Za njenih 20 usnulih godina +
TRADICIONALNO I MODERNO U POEZIJI DESANKE MAKSIMOVIĆ
Ključne reči: Srpska književnost, srpska poezija, poetika, tradicionalno, moderno, jezik, sistem, sinteza, atmosfera, slika, zvuk, stilem, metafora, poređenje, "maternja melodija", ritam, tekst, kontekst, arhetip, sublimacija.
Apstrakt: U radu se razmatraju kategorije "tradicionalno" i "moderno" koje su u sinerginičnom odnosu na polju poetičke ravni naše znamenite pesnikinje, nadalje, opisuje se kontekst u kojem njeno pesničko delo nastaje i ukazuje se na osobenost i vrednost njenog pesničkog opusa.
*
U kontekstu srpske poezije XX veka, pesničko delo Desanke Maksimović zauzima posebno mesto, ako se uzme u obzir autentični način na koji peva lirski subjekt njene poezije, bez obzira na svu složenost i atmosferu u kojem to delo nastaje. Početak XX veka u srpskoj književnosti obeležava previranje različitih poetika, parnaso-simbolističku poeziju menjaju ekspresionizam, nadrealizam i sve ostalo što donosi duh avangarde u srpsku poeziju, oseća se naročit francuski uticaj. Ipak, delo Desanke Maksimović, uprkos svim tim književno-stilskim smenjivanjima i uticajima ima svoj naročit i osoben razvoj.
Projavljeno pesmama u časopisima: Misao (1920.) i Srpski Književni Glasnik (1921.), to pesničko delo nadahnjuje osobena lirska atmosfera koju tvori autohtoni pesnički postupak. Kao istinski stvaralac, naša pesnikinja, posvećenički ispisuje stranice svojih prvih pesničkih knjiga ( najpre Pesme, 1924., Zeleni vitez, 1930., Gozba na livadi, 1932. i Nove pesme, 1936.) u kojima ona peva u jednom meditativnom tonu, o ljubavi, peva o suštinskom ljudskom osećanju, gde kroz svojevrsne lirske obrasce zrcali svoj odnos prema svetu i životu, zapravo svoju prvotnu lirsku refleksiju. Ove knjige predstavljaju prvu fazu u razvoju njene poetike, poetike što će kroz njeno pesničko sazrevanje najbolje ostvariti onu hajdegerovsku tezu po kojoj je "pisanje uzimanje mere kojom pesnik kao najsvesnije ljudsko biće, dobija meru za širinu svoje suštine". Desanka Maksimović, je pesnik velike poetske energije, one energije, koja bi menjala sazdanost sveta u apsolut etike altruističkog duha. Svaka njena pesma kao da zahteva sagovorništvo, po čemu je ona jedinstvena u srpskoj književnosti, svaka njena slika, metafora ili koji drugi pesnički element, nije tu da bi postojao samo za sebe. Poetski mikrokosmos njene poezije je dat kao putokaz iskrenosti i uosećavanja pesnika, kao medijatora između pesničkog teksta i sveta, na tako jak i sugestivno neponovljiv način.
*
Najranija svest koja baštini misao o stvaralačkoj uzajamnosti pisca i sveta koji on poetski izobražava, svest koju poznajemo kao svet sanskrtske književnosti govori o tome kako je za nekog pisca najvažnija metafora koju on koristi u svom pesničkom opusu. Uz metaforu to bi svakako bilo i poređenje kao stilska figura koja najviše doprinosi raskoši pojedinih poetskih univerzuma. Pored metaforičkog sloja nekog pesničkog dela i poredbeno-kauzalnih veza, pesnički odnos prema svetu najdublje osvetljava bogatstvo pesničke slike i zvuk koji priziva arhajsku prirodu reči, a time i dublju vezu sa Tvorcem. Tvorac kao dijaloški konstituent i imenitelj u poeziji Desanke Maksimović je itekako prisutan na stranicama njenih knjiga (o tome naročito govori A. Petrov). Upravo ti pobrojani aspekti pesničkog dela su aspekti na koje naša pesnikinja obraća najviše pažnje kada ontološki oblikotvorava svoj pesnički lirski dokument.
