Kritija - mit o Atlantidi
Lica: Sokrat
Kritija
Timaj
Hermokrat
Timaj: Evo me, Sokrate, sada na kraju izlaganja. Okončao sam ga sa zadovoljstvom i tolikom radošću, kao da sam se odmorio od dugog putovanja. Obraćam se s molbom bogu[1], koji je u stvarnosti nekada davno postao, a sada eto i u našim izlaganjima, da bude blagonaklon prema onome što je u njima rečeno sa merom. Ako smo, i protiv volje, rekli nešto nestvarno o stvarima koje su bile predmet naših izlaganja, neka odredi odgovarajuću kaznu. A smisao pravedne kazne je u tome da se zabludeli čovek vrati na pravi put. Prema tome, da bismo ubuduće valjano besedili besede o postanku bogova, zamolimo ga da nam podari znanje, najsavršeniji i najblagotvorniji lek među lekovima. Posle ove molbe neka Kritija, shodno dogovoru[2], nastavi besedu.
Kritija: U redu, Timaju! Prihvatam! Ali, kao što si se ti na početku[3] obratio bogu tražeći oproštaj, jer si nameravao da govoriš o važnim stvarima, to isto i ja sada molim. A želim, ovde, da dobijem i više oproštaja, s obzirom na još veću važnost stvari o kojima će biti reči. Iako sam gotovo ubeđen da molba koju hoću da uputim odaje veoma častoljubivog i nesmotrenog molitelja, ona ipak mora biti izrečena. Zar bi se neki pametan čovek usudio da tvrdi kako ono o čemu si ti besedio nije dobro? Pošto je za ovo, o čemu će biti reči, potrebno više oproštaja, budući da je veoma teško, moram pokušati nekako da objasnim taj zahtev. Po mom mišljenju, Timaju, lakše je pred ljudima besediti o bogovima nego na ovom skupu besediti o smrtnicima. Jer, kad god slušaoci nemaju iskustva i kad god je veliko njihovo neznanje o bogovima, time pružaju značajnu olakšicu onome ko namerava da govori nešto o njima. A koliko o bogovima znamo, poznato je. Da bi ovo što govorim bilo jasnije, razjasniću, a vi me sledite u toku izlaganja. Ono što smo svi mi besedili doista je u izvesnom smislu podražavanje i preslikavanje[4]. Pogledajmo rad slikara, božanskih i ljudskih tela i razmislimo sa kolikom lakoćom ili teškoćom on zadovoljava posmatrače svojim podražavanjem. Opazićemo da nam se, pre svega dopadaju zemlja, planine, reke, šuma, nebo i sve ono što se oko njega nalazi i kreće, kad god je neko kadar da podražavanjem pruži i neznatnu sličnost sa njima. Osim toga, ukoliko o podražavanim stvarima imamo nepouzdano znanje, onda ono što je naslikano ne podvrgavamo ni ispitivanju ni kritici, već se, kada je reč o tim stvarima, zadovoljavamo varljivom i nejasnom skicom. A kada god neko pokuša da naslika naša tela, onome ko ne postiže potpunu sličnost, postajemo neugodne sudije, jer zbog usredsređene pažnje oštro opažamo nedostatke. Treba uočiti da se to isto dešava i sa izlaganjima: kada su u pitanju božanske pojave i nebeske stvari, zadovoljavamo se i sa malo verovatnim izlaganjem, ali zato podrobno ispitujemo kada je reč o smrtnicima i ljudskim delima.
Kad god nisam kadar da sasvim kako dolikuje izložim ono o čemu će sada, bez pripreme biti reči, treba oprostiti. Jer, valja imati na umu da je prema postojećem mnjenju, ne lakše već teže govoriti o smrtnicima. Sve ovo sam ispričao.
Timaj: Evo me, Sokrate, sada na kraju izlaganja postojeće teškoće. Imajući njih u vidu, tražim ne manje već više oproštaja, s obzirom na ono o čemu nameravam da govorim. Ako izgleda da s pravom tražim dar, po svojoj volji mi ga darujte.
Sokrat: Zar ne nameravamo, Kritija, da ti ga podarimo? Isti dar nećemo uskratiti ni Harmokratu, trećem govorniku. Jasno, je da će uskoro, kad bude trebalo da i sam govori tražiti oproštaj kao i vas dvojica. Da bi se obezbedio drugi početak, i da ne bi bio prinuđen da govori isto, neka do tog doba govori tako kao da ga je dobio. A tebi, dragi Kritija unapred iznosim mišljenje slušalaca: pesnik[5] koji ti je prethodio stekao je kod njih, na čudesan način, toliku slavu da će ti biti potrebno veoma mnogo naklonosti ako želiš da mu tu slavu preotmeš.
Hermokrat: Bez sumnje, Sokrate, ta opomena je upućena ne samo Kritiji već i meni. Ali plašljivi ljudi, Kritija nikada nisu podigli pobednički trofej. Zato se treba hrabro prepustiti izlaganju i posle prizivanja Apolona[6] i muza, treba izneti na svetlost dana vrline starih sugrađana i pesmom ih slaviti.
Kritija: Sutrašnji dan je tvoj, dragi Hermokrate, a ti si već sada odvažan zato što ti prethodi drugi govornik. Sam tok razgovora uskoro će ti ipak pokazati šta je tu, zapravo, moguće učiniti. Svakako se treba pouzdati u tvoj savet i ohrabrenje, a osim bogova koje si ti spomenuo treba prizvati i druge, naročito Mnemosinu[7], jer je baš u rukama te boginje sve ono najvažnije u našim izlaganjima. Ukoliko se dobro setim i saopštim ono što su nekada sveštenici ispričali, a što je opet Solon spasao od zaborava, znam da će slušaoci po svoj prilici smatrati da sam na pravi način ispunio svoju dužnost. Baš sada to moram, bez ikakvog oklevanja i učiniti.
Podsetimo se, pre svega, da se ono najvažnije desilo pre devet hiljada godina od kada je, prema predanju, počeo rat između naroda koji žive s one strane Heraklovih stubova[8] i svih naroda nastanjenih s ove strane. Pripovedanje o tom ratu treba sada završiti. Pričalo se naime, da su one prve predvodili vladari ostrva Atlantide, a ove druge naš grad, koji je i doveo rat do kraja. Rekli smo takođe da je to ostrvo bilo veće od Libije i Azije, a sada, pošto je zbog zemljotresa potopljeno, neprohodan mulj sprečava ovdašnje moreplovce da isplove u more s one strane[9], te dalje ne idu. Što se tiče ondašnjih mnogobrojnih varvarskih plemena i helenskih naroda, o njima će biti pojedinačno reči svuda gde to prilika bude nalagala. Kad je reč o tadašnjim Atinjanima i protivnicima sa kojima su ratovali, nužno je na početku govoriti najpre o vojnoj snazi i državnom uređenju jednih i drugih. Prednost, pri tome, treba dati narodu ove zamlje.
Nekada su bogovi, među sobom podelili po oblastima celu zemlju, podelili bez svađe.[10] Ne bi bilo opravdano pretpostaviti da bogovi ne poznaju ono što dolikuje svakom od njih i da bi, znajući da to više pristoji drugima, pokušavali da svađom sami sebi pribave posed. Dakle, na osnovu pravedne raspodele dobili su ono što im je odgovaralo i naselili zemlje. Posle naseljavanja negovali su nas kao svoja blaga i štićenike onako, kako to čine pastiri sa svojim stadima.
Ali za razliku od pastira, koji uz udarce napasaju stoku, bogovi nisu koristili silu da bi ukrotili tela. Kao osobito popustljiva bića, oni su u skladu sa svojim namerama, upravljali sa krme, dohvativši dušu kao kormilo. Postupajući tako, oni su vladali svim smrtnim bićima.
