Zigabenovo viđenje bogumila
Ukratko o Zigabenovom viđenju
Konstantinopoljski monah Evtimije Zigaben (Euthymios Zigabenos) bio je čovek od poverenja cara Aleksija I Komnina (1081.-1118. g.), koji mu je (pod pretnjom pojave bogumilske herese) 1115. g. poverio pisanje ‘Dogmatičkog naoružanja’ (Panoplia dogmatikē). I ovaj je u 28 naslova kompilatorski opovrgavajući mnoge herese, počev od arijanske, sastavio po obimu impozantno delo, koristeći pritom dostupne mu florilegijume. U ovom zborniku on se pored ostalog osvrće i na manihejstvo (pogl. 9), paulikijanstvo (24), masalijanstvo (26), bogumilstvo (27), ... U drugoj polovini XIV stoleća bugarski patrijarh Eutimije, koristeći i uveliko prevodilački prepisujući ‘Dogmatičko naoružanje’, sastavio je ‘Život episkopa Ilariona’ (koji je živeo u XII stoleću u makedonskoj Mogljeni), prikazavši ovog episkopa kao navodnog borca protiv heretika-bogumila.
Helenski tekst
(Πανοπλια δογματικη, κεφαλαιον κζ´- J. P. Migne: Patrologia Greaca, tom. CXXX, col.1289. Paris, prvo izdanje 1865.)
Prevod
Hereza bogumila pojavila se ne mnogo pre našeg vremena, a bila je deo masalijanske, i u mnogim stvarima slaže se sa njihovim učenjem, a neke je (dogme) i sama izmislila i kugu povećala. A otkrivena je za vreme bogomupravljenog cara našega Aleksija, koji je mudro i na vrlo čudan način ulovio njenog začetnika. To je bio neki lekar Basilije, čovek mnogo pokvaren, i kužan, i pun izopačenosti, i oruđe svakoga zla. (Prevod: Vaso Glušac)
Osvrt
Nakon pripajanja Bugarske Bizantiji 971. g., otvoren je i put i za širenje bugarskog neomanihejstva na to podneblje; nekih 180 g. posle učvršćivanja bogumilstva u Bugarskoj, njega ekspandirajućeg nalazimo i u Konstantinopolu i Bizantiji.
Pošto je delom ’Dogmatičko naoružanje’ Zigaben hteo da proslavi i cara Aleksija, to je i sastavio priču kako je navodno sam Car lukavo ispitao i razotkrio ostarelog lekara i “monaha” Basilija, poglavara bizantijskih bogumila, sazvao zbog njega sabor i osudio ga na spaljivanje. Istina je nešto drugačija (što on iznosi na drugome mestu), odnosno da je se on sam, pre cara, susreo sa bogumilstvom.
Monah Matija Blastar (Matthaios Blastares), pišući u Solunu 1335. godine alfabetski sređeno kompilaciono delo o crkvenom pravu – Συνταγμα κατα στοιχειον, ove (gorecitirane) Zigabenove navode doslovno preuzima, iako oni tada već anahrono i neprimereno doimaju. Isto nesmotreno postupio je i Konstantin Harmenopul (1320.-1383. g), savetnik cara Jovana VI Kantakuzena, u svome spisku heretika (PG, CL, 28).
Bogumili su se kao i masalijani oblačili u monašku odeždu (tada crnu), po Zigabenu da bi se prikrili ili da bi obmanuli svetinu: »Odevaju se poput monahâ: uzimaju /monašku/ odeždu kao mamac sa sakriju vuka u pitomo krzno, kako bi radi odežde imali lakši pristup i zgodu za razgovor, i kako bi bez podozrenja lepo govoreći bacili otrov u uši svojih slušatelja.« (PG, CXXX, 1273) – I Anna Komnena u svojoj ’Aleksijadi’ (486. str.) govori o bogumilskom habitusu: »Bogumili su iznosili na vidik verozakonsku strogost i pokoru. Od dugokosih svetskih ljudi malo njih je pristajalo uz bogumilsku sledbu. Ona se sakrivala pod plaštem i kukuljem. Kad si video čoveka turobna, do nosa pokrivena, koji hoda pognute glave i potajno mrlja neke molitve, bio bi siguran da je taj čovek bogumil.«
Zigaben u 52 tačke prikazuje Basilijevo učenje. On iznosi da bogumili (oko Basilija) odbacuju sve Mojsijeve knjige i Boga koji se u njima spominje (tač. 1). I sam prevaren od Satane Mojsije je prevario judejski narod satanskim čudima, da bi na Sinaju potom primio Zakon od Demona (10). Demon, odnosno Satana, stariji je i jači sin Božiji od Hrista (6). Idolopoklonici su oni koji poštuju ikone (11). Preziru časni Krst, koji je demonsko delo (15), zato što je na njemu umro Spasitelj (14). Demoni sede na grobovima sveštenika i crkvenih otaca i u ime njihovo čine čuda (12), te stanuju u svim zidanim hramovima (17 i 18), koji su poput grobova sa kostima mrtvih (49). Svoju pak zbornicu nazivaju Betlehemom (28). Odbacuju Jovanovo krštenje, krštenje vodom ovoga sveta, kao neduhovno (16), i farisejima i sadukejima nazivaju one koji veruju u njegovu moć (31). - Bogumilsko učenje, bar kako ga Zigaben predstavlja, dosta je zamršeno, sirovo i buntovno. Oni su s jedne strane učili da je Bog sve do 5533. godine od stvaranja Sveta imao tri lica, a onda je dobio jedno lice čovečijeg izgleda (3 i 2), koje opet oni, u snu ili u viđenju opažaju: Oca kao bradatog starca, Sina kao bradata čoveka, a Duha Svetog kao golobrada mladića (23). Bog Otac je rodio Sina, a Sin Duha Svetoga (5), i njih nije bilo do 5500. g. od stvaranja Sveta (4). Od molitvi prihvatali su samo 'Oče naš', i molili su je 7 puta na dan i 5 puta na noć, dok su ostale molitve prezirali i nazivali blebetanjem (19).
Viđenje bogumila kod bugarskog presbitera Kosme
Ukratko o Kosminom viđenju bogumila
Bugarski presbiter Kosma živeo je u vreme cara Petra (vl.: 927.-969. g.). U to vreme Bugari su već pokršteni, primili su bizantijsko hrišćanstvo (iako su najpre među njima počeli delovati latinski misionari); car Boris I je 865. g. bizantijsko hrišćanstvo proglasio državnom verom. To potvrđuje i konstantinopolski patrijarh Fotije, iznoseći da su Bugari već u njegovo vreme prihvatili bizantijski hrišćanski obred: »... I bugarski narod, /nekada/ varvarski, mrzitelji Hrista, sa blagom pripitomljenošću prišli su bogopoznanju odbacivši demonizam i nastranosti iz svojih verovanja i odbacivši obmanu u sklonosti ka idolima kao i zastrašenost od svega što ih okružuje, primiše neočekivani dar hrišćanske vere.« ('Okružna poslanica poslata arhijerejskim prestolima Istoka', pogl. 3 – prevod: Panajotis Vasiliadis) – Nešto pre toga bizantijski imperator Konstantin Kopronim (719.-775. g.) veliki broj pavlikijana od Male Azije do Sirije preselio je na Balkan (među Slovene) i u Trakiju, budući da su mu pravili štete po Carstvu.
