 |
| Hellen of Troy by Bill Mather |
Jelenino progonstvo[1]
Mediteran ima svoju
sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u
podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda
počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako
su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj
podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je
doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila
gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo.
Mi smo izgnali
lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je
dubok. Grčka misao se uvek čvrsto držala pojma granice. Ona ništa nije
isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni
svetinju, ni razum. Ona je uključivala sve, uravnotežujući svetlost senkom. Naša
Evropa, naprotiv, koja se bacila na osvajanje svega, kćerka je neumerenosti. Ona
poriče lepotu, kao što poriče i sve ono što ona sama ne uzdiže. I mada na
različite načine, ona uzdiže samo jednu stvar, a to je buduće carstvo razuma. U
svom ludilu, pomera večite granice, i istog časa mračne Erinije se bacaju na
nju i proždiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji
prekorače granicu bivaju nemilosrdno kažnjeni.
Grci, koji su se
vekovima pitali šta je pravedno, ne bi razumeli ništa od našeg shvatanja
pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u određenim granicama, dok se ceo
naš kontinent grči u traženju pravde, koju želi potpunu. U praskozorje grčke
misli, Heraklit je već zamišljao da će pravda postaviti granice i samom
fizičkom svetu. „Sunce neće preći svoje granice, jer bi Erinije, koje čuvaju
pravdu, to otkrile.“ Mi, koji smo izbacili iz koloseka i univerzum i duh,
smejemo se toj pretnji. Na pijanom nebu palimo sunca kakva hoćemo. Ali, granice
ipak postoje i mi to znamo. U svojim najvećim ludilima sanjamo o ravnoteži koju
smo ostavili za sobom i naivno verujemo kako će je, posle svih grešaka, opet
pronaći. Detinjasta uobraženost, koja pokušava da opravda to što detinjasti
narodi, naslednici naših ludosti, upravljaju danas našom istorijom.
Jedan fragment, koji
se pripisuje tom istom Heraklitu, prosto kaže: „Uobraženost: nazadovanje
napretka.“ A mnogo vekova posle Efežanina, Sokrat je, pod pretnjom smrtne kazne,
priznavao sebi samo jednu nadmoć: to što nije uobražavao da zna ono što ne zna.
Najprimereniji život i misao tog doba završavaju se ponositim priznanjem
neznanja. Zaboravljajući to, zaboravili smo svoju muževnost. Mi smo dali
prednost sili, koja izigrava veličinu, prvo Aleksandru, a zatim rimskim
osvajačima, kojima nas pisci udžbenika, iz neuporedive niskosti duše, uče da se
divimo. I mi smo, sa svoje strane, osvajali, pomerali granice, pokorili nebo i
zemlju. Naš razum je stvorio prazninu. Najzad sami, dovršavamo svoju vladavinu
nad pustinjom. Kako bismo onda uopšte mogli zamisliti onu višu ravnotežu, u
kojoj je priroda održavala istoriju, lepotu, dobro, i koja je muziku brojeva
unosila čak i u tragedije krvi? Okrenuli smo leđa prirodi, stidimo se lepote. Naše
bedne tragedije zaudaraju na kancelarije, a krv koja se u njima lije ima ljigavu
boju mastila.
Eto zašto je danas nepristojno
govoriti da smo sinovi Grčke. Ili smo onda njeni zabludeli sinovi. Postavivši
istoriju na mesto Boga, idemo ka teokratiji, kao oni koje su Grci nazivali
Varvarima i protiv kojih su se borili do smrti u vodama Salamine. Ako neko želi
da pravilno shvati našu razliku, onda treba da se okrene onom našem filozofu
koji je pravi rival Platonu. „Samo moderni grad“, usuđuje se da napiše Hegel,
„pruža duhu polje na kojem može da postane svestan sebe.“ I tako živimo u doba
velikih gradova. Svetu smo namerno amputirali ono što mu daje trajnost: prirodu,
more, breg, večernju meditaciju. Svesti više nema nigde, osim na ulicama, jer
se i istorija zbiva samo na ulicama; tako je rešeno dekretom. Shodno tome, i
naša najznačajnija dela odraz su tog istog predubeđenja. Još od Dostojevskog,
uzalud tragamo za predelima u velikoj evropskoj književnosti. Istorija ne
objašnjava ni prirodni svet koji je postojao pre nje, niti lepotu, koja je
iznad nje. I ona je prosto rešila da ih ignoriše. Dok je Platon obuhvatao sve,
besmisao, razum i mit, naši filozofi znaju ili samo za besmisao ili samo za razum,
zato što su zatvorili oči pred ostalim. Krtica razmišlja.
Hrišćanstvo je bilo
to koje je počelo da zamenjuje posmatranje sveta tragedijom duše. Ali, ono se
makar pozivalo na duhovnu prirodu i pomoć nje je održavalo neku stalnost. Pošto
je Bog umro, ostali su samo istorija i sila. Već dugo vremena svi napori naših
filozofa imaju za cilj da pojam ljudske prirode zamene pojmom situacije, a
staru harmoniju stihijskim ispadima slučaja ili nemilosrdnim hodom razuma. Dok
su Grci volju ograničavali razumom, mi smo impuls volje na kraju stavili usred
razuma, a on je time postao ubilački. Vrednosti su za Grke prethodile svakoj
akciji, kojoj su i iscrtavale jasne granice. Moderna filozofija postavlja svoje
vrednosti na kraju akcije. One ne postoje, ali nastaju, i mi ćemo ih u celini
saznati tek na završetku istorije. S njima nestaje i granica, a kako se mišljenja
o tome kako bi trebalo da izgledaju te vrednosti razlikuju i pošto nema borbe
koja se, ako se ne obuzdava tim istim vrednostima, ne produžava u beskraj, današnji
mesijanizmi se sukobljavaju i njihovi krici zamiru u sudarima carstava.