Dok su drugi bogovi prilikom podele dobili različite oblasti i njih uredili, Atina i Hefest[11] su s obzirom na zajedničko poreklo, jer im je otac isti, a svojstvena su im i ista stremljenja u ljubavi prema mudrosti i umetnosti, dobili jednu oblast i to ovu zemlju, koja je u sebi sjedinila sve prirodne uslove potrebne za negovanje vrline i mudrosti. Kada su od zemlje[12] stvorili valjane ljude, oni su im usadili težnju za uređenjem države. Imena tih ljudi su sačuvana, a njihova dela su pala u zaborav zbog propasti onih koji su poznavali tradiciju i zbog dužine proteklog vremena. Kao što je ranije rečeno[13], uvek je preživljavao nepismen narod nastanjen po planinama. A ti ljudi čuli su samo za imena gospodara u ravnici, dok su o njihovim delima znali tek veoma malo.
Potomcima su rado davali imena predaka, čije podvige i zakone nisu poznavali, osim što su imali nekih nejasnih vesti o svakom od njih. U toku mnogih generacija i oni sami i njihovi potomci oskudevali su u stvarima potrebnim za održavanje golog života, mučili se, i zato je sva njihova pažnja bila usmerena na zadovoljavanje osnovnih životnih potreba.
Govorili su samo o tome i nisu marili za drevnu prošlost predaka. Doista, pripovedanje mitova i istraživanje starine ulaze zajedno sa dokolicom u gradive, kad god se može opaziti da su kod nekih zadovoljene osnovne životne potrebe, pre ne. Tako se baš i desilo da su se sačuvala imena starih, ali ne i njihova dela. Ovim mojim rečima dokaz je Solonovo pripovedanje. U njemu stoji da su sveštenici, govoreći o onom ratu, nazivali junake tog rata mnogim imenima kao što su: Kekrop, Erehtej, Erihtonije, Erisihton, a spominjali su i većinu ostalih imena uobičajenih kod Tezejevih predaka[14].
Isti slučaj i sa imenima žena. Kako su u to vreme ratni poslovi bili zajednička briga žena i muškaraca, tako je prema onom zakonu, kip boginje u ratnoj opremi bio kod njih žrtveni dar, što je dokaz da su sva živa bića koja žive u zajednici, i mužjaci i ženke, po prirodi sasvim sposobni da ispunjavaju obavezu svojstvenu svakom pojedinom rodu.[15]
Ovu zemlju u to vreme naseljavali su ostali staleži[16] građana, zanatlije i zemljoradnici. Stalež ratnika živeo je zasebno pošto su ga u početku odvojili božanski ljudi[17]. Ratnici su imali sve ono što je neophodno za ishranu i vaspitanje, lišeni privatne svojine sve stvari smatrali su zajedničkom svojinom svih. Primajući od ostalih građana samo potrebnu hranu i ne tražeći ništa više, marljivo su obavljali sve juče[18] spomenute poslove koji su, kako je rečeno bili namenjeni čuvarima. Pa i ono što je rečeno o našoj zemlji jeste ubedljivo i istinito.
Najpre o granicama. Atika se tada prostirala do Istma, zatim, preko ostalog kopna, do vrhova Kiterona i Parneta, spuštajući se niz planine, s desne strane se graničila sa Oropskom zemljom, dok joj je s leve strane prema moru, granica bila reka Azop[19]. Plodnošću[20] je prevazilazila sve ostale krajeve na zemlji, pa je u to vreme zemlja mogla da hrani veliku vojsku nezainteresovana da za obavljanje poljskih radova. Važan dokaz za plodnost jeste ono što je danas od nje preostalo, jer i raznovrsnošću i kvalitetom plodova i obilnom pašom za sve životinje, ova oblast ne zaostaje ni za jednom drugom.
Ali u ono vreme svi njeni darovi bili su ne samo valjani već i bezbrojni. U čemu se sastoji pouzdanost ove tvrdnje? Na osnovu čega se s pravom može govoriti o ostatku ondašnje zemlje? Cela Atika, odvojena od ostalog kopna, zalazi duboko u more i leži tu poput rta, a morsko korito oko nje duboko je svuda pokraj obale. U toku devet hiljada godina, toliko ih je zaista proteklo od onog vremena do danas, bilo je mnogo velikih poplava.
U tom vremenskom razmaku i u takvim okolnostima, sa visina obrušeni slojevi zemlje nisu, kao u drugim krajevima, stvorili nasip vredan pomena, već su se, uvek zahvećeni bujicom, gubili u morskim dubinama. Pošto je sprana plodna i restresita zemlja, preostalo je, danas u odnosu na pređašnje stanje, samo mršavo telo zemlje, kao što od obolelog tela preostaje kostur, a ta situacija može se uporediti sa malim ostrvima.
Pošto je Atika u ono vreme bila nedodirnuta, ona je imala brda visoka kao planine i polja, sada zvana Feleus[21], prekrivena plodnom zemljom. O gorostasnim šumama na planinama postoje i sada očigledni dokazi, zato što je na planinama, koje danas još jedino pčele prehranjuju, pre ne tako mnogo vremena, posečeno drveće pogodno za pokrivanje ogromnih građevina, a krovovi građeni od tog drveća još postoje.
Bilo je na Atici i mnogo visokih voćki i neophodne paše za stada. Pa i voda, koju je Zevs slao svake godine, nije kao sada oticala u more, jer je tlo sprano i bez rastinja, već ju je plodna zemlja upijala u sebe i čuvala u zalihama pod slojem gline. Šaljući tako upijenu vodu sa visina u doline, ona je pružala svim mestima obilnu hranu za izvore i reke. Preostali sveti gajevi pored negdašnjih izvora i sada su dokaz da je istina ono što se o Atici pripoveda.
Takva su bila prirodna svojstva ostale Atičke zemlje, a valjano su je uredili pravi zemljoradnici, čiji je jedini zadatak bio obrada zemlje. Ovi poklonici lepote i po prirodi sposobni ljudi, imali su najplodniju zemlju, vode u izobilju i podneblje sa veoma umerenom klimom. A evo kako je bio uređen grad u to vreme. Okolina Akropolja pružala je tada sasvim drugačiju sliku nego danas.
Dakle jedna izuzetno kišna noć podlokala je i opustošila zemlju, zajedno sa zemljotresima nastao je i užasan potop, treći pre onog katastrofalnog u Deukalionovo vreme[22], a nekada u prošlosti Akropolj je svojim obimom dopirao do Elidana i Ilisa, obuhvatao Piknos i graničio se sa Likabetom, smeštenim nasuprot Piknu[23]. Pokriven naslagama zemlje samo je odozgo bio neznatno zaravnjen. U okolini Akropolja, pod njegovim padinama stanovali su zanatlije i zemljoradnici koji su obrađivali zemlju. U gornjem delu, oko Ateninog i Hefestovog hrama, dobrovoljno se nastanio samo stalež ratnika. Taj deo ratnici su kao vrt jedne kuće okružili zidom. Stanovali su na severnoj strani[24] Akropolja sagradivši sebi zajedničke kuće i sistije. Snabdeli su se svim stvarima koje su priličile zajedničkom življenju u njihovim kućama i hramovima.
U njima nije bilo ni zlata ni srebra, pošto su se upotrebe ovih metala sasvim klonili. Sledeći sredinu između gordosti i ropske ćudi, živeli su u skromnim kućama, u kojima su i oni sami i njihovi unuci dočekivali starost i iste predavali uvek pripadnicima svoga roda. Što se tiče prostora u južnom delu, on je ostao neizgrađen i korišćen je za vrtove, vežbališta i letnje sistije. Na površini današnjeg Akropolja nalazio se jedan izvor.
Zbog zemljotresa on je presahnuo i ostavio za sobom okolo današnje potočiće. Izvor je u ono doba pružao svim stanovnicima obilne količine vode, umerene temperature i leti i zimi. Takav je, dakle, bio način stanovanja ratnika, čuvara sopstvenih građana i dobrovoljno izabranih vođa ostalih Helena. Ratnici su se naročito brinuli da u svako doba ostane isti broj njihovih muškaraca i žena sposobnih za rat[25], a on je u to vreme iznosio oko 20 000.