Petar Sicilijanac (Petros Sikeliotes), izaslanik bizantijskog cara Basilija I (867.-886. g.) kod paulikijana u 869. g., u svome delu ‛Ιστορια των Μανιχαιων των και Παυλικιανων καλουμενων izlaže povest i učenje jermenskih manihejaca, paulikijana. Upućen u Jermeniju 870. g., u grad Tibriku, radi izmene zarobljenika, tokom 9 meseci boravka susreo je i upoznao je onamo mnoge sledbenike Pavla iz Samosate. Od samih paulikijana saznao kako nameravaju da pošalju neke između sebe u bugarska mesta (tópois Boulgarías), kako bi za svoju sledbu pridobili i neke od bugarskih hrišćana bizantijskog obreda, kako već Sicilijanac izlaže u svome (uz knjigu) popratnom pismu bugarskom arhiepiskopu Petru (PG, CIV, 1241); time je jasno želeo da Arhiepiskopa pozove na budnost pred manihejskom ekspanzivnom pretnjom.
Pod pretnjom širenja paulikijanstva, odnosno bogumilstva u Bugarskoj, Kosma je sastavio 'Besedu protiv novopojavljene bogumilske herese', koristeći izdašno u sastavljanju izlaganja reči Petra Sicilijskog, te patrijarha Fotija, i naravno 'Bibliju' za citiranja.
Prevod teksta
U vreme pravovernog cara Petra zbi se u bugarskoj zemlji da se pojavi pop po imenu Bogomil, bolje rečeno “Bogu-nemil” koji prvi poče da propoveda heresu u bugarsku zemlju.
Osvrt
Anatemu na popa Bogumila, koji je prihvatio i širio neomanijestvo odnosno paulikijanstvo, i 'Sinodik cara Borila' baca anatemu. Bogomil je, inače, kako Kosma izveštava, imao nekoliko poverljivih učenika koji su se zvali: Mihail, Todor, Dobri, Stefan, Vasilij i Petar.
Viđenje bogumila kod Anne Komnene
Ukratko o Komneni i njenom viđenju
Anna Komnena (Komnene, oko 1083.-1148. g.), kćerka bizantijskog cara Aleksija I, kao monahinja opisala je u 15 knjiga povest svoga oca – ۥΑλεξιας. Iako ima pristrasan panegirički naboj (nastao iz pobude da preuveliča očeve zasluge za pravoslavnu veru), zato što je se u njenom oblikovanju služila građom iz carske arhive, diplomatskim aktima, primercima privatne prepiske i izveštajima carevih vojskovođa, 'Aleksijada' predstavlja za današnjicu vrlo važan historiografski izvor. Komnena u svome obimnome spisu puno puta pominje bogumile i iznosi priču o lekaru-monahu Basiliju, koji je u Bizantiji začeo bogumilsku heresu.
Kazujući o Aleksijevim bojevima sa Skitima i Kumanima u Trakiji, Komnena spominje i trakijski grad Filipupol (VI, 4, 3 i drugde), kazujući da su onde u Aleksijevo vreme obitavali Jermeni, te bogumili i paulikijani, sledbenici Manesa, Pavla i Jovana Samosatskog, koje je tu doveo i naselio car Jovan Dzimisk (969.-976. g.), želeći da njihovu borbenost iskoristi protiv Skita i Kumana. Kada su se naseljenici okrenuli pljačkaški na tamošnje hrišćane, car Aleksije je se dao na posao da ih sa filipupolskim arhiepiskopom prevede u hrišćansku veru. One koje nije uspeo prevesti u ondašnji vid hrišćanstva, doveo je sa sobom u Konstantinopol i utamničio ih. Dakako ti azijski manihejci su, ako prethodno u Bizantiju nisu dospeli oni iz Bugarske, bili su rasadnik za širenje bogumilstva u Bizantiji.
Helenski tekst
(Alexias, XV, 8, 1. - Priređeno prema: Anna Comnène: Alexiade. Ed. B. Leib. Vol. III. Paris: Les Belles Lettres, 1945.)
... Kaiì to\ th=j ai¸re/sewj eiådoj kaino/n, mh/pw pro/teron e)gnwsme/non tv= e)...
Prevod
I onde /u vreme Aleksijeve vladavine/ iskrsnula je nova heresa koja je crkvi do tada bila nepoznata. To su pomešana dva najgora i najpoganija učenja koja su se pojavile u stara vremena: bezboštvo maniheja, koje nazivamo heresa pavlikijana i sramota masalijana, a to je vera bogumila /bogomílōn/, sastavljena od vere masalijana i maniheja.
Osvrt
Opisujući bogumile (bogomile) i obračun sa njima Anna je se služila i Zigabenovim 'Dogmatičkim naoružanjem' (XV, 9, 1), spisom po kojem navodno sam Car razotkriva bogumilskog vođu, lekara Basilija, obučenog u monašku odeždu, a sednica sa predsedavajućim patrijarhom Nikolom ga optužuje. Basilija, koji nije hteo da se odrekne svojih verskih ubeđenja, Car je na kraju spalio.
Komnena je dobro zapazila da je u bogumilstvo milo tragova na samo iz manihejstva i pavlikijanstva, već i iz masalijanstva.
Inkvizitorsko viđenje bosanskih patarena (bogumila)
Ukratko o ovom viđenju
Po izjavi hrvatskog historika i redovnika Franje Račkog on je pregled dve najpoznatije latinske liste krivoverske nauke bosanskih patarena našao u Italiji, u ’Biblioteci Svetog Marka’ u Veneciji. Duža od njih je zapravo rasprava u 32 poglavlja: Hic sunt puncta principalia et auctoritates extracte de disputatione inter christianum romanum et patarenum bosnensem. Kraću ovde prilažemo (koja je izašla ispod pera franjevačkog bosanskog vikara Bartola Grgura X iz 1375. godine). Inače, lista optužbi ima težište na “zastranjivanjima” koja idu protiv dogme i supremacije rimske papske crkve.
Latinski tekst
(Isti sunt herrores, quos communiter patareni de bosna credunt et tenent. Obelodanio Franjo Rački, objavljeno u ’Starine’, I, 138-140)
Isti sunt herrores, quos communiter patareni de bosna credunt et tenent.
1 In primiš, quod duo sint dii, et quod maior deus creavit omnia spiritualia et invisibilia, et minor, silicet lucifer, omnia corporalia et visibilia.
2 Item negant christi humanitatem et dicunt, eum habuisse corpus fantasticum et aereum.
3 Item dicunt, beatam mariam angelum, non hominem extitisse.
4 Item dicunt, quod christus non vere passus et mortuus fuit; item nec vere rasurrexit; item nec cum vero corpore celum ascendit.
5 Item condempnant anticum testamentum excepto psalterio. Et omnes patres veteris vestamenti, patriarchas et prophetas, dicunt esse dampnatos, et quotquot fuerunt ante christum. Item sanctum iohannem condempnant baptistam; dicunt esse dampnatum. Item dicunt legem moysi a dyabolo fuisse datam, et dyabolum moysi in igne apparuisse.
