Reč za dodelu nagrade „Poziv na putovanje“
Šum Panonskog mora je lirski šum utehe, koje
nema. Jer sve što je bilo zauvek ostaje sa nama. Od onoga što je bilo, dakle,
nema spasa iako se on traži, u tekstu. Radomir Mitrić, jedan neobičan i
kontroverzan pesnik koji je odmah pogodio razne nagrade, i kojeg su te nagrade
prognale u poznatost, za ovaj pokušaj da izađe na kraj sa sobom i svojim
pamćenjem, evo, dobio je još jednu. Dobio je nagradu „Poziv na putovanje“ u
drugoj godini njenog dodeljivanja, i ona ga opet izlaže pomnoj proveri. Dvojica
prošlogodišnjih dobitnika, Krsto Popovski i Aleksandar Šurbatović, tu su
proveru izvanredno dobro prošli. Bili su u najužoj konkurenciji za
najprestižnije nagrade koje se kod nas dodeljuju i jedini hendikep im je bio,
videlo se to, da su još za pojmove naše
književne svesti suviše novi. Taj će „nedostatak“ brzo iščileti i istina jedne
borbe za izvrsnost postaće još bolje vidna.
Mitrić je mlađi, a
možda i vidniji, a njegov napor uobličenja (ne milost kako je govorio Kiš)
očigledan. Onako kao su se u lirskom zapisu borili srpski pisci posle Prvog
svetskog rata, on se napreže nakon (za sada) Poslednjeg svetskog rata, onog u
najgorem smislu reči „našeg“. Podlo delovanje biografije, i plemenito delovanje
lirike sukobljavaju se oko toga da li će iskustvo traume sećanja i traume
opstajanja nadvladati potrebu da se govori lirski potreseno. Tu su i sklonost
esejističkom zgušnjavanju, autorefleksiji, teški tropi, čak i jedna mansarda,
kao da je Mitrić još u samom svom biću sebi obećeo ovaj događaj koji mu se
dogodio. I tu je strašna razlika što probleme sa sobom njegov junak ima kao
probleme sa celim svetom, možda manje plemenito od velikog prethodnika.
Mitrić je u rasutim
paragrafima, koji se evo već čitav jedan vek, od Andrića i Crnjanskog nisu
sabrali, on je sam u konvulzivnim otkidanjima reči od njihovog prirodnog
poretka, u njegovim rečenicama umire poezija i strašno se otvara velika dilema:
da li se nešto ovde rađa i šta je to? Ta njegova dinamika je, međutim,
beskrajno mnogo uzbudljivija od dosade slabog narativa koji niti šta zna niti
šta ima da kaže a i dosadno mu je da govori. Mitrić je, dakle, neko u kome
oživljava jedna duga i lepa tradicija lirske proze, a prilozi ovoj tradiciji
koje su davali Nemanja Mitrović i Vladimir Pištalo pre četvrt veka odnekud su
skoro potpuno zaboravljeni i još ih se jedino ja sećam, jer je to bila izvanredna književnost i zato
neka mi ne bude oproštena ova usamljenost. Mitrić ide svojim putem, i zato je
to sdada već književnost novog veka.
Nije na uredniku, makar
bio i književni krititčar, da se prejako izrazi i daje prerane ocene. Mi vam sa
radošću predajemo pobednika koji je svoju pobedu zaslužio u lepom nadmetanju i
gde je imao dobrih, odličnih takmaca, i verujemo da je ovaj autor dobro u duhu
dobre volje velikog književnog nasleđa poslušao savete mladom piscu u kojima se
rađa jedna vrlina sprske književnosti do koje je piscu ovih redova izuzetno
stalo.
Jako mi je žao što sam danas odsutan. Ja sam na
jednom naučnom sastanku takođe sa mladim ljudima, Mitrićevim kolegama i
prijateljima, prema kojima imam ogromnu profesorsku odgovornost i nije se
mogalo nikako desiti da tamo izostanem, što mladi pisac zna i razume, i ja mu
ovom prilikom, kao i pre nekoliko dana kada se pojavio prvi primerak njegove
knjige, čestitam na nagradi i veoma se radujem što je ona u njegovim rukama.
Aleksandar Jerkov