Pošto su i sami bili zaista vrsni ljudi i vladali uvek na valjan i pravedan način i svojom zemljom i Heladom, glas o lepoti njihovih tela i raznovrsnim duhovnim svojstvima pronosio se celom Evropom i Azijom, a slavom su nadmašivali sve savremenike. A šta je sa protivnicima Atinjana? E pa, baš sad i nameravam da vas kao prijatelje, a prijateljima su sva znanja zajednička, obavestim o tome kako je nastala i razvijala se od samih početaka njihova moć, ako me, naravno, sećanje o svemu tome što sam kao dečak slušao ne vara[26].
Pre početka glavne besede, treba ukratko razjasniti odakle varvarima helenska imena. Slušaćete ih često i da to ne bi kod vas izazvalo čuđenje, saznaćete njen uzrok. Kada je Solon[27] naumio da za svoju poemu upotrebi priču sveštenika, ispitivao je značenje imena. Tom prilikom otkrije da su prvi Egipćani, koji su ta imena zapisivali, njih preveli na sopstveni jezik. Razmatrajući ponovo smisao svakog imena i sam Solon ga je zapisivao prevodeći ga na naš jezik. I baš taj spis nalazio se kod mog dede i još je kod mene, a kao dečak sam ga pomno izučio. Prema tome, nećete se naći u čudu kada čujete da su imena Atlantiđana istovetna sa našim, jer uzrok te pojave sada znate. A početak duge besede je tada tekao otprilike ovako.
Prilikom podele, bogovi među sobom razdeliše celu zemlju, ovde na veće onde na manje delove, podigoše sebi hramove i ustanoviše žrtvene obrede. Ostrvo Atlantidu dobije tada Posejdon[28] i nastani ga svojim potomcima, koje mu smrtna žena rodi u jednom kraju ostrva. Taj kraj je izgledao ovako: od mora prema sredini celog ostrva pružala se ravnica[29]. Prema predanju, ona je posebnom lepotom i izuzetnom plodnošću nadmašivala sve ravnice. Pokraj nje, a opet u sredini ostrva, uzdizao se oniži breg[30] na udaljenosti od pedeset stadija.
Na bregu je, sa svojom ženom Leukipom, živeo Eunor, jedan od tamošnjih ljudi, koji su isprva postali iz zemlje. Kćer Klejta beše jedino Eunorovo i Leukipino dete. Kada im ona stasa za udaju, oboje umru. Posejdon opijen Klejtom, sjedini se s njom i brežuljak na kome je ona živela opkoli i dobro utvrdi. Postavio je naime, naizmenično jedne oko drugih manje i veće pojaseve od zemlje i vode, i to dva od zemlje i tri ispunjena morskom vodom.
Rastojanje među pojasevima bilo je svuda jednako, kao da je šestarom merio iz sredine ostrva. Zahvaljujući ovakvom utvrđenju, ostrvo je bilo nedostupno ljudima, pošto u to vreme nije bilo ni brodova ni plovidbe. Sam Posejdon, kao bog, sa lakoćom uredi središnje ostrvo: iz izvora šiknuše na površinu zemlje dva mlaza, jedan sa toplom, drugi sa hladnom vodom, a iz nedara zemlje proizvede on raznovrsnu i obilnu hranu. Izrodi i odgaji pet pari muških blizanaca.
Kad podeli celo ostrvo Atlantidu na deset delova, dade prvorođenom, od najstarijih blizanaca majčino obitavalište i zemlju oko njega, jer je ona bila najveća i najplodnija. Po očevoj volji najstariji sin je kao kralj vladao nad ostalom braćom, a i ovi su bili kraljevi i svaki od njih imao je prostranu teritoriju i vlast nad mnoštvom ljudi.
Svim svojim sinovima Posejdon nadene imena: najstarijem sinu i kralju Atlant, a po njemu, zato što je bio prvi kralj, dobiše ime i celo ostrvo i more zvano Atlantsko. Ime Atlantovog brata blizanca glasilo je na grčkom jeziku Eumelos, a na domaćem Gadejros. Eumelos je vladao spoljnim delom ostrva, koji je ležao prema Heraklovim stubovima, u pravcu Gadejrijske zemlje, kako se još i danas u onom kraju naziva jedna oblast.
Možda je Gadejrijska zemlja dobila ime istovremeno kad i Gadejros[31]. Amferej i Euajmon behu imena drugog para blizanaca. Stariji sin, u trećem, zvao se Mensej, a mlađi Autohtonije. Elasip beše ime starijeg, a Mestor ime mlađeg u četvrom paru. Stariji u petom paru dobi ime Azaes, a mlađi Dijaprep. Svi ovi Posejdonovi sinovi i njihovi potomci vladali su u toku mnogo generacija, ne samo kao gospodari mnogih ostrva u okeanu, već su, kao što je to ranije rečeno, proširili svoju vlast na oblasti s ove strane heraklovih stubova, sve do Egipta i Tirenije[32].
Od Atlanta je poteklo zaista mnogobrojno i uz to veoma poštovano potomstvo. Pošto je kralj, najstariji potomak, uvek predavao kraljevstvo opet najstarijem, ono se očuvalo u toku mnogih generacija. Uz to su Atlantovi potomci stekli toliku silu bogatstva, kakva u prošlosti nije stečena u mnogim kraljevstvima, niti će se u budućnosti ikada lako steći, te su i grad i ostalu zemlju snabdeli svom potrebnom opremom.
Kao gospodarima dopremano im je mnogo toga iz pokorenih oblasti, ali je samo ostrvo najvećim delom pružalo sve ono što im je bilo potrebno za život. Najpre sve što se dobije iz nedara zemlje: čvrste i topljive rude i jednu vrstu rude zvanu oreihalk[33]. Danas znamo samo njegovo ime, a onda je oreihalk značio mnogo više od imena. Vadili su ga na mnogim mestima ostrva i, osim zlata, tadašnji ljudi su ga mnogo cenili. Ostrvo je u izobilju rađalo sve ono što šuma pruža tesarima za rad. Bilo je na njemu dovoljno hrane i za pitome i za divlje životinje. Najzastupljeniji na Atlantidi bili su slonovi[34].
Hranila je ona i ovu, po prirodi najveću i najproždrljiviju životinju, ali i sve ostale: močvarske, jezerske, rečne, kao i sve one što žive po brdima i dolinama. Osim toga, ostrvo je proizvodilo i odgajalo mirise, koje još i sada zemlja negde rađa: u korenju, travi, stablima, sokovima što struje u cveću ili plodovima. Darivala je, zatim, i pitome plodove[35]: suve i drvenaste. Od suvih, one koje nam služe kao osnovna hrana, a zatim i one koje koristimo kao prijatan dodatak, a čije sve vrste nazivamo jednim imenom mahunasto povrće.
Od drvenastih plodova, što daju i hranu i piće i ulje, zemlja je rađala i ono lako kvarljivo koje nam pruža zadovoljstvo i doprinosi boljem raspoloženju, a zatim i onom koje, posle večere iznosimo kao prijatan desert i sredstvo za ublažavanja muka zasićenog stomaka. Sve ove lepe i čudesne plodove darivalo je tada u neograničenim količinama, ovo sveto ostrvo[36] obasjano suncem.
Primajući sve to od zemlje, oni su podizali sebi hramove, kraljevske palate, luke, brodogradilišta i izgrađivali sve ostale krajeve. Uređivanje se odvijalo ovim redom. Najpre premostiše vedene pojaseve[37], koji su opkoljavali drevni matični grad, i tako probiše sebi put iz dvora prema spoljnjem delu ostrva. A dvor sagradiše sebi odmah na početku, pored stana boga i predaka.
Primajući ga od prethodnika, svaki kralj je ukrašavao već ukrašeno, i nadmašivao prethodnika koliko je to moguće, sve dok veličanstvenošću i lepotom svojih tvorevina ne dovedoše dvor do savršenstva koje je zaustavljalo dah. Između mora i poslednjeg vodenog pojasa prokopaše kanal širok tri pletra[38], dubok sto stopa i dugačak pedeset stadija[39]. Ušće kanala bilo je toliko da su kroz njega ulazili najveći brodovi. Na taj način omogućena je plovidba u unutrašnjost ostrva kao u neku luku.
