Deni de Ružmon i san o ujedinjenoj Evropi
„Jedna jedina je partija na vlasti: ona koja razvezuje jezik kompjuteru. Ali, unutar te partije je haos koji vjerno odslikava nesuvislost takve civilizacije: s onu stranu tehnika — nikakvog dogovora oko ciljeva.”
Denis de Rougemont
Poslednjim, oproštajnim i stoga zavetnim delom Budućnost je naša stvar, aktuelnom „biblijom” ekoloških i euro-federalističkih pokreta, Denis de Rougemont1 (1906-1986) pruža snovima i mislima samospoznaja evropskog čoveka nadahnutu sintezu svoje životno istrajne i duhovno nepokolebljive, inspirisane i inspirativne, delotvornosti za dobrobit oslobođenja, očuvanja i razvijanja jedne vrednosti evropske samobitnosti, zvane ličnost, te za ujedinjenje Evrope regija, po formuli federalizma, „jedinstva u različitosti, jedinstva koje brani različitosti”.
Posebni značaj tog salda de Rougemontovog vekovnog, personalističkog i evropeističkog angažmana2 počiva u njegovoj surovoj aktuelnosti koju određuju i osvedočavaju razorni učinci rastućih sila nihilizma moderne civilizacije, od demonije ekonomije i njenih idolatrija, preko ekspanzija parazitskih birokratija modernih država-nacija, do širenja obima pustinja ekološke katastrofe te produbljivanja nuklearnog genocida. Okružena, zapravo preteći opkoljena, užasnim spektaklima modernog nihilizma, čija nedela zaprečuju horizonte budućnosti ljudske vrste, lektira dela Budućnost je naša stvar izgleda prekasna, kao i promišljanja de Rougomontovih predloga pozitivne alternative. Ipak, Budućnost je naša stvar je završno delo jedne duge budnosti i svesti koja je već tridesetih godina stoleća jasno uočavala neke od bitnih ishodišta nihilističkih procesa. Dakle, u pitanju je delo predugo neshvaćenog ili neuslišenog svedoka i proroka rasta katastrofe koji je sticao samo žalosna zadovoljstva da mu „progresi” moderne civilizacije redovno potvrđuju pesimistička očekivanja te da njegovu misao čine sve aktuelnijom a predloge pozitivne alternative sve potrebnijim čoveku i ličnosti, Evropi i svetu.
Ličnost — pre svega i iznad svega
Čvrstu i smelu nezavisnost svog pogleda na svet — spram magnetizma osnovnih ideoloških struja XX stoleća — de Rougemont je ispoljavao već u mladosti duhovnog stasavanja, u vremenu evropske predratnosti („notre avant-guerre”) i na poprištima mučnih traganja za odgovorima na izazove krize buržoaskog i kapitalističkog poretka, gde je bio jednako udaljen od poklonika moskovskih, kao i berlinskih, sirena revolucije. Tačnije rečeno, na francuskoj mapi intelektualnog i antiburžoaskog buntovništva, tridesetih godina stoleća, Denis de Rougemont je preduzimao „treći put”, između i iznad tendencija ka komunizmu (Aragon, Breton, Eluard, Gide, etc.) te nacionalsocijalizmu ili fašizmu (Brasillach, Céline, Drieoi la Rachelle, Rebatett, etc). Tih godina — u znaku grozničavih i očajničkih te najčešće konfuznih i lakomislenih traganja mladih buntovnika za alternativom krizi buržoaskog poretka i pseudo-vrednosti — Denis de Rougemont i njegovi bliskomišljenici, okupljeni oko časopisa Esprit, Ordre nouveau i Hic et Nunc, preduzimaju jedan originalni i osamljeni putnade i vere u spasonosnost „duhovne revolucije” na temeljima preporoda i oslobođenja ličnosti. Taj „personalistički” put je izvesno bio najteži jer nije imao nikakve podrške u konkretnoj društvenoj i političkoj stvarnosti Evrope. U pitanju je jedan specifični, hrišćanstvom i neotomizmom prožet, put idealizma, na kome se hrabro isticao primat autoriteta i slobode ličnosti, apsolutne i superiorne monade, nepodvrgljive hegelijanskom „apsolutu” i odgovarajućim, sekularizovanim, društveno-političkim te totalitarnim modelima prinude.
