Istok i melanholija, Jovan Zivlak

Istok i melanholija, Jovan Zivlak





 ISTOK I MELANHOLIJA


 

Putopis Stevana Pešića Katmandu


Stevan Pešić je bio u Nepalu 1980. ili 1979. godine i boravio tamo tri meseca, kada je pobuna mladih ljudi artikulisana u formama kontrakulturnog pokreta već uveliko utihnula i kada je Istok kao jedno od njegovih otkrića izgubio tajanstvenu auru novog sveta vrednosti. Na jednoj od stranica Katmandua nalazimo da autor piše o svom boravku u tom nepalskom gradu i da završava rukopis nakon dve godine po povratku u Beograd. Knjiga je objavljena 1982. godine, sedamnaest godina nakon njegove pesničke prve knjige. Možemo pretpostaviti da je to period velike stvaralačke krize. Nakon Katmandua Pešić putuje u Indiju i Šri Lanku i objavljuje zaredom nekoliko knjiga o Istoku (Svetlo ostrvo, Sarat i Vilpuli, Tibetanci i dr), prevashodno romana, što očito ukazuje da je nepalski period delovao na njega delotvorno i da je nesporno otkrio bitnu dimenziju svog talenta i otvorenost za jednu vrstu imaginacije koju mu je u osobenim poetizmima podario ambijent te dalekoistočne kulture.

U novom veku otkriće Istoka u SAD, posebno sa kontrakulturnim pokretima, prvo u umetničkim, tačnije, pesničkim krugovima pedesetih, potom šezdesetih u širokim strujama omladinske kulture gde je započela pobuna protiv establišmenta, tržišne logike, militarizacije sveta, državnog nasilja, i u SAD i u Evropi šezdesetosme, koja je, iako je završila porazom, donela snažne promene u percepciji sveta, u razumevanju i praktikovanju književnosti, muzike, života omladinske populacije, mode, odnosa prema kulturnim konvencijama, seksualnosti, drogi... 

U doba kada je Pešić boravio u Katmanduu, on sreće mnoštvo mladih ljudi i proučavalaca Istoka koji borave u Nepalu, Indiji, Butanu, Šri Lanki ili u drugim zemljama u blizini koje su postale privlačne svojim kulturnim i istorijskim nasleđem: putovanje na Istok je postalo deo pasije mladih zapadnjaka koji su tražili odgovore na pitanja o smislu života, koji nisu mogli da prihvate stege i napetosti potrošačkih društava i njihovu neuratičnost i potiskivanje irealnosti, osobenih religijskih i filozofskih iskustava koja su se razlikovala od dominantno racionalnih i pragmatičkih grupa Zapada. U otkrivanju egzistencijalnog antiracionalizma važnu ulogu je igrala droga prema kojoj su se istočnjačke kulture i države odnosile s velikom merom liberalnosti.

Istok je u našoj kulturi bio poznat od početka devetnaestog veka, najviše preko nemačke kulture. Zasluge ima i Vuk koji je preveo priču o dva bramina iz Indije, posle toga javlja se Maretić sa prevodom Pesme o kralju Njalu, pa Sima Popović, Pavle Jevtić, te Miroslav Marković1. Tu svakako nije bilo sistematičnosti, ali ona dolazi nakon šezdesetih sa renesansom interesovanja za Istok koja dolazi iz SAD, posebno sa populizatorskim odnosom prema budizmu, propagandom nonkonformizma, nove seksualnosti, komunalnog života i droge. Krajem šezdesetih Čedomil Veljačić objavljuje Filozofiju istočnih naroda u dve knjige. Pojavljuju se mnoge hrestomatije, antologije indijske i kineske poezije, zen koana, filozofski pregledi koji uključuju nove istraživače sa naših prostora od Vere Vučkovački-Savić, Radoslava Katičića, Rade Iveković, Dušana Pajina i drugih.