I kopnene pojaseve, što razdvajaju vodene, prokopaše u pravcu mostova. Širina prokopa je dozvoljavala da se jednim trijerom prelazi iz jednog u drugi vodeni pojas. Prokope odozgo pokriše, tako da se ispod njih plovilo zahvaljujući visoko nad morem uzdignutim oblama kopnenih pojaseva. Najveći pojas, ispunjen morskom vodom, bio je širok tri stadija, a istu širinu je imao kopneni pojas koji je za njim dolazio. Sledeća dva, vodeni i kopneni, bili su široki po dva stadija, a vodeni pojas oko središnjeg ostrva jedan stadij.
Ostrvo na kojem se nalazio dvor, imalo je u prečniku pet stadija. Kružnim zidom ogradili su i to ostrvo i pojaseve, a zid[40] su podigli i sa obe strane mosta širokog jedan pletar. Na mostovima smeštenim preko morskog prelaza, podigoše kule i kapije na sve strane[41].
Kamen delom beli, delom crni, delom crveni, kopali su ispod obale središnjeg ostrva i ispod spoljne i unutrašnje obale kopnenih pojaseva. Iskopavanjem su istovremeno izgradili dvostruka pristaništa, unutra izdubljena i obložena istim kamenom. A zgrade su bile različite. Neke jednobojne, neke opet šarene[42], jer su ih gradili od raznobojnog kamenja; šarali su ih ne samo radi zabave već da bi im time dali prirodni čar. Tako su i ceo kružni zid, podignut oko poslednjeg spoljnog vodenog pojasa, obložili bronzom, a činilo se kao da su koristili boju. Unutrašnji zid su pokrili olovom, a zid oko samog Akropolja oreihalkom vatrenog sjaja.
Kraljev grad unutar Akropolja bio je ovako uređen. Tamo u sredini nalazilo se nepristupačno svetilište Posejdona i Klejte, okruženo zlatnim zidom. U njemu nekada beše začeto i rođeno deset carevića. Upravo su ovde, svake godine, iz svih deset oblasti unosili godišnju letinu kao žrtveni dar svakom od njih.
A hram samog Posejdona bio je dugačak jedan stadij i širok tri pletra. Njegova visina delovala je skladno, a u izgledu je imao nešto varvarsko. Ceo hram, izuzev akroterija, prekrili su sa spoljne strane srebrom, a akroterije zlatom. Što se tiče njegove unutrašnjosti, cela tavanica napravljena je od slonove kosti, išarana je zlatom, srebrom i oreihalkom; sve ostalo: zidovi, stubovi, pod, pokriveni su oreihalkom.
U hramu su se nalazile zlatne statue: statua boga, tako velika da on dodiruje glavom tavanicu, a stoji na kolima kao kočijaš šestorice krilatih konja; oko njega sto Nereida na delfinima, ondašnji ljudi verovali su da ih je toliko, a bile su tu i mnoge druge statue, zavetni darovi pojedinaca. Napolju, oko hrama, stajali su zlatni kipovi svih deset kraljeva i kraljica[43]. Bili su tu i mnogi drugi veličanstveni zavetni darovi kraljeva i pojedinaca, kako iz samog grada, tako i iz onih spoljnih oblasti kojima su vladali.
Veličinom i načinom izrade žrtvenik je odgovarao ovoj raskoši, a i, dvor je, takođe bio u skladu sa veličinom gospodstva i dekoracijom oko svetilišta. Kada je reč o ona dva izvora sa neiscrpnim obiljem tople i hladne vode, koja je i ukusom i odličnim delovanjem bila čudesno pogodna za upotrebu[44], koristili su ih tako da su oko izvora podigli zgrade i plantaže voća kojem je pogodovalo navodnjavanje, zatim bazene delom otkrivene, a delom zimske pokrivene, za kupanje u toploj vodi.
Bazeni su bili odvojeni, jedni za kraljeve, drugi za podanike, treći za žene, i posebni za konje i tegleću marvu; svaki bazen bio je opremljen odgovarajućom dekoracijom. Isteklu vodu sprovodili su delom u Posejdonov gaj, gde je zahvaljujući plodnoj zemlji, raslo svakojako drveće božanske visine i lepote, delom, opet kroz kanale na mostovima u spoljne pojaseve.
Tu su izgradili bezbroj svetilišta mnogih bogova, mnogo vrtova i vežbališta za ljude i konje, izdvojene na oba kružna ostrva. Osim toga, u sredini najvećeg ostrva nalazio se poseban hipodrom širine jednog stadija, koji je svojom dužinom dozvoljavao trku konja u celom krugu.
Oko hipodroma, s jedne i druge strane, nalazile su se kuće većine pripadnika kraljevske garde; pouzdanijima je dodeljena straža na manjem ostrvu, bližem tvrđavi, a najpoverljiviji među gardistima imali su stanove unutar akropolja, u neposrednoj blizini dvorca. Brodogradilišta, puna trijera, snabdeli su svom opremom potrebnom za naoružavanje ovih brodova. A evo kako je bila uređena okolina kraljevskog obitavališta. Kada se pređu tri spoljne luke nailazilo bi se na kružni zid.
On je polazio od mora[45], išao oko najvećeg spoljnog pojasa i luke, na podjednakoj udaljenosti od pedeset stadija, i završavao[46] se tamo gde se kanal ulivao u more. Ceo zid bio je okružen gusto zbijenim kućama, a kanal i najveća luka kipteli su od brodova i trgovaca prispelih sa svih strana. Danju i noću dizala se cika, buka i svakojaka larma uzavrele mase.
O gradu i okolini drevnog obitavališta ispričao sam sada gotovo onako kako je to nekada bilo rečeno. Moram sada, pokušati da opišem, po sećanju, prirodna svojstva i način uređenja preostale zemlje. Rečeno je, najpre, da je cela oblast bila veoma uzdignuta i strma prema moru, a oko grada opet sasvim ravna. Ona ravnica oko ovog grada i sama okružena planinama, koje su se spuštale sve do mora, bila je glatka, simetrična površina, u celini duguljastog oblika, dužine 3000 stadija, širine od mora prema unutrašnjosti 2000 stadija. Ova oblast je u odnosu na celo ostrvo bila okrenuta ka jugu i zaštićena od vetrova sa severne strane. Prema hvali ondašnjih ljudi, planine oko nje nadmašile su mnoštvom, veličinom i lepotom sve današnje, a na njima je bilo mnogo gusto naseljenih mesta, zatim reka, jezera i livada čija je hrana bila dovoljna svim vrstama pitomih i divljih životinja; a raznovrsna šuma pružala je, svojim obiljem i vrstama drveća, neiscrpne sirovine svim zanatima u celini i svakom pojedinačno.
Ovakva su, dakle, bila prirodna svojstva ravnice, a u toku dugog vremenskog perioda uredili su je mnogi kraljevi na ovaj način: imala je ona većma oblik pravilnog, duguljastog četvorougaonika, a neravnine su poravnjali iskopavanjem kanala oko nje; što se tiče dubine, širine i dužine kanala, premda su neverovatne vesti o postojanju i takvog dela ljudskih ruku među ostalim delima, ipak moram ispričati ono što sam saznao.
Iskopan oko cele ravnice u dužini od 10 000 stadija, kanal je imao svuda širinu jedan stadij i dubinu jedan pletar. Prihvatajući vodu koja se slivala sa planina, on je sprovodio oko ravnice i pristižući sa obe strane u grad, tu je puštao da se izlije u more. Iz gornjg dela kanala prosečeni su kroz ravnicu, na međusobnom rastojanju oko 100 stadija, pravolinijski kanali[47] oko 100 stopa, koji su se ponovo ulivali u kanal na strani okrenutoj prema moru.
Tuda su s planina dopremali drva u grad i dovozili sebi čamcima ostalu letinu, pošto su prokopali poprečne plovne kanale između pravolinijskih i prema gradu. Letine su ubirali sa zemlje dva puta godišnje, budući da su zimi koristili padavine koje im je Zevs darovao, a leti kanalima sprovodili izvorsku vodu. Kako je u ravnici bila organizovana vojska od ljudi sposobnih za rat?