6 Item dicunt, romanam ecclesiam esse ydoloruml; et quod ydola adorant, qui sunt de illa fide.
7 Item dicunt, se esse ecclesiam christi et successores apostolorum, habentes de se ipsis unum, qui dicit se esse vicarium christi et successorem sancti petri.
8 Item negant baptismum aque, et dicunt, quod non datur in ipso remissio peccatorum. Item dicunt, quod pueri ante annos discretionis nullatenus possunt salvari.
9 Item negant resurectionem corporum, et dicunt, quod corporaliter non resurgemus.
10 Item negant sacramentum corporis christi; item confirmationem; item extreme unctionis. Item negant sacramentum matrimonii, et dicunt, quod nullus in matrimonio salvari potest. Item dicunt, lignum vite (esse) mulierem, de quo comedit adam, et eam cognovit; propter quod expulsus fuit de paradiso. Item damplnant sacramentum penitentie; et dicunt, quod quisunque peccavit, oportet quod iterum rebaptizetur. Et omnia peccata dicunt esse mortalia, et nullum veniale.
11 Item dicunt, non esse purgatorium.
12 Item dicunt, luciferum ivisse in celum, et seduxisse angelos dei ita, quod in terram desscenderent, et lucifer inclusit eos in humana corpora. Item dicunt, quod anime hominum sunt demones, qui ceviderunt de ćelo, qui peracta penitentia in corporibus, uno vel pluribus successive, revertuntur in celum.
13 Item condempnant ecclesias materiales, picturas et imagines, precipue sanctam crucem.
14 Item nelemosinas fieri pronibent, et dicunt, quod non est imeritorium helemosinam dare.
15 Item negant iuramentum, et dicunt: nec iuste nec iniuste licet iurare.
16 Item condempnant iudicium, quod fit per ecclesiam, et penarum, tam spiritualium quam corporalium, inflictionem; silicet quod non liceat persequi malos, nec aliquem pro iustitia occidere vel excommunicare.
17 Item occisionem animalium dicunt esse peccatum mortale. Item condempnant esum carnium et omnium, que ex carne traducem habent dicentes, omnes esse dampnatos, qui comedunt carnes, vel caseum, vel ova, et similia huiusmodi.
Prevod
Ovo su zablude, koje općenito bosanski patareni veruju i drže:
1 Najpre, da postoje dva boga, a da je veći bog sazdao sve duhovno i nevidljivo, a manji, odnosno Lucifer, sve telesno i vidljivo.
2 Isto tako odbacuju Hristovu čovečansku prirodu, i kažu da je on imao fantastično i zračno telo.
3 Isto tako tvrde da je Blažena Marija bila anđeo a ne čeljade.
4 Na isti način tvrde da Hrist nije istinski trpeo i umro, i da nije istinski vaskrsao, niti je se s pravim telom uzneo u Nebo.
5 Isto tako odbacuju Jovana Krstitelja i kažu da je proklet. Takođe tvrde da je Mojsiju Zakon dat od Đavola, i da mu je se Đavo u ognju pokazao.
6 Takođe tvrde da je Rimska Crkva – crkva idola, i da idole poštuju oni koji su te vere.
7 A za sebe tvrde da su Crkva Hristova i naslednici Apostolâ, te da imaju jednoga između sebe, koji za sebe tvrdi da je Hristov namesnik i naslednik svetoga Petra.
8 Isto tako odbacuju krštenje vodom i vele da se u krštenju ne pruža oproštaj grehova. Na isti način tvrde da se dečaci nikako ne mogu spasiti pre odrastanja.
9 Takođe odbacuju vaskrsnuće telesa i tvrde da telesno nećemo uskrsnuti.
10 Isto tako odbacuju svetost tela Hristova, takođe miropomazanje, pa i osvećenje mira. Takođe odbacuju svetost braka i vele da se u braku niko ne može spasiti. Takođe tvrde da je žena “Drvo života” od kojega je okusio Adam i nju upoznao, i da je zbog toga iznan iz Raja. Isto tako odbacuju svetost /= tajinstvo/ pokajanja, i vele: Ko god šta pogreši valja da se ponovo krsti. I kažu da su svi gresi smrtni i nijedan oprostiv.
11 Isto tako tvrde da nema Čistilišta.
12 Takođe tvrde da je Lucifer išao na Nebo, i da je tako zaveo Božije anđele, pa su sišli na zemlju i on ih je zatvorio u ljudska tela. I tvrde da su ljudske duše demoni, koji su pali iz Neba, koji će se, kad okončaju pokajanje u telesima, u jednom ili u više /života/, postepeno povratiti u Nebo.
13 Isto tako osuđuju materijalne crkve, slike i ikone, a naročito krst sveti.
14 Isto tako zabranjuju da se čini milostinja, i tvrde da nije vredno davati milostinju.
15 Takođe odbacuju i zakletvu, i vele: Nije dozvoljeno zaklinjati se ni pravo ni krivo.
16 Isto tako odbacuju suđenje koje biva od strane Crkve i određivanje kazni, bilo duševnih ili telesnih, odnosno da ne valja progoniti zločinaca, pa nekoga zbog pravice ubiti ili isključiti (iz Crkve).
17 Isto tako vele da je ubijanje životinja smrtni greh. Stoga osuđuju jedenje mesa i svega što od mesa potiče, govoreći da su prokleti svi koji jedu meso ili sir, ili jaja, ili što tome slično.
Osvrt
Ukoliko bi ovaj izveštaj i ovo svedočanstvo uzeli kao verodostojan prikaz stožerâ bogumilske doktrine, uočili bi mnoštvo njihovih zabluda, zbog čega su se i rimski bogoslovi osećali komotno u njihovom razobličavanju. Prva i najteža njihova zabluda je ta što su upali u staru doketsku heresu, i odbacili stvarnost Hristove pojave na zemlji i stvarnost Njegove patnje. Pozitivna crta u bogumilskom učenju bila je ta što su odbacivali mesnu ishranu i vaskrsenje materijalnog tela. Bogumili su s pravom bili protiv svetovne vlastelinske pravde koja je najčešće bila u službi netrpeljivih i nemilosrdnih crkvenih dostojanstvenika.