Konformistička ili korumpirana kritika je prečesto (te i sa neskrivenim ironijama) isticala da manjkavost tog personalističkog ideala slobode ličnosti za samoostvarenja počiva u prenebregavanju „društvenih stvarnosti” ili „istorijskih nužnosti”, poredeći nemoći slobodarskih želja i svemoći snaga uslovljavanja „sveta-totaliteta činjenica”. Ipak, takva kritika više osvedočava sopstvenu kapitulaciju pred svetom pod-ljudskih prinuda nego što osvetljava prirodu personalističkih perspektiva želja i nada; nemoći tih želja i nada ne karakterišu toliko ideal slobodne ličnosti već snagu zatomljavanja ljudskih vrednosti koja počiva i na slabostima čoveka, na njegovoj kukavičkoj spremnosti da se pokori sili.
Već tridesetih godina stoleća, u ideološkom klimaksu Evrope, pred njen veliki građanski rat, de Rougemont uočava najelementarniju razinu sukoba, prepoznajući u postvarenjima hibridnog ideala države-nacije bitnu pretnju slobodi i osnovnu prepreku razvoju ličnosti.3 Takvo određenje političke suštine problema slobode i ostvarenja ličnosti je postalo bitna konstanta de Rougemontovog pogleda na svet koje je on najpotpunije izložio u delu Budućnost je naša stvar.
I de Rougemontov ideal ujedinjenja Evrope, po formuli federacije regija, počiva na personalističkom pojmu ličnosti. Po de Rougemontu, ta ličnost je bitna i jedinstvena odlika evropske kulture, njena eminentna legitimacija u ovoj areni univerzuma. Upravo su istraživanja prirode i sadržaja te evropske ličnosti izvodila de Rougemonta ka dalekosežnim spoznajnim perspektivama i pred široka obzorja ishodišta i uputišta evropske kulture. U domenu angažmana, hic et nunc, de Rougemontovo kvalitativno razlikovanje ličnosti i individue osnova je iz koje on razvija niz suprotnosti: ličnosti odgovara organična i duhovna zajednica te ideal federacije evropskih regija, dok se anonimna i otuđena individua, iz „usamljene gomile”, prepoznaje u mehanicističkoj prirodi modernog društva te totalitarizmu države-nacije. Po de Rougemantu, u savremenom svetu potrebe očuvanja i razvoja vrednosti ličnosti iziskuju optimalne uslove života regija (koje se ne definišu geografskim ili administrativnim granicama već karakterologijom kulture) te njihovo federalističko povezivanje — dok je individua proizvod država-nacija i njihovih procesa masifikacije te nivelacije. De Rougemontovo istraživanje idealnih uslova za dobrobit ličnosti suočilo je i brojne prepreke te ograničenja, uočilo je mnoge osnovne, pogubne i katastrofalne pretnje ne samo integritetu ličnosti već i samoj biološkoj osnovi ljudskog elementa. Budućnost je naša stvar pruža široke uvide u svet pretnji ličnosti i ljudskoj vrsti, ali i u moguće te izvodljive alternative spasa.
Le style — c’est l’homme
Ideali evropske ličnosti i odgovarajućih organona zajedništva imaju u de Rougemontu izvesno najboljeg tumača i zastupnika. U pitanju je gorostasna intelektualna figura, jedan od poslednjih (i sve ređih) izdanaka rase homo universalis, koja je takođe jedan eminentno evropski specijalitet. Svoja saznanja i intuicije, stavove i predloge, de Rougemont je ubedljivo izlagao i branio spregom vanredne erudicije i nadahnute rečitosti koja potiče iz nasleđa velikih etičara francuskog klasicizma.