Prema odredbama svaki od postojećih 60 000 klerova[48], površina jednog iznosila je 10 stadija kvadratnih, davao je jednog zapovednika. Priča se da je na planinama i u ostaloj zemlji živela nepregledna ljudska masa, koju su zapovednici, prema oblastima i naseobinama, podelili među tim klerovima. Shodno postojećoj naredbi, zapovednik je davao za rat: za 10 000 bojnih kola šesti deo jednih bojnih kola, zatim dva konja i dva jahača, dvokolicu bez sedišta, borca na kolima naoružanog malim štitom, vojnika na kolima kao kočijaša za oba konja, dva hoplita, dva strelca, dva praćkaša, tri lako naoružana pešaka, tri bacača kamenja, tri bacača koplja i najzad četiri mornara za opremanje 1200 brodova. Eto tako su rasporedili vojno opremanje kraljevskog grada. Ostalih deset oblasti imali su posebno uređenje, ali bi trebalo mnogo vremena da se o tome pripoveda.
Što se tiče ovlašćenja i počasti, one su bile ovako od početka određene. Svaki od desetorice vladara upravljao je iz svog grada stanovništvom i većinom [49]zakona u svojoj oblasti, kažnjavajući i ubijajući koga god je želeo. Vladari su opet, bili međusobno povezani, zajedničkom vlašću, regulisanoj prema Posejdonovim zapovestima. Te zapovesti[50] on im dade kao zakon i natpis, koje su prvi vladari urezali u stelu[51] od oreihalka, smeštenu u središnjem delu ostrva, tamo u Posejdonovom svetilištu. Tu su se kraljevi okupljali svake pete, drugi put svake šeste godine, pošto su istu važnost pridavali parnom i neparnom broju. Na okupu su se savetovali o zajedničkim poslovima, ispitivali da li je neko učinio kakav prekršaj i sudili[52]. Kad god su hteli da sude najpre su davali jedni drugima ovakav zavet[53]. Kada kraljevi ostanu sami u Posejdonovom svetilištu, u kome su šetali bikovi[54], zamole boga da uhvate njemu omiljenu životinju, a zatim love bez oružja užadima i toljagama[55]. Uhvaćenog bika su potom privodili steli i klali ga na njenom vrhu, iznad natpisa[56]. Osim zakona, na steli se nalazi zakletva[57] sa strašnim kletvama za neposlušne. Kada su prema svojim zakonima obavili žrtvovanje, palili bi sve udove bika, napunili krater i za svakog kralja ubacivali jednu grudvu krvi[58], a ostalo su izlivali u vatru očistivši stelu. Posle toga, zahvaljujući zlatnim fijalama iz kratera, u vatru su sipali[59]i zaklinjali se: da će suditi prema zakonima na steli i kažnjavati ako je neko učinio kakav prekršaj, da ubuduće svesno neće prekršiti nijednu zapisanu zapovest, da će vladati samo po očevim zakonima i pokoravati se vladaru koji zapoveda prema ovim zakonima[60]. Kad svako od njih položi zakletvu u svoje ime i u ime svog potomstva, ispije[61] i prinese fijalu kao dar u božiji hram, a zatim večera i pobrine se za negu tela. Čim bi se spustila tama i utihnula žrtvena vatra, svi oni, obučeni u veoma lepu tamnoplavu odeću, posedaju na zemlju pokraj užarenog praha[62] zakletne žrtve. Noću pošto pogase svu vatru oko hrama, branili su se i sudili, ako bi neko od njih optužio koga za neki prekršaj.
Nakon završetka suđenja, čim bi se razdanilo, presudu su zapisivali na zlatnoj zavetnoj ploči i kao spomen prinosili su je na dar zajedno sa odećom. Bilo je i mnogih drugih, posebnih[63] zakona o pravima svakog vladara, a najvažniji su: da nikada ne podižu oružije jedni protiv drugih, vać da svi pomognu ako, možda, u nekom gradu neko pokuša da uništi njihov kraljevski rod, uopšte, da se kao preci zajedno savetuju o ratnim odlukama i ostalim poslovima, da vrhovnu vlast predaju Atlantovom rodu, da kralj ne odlučuje o smrti nijednog srodnika, ako to ne bi bilo mišljenje bar šestorice kraljeva.
Dakle tu ogromnu i moćnu vojsku, koja je postojala u onim oblastima, sakupi Zevs i povede protiv ovih krajeva. Razlog je, prema predanju, bio ovakav. U toku mnogih pokolenja, sve dok je u njima imala prevagu božanska priroda, pokoravali su se zakonima i bili su dobrodušno naklonjeni srodnom božanskom principu, imali su ispravne i u svakom pogledu uzvišene namere; u međusobnim odnosima i u svim iznenadnim nesrećama ponašali su se strpljivo i razumno, pošto su jedino vrlinu cenili, nisu pridavali veliki značaj bogatstvu oko sebe, i bez naprezanja su podnosili toliko breme zlata i ostalog blaga. Uz sve to, nisu se naslađivali raspusnim životom, a ubijali su one među sobom koji su zbog bogatstva postali slabići.
Kao trezveni ljudi, oštroumno su opažali da se sva spoljašnja dobra uvećavaju zajedničkom ljubavlju i marljivošću, a da stremljenje tim dobrima i njihovo uvažavanje uništava dobra, a sa dobrima i njih same. Zahvaljujući takvom razmišljanju i sačuvanoj božanskoj prirodi, njihova moć postala je ogromna, o kojoj sam ranije besedio. Kada je božanski udeo izgubio snagu, zbog čestog mešanja sa moćnim ljudskim delom, pobedila je i ljudska ćud i već tada nisu bili kadri da podnose postojeće okolnosti, te su se ponašali nedolično. Kada su uništili najuzvišenije među najvrednijim osobinama, mudracu su izgledali sramotno, a ljudi nesposobni da shvate šta je to istinski srećan život, smatrali su ih tada osobito lepim i blaženim, iako su bili prepuni nečasne pohlepe i snage. Ali Zevs, bog nad bogovima, koji upravlja u saglasnostima sa zakonima, shvatio je, budući da je sposoban da opazi takve promene, da je valjan narod zapao u jadno stanje, te je odlučio da kaznom opameti Atlantiđane i učini ih što umerenijim. Zato je sazvao sve bogove u njihov veoma poštovani dom, smešten u središtu celog kosmosa, odakle se pruža pogled na sve što ima udela u nastajućem, i na okupu Zevs reče —.[64]
[1]Timaj se obraćao čulno opažajnom bogu o kome, na kraju dijaloga Timaj, kaže: „Primivši u sebe smrtna i besmrtna živa bića i ispunivši se sa njima, naš kosmos je postao vidljivo živo biće koje obuhvata sve što se vidi, postao je čulno opažajni bog, slika umnog boga, najvećeg i najboljeg, najlepšeg i najsavršenijeg, jednog i jednorodnog neba“.
[2] Timaj, 27 ab.
[3] Timaj 27 cd.
[4] Ovim rečima je naglašen pesnički karakter Kritijinog izlaganja. O pesništvu kao podražavanju Platon govori iscrpno u X knjiziDržave.
[5] Platon poredi govornike sa pesnicima koje arhont–eponim označava kao učesnike u dramskim takmičenjima.
[6] Platon ovde, zapravo, kaže „posle prizivanjaPajona i muza, Pajon je nadimak za Apolona, boga muzike i umetnosti i predvodnika muza zaštitnica i nadahniteljki pesnika i filozofa, a to je jedna od mnogobrojnih funkcija Apolona.
[7] Mnemosina, roditeljka devet muza, jeste personifikacija sećanja.
[8] Danas Gibraltar. Prema predanju, Herakle je, prilikom izvršenja desetog Euristejevog zadatka, stigao u Libiju i tamo je kod Tartesosa podigao dva stuba, jedan u Evropi, drugi u Africi, to su stene Gibraltara i Seute, koji su dobili svoje ime prema Heraklu.
[9] Misli se na Atlantski okean. Ovde čitam zajedno sa O. Apeltom umesto epi tò pān pélagos – epi tò pélagos.