Dah Istoka nošen talasom pobune nove generacije američkih pisaca i širokog omladinskog pokreta emancipovao je subverzivnost devetnaestog veka, koja je često bila agresivna i rušilačka, u pacifikovani bunt pesme, nenasilja, odbacivanja vrednosti industrijskog društva, prihvatanje solidarnosti i bratstva mladih ljudi, odbacivanje ratne filozofije i intervencija u Aziji američke vojne mašinerije, podrivanje podele sveta i hladnog rata i afirmisanje muzike kao osnove ove mistične revolucije u kojoj su se javljali razni proroci, vidovnjaci, pacifisti, šamani i poštovaoci zena, bramanizma, Kropotkina, Svedenborga, Madam Blavacki ili Bodlera. Junaci ovog pokreta su bili, Alen Ginzberg, Timoti Liri, Džek Keruak i mnogi drugi američki andergraund pesnici i umetnici koji su koristili poeziju da izraze i stvore novi svet suprotstavljen tvrdokornim konvencijama zapadnih društva, tradicionalnoj umetnosti i njenom perfekcionizmu i zastupanju spontanizma i u umetnosti i u društvenom životu kao i marihuane i LSD-ja2. S duge strane, Geri Šnajder, Alen Vots i D. T. Suzuki doprineli su popularizaciji istočnjačke kulture, posebno zena. Ključne reči su bile prosvetljenje, univerzum, večnost i dolazak božanskog među ljude, kao i pozivanje na klasične pesnike mističare (između ostalih i na Blejka).

Pešić je bio svakako inspirisan pomenutim događajima, ne samo na Zapadu, nego i širenjem interesovanja naše kulture za mistični Istok. U našim uslovima nije postojala mogućnost da se razvije nova osetljivost u uslovima ideološkog i političkog puritanizma i stroge državne kontrole, niti da se afirmiše kontrakultura, nisti svet gurua koji bi uticali na omladinske populacije da se pronađu u pastišiziranju Istoka i u stvaranju kritičke mase koja bi podrivala postojeću komunističku ideologiju i slične izvedene društve vrednosti. Ali pored akademskih primera i malog broja alternativnih umetnika, koji su najviše u Beogradu i u Zagrebu otkrivali novu kulturu, postojao je manji broj neakademskih zastupnika Istoka, a jedan od njih je bio Pešić.

Njegova unutrašnja strast odvela ga je da posle nekoliko putovanja u Evropu (Francuska, Belgija, Holandija) ode u Indiju i u Nepal i da u njegovoj prestonici provede tri meseca, nakon čega je nastao neobični tekst putopisa Katmandu. Moramo reći, takođe, da Pešić nije prvi pisac koji je pisao o Istoku. Poznato je da su naši putopisci putovali u Japan i Kinu, kao i u Indiju, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka3 (Milan Jovanović, Jelena Dimitrijević, Milorad Rajčević, Milutin Velimirović i dr). Istok je privlačio naše pisce, ali oni svakako nisu imali jedinstvenu i individualizovanu tačku gledišta. Ona je u velikoj meri bila posredovana optikom velikih otkrivalačkih zapadnih kultura koje su kao kolonijalne sile imale hermeneutičke ključeve u tumačenju Orijenta.

Pešić dolazi nakon preokreta koji su učinili pobunjenici Zapada koji nisu prihvatali oficijalne predrasude imperija, nego su tražili novi pristup, prevashodno iz razloga da osnaže svoju ulogu u poretku postojećih vrednosti i da sa istočnjačkim modusima percepcije podriju samozadovoljno potrošačko društvo. Istok je u takvim interpretacijama često bio izneveravan, trivijalno sekularizovan ili rekonstruisan do neprepoznavanja.
Pešić je svakako bio pobunjenik, ali ne u razmerama koje poznajemo u okvirima novih pokreta na Zapadu, nego kao pojedinac koji traga za svojim mestom i kulturom evokacije, jedinstva, pomirenosti i socijalne kontemplativnosti koja je isključivala ekstremna iskustva i delovanja, bilo društvena, bilo ona upućena na telo ili mentalne režime. O tome možete naći potvrdu na mnogim stranicama Katmandua.