Modernost proishodi iz novog pristupa tradiciji u kojoj neki stvaralac deluje, novoj perspektivi i novom uglu posmatranja, koje dolazi, možda najvećma, iz čitalačkog iskustva, po Reverteu. Čitalac u pesniku najviše doprinosi toj modernosti, on sozercava i udahnjuje starim formama novu sadržinu i novu vizuru. Za poeziju o kojoj je ovde reč, taj dijalektički, nadopunjujući odnos tradicije i modernosti je jako bitan. Koherentnost ovih pojmova doprinosi auri svevremenosti u konstituisanju nekog poetskog dela. To je odnos luka i lire. Svetlosti i njegove senke. Linearnosti i talasanja ustajalosti. Visoka mera pesničke ličnosti Desanke Maksimović posedovala je najveću dozu autokriticizma i naročitu autoreferencijalnu svest o pesmi, na planu pesme i celokupne poetike.
Da bi se došlo do konačne ocene i pravog vrednovanja u tumačenju nekog pesničkog dela (u smislu sinteze koju pretpostavlja jedan Ingarden) najpre se moraju osvetliti polazišne tačke. A da bi se neki postupak okarakterisao kao moderan u okviru neke tradicionalne poetike, takav postupak mora da donosi novu informaciju, novi pečat, nov pogled, avangardnost u svojoj osnovi, to je ta dinamizacija koja proizvodi modernitet, koja talasa linerani pravac pružanja neke književnosti. Uspostavlja novu stilsku osobenost i redudantnost. Čak i u antici postoje pisci koji sebe nazivaju modernim. Ipak u svetlu tumačenja Teorije Hermeneutičkog kruga ( Hajdeger, Gadamer) delići i celina tvore isto. Delići teksta i kontekst. Tekst i sistem, po Novici Petkoviću, koji osvetljavaju odnos jezika kao medijatora i dela kao odsjaja unutrašnje ambivalentnosti i izomorfnosti. Ali je celina ostvarljivija u deliću, kao što je i tradicija sublimnija od modernizma, jer ako je nešto danas moderno sutra će već biti pod plaštom tradicionalnog.
*
Verovatno, uz Njegoša i Branka, u srpskoj poeziji nema reprezentativnijeg primera kako jedna poetika sintetizuje određenu tradiciju i vodi neprekidan dijalog s njom, na jedan spontan način, u ozračju i melodiji nepatvorene lirske kantilene.
Desanka Maksimović, naša najznamenitija pesnikinja, ostala je dosledna takvom načinu pevanja, nakon objave svoje prve knjige pesama sve do svoje smrti. Možda je taj isonski karakter svoje poezije, naša pesnikinja primila, podsvesno iz liturgičke književnosti, iz kojeg je verovatno crpela i svoj mudri i duboko moralizatorski pogled na svet. ''Istovrsnost''' njene poezije lepo primećuje i Ivan V. Lalić ( ''O poeziji Desanke Maksimović'', knjiga IV, sabranih dela, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.). Njena samopregorna pesnička ličnost, u tom cikličnom periodu, iznedrila je neke od najlepših i najliričnijih pesama srpskog jezika, uspela da istraje u težnji da sačuva i sublimira ona najiskrenija osećanja od prvog pesničkog rukopisa i prvotnog lirskog doživljaja sveta.
Desanka Maksimović i njeno delo, se u korpusu srpske književnosti mora sagledavati kao sinteza tradicionalnog u okviru srpskog poetskog koda, ali i kao nosilac naročitih pesničkih pregnuća modernog senzibiliteta. Njena poezija, na epifanijski, tj. iskustveni način, najviše baštini onu vrstu tradicije koju je inicirala narodna poezija, prvenstveno, narodna lirska pesma, uz naravno, biblijsku, vizantijsku i antičku tradiciju, koje naročito diferencira jedan Kurcijus ili o kojima kontemplira pomno jedan Akselos. Od vizantijske tradicije poetika naše pesnikinje crpi poseban osećaj ka Deizisu – duhovnost u svetlu jedne duboke proosećanosti i religioznosti, ali i iz određenog biblijskog nasleđa koje povremeno blesne u inkantiranom zazivu u palimpsestičnoj strukturi i teksturi samog teksta.