[10] Ovde Platon odstupa od tradicije prema kojoj su se Atena i Posejdon nadmetali za vlast nad Atikom. Atena je stanovnicima Atike darovala maslinu, a Posejdon je, udarcem trozupca, otvorio na Akropolju slano jezero. Bogovi ili Kekrop dali su prednost Ateni i od tada je Atika bila pod njenom zaštitom. U dijalogu Meneksen Platon pušta Posejdona i Atenu da se raspravljaju oko toga kome će pripasti Atika. Posle oštre kritike pesničkog prikazivanja bogova u Državi iza koje stoji Platonovo učenje o bogu kao apsolutnom dobru, Platon je u Kritiji odstupio od tradicionalnog uverenja o borbi za atičko tlo. Bogovi su u Kritiji veoma popustljiva bića.
[11] Lik i karakter boginje Atene formirali su se u toku II milenijuma stare ere. Na Kritu je poštovana kao zaštitnica gradova, vladara, njihovih porodica i podanika. I svaka mikenska tvrđava imala je svoju Atenu, zaštitnicu grada. Kao boginja kuća i palata, ona je bila zaštitnica ratnika, ali i ženskih poslova – predenja i tkanja. Tako je u VI veku stare ere poštovana kao božanstvo malih ljudi i zanatlija. Njeno najstarije kultno mesto nalazilo se u Atini, na Akropolju. Grad Atina bio je i jedno od glavnih Hefestovih svetilišta. Tu je Hefest, bog vatre, poštovan, pre svega, kao zaštitnik zanata i zanatlija.
[12] U Timaju 23 e, sveštenik obaveštava Solona da je od Geje i Hefesta boginja Atena uzela seme za Atičke stanovnike. Zato su oni AUTOHTOONOI – ljudi potekli iz same zemlje.
[13] Timaj 23 ab.
[14] Za prevođenje odeljka 110 a6 – b5 korišćena su Herterova uputstva iz članka „Altes und Neues zu Platons Kritias, Rheinisches Museum“. 92, 1944 stranice 244 – 247.
[15] Za prevođenje odeljka 110 b5 – 110 c1 korišćena su uputstva iz Herterovog članka „Altes und Neues zu Platons Kritias, Rheinisches Museum“. 92, 1944 stranice 247 – 250.
[16] O podeli građana uzorne države govori Platon detaljno u Državi (III knjiga), dok se na početku Timaja 17d – 18b uglavnom zadržava na obavezama i vaspitanju čuvara, i to ne slučajno, jer u ratu protiv Atlantide čuvari imaju odlučujuću ulogu.
[17] Ko su božanski ljudi? Suzemil smatra da su to najstariji gospodari atičke zemlje. Apelt smatra mogućom ovu Suzemilovu pretpostavku, ali to, prema njegovom mišljenju, mogu biti i filozofi, jer ono što dolazi dalje ukazuje na Platonovu idealnu državu. Herter pod ANDREOI THEOI podrazumeva filozofe vladare, a njih identifikuje sa autohtonim stanovništvom Kritija, 109c. Atles und Neues zu Platons Kritias, 254 – 5.
[18] Timaj 17d – 18b.
[19] Asop, reka koja teče kroz južnu Beotiju i severoistočnu Atiku; Oropska zemlja, Oropija – oblast u severoistočnom delu Atike; Parnet – gorski lanac u severnoj Atici; Kiteron – planina Atike i Beotije; Istam – korintska prevlaka.
[20] Tezu o osobitoj plodnosti atičkog tla zasniva Platon na geološkom dokazu koji se i danas može prihvatiti. Sigurno je da Platon pušta na volju svojoj mašti ili samo njemu znanim dokazima, ali je bila i ostala njegova zasluga to što je prvi shvatio uzrok pojave ogoljenja krševite zemlje, na koju Herodot nije obratio pažnju (II, 10). Herter, Atles und Neues zu Platons Kritias, 257 – 258.
[21]Feleus je krševita atička oblast.
[22]Sveopšti potop, koji se zbio po volji Zevsovoj. Preživeli su ga jedino Deukalion, Prometejov sin i njegova žena Pira, skrivenom u naročitom kovčegu. Kada se posle poplava i zemljotresa sve smirilo, Deukalion i Pira su obnovili život na zemlji.
[23]Piknos – brdo na zapadu od Akropolja; Likabet – brdo severno od Akropolja; Ilis – rečica u Atini, koja teče sa severnih padina Himeta u blizini Likeja, i u istočnom kraju Atine spaja se sa Eridanom.
[24]Odeljak 112 b5 – 112 c7, preveden je prema već navedenom Herterovom članku, stranice 259 – 262.
[25]Platon smatra da su prirodne sposobnosti muškaraca i žena jednake, tako da žena može obavljati sve muške poslove i obratno, muškarac sve ženske. Zato ženama čuvara treba dati i gimnastičko vaspitanje i naučiti ih veštini ratovanja, Država, V, 452). U Timaju, 18c, Sokrat takođe podseća na učešće žena u ratu.
[26]Kritija se poziva na svoje sećanje. Priču je slušao kao dečak. Zašto nije ponovo pročitao Solonov spis koji se nalazi kod njega, kako saznajemo u 113b? To je nedoslednost koju Platon verovatno nije stigao da ukloni.
[27]Solon 640 – 564 g.p.n.e, atinski pesnik i zakonodavac. Godine 594. Izabran je za arhonta i opunomoćen da izmiri protivničke partije u Atini, zahvaćenoj borbama demosa i eupatrida, i da donese zakone. Solon je reformisao atinsko društvo tako što je ukinuo dužničko ropstvo, zaveo imovinski cenzus koji je bio osnovni kriterijum pri određivanju političkih prava i dužnosti građana, sisahteijom, zatim je drugim merama podstakao ekonoski razvitak Atike i atine. Međutim ni eupatridi ni demos nisu bili zadovoljni Solonovim merama, te se socijalna borba rasplamsala novom snagom. Da ne bi bio prisiljen da ukine svoje zakone, Solon je napustio Atinu i krenuo na put, uz obećanje građana da će se deset godina služiti njegovim zakonima. Na tom putovanju posetio je i Egipat. Da li je stvarno sa tog puta doneo neku besedu egipatskih sveštenika koju je nameravao da iskoristi za svoje pesničko delo, neizvesno je . Solon je značaj i suštinu svojih reformi, svoje etičke stavove, iznosio i objašnjavao u svojim elegijama, jambskim i trohejskim stihovima.
[28]Posejdon, Kronov i Rejin sin, bio je glavni bog u mikenskoj kulturi. Najpre je bio bog kopnenih voda i izvora, čvrsto vezan za vlažnost i plodnost zemlje. Kasnije, kao gospodar mora, vladao je svetom zajedno sa svojom braćom, Zevsom i Hadom. Njegove funkcije su mnogobrojne: ukrotitelj je i gospodar konja i osnivač gradova i rodonačelnik mnogih plemena, zaštitnik ribarstva i moreplovstva, itd.
[29]Ravnica je, dakle, bila jednom svojom stranom sučeljena s morem.
[30]Niski breg, koji će postati središte ostrva, udaljen je od mora 50 stadija. Tačnije računajući malo više, jer je kružni zid bio udaljen 50 stadija od poslednjeg vodenog pojasa, a odatle do centra ima oko 10,5 stadija, znači da je tačna udaljenost iznosila 61 stadij. Sam imao je prečnik 27 stadija.
[31] U prevodu ovog loše očuvanog mesta sledim O. Apelta.
[32] Tirenije – zapadni deo Italije, kasnije Etrurija.
[33] Oreihalk je verovatno neka vrsta legure, daje slici izgubljenog ostrva arhaično obeležje. Sama reč potiče iz nekih nama nepoznatih književnih izvora.
