 |
Jean-Honore-Fragonard, Young Girl Reading, c. 1770, oil on canvas, National Gallery of Art, Washington, D.C.Interpretativno čitanje Mangelovih knjiga |
Od Kvintilijana do današnjih dana nailazimo na različite definicije čitanja. Emil Anrio primećuje da čitati znači dodavati drugog sebi. Za Pola Rikera čin čitanja jeste način zadobijanja sveta i jedan od vidova (samo)oblikovanja sopstva. Za Emanuela Levinasa, ljudsko biće nije sâmo u svetu, nije sâmo in–der–Welt–Sein (bivstvovanje–u–svetu) već je isto tako zum–Buch–Sein (bivstvovanje–s–knjigom), u relaciji s nadahnutom reči.
Čitanje, kao široko polje emanacije ljudskog duha, predstavlja zamajac u razvoju ljudske misli. Utešno je što još uvek postoje oni koji imaju vremena za čitanje, za razmišljanje, “za gušt da na jednom paragrafu provedu četiri dana” (Dean Duda), i to u modelu protočnomodernog života XXI veka koji nam ne dozvoljava da steknemo rutinu jer neprestano moramo da se modernizujemo, odnosno da funkcionišemo poput “softvera” da nam ne bi istekao rok trajanja, uz svakodnevno updateovanje ili upgradeovanje.
Alberto Mangel (1948), Kanađanin poreklom iz Argentine koji živi u Francuskoj, svetski je poznati autor romanâ i knjiga o književnosti, antologija kratkih priča, od fantastičnih do erotskih, eseja “o rečima i o svetu”. Našim čitaocima poznat je po Istoriji čitanja, delu koje ga je proslavilo, antologiji Vrata raja, sećanjima Razgovori s Borhesom i upravo izašloj knjizi Biblioteka noću.
Mangelove knjige mogu da budu povod za razmišljanje o značaju i mestu čitanja danas. On traga za odgovorom na pitanje zbog čega čitanje smatra jednom od najvažnijih stvari u životu. Čitanje je, kao i ljubav, prema rečima Ortege i Gaseta, fenomen pažnje, a pažnja i posvećenost danas su na niskim granama. U vreme kada su sms-ovi najpopularnija forma komunikacije, vredi se vratiti aristokratskoj lepoti čitanja knjiga.
Čitanje, kao široko polje emanacije ljudskog duha, predstavlja zamajac u razvoju ljudske misli. Utešno je što još uvek postoje oni koji imaju vremena za čitanje, za razmišljanje, “za gušt da na jednom paragrafu provedu četiri dana” (Dean Duda), i to u modelu protočnomodernog života XXI veka koji nam ne dozvoljava da steknemo rutinu jer neprestano moramo da se modernizujemo, odnosno da funkcionišemo poput “softvera” da nam ne bi istekao rok trajanja, uz svakodnevno updateovanje ili upgradeovanje.
Alberto Mangel (1948), Kanađanin poreklom iz Argentine koji živi u Francuskoj, svetski je poznati autor romanâ i knjiga o književnosti, antologija kratkih priča, od fantastičnih do erotskih, eseja “o rečima i o svetu”. Našim čitaocima poznat je po Istoriji čitanja, delu koje ga je proslavilo, antologiji Vrata raja, sećanjima Razgovori s Borhesom i upravo izašloj knjizi Biblioteka noću.
Mangelove knjige mogu da budu povod za razmišljanje o značaju i mestu čitanja danas. On traga za odgovorom na pitanje zbog čega čitanje smatra jednom od najvažnijih stvari u životu. Čitanje je, kao i ljubav, prema rečima Ortege i Gaseta, fenomen pažnje, a pažnja i posvećenost danas su na niskim granama. U vreme kada su sms-ovi najpopularnija forma komunikacije, vredi se vratiti aristokratskoj lepoti čitanja knjiga.
Zasnovana na iscrpnom istraživanju, Istorija čitanja jeste briljantno napisana studija o različitim aspektima čitanja koji uključuju njegovu istoriju, kao i kulturu, i njegove društvene vidove, od klasičnog razumevanja čitanja do informatičke emancipacije i odnošenja čitanja prema posredovanju društvenih institucija i raznih vidova tehnologije. Istorija čitanja je povest čitanja koja je istovremeno i nadahnuta (is)povest o čitanju. Fenomen čitanja tretiran je u dijahronijskoj ravni kroz prizmu društvenih i kulturnih promena od Mesopotamije, Grčke i Rima, srednjeg veka i renesanse, do najnovijih vremena, od papirusa, pergamenta i skriptorija do informatičke pismenosti i
“sajber” prostora.