Pešić je, kako svedoči u Katmanduu, komunicirao sa različitim tipovima ljudi, od uživalaca hašiša, dospelih sa Zapada i izgubljenih u tamnom i neobećavajućem raju, hipija i hipstera, odbeglih običnih ljudi iz paklova ličnog života, preko istraživača Istoka, prevodilaca, orijentalista, te Indusa, Butanaca, Tibetanaca, do domaćeg stanovništva prosečnih građana, vozača rikšija, trgovaca, prosjaka i raznih zanesenjaka. On u tom svetu ima jedinstven odnos prema drogi, posebno prema hašišu. Pešić je radoznao, ali i distanciran. On je pisac sa snažnom uobraziljom, kao neko ko ima samopoštovanje i ko ne želi da svet razumeva iz horizonta zamagljenog potresima koje izazivaju opijati. On za to ima svedoke u književnosti i često se poziva na Bodlera i na De Kvinsija.4 Pešić kaže u poglavlju XXV da je povremeno uzimao narkotike i da je izvesno da oni obogaćuju svest, ali da je otkrio da mu nisu potrebni zbog toga što ima poseban dar da vidi izmenjenu stvarnost pomoću svojstava koje je dobio rođenjem. Razlika između onih koji imaju dar i onih koji percepciju viših oblika stvarnosti osvajaju pomoću spoljnih delovanja je u tome što ovi drugi to plaćaju bolešću.

Pešić knjigu posvećenu Katmanduu koja se razvija i kao pripovest o njegovim susretima sa različitim ljudima, susretima sa drugim i drugačijim, pred kojima se čudi poput ranog indijskog filozofa koji se pita kako to da crna krava daje belo mleko, i kao esej o traganju za svojom pravom prirodom. Knjiga se izlaže u prvom licu i podeljena je na trideset osam poglavlja, pripoveda se hronološki, sa čestim reminiscencijama povodom neke teme koja se odnosi ili na neku knjigu ili na događaja iz aktualnog života u Beogradu ili iz detinjstva u Kovilju. Svako poglavlje je vezano za jedan središnji događaj ili motiv i nekoliko manjih koje pisac zaokružuje jednom vrstom poente. 

Pisac, kako nam knjiga sugeriše, nije dospeo u Nepal zbog proučavanje kulture i religija ili filozofije koju karakterišu ovu dalekoistočnu zemlju, niti kao etnolog ili antropolog ili pak kao neko ko istražuje neku od posebnih kulturnih pojava u ovoj zemlji ili zbog nekog posebnog svetog teksta, rituala ili arhitektonskog nasleđa. Pravi odgovor nalazimo u celini knjige, u njenoj bogatoj faktografiji, opservacijama o svetu života i smrti, opisima naoko besciljnih sedenja na Darbaru, gradskom trgu Katmandua, izleta do Himalaja, sedenja na terasi hotela sa prijateljima, susreta sa tibetanskim sveštenicima, sa zalutalim tragaocima za rajem, prolascima kroz živopisne ulice grada i upoznavanja njegovih stanovnika i običaja, dugim posmatranjem meteža na trgu i gledanja nepalskih lepotica, druženja sa dečacima koji nastoje da obezbede egzistenciju tako što će ih stranci usvojiti, u pričama o sudbinama hipija i uživalaca droge, jetiju, putovanju vozom za Indiju i dr.

Ulazeći u Katmandu Pešić se smešta na trg Darbar, gde bira stepenište hrama ili kakve palate odakle posmatra svet. Trg je mesto gde se kao na sceni susreću sve vrste sveta koje žive u gradu i u okolini i sve vrste došljaka i stranaca koji tu u prinudnom kretanju traže odgovore na važna pitanja. Trg je pozornica na kojoj se kao u režiji nekakvog visprenog stvaraoca odvija istovremeno komedija i tragedija života, i to ne samo onih koji su određeni lokalnim nego i svetskim prilikama, a ti životi i sudbine se često prepliću. Katmandu je postao vidljiv kroz optiku našeg pisca, koji i sam učestvuje u drami i dramama, pokrenut otkrićima Istoka, nadama omladinskih populacija Zapada da će sa usvajanjem i preinačenjem novih dalekih kultura promeniti sopstvena društva i svoj život.