Izloženo nasleđe — sticano i brušeno kroz tradiciju okršaja intelektualnog slobodoumlja, na poprištima ili sagovima elitnih salona klasicizma, odakle su poticale i revolucije te restauracije poredaka — očituje se i kroz de Rougemontov stil analize, zaključivanja i dokazivanja, u znaku brze i pravolinijske, prodorne i smele misli koja ume da lako i elegantno savladava bezmerne prostore i vremena sadržaja istorije, da definiše probleme do kristalne jasnoće koja prosijava i razrešenje. Lektiri de Rougemontovih dela često se nameće analogija razrešenja Gordijevog čvora: i de Rougemont ume da oštricom klasicističke spoznaje preseca mnoge čvorove modernih sofizama koji ne osvedočavaju toliko složenost problema već kukavičku forma mentis modernog, prepolovljenog i kolebljivog, čoveka. Često, de Rougemontov dalekosežni pogled spoznaje probija impasse modernog mazohizma posredstvom jedne jednostavne ali trijumfalne boutade, salonskog kova ali sazdane od materijala primera neumoljive logike. Jedan primer je dovoljan, poput onog gde de Rougemont, ciničnom ironijom, odgovara na izveštačena i mazohistička poricanja realnosti Evrope i Evropljana:
„‘Evropa? Nikad čuo!’”... Kad Sartre, posle Fanona, trlja ruke od zadovoljstva zato što su Angolci ‘masakrirali Evropljane netom bi ih opazili’ — vi mu aplaudirate i ne primijetivši da vam je upravo uništio vaš alibi: oni veoma dobro znaju ko je Evropljanin.”4
Kao što navedene boutade odapinje mnogo više strela nego što bi se moglo zaključiti doslovnom lektirom, tako i de Rougemontove dedukcije i indukcije počivaju na neuporedivo većoj biblioteci saznanja nego što je ona koju sam navodi. Ponekad, takve disproporcije nam izazivaju nedoumice: primerice u delu Zapadne pustolovine čovjeka, gde su navođeni samo sporedni a prećutani bitni dugovi inspirativnoj misli Ernsta Jüngera.5 Ipak, skloni smoda uočene praznine pripišemo de Rougemontovoj identifikaciji sa evropskim nasleđem, po lapidarnoj formuli J. L. Bargesa: sve što je u mom delu vredno pripada jedino jeziku i tradiciji. Uostalom, sa stanovišta ideala za koje se bario de Rougemont, bitna je veština upotrebe a ne poreklo oružja.
Na ovom mestu neophodno je istaći jednu vrlinu de Rougemonta koja je retkost u galeriji evropskih mislilaca XX stoleća: izvanrednu i često pragmatičnu otvorenost spram nasleđa iz koga preuzima vrednosti bez ikakvih metodoloških ili pristrasnih ograničenja. Takva otvorenost osvedočava visoku svest da značaj verodostojnih vrednosti ili valjanih sredstava spoznaje prevazilazi njihove ideološke kontekste. Istu intelektualnu i duševnu otvorenost opažamo i u de Rougemontovim projekcijama alternative modernom nihilizmu: „U iluminističkim zajednicama svih redova kušaju se novi morali i novi oblici otpora pobjedničkoj državi i njenom imperiju, teorijski neograničenom. Iz tih progonjenih zajednica može se roditi nova duhovnost, mater jedne nepredvidive civilizacije.”6
Pronaći Evropu
U sintagmi „nepredvidiva civilizacija” osobitu pažnju zavređuje pridev, jer jezgrovito izražava otvorenost de Rougemontovog evropeističkog projekta koja ga bitno i nepremostivo odvaja od svih ideoloških predloga budućnosti. Neupućenom može izgledati čudno i protivurečno da najreprezentativniji istraživač specifičnosti evropskog čoveka te evropske kulture predlaže evropsku alternativu prevladavanja sveta država-nacija formulom „nepredvidivosti” ili otvorenosti. Sa stanovišta upućenosti, takva „nepredvidivost” je logična projekcija evropske istorije čiji jedinstveni i spektakularni dinamizam potiče upravo iz bogatstva različitosti sadržaja evropskog čoveka, iz njegove trajne otvorenosti i spremnosti za sve, pa i neočekivane izbore pustolovine. Stoga evropskog čoveka nije moguće jednoznačno odrediti te je de Rougemont potpuno u pravu kad uči da Evropa „nije nešto što bi se imalo uskrsnuti, već pronaći”. Otuda sintagma „ujedinjena Evropa” označava ideal jednog organona zajedništva koji će uspešno čuvati i razvijati evropska bogatstva različitosti i pustolovne otvorenosti.