Neumerenost je požar. Požar se širi. Niče je prevaziđen. Evropa više ne
filozofira uz udarce čekića već uz topovsku paljbu.
Ali, priroda je i
dalje tu. Ona suprotstavlja svoja mirna neba i svoje razloge ludilu ljudi; sve
dok se i atom ne zapali, a istorija ne završi u trijumfu razuma i agoniji
vrste. Ali, Grci nikada nisu rekli da se granica ne može prekoračiti. Rekli su
da ona postoji i da onaj ko se usudi da je prekorači biva nemilosrdno kažnjen.
Ništa u današnjoj istoriji to ne bi moglo da porekne.
I istorijski duh i
umetnik žele da izmene svet. Ali, umetnik, koga na to obavezuje njegova
priroda, poznaje svoje granice, što je istorijskom duhu strano. Zato je ishod
ovog drugog tiranija, dok je strast onog prvog sloboda. Svi oni koji se danas
bore za slobodu, bore se, u krajnjoj liniji, za lepotu. Razume se da nije stvar
u tome da se lepota brani radi nje same. Lepota ne može da postoji bez čoveka i
mi možemo da svom dobu vratimo njegovu veličinu i vedrinu samo ako pratimo
čoveka u njegovoj nesreći. Nikada više nećemo biti usamljeni. Ali, nije ništa
manje istinito ni da čovek ne može bez lepote i to je ono što naše doba kao da
više ne želi da zna. Ono se grčevito upinje da dosegne potpunost i carstvo, ono
hoće da preobrazi svet pre nego što ga je iscrpelo, da ga uredi pre nego što ga
je shvatilo. Ma šta govorilo, ono napušta ovaj svet. Odisej kod Kalipse može da
bira između besmrtnosti i domovine. Izabrao je domovinu i smrt sa njom. Jedna
tako jednostavna uzvišenost nama je danas strana. Neki će, opet, reći da nam
nedostaje skromnost. Ali, ta reč je, kada se bolje razmisli, dvosmislena. Kao i
onim lakrdijašima kod Dostojevskog, koji se hvale svime i svačim, uzdižu sebe
do zvezda i najzad pokazuju svu svoju sramotu na prvom javnom mestu, tako i
nama nedostaje samo onaj ponos čoveka vernog sopstvenim granicama, vidovita ljubav
prema vlastitoj sudbini.
„Mrzim svoje doba“,
pisao je pred svoju smrt Sent-Egziperi, iz razloga ne mnogo drugačijih od onih o
kojima ovde govorim. Ali, ma koliko taj krik bio potresan, zato što dolazi od
čoveka koji je voleo ljude, zbog onoga što je u njima vredno divljenja, mi ga
ne prihvatamo kao svoj. A opet, ponekad, kako je veliko iskušenje okrenuti leđa
ovom sumornom i ogolelom svetu! Ovo doba je ipak naše doba i mi ne možemo da
živimo tako što ćemo mrzeti sebe. Ono je palo tako nisko kako zbog preteranosti
svojih vrlina, tako i zbog veličine svojih mana. Borićemo se za onu njenu
vrlinu koja potiče iz davnina. Koja je to vrlina? Patroklovi konji oplakuju
svog gospodara palog u boju. Sve je izgubljeno. Ali, borba se nastavlja sa
Ahilom i pobeda je blizu, zato što je ubijeno prijateljstvo: prijateljstvo je
ta vrlina.
Priznanje neznanja,
odbacivanje fanatizma, granice sveta i čoveka, voljeno lice i najzad lepota, eto
polja na kojem ćemo se opet pridružiti Grcima. Na neki način, smisao buduće
istorije nije u onome što se obično misli. On je borbi između stvaralaštva i
inkvizicije. Uprkos ceni koju će umetnici platiti za svoje prazne ruke, možemo
se uzdati u njihovu pobedu. I opet će se filozofija mraka raspršiti nad
blistavim morem. O, podnevna misli,[2] Trojanski rat se vodi
daleko od bojnih polja! I ovog puta, strašne zidine modernog grada će pasti, da
bi oslobodile „dušu vedru kao mir mora“ (Eshil), Jeleninu lepotu.
(1948)
[1] Ovaj esej je
napisan u avgustu 1948. i prvi put obavljen iste godine u časopisu Cahiers du Sud, sa posvetom Reneu Šaru
(René Char, 1907–1988).
[2] U originalu, „pensée de
midi“: „podnevna misao“, u postojećim prevodima „misao juga“. Kamijeva metafora
za misao koja obuhvata sve aspekte sveta i nastoji da ih drži u ravnoteži, ali
i koja uvažava granice, u antičkom smislu, što je bila jedna od njegovih
glavnih ideja, ne samo u ovom eseju.
Alber Kami, „Jelenino progonstvo“, 1948.
Prevela: Ivanka Marković Pavlović
Izvornik: anarhija-blok45
