka
nezavisnosti Stare švajcarske konfederacije. Spominje se u Šilerovoj drami Wilhelm Tell (1804, IV, 3).
[11] Iili Kajruan, Kirvan; fr., Kairouan; arap., Qeirwān, al-Qayrawan.
[12] Sudermann-Gesellschaft, po Hermanu Zudermanu
(Hermann Sudermann, 1857–1928), nemačkom
piscu i vatrenom nacionalisti, vrlo popularnom u nemačkim zemljama, u
prvoj polovini XX veka.
[13] Kle ponavlja „kućice i drveće“ na bernskom
dijalektu.
[14] Varijacija Psalma 110:3, iz nemačke
Biblije.
[15] Finale Simfonije br. 8 u
Es-duru, Gustava Malera (1906), poznate i kao „Simfonija hiljade“, zato što
njeno izvođenje zahteva veliki broj muzičara i glasova.
[16] Kle
prepisuje pismo svog sina, sa svim nepravilnostima: „Felix schreibt: ’liber Kopap er schek
mir ein pi l pilbuch. ich u tu mülers ku mülsel taspistu. einmilerschas numer
23 (zweiunddreißig). feliz klee. ot ut wener ist ein laupup.’“
[17] Izdavač je bio čuveni
Kurt Volf (Wolff), koji je, između ostalog, za vreme izgnanstva u SAD, 1942,
osnovao i Pantheon Books. Izdanje Kandida,
sa ilustracijama koje je Kle uradio 1911, na podsticaj Alfreda Kubina, pojaviće
se tek 1920, za Kurt Wolff Verlag, München, kao Kandide, oder, Die beste Welt: eine Erzahlung, von Voltaire, mit 26
Federzeichnungen von Paul Klee.
[18] Franc Mark je poginuo 4. III 1916, kod Verdena,
od šrapnela, kada je već trebalo da bude povučen s fronta, na osnovu odluke
nemačke vlade o povlačenju istaknutih umetnika i intelektualaca iz borbe.
[19] Alexej
von Jawlensky (Алексей Георгиевич Явленский, 1864–1941) i Marianne von Werefkin
(Марианна Владимировна Веревкина, 1860–1938). Čuveni slikarski par, originalni
članovi grupe Plavi jahač.
[20] Druga velika ofanziva Antante u
Šampanji, 22. IX – 6. XI 1915.
Paul Klee Tagebücher 1898–1918; Tagebuch III, 1902–1916, „Tunisreise“ (1914–1916); ed. Felix Klee (sin Paula Klea, 1907–1990), DuMont Schauberg, Köln, 1957, str. 293–334.