Sa druge strane, upravo to evropsko bogatstvo različitosti te privrženosti posebnim sastojcima evropskog kulturnog organona otežavaju spoznaje zajedničkih odlika i vrednosti, kao i odgovarajuća preduzeća u pravcu ujedinjenja Evrope. De Rougemont je savršeno prozreo izloženi problem, sa stanovišta predsednika Okruglog stola, oko koga su se, na poziv Evropskog saveta, u Rimu, 1953. godine, okupile eminentne figure evropskog federalizma, od Arnolda Toynbeea do Roberta Schumana i Alcide de Gasperia: „U stvari, Evropljanin je ta čudna osoba koja se manifestuje evropskom upravo merom po kojoj sumnja u svoje evropejstvo i hoće da se identifikuje ili sa univerzalnim čovekom, kakvim ga on zamišlja, ili sa jednom od jedinica, komponenti tog velikog evropskog kompleksa, pokazujući da čini njegov deo negirajući ga? Čini mi se da su Evropljani, koji sa enfazom insistiraju na univerzalnoj prirodi naših problema i koji polazeći od univerzalnih principa negiraju svaku ekonomsku, društvenu ili naučnu osobenost Evrope — često oni isti ljudi koji sebi protivureče izjavljujući da ne možemo ujediniti naš stari kontinent zbog dubokih razlika što su stolećima razdvajale naše nacije. Ako bi im se verovalo, ne bi postojala nikakva značajnija razlika između Evrope i Konga ili Kašmira, dok bi postojale nepremostive razlike između Britanaca i Francuza, ili Francuza i Nemaca, etc. Takva mozganja dovode ih do usitnjavanja kontinentalnih razlika i do preuveličavanja lokalnih razlika. Na taj način oni spasavaju i univerzalističku utopiju, kao i nacionalne stvarnosti, ali po cenu žrtvovanja našeg istorijsko-stvaralačkog zadatka: nužnosti ujedinjenja Evrope.”7
U akademskim ambijentima, izostanak značajnijih izraza panevropske samosvesti često je posledica jedne „profesionalne deformacije”, svojstvene metodologiji moderne nauke: kada nije u stanju da definiše predmet svog istraživanja, akademska misao je sklona odricanju stvarnosti tog predmeta. Umesto da sumnji podvrgne sopstvena sredstva spoznaje i njihova ograničenja — akademska misao čuva svoj mir sumnjajući u stvarnost Evrope. Primerice, polazeći od pretpostavke da nešto može postojati samo pod uslovom da je stvoreno ili rođeno — akademska misao je sklona poricanju stvarnosti Evrope zbog svoje nemoći da odredi vreme njenog rođenja i prostor postojanja. Emmanuel Berl, pisac istorije Evrope, jezgrovito je ispovedio nedoumice nauke pred problemom određenja stvarnosti Evrope:
„Evropu nije lakše odrediti u vremenu nego u prostoru. Ljudi su mislili da je Rimska imperija prva skica Evrope, ali ona je isključivala Frankfurt, Kopenhagen i Amsterdam. Spengler je smatrao da se Evropa pojavljuje sa Svetom rimsko-germanskom imperijom, ali ona je isključivala čitavu Španiju, sve balkanske zemlje i svu istočnu Evropu. Rođenje Evrope nije nam bolje poznato od njenih granica.”8
Tačno uočavajući prioritetnost zadatka „spasavanja te evropske stvarnosti, umesto beskrajnih diskusija o njenoj definiciji”, de Rougemont je veoma elegantno i briljantno razrešio problem određenja vremena rađanja Evrope, uzdižući ga na estetsku razinu: „O pitanju rađanju Evrope postoji dvadesetak suprotstavljenih teorija, ali, po mom mišljenju, bez ikakvog smisla jer se o jednoj civilizaciji, kulturi i čak naciji može reći isto što i o jednom umetničkom delu. Umetničko delo je stvoreno kada je skicirano, kada je bilo naručeno ili kada se pojavila prva inspiracija? Ili je ono rođeno u času kada je napisana prva stranica, kada je stavljen prvi trag boje na platno, ili kada su bile ispisane note harmonije? Ili je možda potrebno dosegnuti trenutak posebne intuicije, mnogo godina ranije? Ili je ono poprimilo lik i ime samo na pola puta stvaranja, kada je neočekivano izmenilo svoje značenje da bi tako našlo svoje pravo značenje? Sve je to od malog značaja: umetničko delo je pred nama.” Dakle: Evropa je pred nama. Konačno, „kultura Evropljana je izvesno starija od naših podela na dvadeset šest ili dvadeset sedam država-nacija koje još nisu uspele da definišu takozvanu autonomnost svojih kultura”.9
Suprotstavljajući se jednako centrifugalnim tendencijama ka bezobličju utopijskog univerzalizma i centripetalnim tendencijama nacionalističkih partikularizama, koje u značajnoj meri sprečavaju buđenje i onemogućavaju razvoj evropske samosvesti, de Rougemont je čitavog života istrajno osvetljavao perspektive evropskog zajedništva, definisanog terminima „dinamične i uvek rizične ravnoteže”. Takva ravnoteža iziskuje trajnu mobilizaciju i „suptilne empirijske veštine manevrisanja između Haribdi tesnog partikularizma i Scile nivelatorskog centralizma, što je upravo tajna zdrave Evrope”.