Pitanje za posebno razmatranje je koliko je ovaj popis stvaran prikaz doktrine bogumila, odnosno patarena (patarini, pathareni) a koliko je samo prepis optužbi protiv patarena i katara sa Zapada (Italija, Francuska), odnosno koliko je narodnoj Bosanskoj crkvi pripisano ono što je viđeno i nađeno kod neomanihejskih sekti na Zapadu?! Na osnovu povesne građe, literalnih spomenika i pisma dosta jasno se može nazreti da je Bosanska crkva uglavnom bila pravoslavna, ali da je samo svoje isposničko i redovničko sveštenstvo nazivala, ne prema helenskim pravoslavnim nazivima (episkop – nadglednik, presbiter – starešina, đakon – služitelj), već prema narodnim: patrijarh, praotac je se zvao deda (djed, did), zatim su dolazili gost, starac i krstjanin (krstijenin – uvedeni laik, kršteni, “onaj koji dostojno nosi svoj krst”). Gost i starac su se nazivali strojnici, i njih je, uz deda, kao kod Manija, bilo upravljački 12 na broju. U Bosanskoj crkvi sveštenstvo je, inače, odbijalo zaklinjanje, što je i evanđeosko načelo. Borba protiv bosanskih neomanihejaca – “dobrih bošnjana” (kojih je najviše bilo oko reke Neretve, u zaleđu Dubrovnika), Rimskoj crkvi je bila samo izgovor da tamo može upućivati svoje inkvizitore i pozivati ugarske kraljeve i Mlečane da slome, ne patarensku sledbu, već zapravo Bosansku crkvu koja je imala bizantijski obred; jer agresivno i beskruoulozno papstvo Bosnu je videlo kao svoju interesnu sferu i Bosnu je želelo potpuno podložiti sebi. Sačuvane srednjovekovne povelje bosanskih vladara i rukopisi iz krila Bosanske crkve (‘Hvalov rukopis’ iz 1404. g., ‘Testamenat gosta Radina’ od 5. januara 1466., ‘Nikoljsko’, ‘Mletačko’ i ‘Kopitarevo Evanđelje’) pokazuju nam jasno da se bošnjanska crkva gotovo uopšte nije mnogo razlikovala od ostalih narodnih crkava helenskog, paganiziranog bizantijskog obreda: verovali su u Trojedinstvo, poštovali su krst i ikone, Bogorodicu, svetkovali praznike, imali svece koje su slavili (dakle nipošto nisu, poput bogumila, odbacivali Jovana Krstitelja) i molitveno im se obraćali kao zastupnicima pred Bogom, molili se za mrtve, raskošno ukrašavali svoje verske knjige (pravili minijature) ... Jedino što im je bilo doktrinalno zajedničko sa bogumilskom doktrinom je odbacivanje Čistilišta. S druge strane, po pitanju odbacivanja braka kod sveštenstva Latinska crkva je se vrlo približila manihejstvu, što joj još učeni konstantinopolski patrijarh Fotije zamera u svojoj ‘Okružnoj poslanici poslatoj arhijerejskim prestolima Istoka’ (pogl. 5).
Pošto su bogumili sve starozavetne događaje videli kao dela Đavola, to su i zakonoprenosioca Mojsija i Proroke videli kao zavedene prokletnike. Pošto se za Boga kaže da je nevidljiv (neprosvetljenim i telesnim očima – ‘Jovan’, 1:18; ‘Timoteju’, I, 1:17; ‘Kološanima’, 1:15) to su katari-albižani zaključili da je Bog koga je video patrijarh Jakov (‘Postanak’, 32:30) koji je govorio Mojsiju licem u lice (‘Izlazak’, 24:10, 33:11; ‘Ponovljeni Zakon’, 12:6-8) bog Zla (‘Knjiga o dva principa’, pogl. 56). Dualistička svest se nije uzdigla dotle da ne odbacuju Zakon (koji je Isus došao da ispuni) i Proroke (koji su Ga najavili), već da vide da su sveta Pisanija iskvarena od strane pisara i sveštenstva.
Prebegavši iz Raške u Bosnu i Hum (gde je vladao Nemanjin brat, knez Miroslav), bogumili će bosanskom banu Kulinu (koji je bio u srodstvu sa Nemanjićima) doneti velike probleme sa papskom kurijom i Ugarskom; i sam on će zbog svoje trpeljivosti prema drugim veroispovestima biti proglašen “patarenom”, odnosno “bogumilom”.
Albanski rimokatolički sveštenik Peter Masarechi, koji je Bosnu proputovao u dvadesetim godinama XVII stoleća, u svom izveštaju spominje patarene koji žive bez pravih sveštenika i sakramenata, sa sveštenikom koga je izabrao sam puk, bez ikakvog zaređenja. To pokazuje da su se bosanski bogumili, ne samo kriptički, jer je osvajačka turska vlast u Bosni imala određenu versku toleranciju, održali još dugo nakon pada Bosne pod Osmanlijama.
Engleski diplomata i spisatelj Paul Ricaut (umro 1700. godine), koji je odlično poznavao prilike u Turskoj carevini (u kojoj je proveo 24 godine), objavio je pred svoju smrt veliko delo The History of the Turks ... koje razmatra istoriju Turske od 1679. do 1699. g. ne. (Mnoge podatke o islamu Ricaut je dobio u Konstantinopolu od poturčenog Poljaka Alberta Robovskog, koji je u Turskoj već proveo 19 godina.) Ricaut podrobno piše o mnogim sektama u islamu, pa pored ostalog i o Poturima (Potures) koji su uveliko prešli na islam, koji žive kao vojnici na krajinama Ugarske i Bosne, te koriste evanđelje na slovenskom jeziku i nastoje da čitaju ‘Kuran’ na arapskom jeziku; oni se gnušaju ikona i raspela. Očigledno je da se tu radi o ostacima nekadašnjih bogumila koji su se islamizirali ali nisu mogli da napuste ni svoju dualističku manihejsku veru.
Torkvemadino viđenje bosanskih manihejaca
Priklonivši se Rimu pred turskom pretnjom, bosanski kralj Stjepan Tomaš (ustoličen 1443. g.) u Rim, Piju II, 1461. g. poslao je okovana tri bogumilska vlastelina (Đuro Kačinić, Stojšan Tvrtković i Radmil Voćinić), da ih tamo tri kardinala sudski ispitaju, odnosno da budu obraćeni od krivovoverja ili po zakonu kažnjeni. Potom je jedan od njih, kardinal i ugledni bogoslov Juan Torquemada (inače stric zloglasnog španskog velikog inkvizitora Tomasa Torkvemade), sastavio abjuracionu raspravu podeljenu u 50 članaka, gde daje zablude bosanskih maniheja i pobija ih. Na kraju Rasprave kardinala Jovana Torkvemade data je izjava (potpisana 9. maja 1461. g.) bosanskih patarena da se odriču svojih manihejskih zabluda i prihvataju katoličku veru, ujedno obećavajući da će nastojati veri i učenju Rimske crkve sve one koji su zaslepljeni manihejskim krivoverstvom, a naročito Bošnjane (potissime Bosnenses). Ovu Raspravu je u Vatikanskoj Biblioteci otkrio i potom obelodanio (’Starine’, XIV) Franjo Rački, koji je pogrešno, oslanjajući se ponajprije na latinske izvore, Bosansku crkvu video striktno kao “bogumilsku.” U ovoj Raspravi se inače bosanski bogumili ne nazivaju patareni već maniheji.
Na početku svoje vladavine kralj Stjepan Tomaš (koji će tek kasnije pokleknuti pred papom) pokazuje se kao vladar potpuno privržen Bosanskoj crkvi i tolerantan prema bogumilstvu. Tako se on u povelji izdatoj 1446. g. braći Dragišić obavezuje da ništa neće protiv njih preduzeti »što nije ogledano gospodinom didom /Milojem/, i crkvom bosanskom, i dobrim Bošnjanima.«
Inače, protivbogumilsku politiku Stjepana Tomaša nastavio je i Stjepan Tomašević (1461.-1463.), do samog pada Bosne u turske ruke. Herceg Stjepan Vukćić, vladar Huma, nešto je se duže odupirao turskoj najezdi: 1486. g. palo je i njegovo poslednje uporište: Novi na moru.