“sajber” prostora.
“Dok sedim u svojoj biblioteci noću, posmatram, pod snopovima svetlosti, nemirni plankton prašine koji pada i sa stranica knjiga i sa moje kože, koje svakog sata odbacuju sloj po sloj mrtvih ćelija u slabašnom pokušaju da se odupru. Sviđa mi se da zamišljam kako se,
dan nakon mog poslednjeg dana, moja biblioteka i ja zajedno mrvimo i rasipamo, tako da, čak i kada me više ne bude"
Ovo je kvintesencija jedne duboko lične istorije knjiga i biblioteka iz pera Alberta Mangela. Mangel piše poduži impresionistički esej Biblioteka noću, izražavajući čuđenje što u ovom našem svetu, kojem ne možemo odreći manjak logike i nedostatak očevidne svrhe, mi i
dalje optimistično skladištimo sve moguće deliće informacija do kojih uspevamo da dođemo, u vidu svitaka, knjiga i kompjuterskih čipova, dirljivo uporni u nameri da mu damo makar privid smisla i reda.
Ne želeći da bude sastavljač još jedne, često suvoparne istorije biblioteka i opsežne zbirke bibliotehnologije, Mangel je jednostavno izlio na papir svoje sopstveno oduševljenje našim beskrajnim sakupljačkim trudom. Puštajući svoje misli da blude po njegovoj ličnoj biblioteci, koja zapravo beleži i njegov životni put, ispisivao je jedinstvenu knjigu o suštinskoj ulozi biblioteka u ljudskoj civilizaciji, od starogEgipta i Helade do arapskog sveta, i od Kine i Rima, pa sve do internet pretraživača.
Zapitajmo se: šta je za nas, danas, uopšte knjiga? Da li postoji nekakav prekid, prevrednovanje tradicionalnog pojma knjige u eri elektronizacije i virtueizacije sveta? Odnosno, da li se u savremenoj civilizaciji odigrala neka promena koja ne samo da je ugrozila tradicionalni status knjige nego je korodirala i sâm pojam knjige kakvim ga poznajemo u humanističkoj istoriji zapadne kulture? Mišljenja smo da staromodna ideja o knjizi kao isključivom i privilegovanom prostoru duha nije nužno u koliziji s ekspanzijom virtuelnog. Jer, knjiga je oduvek mesto na kojem se virtuelnost istovremeno objavljuje i otelotvoruje kao superiorni oblik egzistencije koji odoleva iskušenjima predmetno–materijalnog sveta svakodnevice. Ima li razlike između načina na koji naš pogled klizi preko ekrana i načina na koji preleće preko stranice knjige, ili je razlika između trodimenzionalne prisnosti knjige kao drevnog predmeta upotrebe i dvodimenzionalne plohe ekrana mnogo veća nego što pretpostavljamo? Verujemo da ni do kakve bitne promene u poimanju knjige nije došlo.
Čitanje slova na stranici za Mangela jeste samo jedan od mnogobrojnih vidova čitanja tragova kulture. Astronom koji čita mapu zvezda; zoolog koji čita tragove životinja u šumi; plesačica koja prati uputstva koreografa; tkalja koja odgoneta zamršen nacrt tepiha koji tka; roditelj koji na bebinom licu traži znake radosti ili straha; psihijatar koji pomaže pacijentima da shvate svoje zbunjujuće snove; zemljoradnik koji čita vremenske prilike na nebu – svi oni s čitaocima dele umeće odgonetanja i prevođenja znakova.
U svakom slučaju, čitalac je onaj ko čita smisao, onaj ko pridaje ili priznaje izvesnu moguću čitljivost nekom predmetu, mestu ili događaju, ko mora da pripiše značenje sistemu znakova i da ga potom odgoneta. Svi mi čitamo sami sebe i svet oko nas, kako bismo sagledali šta smo i ko smo. Čitamo da bismo razumeli ili počeli da razumevamo.