Međutim, Pešić nije zagovornih velikih spoljnih promena, niti naglih pomeranja stvari iz njihovih ležišta; o društvenim prilikama u Srbiji jedva da govori, a o nepalskim ramišlja empatijski posmatrajući siromaštvo kao deo nužnosti ili dobrovoljnog izbora, a njihovog kralja posmatra kao saosećajno i brižno polubožanstvo. Nije u pitanju bezinteresnost, on u prizorima svakodnevnog života Nepalaca, u posmatranju dece, arhaičnih običaja kućnog života, higijenskih običaja, naivne radoznalosti i srdačnosti, sklonosti da budu iskreni sa strancem, vidi životne slike svog detinjstva, prostosrdačnost koviljskog stanovništva, ruralnu arhaičnost običaja i karaktera i pred svim tim on oseća kao da se susreće s nečim beznadno iščezlim a sada oživljenim u dalekom carstvu sreće. Taj ton, kome ne nedostaje autoironija i podrugivanje na sopstveni račun boji ovu knjigu višeslojnom melanholijom koja se hvata za nekoliko ključnih momenata nepalskog života. S jedne strane je trg Darbar sa hiljadama lica i prizora za koje pisac zna da će u jednom trenu nestati zauvek, to je traganje za mitskom rajskom zemljom Šangri La, koja se navodno nalazila u Dardžilingu, Katmanduu, Kašmiru ili u Himalajima i za Šambalom koja se nalazi, kako pišu tibetanski pisci, takođe na Himalajima i s druge strane to su Himalaji kao planina koja leti i, kako pisac kaže, koji nisu na zemlji, to je kuća bogova. Tu fasciniranost Himalajima pisac je pozajmio od osvajača njegovih vrhova i pisca Morisa Hercoga koji mu je bio lektira.

Katmandu Pešić5 opisuje kao rajsku dolinu, njegove hramove i ulice osetio je kao veličanstvene svedoke vremena osobenog trajanja. Nepalci su u Katmanduu pomirili hinduizam i budizam, pisac najpre vidi pripadnike hata-joge, te obožavaoce tela i složenih procedura čišćenja sa velikim minđušama, on vidi i živu boginju Kumari devu koja se inkarnira u liku izabrane devojčice čija je slava kratka do prve menstruacije, a zatim će uslediti smrt. U svemu tome, duboko potresen, Pešić nalazi sebe kao gubitnika, kao prolazno ljudsko biće izbačeno iz raja, iz života božanstvenih i ljudkih glasova koji život stapaju sa smrću i zamenjuju večnost za nestajanje i hladnoću tame. Šangri La ostaje san, kao i nedostižni Himalaji, i dobrota Nepalaca iščezava, kao i mnoštva hašišovaca koji grčevito tragaju za srećom i za Blejkovim vizijama i otkrovenjima i za svetom koji ima hiljade jezika i poznaje govor crva i sitnih zečeva i mrtvih, i sve je to stvoreno u susretu sa Katmanduom koji je pisac sačuvao u svom srcu kao tlo na kojem će zasnovati svoju unutarnju emancipaciju, svoju dramatičnu osetljivost da razumeva svet bez predrasuda i bez dikatata, da vidi Katmandu kao samog sebe, dalekog i nedostižnog, u svojoj savršenoj i varljivoj blistavosti koju neće doseći, kao što neće doseći ni istinu o sebi samom, ni o čoveku, ni o tajni života.


BELEŠKE:

1 O literaturi o Istoku kod nas informativno piše Miloš N. Đurić u predgovoru za knjigu Vere Vučkovački-Savić: Kultura i umetnost Indije, Beograd, 1970.

2 O razmerama kontrakulturnog pokreta vidi u: Theodore Roszak, Kontrakultura, Zagreb, 1978.

3 O ovome pregledno piše V. Gvozden u: Srpska putopisna kultura, 2011.

4 O tome Pešić posebno raspravlja u poglavlju XXV Katmandua, Beograd – Novi Sad – Sarajevo, 1991. Treće izdanje pojavilo se u Beogradu, 2010.

5 Stevan Pešić je rođen 1936. godine u Kovilju, gde je završio osnovnu školu, a u Sremskim Karlovcima gimnaziju. Živeo je i stvarao u Beogradu, prvu knjigu je objavio 1965.
Putovao je u mnoge zemlje, a najviše vremena proveo je u Indiji, Nepalu, Šri Lanki. 
Njegova najviše cenjena i čitana knjiga je Katmandu koja je sinteza putopisa, nadahnutog pripovedaštva i filozofskih opservacija.
Najviše je pisao romane, potom poeziju, tekstove za decu i drame. Njegov opus sadrži više od dvadeset dela.
Iako je za života objavio više knjiga, umro je u nemaštini 1994. godine u Beogradu.




Jovan Zivlak

Izvornik: Zlatna Greda

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".