Tekst prevoda (izvodi)
(50 zabluda manihejskih u Bosni prema Torkvemadi)
1. Dva su boga, od kojih jednoga zovu vrhovnim dobrom, a drugoga vrhovnim zlom.
2. Postoje dva načela. Prvo zovu bogom svetla, drugo bogom tame.
3. Neki anđeli su zli po prirodi i nisu mogli da ne greše.
4. Lucifer je uzašao na nebo i borio se s Bogom i mnoge je anđele odatle doveo.
5. Ljudske duše su demoni zatočeni u tijelu.
6. Zli anđeli, zatočeni u telu, vratiće se na nebo s pomoću krštenja, očišćenja i
pokajanja.
7. Osuđuju i odbacuju 'Stari Zavet'. Govore da on potiče od boga tame.
8. Za anđela koji je razgovarao s Mojsijem na brdu Sinaju kažu da je bio zao.
9. Novi zavet prihvaćaju samo delimično. Poriču da je Hrist rođen od žene i ne
prihvataju njegovo rodoslovlje.
10. Odbacuju patrijarhe i proroke Starog zaveta.
11. Osuđuju blaženog Jovana Krstitelja i tvrde da u paklu nema goreg đavola od njega.
12. Drvo spoznaje dobra i zla bila je žena, a Adam je sagrešio zbog telesnog opštenja s njom i zbog toga je prognan iz raja.
13. Blažena Marija nije bila žena niti ženski stvor nego anđeo.
14. Sin Božji uzeo je prividno telo a ne istinsko.
15. Hrist nije istinski trpeo ni umro, niti je sašao u Pakao ni uzašao u Nebo, nego sve što je radio bilo je prividno.
16. Oni veruju da je njihova Crkva Božija.
17. Oni su naslednici Apostolâ, a njihov heresijarh je biskup crkve, i zamenik, i naslednik Petrov.
18. Rimska crkva je osuđena i izopštena.
19. Svi su pape, od svetog Petra do svetog Silvestera, bili njihove vere, a sveti Silvestar bio je prvi koji se odmetnuo.
20. Zidane crkve osuđuju i zovu ih sinagogama satane, a za one koji u njima mole vele da vrše idolopoklonstvo.
21. Upotreba slika u crkvi je idolopoklonstvo.
22. Znak krsta je simbol đavolji.
23. Preziru službu Božiju, laude /= pohvalne govore/ i crkvene pesme, vele da je sve to suprotno Hristovom evanđelju i Njegovom učenju.
24. Ismevaju i osuđuju štovanje svetačkih moći.
25. Svako poštovanje svetaca koje se vrši u crkvama osuđuju i ismevaju, i vele da se samo Bogu valja klanjati i štovati ga.
26. Njihove starešine daju da im se narod klanja, govoreći da su oni bez greha i da nose u sebi Svetog Duha.
27. Osuđuju crkvene sakramente.
28. Odbacuju krštenje koje se vrši u vodi i vele da je to Jovanovo krštenje po kojem se niko ne može spasiti.
29. Tvrde da se Hristovo krštenje vrši bez vode, stavljanjem knjige 'Evanđelja /po Jovanu'/ na grudi i polaganjem ruku.
30. Njihovim krštenjem svako postiže oproštenje greha i postaje svet kao sveti Petar.
31. Dečak se ne može spasiti pre nego dostignee godine razumevanja.
32. Puna vrednost i moć krštenja dolazi kršteniku od zasluga krstitelja.
33. Koliko puta krstitelj sagreši, toliko puta duše koje je on krstio, mada već bile i na nebu, padaju s neba u pakao.
34. Koliko god puta krstitelj sagreši, toliko puta treba da se ponovo krste svi koje je on ranije krstio.
35. Odbacuju tajinstvo potvrde.
36. Vele da se Hristovo telo ne može pretvoriti u hleb, a ako se može pretvoriti, ne smemo ga jesti.
37. Odbacuju tajinstvo pokore, kažu da se gresi opraštaju njihovim ponovnim krštenjem.
38. Odbacuju tajinstvo poslednje pomasti.
39. Odbacuju tajinstvo zaređenja.
40. Telesni brak je preljuba.
41. Svaki greh je smrtni.
42. Poričući svaki crkveni autoritet, vele da se niko ne sme izopštiti
43. Osuđuju uživanje mesa, vele da se niko ko jede meso ili sir ili mlečna jela ne može spasiti ako se ponovo ne krsti.
44. Odriču vaskrsnuće i kažu da telo koje sada umre neće nikad vaskrsnuti nego drugo duhovno.
45. Tvrde da nema Čistilišta. Vele naime da nema posrednog puta između neba i pakla.
46. Odbacuju molitve koje se u crkvi mole za pokojnike.
47. Smrtni greh je ubijati životinje ili ptice, a također i razbijati jaja.
48. Osuđuju krvnu pravdu koju izvršavaju svetovni vladari.
49. Osuđuju svaku zakletvu.
50. Zabranjuju davanje milostinje, odbacuju i odbijaju dela milosrđa.
Osvrt
Tačka 25 i 26 vrlo nesaglasno doimaju, i ako su istinite onda svedoče o bogumilskoj dvoličnosti: oni su osuđivali klanjanje takozvanim svecima, a istovremeno su “savršene” starešine među njima dopuštale da im se drugi klanjaju. Da su bogumili sa razumevanjem čitali ’Otkrivenje po Jovanu’, videli bi da se u njemu dopušta samo klanjanje Višnjem Bogu, dok se o klanjanju pred čovekom govori samo u figurativnom smislu reči: pokloniti se pred drugim u smislu da se prizna Božija Sila u njemu, i vidi kao Božiji miljenik (3:9).
Od učenja ranih hrišćanskih redovnika bosanski bogumili su zadržali samo gnušanje nad upotrebom mesa. Toga su se držali i katari-garateni (koji su verovali da je Đavo na početku pokvario četiri Božija Elementa), dok su albižani, zavedeni rečima Pseudo-Pavla ('Timotej', I, 4:1-5), dozvoljavali korišćenje mesa u ishrani; albižanin Juan de Lugio tako iznosi i prebacuje svojim asketskim oponentima: »Ako je Gospod istinski Bog načinio na početku muško i žensko, ptice i tovarne životinje, i sva ostala vidljiva tela, zbog čega svakodnevno osuđujete sjedinjenje muškarca i žene, tvrdeći da je to delo Đavola? Zbog čega ne rađate sinove i kćeri za Gospoda, vašeg Boga? Zbog čega ne trošite ni mesa, ni jaja, ni sira vašeg veoma dobrog Tvorca? I zbog čega osuđujete one koji to jedu, ako verujete u postojanje jednog Tvorca i Stvoritelja svega vidljivog?« (Liber de duobus principiis, cap. 59 – prevod: Kornelija Nikčević) – Spisatelj koji postavlja ovakva pitanja, očigledno ne može ni da pomisli da Bog nije stvorio životinje da bi ih čovek klao i koristio kao svoju hranu.