Država-nacija: sredstvo ili cilj?
Izlet u domen „evropskog pitanja” bio nam je neophodan da bismo spremno suočili de Rougemontovu teoriju države-nacije — koja je bitna meta njegove polemike u delu Budućnost je naša stvar — kao osnovne zapreke na putevima federalističkog ujedinjenja Evrope regija. Neophodno je istaći da su razlozi de Rougemontove netrpeljivosti spram države-nacije ne samo teoretske već i empirijske prirode jer ih je spoznavao i posredstvom izravnog angažmana za razvoj i širenje eurofederalističke ideje. Po našem sudu, empirijska priroda spoznaje objašnjava (te donekle opravdava) pristrasnost de Rougemontovog pogleda, osvedočenu jednom krupnom greškom u perspektivi određivanja značaja nihilističke uloge države-nacije. Naime, po sili te pristrasnosti i izjalovljavanja očekivanja ujedinjenja Evrope, država-nacija je postala neka vrsta de Rougemontove „fiks-ideje”, žiža njegove polemike spram negativne stvarnosti, koja je zasenila ostale te i značajnije antievropske sile, kao i samu prirodu takve organizacije društva. U očima de Rougemonta, država-nacija nije samo najveći oblik moderne organizacije društva već i bitni te aktivni, formativni i informativni, princip svih značajnijih nihilističkih pojava i pokreta u modernoj istoriji, koje povratno podvrgava interesima sopstvenog održanja, osnaživanja i reprodukovanja.
Na ovom mestu uputno je navesti najjezgrovitiju de Rougemontovu definiciju uloge država-nacija, gde se najjasnije može sagledati njegov spoznajni previd: „upravljale su (i uništile) svojim prirodnim izvorima, imajući pred očima jedino moć i prestiž; imajući u vidu rat koji je sve njih porodio. Smišljeno su se dočepale industrijske privrede XIX stoljeća, kao što su to bile učinile i sa merkantilnom, pod apsolutnom monarhijom. Razvile su industriju nudeći joj nacionalna tržišta i, istodobno, zatvorile je u okvir svog suvereniteta...”
Izostavljajući, ovde, meta-istorijsku ili meta-fizičku razinu uzročnosti, dakle poštujući okvire razmatranja koje nalaže de Rougemontova polemika, moramo primetiti da njene ocene prirode i procene značaja uloge država-nacija ne prati odgovarajuća argumentacija; stoga smo slobodni tvrditi da su izložene ocene neosnovane a procene preterane. Stiče se utisak da de Rougemont previđa mnoštvo činjenica istorije odnosa države i društva pod uticajem svoje idiosinkrazije spram države-nacije. Upravo na takvim previdima počiva de Rougemontovo uverenje da je država-nacija suvereni tvorac negativnih sadržaja moderne istorije. Međutim, mnoštvo činjenica istorije odnosa države i društva nedvosmisleno osvedočavaju da je država-nacija samo tehničko, premda moćno, sredstvo kojim nimalo okultne sile ostvaruju svoje ciljeve. Apsolutni ili totalni suverenitet države postoji samo kao puka ideja, u trezorima retorike, gde je izvesno najlepša formula kojom se predstavljao Fridrih II Veliki, kralj Pruske: „Fridrih II, prvi sluga kralja Pruske”.
Simptomatičan je de Rougemontov previd značaja problema određenja generičkog principa države-nacije. De Rougemontu je izvesno jasno da formula „rat je sve njih porodio” označava samo tehniku ili sredstvo „porođaja” država-nacija; stoga on uporno tvrdi da moderne države-nacije potiču iz država u znaku apsolutističkih monarhija, ali time samo odlaže problem u neodredivu prošlost i prikriva sile koje su stvorile državu-naciju kao sredstvo efikasnijeg ostvarenja njihovih ciljeva.