Svojevrsna simbolika i određena metaforika takođe ima svoje korene u prosevu biblijskog nasleđa, ali najviše, čini se, one se crpe iz lirizma sveslovenskog nasleđa, u kojem srpski mitopoetski diskurs izbija u prvi plan preko mitskih, arhetipalnih slika i predstava, dok od Antike poezija naše pesnikinje nasleđuje, u nekim pesmama, panteistički pogled na svet, gde se lirsko ''ja'' smešta u gotovo anakreontski predeo, u kojem mi prepoznajemo njenu rodnu Brankovinu. Kao da se ono vodi za onom antičkom maksimom '''što si bliži zavičaju to si bliži bogovima''. Uticaj srpskog srednjevekovlja je takođe veoma prisutan, i nalik Momčilu Nastasijeviću, ili pak, Rastku Petroviću, i Desanka traga za lirskom pramelodijom ili "maternjom melodijom" srpskog jezika, naravno na svoj specifičan način. Za Rastka je još vezuje obrada teme iz stare slovenske i srpske prošlosti, kao i naročiti lirski zanos, a za Momčila Nastasijevića, jezgrovitost i ista priroda pesničkog tihovanja, lišena nepotrebnih, tektonskih transformacija.
Centralna linija srpskog pesništva XX veka, svakako ide lukom poezije Desanke Maksimović, ponajviše zbog zbirke "Tražim Pomilovanje", i poetskim koordinatama koje je ona naznačila, i teško da bi bilo jednog Stevana Raičkovića, Slobodana Rakitića, ili Zlate Kocić, da ispred sebe nisu imali svetli Desankin primer.
*
Poezija je svojevrsna religija srca. Desankina poezija očituje izvanrednu pesničku samosvest, koja najpre polazi iz srca. Pesnikinja se u gotovo svakoj svojoj pesmi obraća nevidljivom sagovorniku, čitaocu kao sabratu, sapatniku, Tvorcu ili sudbini.
Govoreći o tradiciji i modernizmu najpre treba eksplicitno govoriti o uzajamnosti njihovih veza, o svojevrsnom kontinuitetu i kontinuumu takve povezanosti. Osoben poetski pečat je najbitniji kod pomirenja ova dva nepravedno antagonizirana pola. Sve je u jeziku, a ni jedna pesma niti jedno književno delo nije nastalo izvan određenih unutrašnjih potki intertekstualnog obrasca, niti da je bez određenog podteksta koji prosijava iz drugog kniževnog dela, reč je o prirodi mimeze samog dela.
Najčešće označene i notirane na polju slikovitosti, još više i dublje su takve povezanosti vidljive na polju ritmičko-melodijske strukture nekog jezika. Takve stavove zastupaju i pioniri lingvistike (ponajviše ipak Jakobson i Lotman). Reči u izgovorenom i napisanom dobijaju oznaku suštinskog, možda više na planu zvuka, nego na planu slike, i to ne samo kad je u pitanju strukturno-formalna tekstura književnog dela, nego i kad je reč o semantici. Slika prizemljuje, zvuk metastazira u rečima.
Metapoezis Desanke Maksimović najviše se temelji na liričnoj melodijskoj punoći i na planu sadržaja i na planu forme. Jezgroviti sintaksički nizovi njenog pesničkog skaza, hipostatički tvore jedan poetski mozaik u koji su prizvane sintagme i reči iz drevne jezičke prošlosti, i ovakve reči nose najredudantnija značenja. Oko takvih reči pesnikinja plete svojevrsno ''pletenije sloves''. A ove reči su i stilemi njene poezije, analoški bogata poređenja i metafore. To naročito ima smisla ako se prisetimo čuvene Hopkinsove teze o tzv. ''strukturi lirskih paralelizama'' u poeziji, koja govori o tome da se određene stilske paradigmatske jezičke strukture u poetskoj jezičkoj funkciji ponavljaju u različitim epohama. Takve reči i sintagme stupaju u neku vrstu sinergičnog odnosa, reflektujući i emanirajući duh prošlosti. Ali kontekst je ipak taj koji modernizuje određen tekst u okviru neke tradicije.