[34] Platonovo svedočanstvo o slonovima jeste jedno od najstarijih koje je do nas došlo. Herodot spominje postojanje slonova u zapadnim krajevima Libije, ali on sam ih nikada nije video. Ktesija govori o korišćenju slonova u ratu, u jednoj anegdotskoj priči o bici između Semiraminde i indijskog kralja Stabrobrata, i u izveštaju o katastrofalnoj Kirovoj borbi protiv Derbike. Aristotelovo poznavanje slonova nalazimo na različitim mestima njegove „Istorije životinja“, a materijal o slonovima mogao je sakupiti pre ili posle Aleksandrovih ratova. Platon od celokupnog životinjskog sveta, kojem Atlantida pruža obilnu hranu, spominje samo slona, to potvrđuje čitaocu da je o slonovima bio podrobno obavešten – već Homer spominje slonovu kost – Ilijada, IV knjiga, 141 – 5, iako ga u Heladi niko nije mogao videti. Uz to saznajemo, u superlativu, da je on velik i proždrljiv, a iz konteksta je jasno da je on bilčjojed. Odakle Platon zna ono o čemu nas obaveštava? Vesti o slonovima mogle su doći iz Libije, a isto tako i iz Persije. Verovatno je Platon čitao od Ktesije, a to svoje znanje upotrebio je da bi ilustrovao plodnost ovog svetog ostrva. Herter, Platons Naturkunde, 104 – 106.
[35]Odeljak 115a5 – 115b4 preveden je uz pomoć Herterovih objašnjenja iz članka: Atles und Neues zu Platons Kritias, stranice 106 – 113.
[36] Apetit tvrdi da bi sveto ostrvo, HIJERA NESOS trebali zameniti sa DIERA – vlažno, jer to prema njegovom mišljenju zahteva smisao celine, pošto su sunce i vlažnost osnovni uslov svake plodnosti. Ako se, međutim, uzme u obzir to da je Atlantida Posejdonov posed i ako se osmotri priroda, Atlantida se u svakom slučaju može nazvati svetom – Herter.
[37]Vodeni pojasevi su premošćeni ali nije rečeno koliki je broj mostova. Može se pomisliti da postoji više mostova, tako da celina ima zrakast oblik. Ali kaže se, 116a, most nasuprot pojasevima. Dakle ceo red je shvaćen kao jedan most. Narano da nije protivrečno ako su tri mosta, 115e, označena pluralom, ali singular ne dozvoljava da se broj redova umnoži. Poslednji most, prema našoj rekonstrukciji, vodi pravim putem do velikog kanala koji je veza sa morem. Ova nezgoda bi se mogla ukloniti time što bi se pravac mostova pomerio iz ose kanala ali Platon nije mislio na takvo rešenje. Čudno je da nailazimo na ovakav nesklad.
[38] 1 plater = 100 stopa = 31 metar. 1 stopa = 31 cm.
[39] 1 stadij = 600 stopa = 192 metra.
[40]Zid je podignut oko tri mosta koji imaju isti pravac. Platon nesmotreno upotrebljava jedninu. Vidi belešku br. 32.
[41]Ekastahose – na sve strane, može značiti levo i desno, ali takođe na ulazu i izlazu mostova. Kule je moguće podići na levoj i desnoj strani mostova, ali i na ulazu i izlazu. Kapije je moguće postaviti samo na ulazu i izlazu mosta.
[42]Šarenilo građevina je nešto po sebi istočnjačko i prelazi eshatološku fantaziju. Ali za Platona je to šarenilo moralo imati neku privlačnost ako se sudi po oduševljenju sa kojim on slika površinu zemlje, Država 616e. Pa ipak Platon je, daleko iza Herodotove Ekbatane i samo oreihalkom prevazilazi Ahilejev štit. – Herter
[43]Odeljak 116e4 – 8 je preveden uz pomoć Herterovih objašnjenja iz članka Atles und Neues zu Platons Kritias, stranice 252 – 259.
[44]U prevođenju ovog loše očuvanog mesta sledim Apelta koji πρδε stavlja iza έϰατεϲευ.
[45] Zid je opisivao krug prečnika 127 stadija.
[46] Rečenica iz odeljka 117 d8 – 117 e3 prevedena prema Herterovom članku Atles und Neues zu Platons Kritias, stranica 251.
[47] Pravolinijski kanali – διωҫθχεύυεταθ – pružaju se u pravcu sever – jug. Oni polaze iz onog dela kanala koji je bio okrenut ka severu i ulivaju se se ponovo u njega na južnoj strani, okrenutoj moru. Ovi pravolinijski kanali, široki 100 stopa, međusobno su bili udaljeni 100 stadija. Prema Fridlenderovom proračunu bilo ih je 29, a između njih se nalazilo 30 kopnenih pojaseva. Pravolinijske kanale sekli su zapadno – istočni, plovni, poprečni kanali – διάπλουϲε πλαγìουε, a ne πλαγδε kako stoji u grčkom tekstu. Ovu neujednačenost izdavači nisu ispravili, iako to treba učiniti. Pod pretpostavkom da je i međusobna udaljenost poprečnih kanala iznosila 100 stadija, onda je tih kanala bilo 19, a između njih se nalazilo 20 kopnenih pojaseva. Ukupno je dakle, bilo 20 x 30 = 600 parcela zemlje. Ako je svaka parcela imala 100 klerova, tada je njihov ukupan broj u ravnici iznosio 60 000. Na koji način je glavni kanal – tafros, dodirivao grad? Tejlor je smatrao da tafros dodiruje kružni zid grada u njegovoj najjužnijoj tački, tamo gde se ovaj kanal uliva u more. Ali tada bi ceo gradski kompleks bio uvučen u ravnicu i poremećen kanalima za navodnjavanje. Time se dokazuje nemogućnost da je tafros, svojim južnim delom, prolazio neposredno pokraj mora. Ni druga pretpostavka – da je tafros sprovodio vodu sa obe strane, kroz sredinu grada, u poslednji spoljni vodeni pojas – ne uklanja postojeće teškoće. Može se, sa Fridlenderom, pretpostaviti da je tafros dodirivao kružni grad na severu, ali u tom slučaju moralo bi se pretpostaviti da je tafrosd dodirivao kružni grad na severu, ali u tom slučaju moralo bi se još pretpostaviti da je kroz severni deo grada, sve do severne ivice poslednjeg spoljnog vodenog pojasa, bio iskopan kanal, koji Platon izričito ne spominje. Ovakvo rešenje nameće zaključak da je, saglasno prečniku grada, izvan tafrosa ostao jedan obalski pojas u dubini od 127 stadija, koji nije mogao biti uračunat, mada se to na na osnovu doslovnog teksta 118a, ne očekuje. Izgleda da ovaj problem Platon nije do kraja promislio. – Herter
[48] Kler je naziv za zemljišnu parcelu.
[49] Zašto ne svim zakonima? Zato što osim apsolutne vlasti, koju svaki vladar ima u svojoj blasti, postoji i nešto drugo čime su kraljevi međusobno povezani. To je zajednička vlast άρχμϰαι, regulisana prema Posejdonovim zapovestima, kojima je bog upotpunio svoju delotvornu brigu o stanovništvu. Atlantiđani su živeli u Zevsovoj eri kada je čovečanstvo već bilo nezavisno, ali je imalo potrebu za božanskom pomoći na početku svoga razvoja. – Herter
[50]Zapovesti imaju dvojaku tradiciju: s jedne strane, one su zapisane na steli, i, s druge, predate su kao zakon koji mi ovde želimo da shvatimo kao nepisani ϰοιϰουια, jer Platon, u svom konzervativizmu, poštuje osim pisanih zakona i nepisanu tradiciju, ne samo u Zakonima već i u Državniku, gde se ona nalazi pod vlašću idealnog vladara. U našem pasusu nije jasno da li je sadržaj nepisanog zakona bio od značaja samo za sakralnu oblast, i da li je sadržaj, i da li se pisani i nepisani zakoni poklapaju ili graniče.
[51]Od kolike je važnosti stela govori njeno mesto na Atlantidi. Ona se nalazi u Posejdonovom gaju, ali ne u središtu ostrva, jer Platon ne kaže – ευμεϲῳ, zato što se u samom središtu nalazilo Kleite i Posejdona, već ϰαιάμεῥην τόινν γčον – ovaj izraz ne precizira tačno njeno mesto, ali je jasno da je reč o središnjem položaju. Stela, kao uobičajeni nosilac natpisa, napravljena od oreihalka – rude koje daje posebno obeležje Atlantidi. Autoritet stele pojačan je time što su natpis urezali kraljevi, nepšosredni Posejdonovi potomci.
