/ciklus/
za Ivana Radenkovića
1
ništa ne zahvata
reči položene kao fragmenti među stubovima u primorskoj svetlosti
dolazim
usredsređen na obrtanje sivih krila poput smene doba
ispod izgovorenog prodire vetar
iznad vatre
uzdižu se vrtlozi toplote sve je oprljeno
osećam kako me dozivaš iz daljine
voda i kopno se dodiruju i
mimoilaze
ruke su otvorene
da li smo te čekali
uključeni u zvono poput metalne opne
što se zatvarala svuda
oko nas
2
osluškujem muziku zrikavaca
leto je došlo sa komplikovanom mašinerijom na rasklapanje
sa prikolicom i platnenim šatorom
skrivalo je svoje usne u senci i neprestano šaputalo
dođite u moje tople šake
nešto se prelomilo prepuklo u samom kopnu po kome smo koračali
nije bilo vreme za igru
ali smo igrali
gradili smo radost svojim prenapregnutim telima koja su bila
koja još uvek jesu oh toliko ranjiva
naspram nas se podizao neprobojni zid
leto je došlo
nismo želeli da ga nahranimo
3
ulaziš u mene i rasklapaš se poput šatora sa dubokom tminom
ne razumem kako bih mogao da te prihvatim ali
sada si već tu i tvoji besmisleni turisti šetaju se ulicama
u tvrdoglavoj potrazi za suvenirima stvarnosti
kamen je vreo disanje prosto užareno
sa druge strane pomalja se jedna čupava radost
sećam se peska
na kome smo se nadmetali u osvajanju mladosti
sve je bilo u neredu i različiti komadi života nisu se lako uklapali
među sobom
kako izaći iz ovog lavirinta u njemu je srce
u njemu je bašta za poricanje
4
u daljini
okretanje cementa
ko je bio dovoljno pripremljen da progovori
jedna reč
druga reč
suglasnici među samoglasnicima i samoglasnici
naspram suglasnika
sve što je neodložno
zgusnulo se sa horizonta
da li ti je jasno
da li ti je sada jasno
kretao si se poput neustrašive oluje i svako kome si okrenuo svoje lice
bio je osvetljen parousiom tvoje jednostavnosti
čujem ih kako govore
vreme je
zaista je vreme
5
nešto smo želeli pogurati
crveno voće
leto obojeno dečijom vriskom katamaran
na pučini zagrljen među dlanovima prijatelja
ali čitava slika kao da se gubi
šta to znači
boje se tope na svetlosti priča iščezava na toploti
nisam želeo da se suočavam sa posledicama
ali mi tiho kažeš da je tako nešto nemoguće
volimo kopno
našim se telima borimo za njegovu ravnopravnost
pogledaj kako se iz pupoljka rađa cvet
strpljivo
strpljivo
uprkos zaglušujućoj buci koja dopire sa olovnog
mosta
plesaćemo u potpunosti usredsređeni na ravnotežu
na pravdu
6
kovitlac svetlosti
kovitlac koji se neprestano približava
da li smo konačno smešteni
u grlu se čula harfa a ispod samo malo ispod
bio je doboš koji je prestajao da kuca
iskrivljeno staklo krhotine i vrisak izgovoren u meso
ne više od hiljadu volti prostrujalo je kroz kopno
i okean se izlio u priobalne gradove
voda na trgovima
voda u stanovima
voda u dnevnoj sobi
nikoga nema da naduva gumeni čamac i da se zaputi
ka sabirnom centru
populalcija je odavno evakuisana
7
cvet na pučini
sila svetlosti oslobođena i potom sapeta u žičane mreže
raširene između spoljašnjosti i svoda
tvoja ruka tvoj dlan
otvoren prema poklonu koji će ga smrviti
kako okrutno
ali radovali smo se i u senci olujnog talasa
neodlučne kataklizme
poput putnika u prašnjavom kupeu
voza što se obrušavao niz čelične šine
u duboku letnju
noć
prvobitno objavljeno na portalu Strane.ba
slika Kifin Vilijams