Čitanje svakako ne može da se redukuje na sricanje, a nije ni tumačenje (kako ga je shvatao otac moderne hermeneutike Fridrih Šlajermaher). Ono je mnogo više od toga: Novica Milić čitanje definiše kao disjunktivnu sintezu, kao spoj nespojivog, različitog. Čitanje je
jedna od najsloženijih operacija čoveka, sintetička operacija različitih drugih operacija, od percepcije, razumevanja i rekognicije, preko memorijskih retencija, refleksivnosti i senzitivnosti, kritičkog čina donošenja suda, odnosno ustezanja od njega, do onog što bi bili zaborav i spekulacija, imaginacija i fantazija, a što ne pokriva pojam razumevanja. Naime, čitanje se ne da poistovetiti s razumevanjem: čitanje uključuje i nešto što je naizgled suprotno čitanju, a to je – nečitljivost, naročito u književnom tekstu mesta koja prizivaju nova čitanja. Čitanje je sinteza koja je na određen način otvorena i koja razgrađuje vlastitu identifikaciju s bilo kojom od pomenutih operacija.
Čitanje unutar sebe uključuje i operaciju pisanja. Novica Milić smatra da nas književni tekst stavlja u situacije s kojima ne znamo šta ćemo, tako da ne možemo da ga redukujemo na nešto što nam je znano.
Takva jedna paradoksalna situacija, u koju može da nas dovede čitanje, jeste, po ovom teoretičaru, najviše što čitanje može da proizvede, i to je zapravo krajnji cilj one vrste čitanja koja bi se mogla nazvati produktivnom: kada tekst u nama izaziva razne vrste otpora, disjunkcija. Takvo čitanje dovodi nas na kapije stvaranja. Čitanje je kumulativno i teče geometrijskom progresijom: svako novo čitanje oslanja se na sve ono što je čitalac ranije pročitao. Čitanje počinje od očiju. Ali, pomoću koje alhemije ta slova postaju razumljive reči?
Kako viđene stvari, supstance koje dolaze kroz naše oči do naše unutrašnje laboratorije, postaju čitljive? Šta je, u stvari, čin koji zovemo čitanje, pita se Mangel u svojoj studiji. Kako opažanje postaje čitanje? Kako se čin prepoznavanja slova odnosi prema procesu koji ne uključuje samo pogled i opažanje, već i zaključak, suđenje, pamćenje, znanje, iskustvo, praksu?
Mangel nas upućuje na moderno proučavanje neurolingvistike, odnosa između mozga i jezika, koje započinje 1865. godine kada francuski naučnici Mišel Daks i Pol Broka utvrđuju da se većina ljudi, kao ishod genetskog procesa koji počinje začećem, rađa s levom polovinom mozga koja će docnije postati glavni deo mozga za kodiranje i dekodiranje jezika. To znači da je u vreme kada je prvi pisar urezao iizgovorio prva slova, ljudsko telo već bilo spremno za činove pisanja i čitanja, odnosno telo je bilo spremno da skladišti, priziva i odgoneta sve vidove oseta, uklju čujući i prizvoljne znakove pisanog jezika, koji je tek trebalo izmisliti. Ideja da možemo da čitamo pre nego što smo uistinu i videli otvorenu stranicu ispred nas – vraća nas Platonovoj teoriji formi prema kojoj znanje postoji u nama pre nego što opazimo predmet. Štaviše, prema profesoru A. Roš Lekeru, izlaganje isključivo usmenom jeziku ne mora da bude dovoljno da bi mozak u potpunosti razvio jezičke funkcije; da bi našem mozgu bio omogućen takav razvoj – moramo naučiti da čitamo.
Prema dr Merlinu S. Vitroku, da bismo razumeli tekst, mi ne samo što ga čitamo, u doslovnom smislu te reči, već stvaramo i značenje iz njega. Čitanje, dakle, nije automatski proces osvajanja teksta onako kako fotoosetljivi papir hvata svetlo, već zbunjujući, lavirintski, opšti, a opet lični proces ponovnog stvaranja. U pitanju je stvaralački proces koji odražava čitaočev disciplinovani pokušaj da sazda jedno ili više značenja unutar pravila jezika.
Na prelomu stoleća, američki istraživač E. B. Hjui priznao je da bi potpuno analiziranje onog što činimo dok čitamo bio skoro vrhunac psiholoških dostignuća, jer bi to značilo opisati mnoge najzamršenije radnje ljudskog mozga. Istoriju čitanja čine dve velike celine. U okviru prve, čitanje se sagledava kao čin i proces, moglo bi se reći “spolja”: antropološki, sociološki, istoriografski, ali uvek uz mnoštvo zanimljivih anegdota, kao što je, na primer, pričica o sv. Avgustinu koji ne može da se načudi što sv. Ambrozije čita u sebi. Druga celina bavi se čitalačkim moćima i vidovima dijaloga koji oni vode s odabranom lektirom odgovarajući na pitanja: šta tekst govori meni i šta ja govorim tekstu.