Privid kontinuiteta prikriva revolucionarni procep koji obeležava i nepomirljive kvalitativne razlike između apsolutističkih monarhija i modernih država-nacija; tu jedini kontinuitet postoji u domenu trećeg staleža te porasta sile demonije ekonomije koja je srušila apsolutističke monarhije a potom, posredstvom za tu svrhu izazvanog Prvog svetskog rata, i četiri imperije, jer su ograničavale i suzbijale njenu nihilističku aktivnost i njene totalitarne ambicije. I u pogledu odnosa između apsolutističkih monarhija i merkantilne privrede stvari stoje upravo obratno od de Rougemontove tvrdnje: istorija apsolutističkih monarhija je u znaku slabljenja njihovih otpora ekspanziji moći i vlasti trećeg staleža10 koji ih je konačno uništio da bi kroz pogodniji oblik društvenog uređenja, dakle kroz države-nacije, potpunije sproveo i ostvarivao svoje eksploatatorske i lihvarske volje.
Konačno, u svetu posle Drugog svetskog rata, države-nacije su izgubile i poslednje relevantne ostatke suvereniteta, postavši puki servisi neokolonijalističke eksploatacije od strane nadnacionalnog ili internacionalnog kapitala. Uostalom, uprkos svojih previda, de Rougemont dospeva do praga istine kada priznaje: „daje jedino kapitalizam ostvario konkretnu Internacionalu: Internacionalu multinacionalki”. Sa jedne meta-istorijske tačke gledišta mogli bismo opaziti da je Internacionala kapitalizma osvojila čitavu planetu jer su razlike između „liberalnog” i „državnog” kapitalizma samo kvantitativne prirode: u oba sistema dominira svevlašće principa demonije ekonomije, dakle patološki i parazitski gigantizam problematike trećeg i četvrtog staleža. Otuda oba sistema, patetično i neuspešno, nastoje da krize ublaže i katastrofu odlažu jedino ekonomskim formulama koje samo hrane i uvećavaju demonizam ekonomije; po svojoj prirodi, ti sistemi su nesposobni da preduzmu jedinu verodostojnu alternativu spasa: oslobađanje čoveka od ekonomije i njenog totalitarizma.
Uvid u ekološku katastrofu sveta ne potvrđuje de Rougemontove optužbe spram država-nacija kao navodnih uzročnika zlodela: one su i tu samo puka sredstva izvršavanja nihilističke volje Internacionale kapitalizma i odgovarajuće idolatrije „Rasta” profita. Valja takođe istaći da neke države-nacije danas pokazuju izvanredan otpor diktatu i korupcijama, ucenama i uslovljavanjima Internacionale kapitalizma, poput Austrije ili Novog Zelanda, koje su zakonski zabranile pristup nuklearnoj tehnologiji genocida. Takvi pozitivni primeri jasno pokazuju da snaga ekološke bune može prinuditi države-nacije da delaju za dobrobit čoveka.
Ni u domenu kulture ne možemo naći ozbiljnije potvrde de Rougemontove opsesije: države-nacije ne zatomljavaju kulturne samobitnosti i vrednosti regija zbog interesa nekog svog i meta-regionalnog modela kulture već jedino u svojstvu transmisija programa „internacionalne” pod-kulture (uglavnom made in USA), koji svuda sprovodi volju debilizacije i kretenizacije planetarnih masa, posredstvom mas-medijske propagande pod-ljudskih i izopačenih modela života. Evropa je dobar primer izložene anti-kulturne strategije Internacionale kapitalizma: uprkos kulturnih i političkih razlika između evropskih država-nacija, počevši od sredine četrdesetih godina stoleća, sve one sprovode jedinstven program uništavanja visoko-kvalitetnih oblika „klasičnog” obrazovanja, koje smenjuju jednoobrazni, nivelatorski i mediokritetski oblici kvaziobrazovanja, u znaku zatomljavanja memorije vrednosti evropskog nasleđa i dehumanizacije te specijalističko-pragmatičnog ili „idiotskog” usmeravanja. Katastrofalne posledice su danas svirepo očigledne: dok je „klasično” obrazovanje proizvodilo slobodoumne ličnosti, u posedu moći univerzalno-raznovrsnih spoznaja i samostalnih odlučivanja — „moderno” i tobože „napredno” kvazi-obrazovanje proizvodi jednodimenzionalne i zavisne individue, lak plen uslovljavanja i manipulacije žreca Internacionale kapitalizma. Cilj te subverzije jasno odaje činjenica da su prvo likvidirane nastave latinskog i grčkog jezika, dakle ne samo eminentni putevi spoznaje vrednosti evropskog nasleđa već i najbolji putevi emancipacije od primarnog, „papagajskog”, metoda saznanja te najkraći putevi osvajanja instrumenata logičkog i apstraktnog mišljenja.11 Konačno, kako ogromna većina termina kojim označavamo osnovne ideje, pojmove i pojave društvenog i intelektualnog života potiče iz latinske i grčke leksike, čovek u posedu znanja latinskog i grčkog jezika lako prozire semantičke prevare i falsifikate žreca Internacionale kapitalizma; dakle, likvidacija nastave latinskog i grčkog jezika lišila je evropskog čoveka dragocenog sredstva intelektualne nezavisnosti, pretvorivši ga u onu danteovsku „ovcu”: „... uomini siate, e non pecore matte, si che ‘1 Giudeo di voi tra voi non rida!”12