Laonikovo viđenje kudugera
Ukratko o Laoniku i njegovom viđenju
Laonik Halko(ko)ndil (Laonikos Chalkokondyles / Chalcocandylus / Chalcondyles) sa ostrva Pelopones, rođak Demetrija Halkokondila, znamenitog učitelja helenskog jezika u Italiji, rođen je oko 1425. g. U deset knjiga svoga 'Prikaza iz historije' (Apodeixis historiōn) obrađuje period od 1298. do 1463. g., pri čemu naravno ekspanzivne Turke stavlja u središte izveštavanja. U svojoj V knjizi ovaj historik daje jednu naznaku o kudugerima Hercegovine. Inače, naziv 'Hercegovina' potiče od titule 'herceg' koju je Sandaljov sinovac, Stjepan (Stefan) Vukčić – Kosača, Herceg od Svetoga Save (već kako se on sam naziva u povelji iz 19. jula 1453.) imao još 1442. g., odnosno 6954. godine od stvaranja sveta, kako već stoji u natpisu nad vratima pravoslavne crkve u Goraždu posvećene velikomučeniku Georgiju.
Helenski tekst
(Historiarum demonstrationes, II, 27 – Priređeno prema: Laonici Chalcocandylae: Historiarum demonstrationes. Vol. II, 1. Ed. Darkó. Budapestini: Academia Litterarum Hungarica, 1923.)
Koudou/geroi d' o)noma/zontai su/mpantej oi¸ e)j th\n Sanda/lew xw¯ran telou=ntej.
Prevod
Kudugerima /koydoygeroi/ se, pak, nazivaju svi oni koji obitavaju u Sandalevoj oblasti.
Osvrt
Naziv kudugeri (crkvenoslovenski: кудугери) Laonik koristi kao etnonim, što ne bi u ovom slučaju bilo opravdano primenjivo. Zbog postojanja većeg broja kudugera u Hercegovini, nije primereno od autora što je sve njene žitelji proglasio “kudugerima”.
Poslednji srpski despot - Đorđe/Đurađ Branković, u svojoj 'Sloveno-srbskoj kronici', napisanoj u Beču a objavljenoj 1794. g., inače znalac helenskog jezika, prevodeći Laonika, kudugere naziva kudvergami, imajući na umu jedan od starijih naziva za Hercegovinu: 'Kudverga' ili 'Kudvergija'. Jakov Lukarević je u svojoj knjizi Copioso ristretto degli annali di Rausa (Venetia, 1605.) naziva Chuduergia. Sandal(j) Hranić je inače bio veliki vojvoda bosanski od 1392. do 1435. g. Teško je poverovati da su svi žitelji Sandaljeve oblasti, koja tada nije potpadala pod jurisdikciju Grčke Crkve, bili kudugeri (što je sinonim za bogumile), već to zapravo hoće reći da je njih tamo bilo u značajnoj meri.
Konstantinopolski patrijarh (1453.-1459. g.) Genadije II Skolarije (Gennadios Scholarios, oko 1405.-1472. g.), učenik Marka Eugenika,u svojoj Poslanici sinajskim monasima ukazuje da je pravoslavni episkop obratio mnoge od kudugera iz zemlje pravoslavca Hercega Stjepana u pravoslavnu veru. Sinajski monasi su prethodno od patrijarha tražili odgovor na pitanje da li od Hercega Stjepana Kosače, koji javno nije ispovedao pravoslavno hrišćanstvo (zbog uticaja brojnih kudugera oko njega), mogu primati priloge i milostinju, te ga spominjati javno na oltarosluženju.
Konstantinopolski besednik i atenski arhepiskop Michael Choniates (oko 1138.-1222. g.) u svojoj 'Apologiji i pobijanju poglavlja Fratera Franciska', nadmenog rimskog pontifa izjednačuje sa »stavropatima koji se narodski nazivaju kutugeri /koytoýgeroi/.« Stayropátai je helenski naziv za one koji odbacuju, gaze i preziru časni (Hristov) Krst (grč.: ho stayrós), dakle koji su otpadnici od vere. Maniheji, time i bogumili, u svojoj zabludelosti odbacivali su poštovanje Krsta, koji je simbol Žrtve Spasenja i Pobede, pobedničke svetlosti koja se širi na sve četiri strane sveta. Nasuprot slovenskim bogumilima, katari, “dobri ljudi” (los bons omes) Oksitanije, nisu odbacivali Krst, već su u njemu videli kosmički hijeroglif: simbol četiri strane sveta, četiri godišnja doba koja su obeležena (prividnim) okretanjem suna.
Nektarije Jerusalimski (Nektarios Jerosolymōn, 1600.-1669. g.) u svome delu ’Επιτομη ‛Ιεροκοσμικης ‛Ιστοριας, kao osnivača libanskih trusida (Troysida) ili drusida (Ntroysides) predstavlja nekog Hakema A’brilea (zvanog i Melek Dahar), koji je 386. godine od vremena Muhammedovog vladao Egiptom i Palestinom, i koji je otpavši od muhamedanstva stvorio novu herezu zvanu Drusida (tōn Ntroysidōn); ističe da njegove sledbenike i u njegovo vreme ima u Damasku i Halepu, a da ih nazivaju i kutugerima (Koytoygeroys). Pošto je kao saradnika imao nekog maniheja koji je iz Bejruta došao u Egipat, to je ovaj uspeo mnoge maniheje povući u tu sektu. I maniheji i šiitski trusidi/druzi (kojih danas najviše ima u Libanonu i Siriji) imali su učenja o reinkarnaciji. Po druzima, mohavidunima, Allah se manifestuje u određenom halifu, i jedno takvo božansko utelovljenje (maqam) Allaha je fatmadski, šesti halifa Hakim, kome se i mole. Zbog manihejskog upliva i druzi (kao i balkanski patareni) su nazvani kutugerima, tačnije izrečeno kudugerima. Termin κουδουγερος moguće je da je nastao kao pogrdna neobizantijska kovanica od κουτòς – “budalast”, “naivan” i ‛ο γέρων – “starac”; dakle “kutogeri”, odnosno “kudogeri” odeveni u crne monaške odežde bili bi “budalasti starci”, nešto suprotno od starih i dobrih monaha – kalógeros-a. Moguće je, kako je već uočeno, da je izraz “kuduger” nastao i od vulgarizovane latinske reči “cutiger”; cutis-gero je “nosilac kožne torbe”, “torbar” (cutis = “koža”). Bogumili su uvek sa sobom nosili torbu sa svojim priborom za jelo, kako se ne bi eventualno onečistili tuđim masnim posuđem (kad bi jeli u tuđim kućama). Inače i masalijani su u Maloj Aziji nazivani “torbašima”, odnosno fundaitima.
Viđenje babuna u 'Dušanovom Zakoniku'
Ukratko o ovom Zakoniku i njegovom viđenju Babuna
Srpski kralj Stefan Dušan (vl.: 1331.-1355. g.), preduzeo je nekoliko osvajačkih ratova protiv oslabljene Bizantije, sanjajući i o osvajanju Carigrada. Osvojivši veliki deo helenskih zemalja, 1346. g., u Skopju, krunisao je se i za cara Srba i Helena (iako je i sve Arbanase pokorio), što ukazuje na njegovu težnju da postane naslednik bizantijskih careva. Na pravoslavnom Saboru u Skopju, 21. maja 1349. g, donet je takozvani 'Dušanov Zakonik', koji ima 201 član; 'Zakonik' je poznat u 6 recenzija. Stožer ovoga Zakonika inače predstavljaja regulacija verskih pitanja, dakle bio je iskrojen prema interesima Srpske Patrijaršije u Peći.