Iako se u ovoj studiji prvenstveno govori o čitanju tekstova, pre svega književnih, Mangel posvećuje pa- žnju i čitanju slike, kao i simboličkom statusu i metaforici knjige, čitalaca i čitanja u likovnim umetnostima.
Nemački kritičar E. R. Kurcijus, pišući o simbolizmu knjige, utvrdio je da su se metafore knjige prvi put pojavile u klasičnoj Grčkoj; jevrejsko, hri-šćansko i islamsko društvo razvili su dubok simbolički odnos prema svetim knjigama, koje nisu bile samo simbol Božije reči, već i Božija reč sama; svet i priroda jesu knjige. Esej Žaka Deride Edmon Žabes i pitanje knjige iz Bele mitologije govori o sudbini knjige kao svetog, religijskog i relikvijskog predmeta strahopoštovanja. Jer, knjiga je Božija i u tradiciji na koju se pozivaju Žabes i Derida, ona se piše velikim slovom – Knjiga. Kako i u kom času Božija knjiga postaje ljudska, pita se Derida, shvatajući da je u istoriji svetog tretiranja knjige moralo da dođe do preloma i prekida. Ali, taj prekid, to nepotpuno sećanje na svetost Knjige koja je postala knjiga, upisani su i dalje u našu ideju knjige; naime, i posle raskida sa Zakonom, knjiga u sebi nastavlja da čuva idealni lik Knjige kao svetog predmeta koji se u njoj ponavlja poput ogledalne fetišističko–narcističke naracije. Iako odbačen, idealni lik svete Knjige čuva paradoksalni status fetiša koji knjiga ima u zapadnoj kulturi i civilizaciji, a tragove strahopo štovanja prema tom fetišu vidimo i danas u akutnoj brizi za knjigu i njen opstanak.
Za Deridu, knjiga da bi bila knjiga mora da pristane na neizvesnost sopstvene forme i sopstvene budućnosti, pa tako i sopstvenog vekovima garantovanog povlašćenog statusa. Njegov odgovor na tradicionalno fetišističku ulogu knjige jeste koncept radikalne nečitljivosti, kao pripreme za stvarnost knjige koja će tek doći. Radi se o otvaranju knjige drugačijoj stvarnosti, knjige za koju možemo da se pripremimo tek ako pristanemo na to da ćemo za ono što dolazi uvek biti nepripremljeni. Moramo, dakle, ponovo da naučimo da čitamo, tako što ćemo pristati na radikalnu nečitljivost knjige kao na nešto što onemogućava konzumaciju knjige u jednom dahu koji bi da, u sladostrasnom “provodu” čitanja i katarzi razrešenja, uništi budućnost knjige, ukidajući sva pitanja koja ona podrazumeva.
Tekst i knjiga nisu više sinonimi. Fenomen čitanja jeste srž judeohrišćanske civilizacije, srž svih monoteističkih religija nastalih na Bliskom istoku. Počeci čitanja u nekom su smislu, dakle, povezani s religijom i možda baš zbog te povezanosti svi mi u čitanju nalazimo nešto sveto. Ambivalentno shvatanje fenomena čitanja u srednjovekovnoj Evropi lepo je “uhvatio” Umberto Eko u slavnom Imenu ruže. (“U svemu sam tražio mir, ali ga ne nađoh nigde osim u kutu s knjigom.”) Mnoštvo knjiga zamenilo je jednu (svetu) knjigu. Od jedne knjige, koja je trebalo da bude vodič do raja, došli smo do biblioteke, a biblioteka je, kao što reče Borhes, jedan od oblika raja.
S “Don Kihotom” čitanje dobija kvalitativno novu dimenziju. Romanom o vitezu zaluđenom (viteškim) romanima, nastaje žanr koji će mnoge zaludeti. Ričardson, Laklo, Gete, Gogolj, nastavljaju Servantesovom stazom. U vreme Dikensa i Dostojevskog čitanje je na vrhuncu slave, no ti dani kratko traju i već se s Floberom čitanje vraća s ulice u biblioteku, u raj.
Istorija čitanja u XX stoleću delimično se preklapa s milijardama privatnih istorija čitanja. XX stoleće često kao da varira u svom stavu prema čitanju davnu religijsku ambivalenciju: čitanje je dobro ako je u svrhu učenja, a loše ako je u svrhu zabave. Ni u školi se, naime, čitanje nije smatralo a priori dobrim. Problem je, naravno, u uživanju, u hedonizmu, a bez hedonizma u čitanju ni sâmo čitanje nema previše smisla. Ima u svim vremenima i onih koji čitanje žele da predstave kao muku, književnika i fariseja koje vređa činjenica da neko u tom čitanju – koje je za njih patnja i muka – uživa.