[52]Tajanstvenu scenu suda Platon crta malobrojnim ali veoma upečatljivim potezima. Neizvesno je gde je on mogao naći adekvatnu paralelu. Daleke sličnosti ne mogu pomoći, kao na primer, ona u Strabonovom Izveštaju, XVII, stranica 811. U njemu se kaže da su se čuvari, branioci egipatskih zakona, sastali u lavirintu λοϑϲιαρϑτἐϰαιλεοδοηϲιαϲ ϰαιδιϰαιοδοϲìαϲ περι τωνμείϲìων. Da je Platon imao na raspolaganju tradiciju iz minojskog vremena, to je postulat koji potcenjuje njegovu intezivnu moć.
[53] Sceni suda prethodi sakralni akt. Ključ za njegovo razumevanje nalazi se u rečenici u kojoj Platon kaže das u kraljevi, pre nego što započnu suđenje, davali jedni drugima jemstvo, izgovarali su zakletvu, na osnovu toga se može razumeti da je žrtva imala zavetni karakter.
[54]Za ovaj sakralni akt nužno je uhvatiti žrtvu koja je u ovom slučaju jedan od bikova iz Posejdonovog gaja. To što Posejdon ima na Atlantidi bikove nije nimalo čudno, jer je dobro poznato koliko značajnu ulogu oni imaju u njegovom kultu, te ne treba misliti samo na Krit. Sigurna paralela za scenu lova bika nalazi se kod Pausanije, VIII knjiga, 19, 2. Pausanija tu govori o zimskom prazniku Dionisija održavanom na Kinaiti; muškarci za vreme praznika hvataju iz stada jednog bika na kojeg ih je bog uputio, i odvlače ga u hram.
[55] Lov bez oružja je kultni arhaizam. Kraljevi love najprimitivnijim sredstvima – toljagama i užadima. Svaki Grk je poznavao toljagu u rukama Herakla i Teseja. Dakle, to oružje atlantidskih kraljeva ima, pre svega, svoju paralelu u predstavama koje su Platon i njegovi savremenici dobili o lovu oba heroja. U ovom sakralnom značajan je još jedan momenat: životinja mora biti živa uhvaćena, jer se ona kolje tek na steli. Razumljivo je što scena lova podseća na minojske slike, ali je sličnost delimična. Taurokapsija je bilo Platonovo vreme, ali one znatno odstupaju od starokritskih priredbi iz kojih je Evans želeo da ih izvede. Čitava scena nema neko dublje značenje koje bi se, možda hipotetički moglo izvesti, već služi samo jednom cilju – da se uhvati žrtva koja je bogu po volji.
[56]O eleusinskim misterijama i drugim praznicima efebi su morali da bogu namenjenog bika dignu uvis i iznesu ga na oltar. Bilo je to svojevrsno ispitivanje snage, ali takvo koje kao sportski nagon o prazniku, predstavlja dar božanstvu. U Ilijadi (XX, 403) se kaže da mladići tegle žrtvu ka oltaru, možda je oni vuku za rogove kao što to čini Herakle i Tezej, a možda tako postupaju i kraljevi Atlantide, a to se može naslutiti iz glagola προϲάειν. Vladari su morali da podignu bika toliko da on može biti zaklan na steli. Platon ne kaže da li je cela životinja mogla da stane gore. Dovoljno je bilo da se njena glava razmrska na vrhu. Čime su klali, Platon ne kaže. Ovde je bitno da se krv izlije preko natpisa.
[57]Za Platona je sada nastao pravi momenat da precizira sadržaj natpisa. Osim zakona, o kojima će kasnije biti reči, tu se nalazi i zakletva, sa teškim kletvama za neposlušne. Ovde je već sasvim pouzdano da se u suštini radi o jednoj zakletnoj žrtvi. Platon, sa svoje strane, zauzima veoma rezervisan stav prema delotvornosti zakletve – Nomoi 948b. Zakletvu kraljeva on okružuje ritualom, zato što ritual garantuje veoma čvrstu vezu. Poznato je da prilikom ovakve vrste žrtvovanja oltar nije nužan, ali stela na neki način zauzima njegovo mesto. Smisao klanja žrtve iznad natpisa je u tome da krv zaklane životinje dođe u kontakt sa rečima zakletve, čime se osigurava njena neprikosnovenost.
[58]Posle žrtvovanja – λυετυ, koje Platon ne opisuje detaljno, nastaje spaljivanje svih udova. Vatru treba zamisliti pri dnu stele. Zakletna žrtva je obično bila holokautoma, a mogla se pokopati ili ukloniti na neki drugi način. Dok udovi gore kraljevi pune krater mešavinom krvi i verovatno vina. Drugi deo mešavine moglo je biti samo vino. Za svakoga kralja ubacuje se po jedna grudva krvi – krv se zgrušava u dodiru sa vazduhom, a ostalo se sipa u vatru. Zatim nastaje čišćenje stele, pre svega, zato da bi natpis ostao čitav.
[59]Libracija se obavlja zlatnim fijalama. Kraljevi izlivaju jedan deo tečnosti i zaklinju se, a preostali deo piju posle izgovorene zakletve. Posle ispijanja kraljevi prinose fijale na dar i one postaju tabu.
[60]Zakletva ima više karakter obećanja i tiče se samo budućnosti. Po sadržini podseća na zakletvu atičkih arhonata: διϰαìϲνϲάρχγϰαιϰα ìά ìοòϲνμουϲ – Aristotel, AT. Pol. 55,5.
[61]Zakletva je žrtvovanjem već stavljena pod nadzor Posejdona, ali posle nje nastaje ispijanje preostale tečnosti iz fijale. Zajedničko ispijanje, s jedne strane, povezuje kraljeve međusobno, s druge, svaki kralj se krvlju, koja je prešla preko natpisa, povezao i sa sadržinom natpisa. Pijenje krvi, bilo životinjske bilo ljudske, pomešane ili nepomešane s vinom, nije obeležje grčkih sakralnih radnji. Taj običaj vezan je za Karane, Liđane, Armejce, Persijce, Međane, Skite, kako nas o tome obaveštava Herodot. To što kraljevi piju krv na dalekom ostrvu, trebalo je da izgleda kao nešto tuđe, jer iako ju je bog stvorio, Atlantida je imala u sebi nešto varvarsko.
[62]Sedeći pokraj užarenog pepela kraljevi ostvaruju još jednu vezu sa žrtvenom životinjom. Važno je i to što dodiruju sami zemlju, jer ukoliko su zgrešili, uništili su njenu moć. Zato se baš i kaže da oni sedaju na zemlju, χαμαì.
[63] Kad je reč o sadržaju zakona, jasno je da se oni tiču samo prava vladara. Platon je govoreći o njima, mogao misliti na neki istorijski fenomen, kao što je u Zakonima (684 ab) razmotrio ugovor između tri heraklidska kralja i njihovih država: na osnovi zajedničkih zakona, u kojima su se složili kako će vladati i kako će se pokoravati, kraljevi se zaklinju „da će se odreći svakog proširenja vlasti ubuduće i nasledstva svojih porodica; da građani pod pretpostavkom da se vladari strogo pidržavaju svojih obećanja, neće nikad ukinuti kraljesku vlast niti dopustiti drugima da tako nešto preduzmu, i da će u slučaju kršenja prava od jednih ili drugih kraljevi pružati pomoć kraljevima i narodu, a isto tako i građani građanima i kraljevima.“ Kategorije su ovde iste kao i na Atlantiti, ali postoje i razlike. U slučaju tri dorska grada reč je o podacima koji na Atlantidi nemaju političku ulogu, ukoliko neko pokuša da digne bunu. Izjednačenost u pravima postoji samo među kraljevima. Kada je Platon sinedrijonom ograničio moć samog kralja, bez sumnje je hteo da žigoše istočnjački despotizam.
[64] Ovde se završava ili prekida Mit o Atlantidi.
Prevod: Branko Pavlović
Kritija, Platon