Prevod
('Zakon blagovernoga cara Stefana Dušana', član 85. Natpis je dat po Prizrenskom rukopisu Zakonika, a tekst po Struškom rukopisu Zakonika.)
O reči babunskoj:
I ko izusti babunsku reč, ako bude vlastelin, da plati sto perpera, akoli bude sebar da plati dvanaest perpera, i da se bije štapovima.
Osvrt
U blizini Skopja, oko reke i planine Babune, bilo je inače ranije jako uporište bogumila-babuna. U vreme cara Dušana III, prozvanog Silni, babuni već nisu predstavljali nekakvu ozbiljniju pretnju za Državu.
U svim recenzijama Zakonika ne susreće se odredba “babunska”. “Babunska reč” se ovde javlja u smislu heretička i besčastna reč. Vlasteli je određena visoka kazna za reč koja vodi u besčašće, jer su oni mogli da vrše veći uticaj na druge ljude.
Viđenje babuna u srpskom 'Sinodiku'
Ukratko o srpskom 'Sinodiku' i njegovom viđenju
Srpski 'Sinodik' ('Zbornik', XIV ili XV stoleće) nastao je na bazi helenskog predloška i bugarskog prevoda, uz niz prepisivačkih ubacivanja. Iz njega izbija gorka monaška kivnost na Bošnjane i bogumilstvo, babunstvo. Iz vremena hercegovskih babuna danas nam je, inače, ostao naziv Babun-potok.
Tekst prevoda
(Izvadak iz: 'Trebnik manastira Svete Trojice kod Plevalja', 'Spomenik Srpske Kraljevske Akademije', LVI. Izdao Ljubomir Stojanović)
Zli heretici, trikleti babuni, koji se zovu lažni krstjani i koji se rugaju našoj pravoj veri, uzimaju od knjiga 'Sveto Pisanije' i obraćaju ga na zloverje, i koji se odlučiše od svete pravoslavne crkve, i koji se rugaju svetome i časnome krstu, i koji se rugaju i ne klanjaju svetim ikonama, da budu prokleti.
Koji veruju u babunsku veru i njihovo učenje, i koji ih primaju i klanjaju im se, i koji drže veru njihovu, takvi da budu prokleti.
Koji znaju da je babunske vere, pa ih primaju u svoje zemlje i brane ih, takvi da budu prokleti.
Onaj koji ne proklinje svaku zlu heresu, a naročito heretike, koji se nazivaju babuni, da bude proklet.
I svima koji veruju u pravu veru, istinskim hristjanima i koji se klanjaju obrazu svetoga i časnoga krsta, i svetim ikonama, i svetim moštima, koji tako misle i veruju, večni pomen.
Savi jeromonahu večni pomen.
I svaki babun da bude proklet.
I gromko velimo: mnoga leta carem.
I gromko velimo: Rastudije bosanski, i Radomir, i Dražilo, i Toljko, i Tvrtko, i Tvrdoš, \dodato: i Radin gost Hercegov, da bude proklet\, i svi koji se nazivaju krstjani i krstjanice, a ne klanjaju se svetim ikonama i krstu časnome, da budu prokleti.
Osvrt
Očigledno je da je ovaj 'Zbornik' nastajao u vremenu loših odnosa Srbije, s jedne strane, i Bosne i Huma s druge strane (ponajprije kada je herceg Stjepan Tomaš prihvatio latinski obred), pa su ugledni sveštenici (Rastudije i Radin, pored ostalih) i vernici iz Bosanske crkve poistovećeni sa babunima, bogumilima, i proglašeni za “heretike”, te kada je bosanski ban Stefan Kotromanić 1326. g. zaposeo Hum i humsku episkopiju otcepio od srpske arhiepiskopije, uključivši je u jurisdikcionu nadležnost Bosanske crkve.
Viđenje bogumila kod Stefana Nemanjića - Prvovenčanog
Ukratko o ovom viđenju
Bogumilska heresa je svoj najtežu omrznutost doživela u nemanjičkoj Srbiji, u srpskoj Zeti (oblasti Hum i Trebinje), i Bosni; u ondašnju Srbiju – Rašku, dospela je iz Bugarske, Makedonije i Grčke (Bizantije) preko Raške. Stefan Nemanjić (Prvovenčani, koji je 1217. godine od rimskog pape Honorija III dobio kraljevsku krunu) u svome spisu 'Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, ...', u opisu života (1113.-1199. g. ne.), svoga oca Stefana Nemanje, znamenitog srpskog župana (1168.-1196.) g. ne.), koji je se posle većih teritorijalnih osvajanja zamonašio i uzeo ime Simeon, govori za njegov obračun sa bogumilima (- oni se doduše ovde ne pominju po imenu, ali je aluziono očigledno da se na njih misli); sve je počelo kada je jedan od Nemanjinih najvernijih vojnika saopštio ovome da mu se u Raškoj, staroj srpskoj županiji, koju je on hteo potpuno ujediniti oko pravoslavlja, širi buntovna dualistička vera.
'Život i dela ...' su, inače, u celovitom prepisu (20 poglavlja) iz druge decenije XIV stoleća, sačuvane u zborniku koji još sadrži i 'Paterik', sinaksarsko 'Nemanjino žitije' (druga redakcija) i spis 'O dvanaest petaka'. Ovaj zbornik se danas čuva u Parizu, u 'Nacionalnoj Biblioteci', pod signaturom Cod. Slave 10.
Prevod (sa crkvenoslovenskog)
('Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, koji je bio pređe nastavnik i učitelj, gospodin i samodržac otačastva svoga, sve srpske zemlje i pomorske', pogl. 6 – Priređeno prema jezičkoj verziji Lazara Mirković i Dimitrija Bogdanovića. 'Sveti Sava: Sabrani spisi' -
Prosveta i Srpska književna zadruga. Beograd, 1986.)
