 |
| "Niko, ništa, ne može proverljivo da prodre u moje misli. Mogu u potpunosti da ih prikrijem. Nikakva bliskost, biološka, emocionalna, seksualna, ideološka, neće nam omogućiti da rastumačimo, izvan svake sumnje, misli drugoga. Nemamo nesumnjiv dokaz o mislima koje su u datom trenutku nastale. Sposobnost da se laže, izmišlja i glumi, svojstvena je našoj ljudskosti." (Slika: Joseph Sudek)
Ovaj članak neće biti rezime nekih od brojnih radova MRI-a (magnetic resonance imaging) kojima su fizički locirani mentalni centri izvorišta tuge. Izazovnije od toga je delikatna ogledna igrarija i pogled u istoriju intelektualaca koji su imali šta da kažu na ovu temu. Tako je knjiga Džordža Štajnera (George Steiner) “Ten (Possible) Reasons For the Sadness of Thought” impresivno i ambiciozno odavanje počasti misli, toj obmanjivoj tvrđavi svega ljudskog. Hodajući u cipelama Žorža Bataja (Georges Bataille), francuskog intelektualca koji ni sam nije bio stranac promatranju tog unikatnog procesa, Štajner sa čisto teorijskog gledišta postavlja niz provokativnih i podsticajnih pitanja i teza.
Postoji snažna tradicija postovećivanja misaonosti sa samom srži bića, sa začetkom u Parmenidovoj filozofiji koja je to imala za polazište. Štaviše, Nemački filozof idealizma, Fridrih Šeling, išao je dalje od toga i priložio neizbežnosti tuge ulogu osnove na kojoj se grade svest i kognicija – osnove koja je na taj način “polazište sve percepcije i mentalnih procesa uopšte“. Time je među prvima ustvrdio da je misao neodvojiva od “mudre, nedestruktivne” melanholije (Schwermut - težina srca koja ima jak kreativni podsticaj). Pošto je promišljanje o misli već samo po sebi izvestan paradoks, povratna sprega i vrhunac lične inverzije, ovim poniranjem u jezgro nas samih zadiremo u fundamentalne mehanizme stvaralaštva.
(Foto: Joseph Sudek)
Među razlozima našeg misaonog očaja kao prvi je naveden taj što je misao, kako smatra autor, “nekompletna beskonačnost”. “Nikada ne možemo znati koliko daleko misao zaista doseže u odnosu na sveukupnost stvarnosti. Slušajte pažljivo navalu misli i čućete, u njenom neoskranvljenom centru, sumnju i frustraciju.” Mi, doista možemo misliti o svemu, ali naši potencijali ipak poznaju granicu – ukoliko naiđemo na problem u nauci (za primer je uzeta veličanstvena Teorija svega) kada moramo priznati poraz. Međutim, čak i nakon te “tačke bez povratka” misao nastavlja da svoju igru, da fantazira o bilo čimu, no ipak u bezbednim granicama finitizma i čoveku neophodnim međama unutar kojih se oseća bezbedno, ali ipak nastavlja da žudi.
Drugi uzrok zbog kojeg mišljenje usmerava ka seti je iluzija kontrole nad njom samom koju nam pruža. U stvarnosti, gro misaonog procesa vri mimo naše volje i čini to na posve dezorganizovan, čak haotičan način. Misli su podložne spoljnim uplivima koji će je prekidati, menjati, odvraćati sa zamišljenog linearnog puta. Njihova višeslojna narav nastaje u dubinama psihe koje ne možemo da nadziremo, čak i izvan introspekcije. Štajner čak ide dotle da se pita da li je uopšte moguće misliti usmereno. “Naleti koncentracije, prinuda potpunog fokusa, mogu nositi rizik mentalog iscrpljenja. Mnogo češće, uobičajeno mišljenje je neuredan, amaterski poduhvat.”