Desanka Maksimović je moderna koliko i tradicionalna, a njene pesme su spona sa iskonom, za kojim većina pesnika traga. Čini se da je Ana Ahmatova naše poezije uspela u tome, jer je njena poezija, borhesovski svevremena.
*
Iako najviše oslonjena na slikovitost, čini se da se poezija naše pesnikinje najdublje ostvaruje na polju zvukovnosti, i taj aspekt je najstameniji stub njene poetike. Desankino zaveštanje srpskom jeziku je možda najveće na planu rima, koje su tako jednostavne u svoj svojoj polifoničnosti i polimorfnosti. Kako lepo i britko zvoni akord njenih rima. Ali u jednoj spontanoj i suptilnoj lirskoj atmosferi njenih poetskih ostvarenja. Takva je i njena celokupna poetika, bliska svakom, i njena filosofija života, koja isijava iz njene poetske refleksije, zapravo leži u spontanosti i jednostavnosti. Njen credo kao da je primljen od Predsokratovaca koji najveće, ali i najsloženije istine svode na jednostavne primere, pojmljive i nefilosofima.
Fonika stiha Desanke Maksimović ima široke otvorene tonove, taj stih nema potrebu da dekanonizuje bilo šta, ali ipak kontekst u kojem se taj stih ostvaruje u poeziji, otkriva modernog pesnika. Dakle, kontekstualno uslovljena pozicija pesnika je taj element koji nekog pesnika čini modernim u odnosu na nivo tematizovanog. Melodika i ritmika poezije naše pesnikinje, su pesničkim postupkom sinhronizacije, preko jednog ispovednog tona, sublimisani u svojevrsnu simbiozu oblikotvoreći unutrašnji ritam njenih pesama. Čitalac ne može da se otme utisku, da postoji neki dublji, spiritualni smisao dok čita njene stihove, neka versološka magma zaumnog, nemuštog jezika, koji pesnikinja dostiže i koji nalazi u kolektivnom genetskom habitusu, gde se poezis najpre i začinje. Desanka Maksimović je dosegla najveće kreativne mogućnosti srpskog jezika, a njeno delo i jeste svedočanstvo najkreativnijih mogućnosti istog. Desanka je pesnikinja atmosfere, natčulne atmosfere, u kojoj i nemir prerasta u mir, u lakoobraznom lirskom treperenju duha.
Reči, a time i glasovi velike većine njenih pesama, saobrazne su svom semantičkom ehu, ne strše, i čini se da je lirizam koji je odnegovala naša pesnikinja lirizam najfinijeg tipa. Njene pesme su lišene nepotrebnih tenebroznih veza, uvek su u svrsi poentiranja na emotivnoj ravni, sugestivno bogate, očituju jaku vezu između teksta kao implicitnog entiteta piščeve svesti i eksplicitnosti sveta. Sintaksa ove poezije najdublje otkriva pesnički postupak Desankin, reči u svojim korelativnim odnosima, na formalnom planu, ne nalaze se između znakova interpunkcije kao između okova, po čemu je možemo povezati sa Crnjanskim. Aspekti zvukovnosti najzaslužniji su za ovakvo činjenično stanje.
*
Lišena himničnosti i skepse, njena lirika otkriva veliku preobraziteljsku moć jezika, stihovi su joj najčešće u baladičnom tonu, a pesnička pozicija je gotovo propovednička, naročito u knjizi Tražim pomilovanje, u kojoj se pesnički subjekt, ne samo obraća caru kao oličenju svetovne vlasti, no i Bogu, u molitvi i veri da poezija ima moć lekovite promene, kroz toplu reč ljubavi koja sve prevazilazi i svemu prevashodi i sve prevladava. Naslućena u ranim pesmama, njena lirika iz druge faze njenog pisanija ima kontemplativniji karakter i kao da je u dosluhu sa engleskim metafizičkim pesnicima XVII veka (Džon Don, Džordž Herbert, Abraham Kauli), čiji su se prevodi pesama pojavljivali u prevodima, u nekim posleratnim književnim časopisima. Moguće je da su pesme ovih pesnika ostavile traga u njenoj poeziji.