Dođe /Nemanji/ jedan od pravovernih vojnikâ njegovih, pa, pavši na kolena, s uzbuđenjem i uniženjem mnogim govoraše mu: »Gospodine, ja sam među najhuđim /= najgorim/ slugama tvojim najmanji, i, videvši usrdnost tvoju prema vladici tvome Gospodu Isusu Hristu, i prečistoj vladičici Bogorodici, i ovim svetim ugodnicima njihovim, zaštitnicima tvojim, koji krepkim dlanom podržavaju tvoju vlast nepovređenu, usudih se javiti tvojoj moći da se mrska ti i trikleta heresa već ukorenjuje u državi tvojoj.« - A ovaj prečasni sveti moj gospodin, ni malo ne zadocnevđi, odmah prizva svoga arhijereja, po imenu Jeftimija, i črnce /= monahe/ s hegumenima svojima, i časne jereje, i starce i velmože svoje, od maloga do velikoga, pa govoraše svetitelju, i črncima, i svima sabranima: »Dođite i vidite, oci i braćo, ako sam i najhuđi među braćom svojom, ali Gospod Bog i prečista vladičica Bogorodica, mati njegova, ne gleda na lice čovečje, nego udostoji mene najhuđega, koji verujem u jednobitnu nerazdeljivu Trojicu, da čuvam ovo predano mi stado, koje vidite sada, da se ne poseje kukolj lukavoga i odvratnoga đavola. I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj, a već sad čujem da se lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na Duha Svetoga i da deli nedeljivo Božanstvo, što govoraše bezumni Arije, presecajući nedeljivo Božastvo, što rekoše sveti i bogonosni oci: "Ko ti, Spase, rizu razdra?", reče: "Arije, bezumni, koji Trojicu preseče." Tako i ovi bezumni idu za učenjem njegovim, i ne znajući, bednici, da će, pošto su tako verovali, sići s njim, trikletim, na dno skrovišta Hadovih.«
I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka, dođe kći jednoga od velmožâ njegovih pravovernih, udata za muža od tih krivovernih, koja je bila u njih i saznala nečiste odvratnosti njihove, ali se nimalo ne kosnu vere njihove, i, pravci k nogama Svetoga, ispovedaše jasno, govoreći mu: »Gospodine, gospodine moj, evo vidim kako tvoja vladavina ispituje o ovoj mrskoj i odvratnoj veri; uistinu, gospodine moj, bih isprošena po bračnom zakonu, u oca mojega, sluge tvoga, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, da zaista služe otpadniku od slave božje, samome sotoni. I ne mogući trpeti smrada gluhih kumira i mrske herese, istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državi tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine.« - A Sveti, izvedavši ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave herese, izobliči krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnevši, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: »Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem« - Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupivši, razda prokaženim i ubogim. Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, Sina Božijeg. Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretivši da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i Duh Sveti, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amen.
Osvrt
Nemanju, koji je Rašku (staru Srbiju) hteo ujediniti preko pravoslavne vere (jer tadašnja nacionalno-plemenska svest tada to nije omogućavala), i koji je se uz oslanjanje na pomoć Ugarske i Mletačke Republike suprostavio Bizantiji (koja je htela da na vlast vrati njegovog brata, župana Tihomira, svrgnutog od strane Nemanje i pobeđenog 1170. g.), posle povratka iz Vizantije (gde je se predao caru caru Manojlu I Komnenu, pred kojim je uzeo vazalsku obavezu) iznenadilo je jako ukorenjavanje bogumilstva u Raškoj, u kojem mu naizgled ponajprije smeta njegova hulna dogma, koja se predstavlja arijanskom, a Arije je već bio silno omržena ličnost zbog njegovog odbacivanja Hristovog Boštva. – Naravno stvarni problem u pojavi raškog bogumilstva nije bio u njegovoj bogoslovskoj dogmi već u socijalnom učenju bogumila koje je oduševljavalo narod, koje je privlačilo brojne sledbenike, u tome što su bogumili osuđivali bogaćenje i raskoš u Crkvi, što su tražili društvenu jednakost (začudo i bogatija vlastela je prihvatala učenje ove sekte), što su odbijali pokoravanje svetovnim vlastima (bez obzira koliko se one pobožnima predstavljale), što su odbijali da se stave u vojničku službu, što se nisu bavili omrženom trgovinom ... Po Stefanu Prvovenčanom izgleda da su bogumili koristili isturene javne žrtvenike (»I ne mogući trpeti smrada gluvih kumira i mrske herese, ...« - Cp.: Helmold: Chronica Slavorum, I, 83.), mada su svoje molitve i obrede obavljali po svojim domovima ili na skrovitim mestima. Nemanja (koji je se hteo dodvoriti i papi Inokentiju III koji je u to vreme preduzeo pogromaški krstaški rat protiv katara u pokrajini) saziva državni sabor kod stare Petrove crkve, na kome su uzeli udela crkveni dostojanstvenici (predvođeni Jevtimijem), monasi i iole značajne velmože (jer sama Crkva ne bi mogla da izađe na kraj sa ojačanim bogumilstvom). Pred Nemanju, kako vidimo, verovatno u pauzi ovog saborovanja, istupa i jedna plemkinja svedočeći kako je pobegla od svoga muža jer je se predao heresi, i traži od Nemanju da se obračuna sa tom heresom. No i na samom saboru velmože nisu pokazivale poželjnu pokornost županu Nemanji, što potvrđuje da je i među njima bilo onih koji su bogumilstvu bili naklonjeni. U brutatalnim okršajima sa bogumilima stradale su i njihove knjige, što je i onemogućilo da se oni i njihov kult bolje upoznaju.
I Domentijan, duhovnik monastira Hilandar, biograf Rastka Nemanjića (u žitiju svoga učitelja završenom 1243. g. – 'Život arhiepiskopa Save'), svedoči da je se veliki srpski župan uspešno obračunao sa dualističkom sektom: »I istrebi uspomenu zloslavnih heretika po svome otačastvu.« - Bogumilskom vođi Nemanja urezuje jezik, čime ga fizički onemogućava da propoveda svoju veru; takva kazna je se i kasnije u Srbiji primenjivala, odnosno bila na snazi: »Ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže.« (Član 21, v.: 162) (’Dušanov Zakonik’, - Ni 150 godina borbe Nemanjića za verski ekskluzivizam nije potpuno istrebio bogumile u staroj Srbiji, čiji ostaci su se pritajili; sa tim “problemom” susreće se kasnije i srpski car Dušan Silni: »I ko se nađe kao heretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže po obrazu i da se protera, a ko bi ga skrivao, i taj da se ožeže.« ('Dušanov Zakonik', član 10) – Onako kako je Rimska crkva proglašavala “hereticima” sve koji joj se nisu glatko pokoravali, pa time i Bosansku crkvu, u biti pravoslovnu, tako su i pravoslavne Crkve Bizantije, posle raskola od 1054. g., “latine” videli kao heretike i izjednačavali ih sa očiglednim krivovercima. Tako se u pomenutom Zakoniku iznosi i sledeće: »Velika crkva da postavi protopope po svima gradovima i trgovima, da povrate hrišćane od herese latinske, koji su se obratili u veru latinsku, i da im dade zapovest duhovnu i da se vrati svaki u hrišćanstvo.« (Član 7) Oni koji su i sami bili paganizirani krivoverci, heretici, najžešće su se obračunavali sa drugim hereticima, koji im se ne pokoravaju, i koji ne žele na istinu da gledaju njihovim očima, da istinu vide onako kako je oni vide.
Hrišćanski poluverci koji su bili i sledbenici Svetovida - Belovida, a imali su skitsko-sarmatsko etničko poreklo, ostvarilisu uticaj i na Bosansku crkvu, u Bosni i Hercegovini ponajprije su ostavili svoje brojne tragove na nadgrobnim mramorima. (Još je srpski knez Časlav Klonimirović – 932.-960.g., koji je posle bekstva iz Bugarske, u Srbiji priznao vrhovnu bizantijsku vlast, pisao Lekapenusu da se u zabitoj Bosni nalaze heretici i pagani najgoreg soja. Dakle svakako je u vidu imao Svetovidove poklonike.) Čest motiv na tim spomenicima je bog Sunca - Svetovid koji drži otvorenu i podignutu desnu ruku (simbol svetlosti koja daje život). Na tim spomenicima naziru se i prikazi krsta, za koji su Sloveni znali i pre pokrštavanja.
Izvodi iz knjige O posvećeničkom življenju, III deo (brat Vasa - AA)