Alber Kami bio je mišljenja da mnogo čitanja vodi prema životu, a malo čitanja odvodi od života. Jer, čitanje je život. Mangel čitanje shvata kao lavirintski lični proces ponovnog stvaranja. Za njega, čitanje ima bazičnu ontološku važnost: susreti s pojedinim tekstovima određuju, oblikuju i preoblikuju biće kao najdublja, najuzvišenija egzistencijalna iskustva. Kazati da čitamo – svet, knjigu, telo – po Mangelu nije dovoljno. Metafora čitanja za sebe traži još jednu metaforu, zahteva da se objasni u slikama koje se nalaze van čitaočeve biblioteke, a opet unutar čitao čevog tela, tako da se funkcija čitanja povezuje s našim ostalim telesnim funkcijama; upravo onako kao što pisci govore o začinjavanju neke scene ili popunjavanju kostura priče, mi čitaoci govorimo o proždiranju knjige, nalaženju u njoj hranljivih sastojaka, o naslađivanju poezijom itd. Na kraju se ispostavlja da knjiga i čitalac postaju jedno. Čitalac, koji je slovo u tekstu sveta, proždire knjigu koja je svet. Tako je stvorena kružna metafora za beskonačnost čitanja: mi smo ono što čitamo.
Postupak kojim se zatvara krug, smatra Volt Vitmen, nije samo pitanje uma. Čitamo umom samo na površinskom nivou, shvatajući neka značenja i postajući svesni određenih činjenica, ali, u isto vreme, nevidljivo, nesvesno, tekst i čitalac se prepliću, stvarajući nove ravni značenja. Zbog toga, nijedno čitanje ne može nikada da bude konačno; svako čitanje je samo po sebi alegorija, predmet drugih čitanja.
Kada govorimo o knjizi i čitanju, najčešće za njihovu paradigmu uzimamo književna umetnička dela. Mnogi pregaoci smatrali su da je istina do koje se dolazi putem umetnosti mnogo neposrednija i ljudskija, da umetnička dela nadomešćuju ograničenosti racionalnog shvatanja sveta. Tako je Frojd smatrao pesnike dobrim saveznicima čija svedočanstva treba visoko ceniti, zato što oni znaju često mnogo više o stvarima između neba i zemlje nego što naša školska mudrost i sanja.
U knjizi–eseju Stvarna prisustva, Džordž Stejner piše: “Arhajski torzo u Rilkeovoj poznatoj pesmi kaže: promenisvoj život. To govori svaka pesma, muzička kompozicija, svako umetničko delo vredno susreta… Indiskrecija ozbiljne književnosti i umetnosti je totalna. Ona ispituje najprivatnije delove našega bića… Kada se izađe u susret pesnikovom činu, kada on uđe u odaje, vremenske i prostorne, mentalne i fizičke, našega bića, on donosi sa sobom radikalni poziv na promenu. Buđenje, bogaćenje, usložnjavanje, zatamnjivanje, uznemirenje osećajnosti i razumevanja, koje potom uslede u našem iskustvu, počeli su s tim činom…… Susret s estetskim je, zajedno s izvesnim vidovima relizioznog i metafizičkog iskustva, najinvazivniji oblik menjanja ljudskog iskustva.”
Čitajući književna dela, mi, pored ostalog, pridajemo smisao sopstvenom iskustvu, orijentišemo se u svetu, isprobavamo razne mogućnosti samopoimanja, tj. gradimo i čitanjem, učvršćujemo, preispitujemo ili menjamo svoj identitet. Umberto Eko, u poslednjoj od svojih šest šetnji pripovednim šumama, piše kako “u svakom slučaju, nećemo prestati čitati pripovjedne izmišljaje jer u njima nalazimo formule kojima osmi- šljavamo svoje postojanje”.
U složenoj igri s tekstom, privremeno zaboravljamo sebe, gubimo se, da bismo, vrativši se u realnost sopstvenog postojanja, sebe ponovo zadobili. Tako o procesu recepcije književno-umetničkog dela govore Gadamer i Riker, tačnije, o procesu aproprijacije, o čitalač kom prisvajanju smisla tekstom projektovane fikcije.
Izvornik: Kultura br. 120-121/2008
Preneseno prema Circles Squared, blog Andreja Vidović
Dostupno i na Pulse