Dakle, verodostojno evropsko obrazovanje, za koje se de Rougemont ispravno zalaže, nije zatomljeno snagom već slabošću suvereniteta evropskih država-nacija. Primer „pariskog maja” 1968. godine, kada je „studentska pobuna” zadala smrtonosni udarac poslednjim ostacima verodostojnog evropskog visokog obrazovanja, dovoljno je poučan o akciji Internacionale kapitalizma koja je podrivala i suverenitet francuske države. Naime, to nije bio samo udar na evropski sistem obrazovanja najskuplje „energetske” sirovine, zvane mozak, već i na suverenitet države te odgovarajuće politike generala Charles de Gaullea. De Gaulleova politika je ozbiljno ugrožavala interese Internacionale kapitalizma: od njegovih nepokolebljivih otpora nastojanjima da se uspostavi svetska hegemonija dobara i odgovarajući monetarni sistem, zasnovan na trgovini dugovima i pseudo-vrednostima, preko njegovog otvaranja ka Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu, u ime „Evrope od Atlantika do Urala” te proarapskog stava spram bliskoistočne krize, sve do njegovih namera da krizu kapitalističkog ustrojstva reši alternativom radničke „participacije” u upravi privredom i dobiti.
Dakle, „pariski maj” 1968. godine je najjasnije obelodanio ciljeve Internacionale kapitalizma: pod maskom „levice”, zatomiti ustanove evropske kulture, onemogućiti evropsku kulturnu emancipaciju, održati status podređenosti Evrope i odgovarajuće sisteme blokovskih podela, te političke, ekonomske i vojne zavisnosti. Izloženi ciljevi postaju jasniji pod svetlom činjenice ogromnih potencijala ujedinjene Evrope te činjenice da je ona danas, tako podeljena i nemoćna, najunosnija kolonija „američkog neokolonijalizma”.13
Možemo zaključiti da de Rougemontova polemika daleko podmaša prave ciljeve. Sa one strane, iznad, nemoćnih država-nacija, ništavnog ili zanemarivog suvereniteta, prostire se vlast modernih pseudo-imperija, pokretanih principom demonije ekonomije. Masonska i pseudo-kabalistička simbologija novčanice od jednog dolara najjasnije i najjezgrovitije prikazuje taj piramidalni sistem „novog svetskog poretka”, kojim vlada izdvojeni vrh piramide, princip demonije ekonomije, pod maskom „Velikog Arhitekte Univerzuma”.14
Stoga pro-regionalna, pro-federalistička i pro-eurounitaristička borba protiv evropskih država-nacija ne samo da podmaša prave ciljeve već može doprineti produbljivanju njihovih zavisnosti, ubrzavanju procesa degradacije i agonije Evrope. Da bi učinci takve borbe bili pozitivni, neophodno je da ona istovremeno bude praćena izgradnjom neuslovljive federacije evropskih regija, dakle, praktičnim ujedinjenjem Evrope, u obliku nadnacionalne države apsolutnog suvereniteta. Nije teško zamisliti šta bi usledilo rušenju evropskih država-nacija a bez federalno-državne alternative: na ruševinama država-nacija regije bi samo farsično ponavljale istoriju, patetično imitirajući oblike država-nacija, izložene potpunijoj, dubljoj i nemilosrdnijoj eksploataciji od strane Internacionale kapitalizma.
Ipak, iskustvo nas uči da kritični momenti ili katastrofalni prelomi mogu probuditi i izvesti na scenu istorije spasonosne volje, snage i energije. De Rougemotnt je možda u pravu što nas uči da nam spas može doći upravo sa opasnošću, kada ona „izbliza zapreti celom društvu”. Pred takvom opasnošću možda će evropska ideja ili ideal države biti prinuđen da žrtvuje svoj posebni i degradirani oblik, državu-naciju, kako bi takvim ulogom oplodio i izgradio dostojniji oblik svog postvarenja, dakle nadnacionalnu državu federalnog ustrojstva. Izloženi državni organon, počivajući na bogatstvu različitosti, moraće da podržava, čuva i razvija evropske različitosti, dakle evropske regije ali i nacionalne samobitnosti.