Ono što još dublje povezuje pesničko delo naše pesnikinje sa tradicijom jesu dogmatika, kanon, ali apofatika i apokrifni pristup pojedinim temama, tužno-ispovedni ton, mitski način poimanja sveta, pagansko nasleđe, lirska zanesenost, i predanje kao dubinski arhetipovi u konstituisanju pojedinih pesama ili kompletnih pesničkih knjiga. Još jedan aspekt koji je dosta zanemaren, a zastupljen je u njenoj poeziji, najpre preko prosjaja tema iz ravni narodne književnosti, jeste fantastika, naročito naglašena u zbirci Ničija zemlja. Sve su to, na neki način, svetilnici koji povezuju tradicionalizam i modernitet njenih tekstova. Desanka Maksimović peva i tradicionalno i moderno, ali njen tradicionalizam i njena modernost doprinose i poetskoj i jezičkoj vertikalnoj i horizontalnoj ravni.
Tradicionalno i moderno se i ne mogu shvatati drugačije, nego najpre iz sfere prožimanja i korespondencija. Nedovoljno se govorilo o gnomičnosti pojedinih tekstoloških obrazaca poezije Desanke Maksimović, kao sadržitelju tradicijskog i modernog (što je približava Momčilu Nastasijeviću), kao ni o dubljim vezama govornog jezika i jezika njenih poetskih dela, i to naročito u knjigama koje predstavljaju drugu fazu njenog pesničkog pregalaštva, a to su pre svih knjige: Miris zemlje iz 1955., Tražim pomilovanje, 1964., Nemam više vremena, 1973., Letopis Perunovih potomaka, 1976., Ničija Zemlja, 1979. i Slovo o Ljubavi iz 1983. godine, u kojima pesnikinja zaokružuje i produbljuje svoj pesnički pogled na svet, i to su zapravo njene najvažnije pesničke knjige. Za razliku od svojih prvih pesničkih knjiga, u ovim knjigama ona produbljuje svoju lirsku ekspresiju, nestaje one naivne zanesenosti svetom, Desanka se sad okreće kolektivitetu, postaje pesnik naroda, a potom i sebi, kada zapravo poezija za nju postaje život. Ritam njene poezije jeste otkucavanje ljudskog srca, asketski usamljenog, ali ne i odvojenog od srži naroda kojem pripada njena pesnička individua. Teško je naći primere u poeziji da neko poetsko delo ostvaruje toliku dubinu i da uvek deluje sveže ispod patine minulog vremena. Treba istaći da paralelno sa ovim delima pesnikinja piše i dela posvećena deci i dela koje tretiraju ratnu tematiku, ali i da se objavljuju njene knjige u drugim nacionalnim književnostima. Recepcija njenih dela je istovetna i kod čitalaca i kod kritičara, tako je bilo od pojave njene prve pesničke knjige do danas, iz čega proizilazi da je Desanka Maksimović pesnikinja srpskog naciona, par ekselans, koja je zapisala svojevrsnu lirsku istoriju svoga roda.
Rezime: Ovaj rad nudi jedan pogled na poeziju najveće srpske pesnikinje Desanke Maksimović, govori o tradiciji i modernosti njenih pesničkih dela i ukazuje na aspekte koji doprinose njenom osobenom poetskom stilu u kontekstu srpske poezije XX veka. Na planu poetike naše pesnikinje moguće je svakako prepoznati tradicionalnost i modernost njenog pesničkog iskaza. Desanku Maksimović predstavljaju kao klasičnog pesnika, koji peva na tradicionalnom fonu, ali za vreme u kojem je stvarala, zbog određenih pesničkih postupaka, koji je otkrivaju kao pesnika moderne provinijencije, ponajviše zbog postupaka u pesničkoj zbirci Tražim pomilovanje, moguće je tražiti ishodišta u kategoriji koju imenujemo kao "moderno", ali naravno ne samo u toj pesničkoj knjizi no i u ostalim. Zvukovnost njenog pesničkog dela jeste najvrednosniji pesnički element njene poezije, i lirska atmosfera do tada, i od tada, na sličan način, teško iskazljiva i ponovljiva.
(2008)
Radomir D. Mitrić
Objavljeno u Zborniku Tradicionalno i moderno u poeziji Desanke Maksimović, izdanje zadužbine naše pesnikinje, 2008., Beograd.