Zasigurno jedan od najvećih paradoksa u celoj fizičkoj i mentalnog egzistenciji čovekovoj jeste to što je misao, i pored njene privatnosti i statusa “lične svojine”, ujedno bezbroj puta ponavljani “kliše”, zajednički i opšti. Ovim nazorom je sa razlogom udareno i na koncept originalnosti, dovođenjem u pitanje samog njenog postojanja. Ono što se, suštinski, jedino razlikuje i varira od persone do persone je forma iskaza, jer je njihov sadržaj “bio mišljen, misli se i biće mišljen milionima i milionima puta od strane drugih”. Ove “misli – ljudske univerzalije”, kako ih naziva Štajner, posledica su lingvističke matrice kao našeg kulturnog nasleđa – pojednostavljeno rečeno.
U mnoštvu kolizija misli sa zidom stvarnosti, po pojedinca je posebno frustrirajuća (i, posledično, rastužujuća) ona između potrebe da misao ima jedno, proverljivo značenje i sklonosti da upotrebni jezik postavlja zamke višeznačnosti. Štajner smatra da nema uzmaka od ove dijalektičke cirkularnosti: “Što je jači pritisak misli, to je veći otpor jezika u kojem je zatvorena.”, dodajući da “poput superstruna u današnjoj kosmologiji, “istine” vibriraju u mnogostrukim dimenzijama, nepristupačne ikakvim konačnim dokazima.”
 "Misao čini da smo prisutni pred samima sobom. Prestanak mišljenja, čak i uz prisustvo ludila, jeste istovremeno, po tautologiji, prestanak ega." (Foto: Joseph Sudek)
U osmom razlogu za tugu, saznajemo da smo lišeni apsolutnog, nesumnjivog uvida u tuđe misli – nikada, ni u jednom scenariju (npr. prisnom poznanstvu, idukovanjem hipnoze ili psiholoških tehnika) sa potpunom sigurnošću ne možemo biti potpuno upućeni u sadržaj nečijih misli. Ovo jednostavno saznanje, po mišljenju Štajnera, trebalo bi u srcima ljudi da pobudi užasnu stravu. Tako ironično, naime, ostajemo međusobni stranci pod iluzijom “poznanstva”, što za posledicu ima lažnu, nepotpunu empatiju. “Čak i u trenucima najveće intimnosti – možda i najakutnije baš u tim trenucima – ljubavnici ne mogu prigrliti misli voljene osobe. Čin ljubavi je takođe čin glume. Nejasnost je bliskosti prirođena.”
Uzroci društvenog dispariteta mogu se naći i u velikom jazu u načina razmišljanja obdarenih i nenadarenih ili hendikepiranih osoba. Iako naše društvo nominalno naginje egalitarizmu (što se, po mišljenju našeg defektologa Ivana Jovića, negativno primenjuje na pojam obrazovanja i obrazovni sistem koji tako stvara mediokritete), postoji, međutim, vrlo važno prepoznavanje misli u istoriji ljudskog genija, umetnosti, filozofije i nauke koji se ocenjuju kao “velike” i “duboke” – kao suprotnost “trivijalnim” i “površnim”. Podela je očigledna, mada i neophodna. “Striktno govoreći, svaki živi muškarac, žena i dete su mislioci. Iskonske, invetivne, prekretničke misli mogle bi, bilo kada i bilo gde, biti mišljene i od strane nepismenih ili osujećenih u razvoju – izgubljene su zato što nisu bile artikulisane.”
 (Foto: Joseph Sudek)
Misao, tvrdi Štajner, nosi u sebi još dobro skrivenih melanholičnih strelica – nasleđe mitološke, Edenske krivice, agoniju nemogućnosti dopiranja do odgovora na najveća pitanja života i smrti, raskorak između osmišljenog i realnosti koja ne dozvoljava realizaciju i propadljivost i moguću “sušu” kvalitetnih misli – ideja. Misaona “težina srca”, svojstvena mišljućim bićima, nije usud i negativnost naše prirode, već je mnogo češće nagoveštaj visokih dometa uma i vesnik zrelog zadovoljstva postignućima.
Autor: Andrej Vidović
Izvornik: Circles Squared
|
