OD ČETIRI DO SEDAM
U srcu, ko u ogledalu, senka,
Teško mi samoj – i s ljudima...
Lagano mi tone dan u san
od četiri - do sedam.
Ljudima da idem, ne vredi
– varaju.
U sumrak svi su okrutni.
Suze se same slivaju.
Prsti stežu šalčić zgužvani.
Uvredi me – praštam,
al da me stišaš ne dam!
- Beskrajno se u tugu potapam
od četiri - do sedam.
SA MNOM NE TREBA
GOVORITI
Sa mnom ne treba govoriti,
Evo
usne – dajte piti.
Evo
kosa – pomilujte.
Evo
ruke – poljubite.
- Al
najbolje – uspavajte.
Svima je na kolenima pomalo sedela
i svima na grudima pomalo ležala.
Sve je strasno obožavala.
I takvim očima gledala –
kao sam Bog na nebesima.
16.
jun
Suncem naliti žile – ne krvlju –
u ruci već požuteloj.
Sama sam s velikom ljubavlju
ka duši sopstvenoj.
Čekam skakavčića, brojim do sto,
travčicu grickam u osjaju...
- Čudno je osećati tako silno i prosto
prolaznost života – i svoju.
15. maj
To život moj je propevao – kriknuo
–
– ko jesenji talas visoko se vinuo – vrisnuo –
i nad sobom samim proplakao.
Juni
Prevela Violeta Bjelogrlić