Izložene kritike de Rougemontove polemike spram država-nacija izvesno ne žele, niti mogu, umanjiti zahvalnost tom najvećem učitelju naših snova ujedinjenja Evrope. Služeći se, često, smelim analogijama, taj magistralni učitelj nas je obučio da uočimo sličnu analogiju između ujedinjenja Evrope i (njemu tako drage i za Evropu značajne) ustanove braka: poput valjanog braka, dostojnog eminentne evropske tradicije, i ujedinjena Evropa mora počivati na idealizmu i vernosti da bi se održala i razvijala. Neuspesi procesa (jedva tržišnog i monetarnog) ujedinjenja Evrope takođe su poučni jer samo oponašaju izopačenja ustanove braka, dakle „brak iz računa”, koji uvek propada. <
(Pogovor knjizi Denija de Ružmona Budućnost je naša stvar, „Književne novine”, Biblioteka „Kristali”, Beograd, 1989. Oprema ove verzije teksta: Uredništvo sajta www.dragoskalajic.com)
Dragoš Kalajić
Fusnote
1 V. Denis de Rougemont: Zapadna pustolovina čovjeka, biblioteka „Istok-Zapad”, Beograd 1983, gde čitalac može naći iscrpne bio-bibliografske podatke o de Rougemontu te njegove duhovne portrete, izvedene mišlju i sećanjima Lawrence Duirella, Eugène Ionescoa, Igora Markevitcha, Saint Hohne Persea, André Reszlera, Patrick Waldbergra te Frane Cetinića.
2 Pojam „angažovana” i čoveka „istodobno slobodnog i odgovornog” Sartre i egzistencijalisti doslovno su pokrali od personalista i de Rougemonta te izobličili i potom zloupotrebili. Na ovom mestu uputno je preneti de Rougemontovu definiciju, objavljenu u časopisu Ordre nouveau, od 15. juna 1938. godine: „Angažovati ne znači iznajmiti se. To ne znači ‘dati na posudbu’ svoje ime ili autoritet. To ne znači potpisati tu i tamo. To ne znači prijeći od robovanja jednoj modi na robovanje političkoj taktici. To nipošto ne znači postati rob jedne doktrine, već, suprotno, osloboditi se i preuzeti rizike svoje slobode.”
3 V. Denis de Rougemont: Politique de la Personne, Paris, 1934; Penser avec les mains, Paris, 1936.
4 Denis de Rougemont: Introduction u Europe and the Europcans, An International Discussion Max Beloffa, London 1957.
5 V. posebno II, 7—9.
6Denis de Rougemont: Budućnost je naša stvar, ovde.
7 Denis de Rougemont: Introduction u Europe and the Europeans...
8 Emamiel Berl: Hors du réel, u „La Table Ronde”, Paris, januar 1957.
9 Denis de Rougemont: nav, delo.
10 „Prodaja položaja u Francuskoj doprinela je nestanku skupštine državnih staleža (koja se poslednji put sastala 1614—1615), a zatim i slabljenju pokrajinskih skupština. Novac je ključ kojim bar do sredine XVII veka elita trećeg staleža otvara državna vrata, njime ta elita polako ali sigurno potčinjava plemstvo.” (Pierre Cahunu: Civilizacija klasične Evrope, I, I, Beograd, 1977)
11 V. Dragoš Kalajić: „Mislim latinski — dakle postojim”, Vjesnik od 25. aprila 1987.
12 Dante: Paradiso, V, 80-81.
13 V. Jean-Jacques Servan Schreiber: Le défi americain, Paris, 1967. (Sa našeg stanovišta, u navedenoj sintagmi, predikat može označavati samo geografsko sedište centrala planetarne mreže neokolonijalizma, jer je i administracija SAD samo servis u službi „Internacionale kapitalizma”.)
14 V. Dragoš Kalajić: Smak sveta (poglavlje „Dolar”), Zagreb, 1980; Dizajn nove Babilonije, u „XXI vek”, br. 3, Beograd, 1986.
Izvornik: www.dragoskalajic.com
