 |
| Otmica Evrope, Martinčuk Vasili |
Koliko mi je poznato, danas niko ne želi da umire za Evropu – iako su Evropljani do nedavna bili spremni da ginu za svoju otadžbin - Francusku, Nemačku ili Poljsku, i to nije predstavljalo retkost. Prema tome, da li je Evropa fikcija? Ako je tako, onda bi bila očaravajuća fikcija. Manje realna nego Bog, smrt, lepota, Italija, Rim, hrišćanstvo, dobro i zlo, ljubav i čežnja, a više nego socijalizam, potpuna zaposlenost, besklasno društvo, međunarodna solidarnost, takođe verodostojnija od zamisli političara-vizionara ili umetnika-altruista.
Veliki pisac – Hugo fon Hofmanstal, austrijski Rembo koji je sanjao o tome da postane austrijski Gete – nekoliko godina posle propasti Habsburškog carstva napisao je u jednom svom pismu Karlu Jakobu Burkhartu: „Moja otadžbina je preživela, ali ako se radi o mojoj zemlji ostala mi je samo Evropa“.
Međutim, mađarski pisac Šandor Marai koji je postao slavan zahvaljujući posmrtnim prevodima njegovih romana, u svom sjajnom Dnevniku, je zabeležio: „Jedan emigrant (…) me je upitao zbog čega živim u Americi. Odgovorio sam: Jer samo ovde mogu sačuvati nadu da ću ostati mađarski pisac. To je prilično neobično, ali je tako“.
Česlav Miloš je jednu svoju knjigu naslovio sa Rodna Evropa, mada je u engleskom prevodu taj naslov zamenio sa Native Realm (Rodna teritorija), a u francuskom izdanju sa L’autre Europe (Druga Evropa).
Zbirka eseja Zbignjeva Herberta naslovljena sa Varvarin u vrtu i jeste himna Evropi, himna ljubavi prema evropskoj umetnosti kojoj se divio kako pećini Lasko, tako i italijanskom slikarstvu u gotskim katedralama i samim italijanskim gradovima.
Šta je za njega bila Evropa?
Po svoj prilici Hofmanstal je bio poslednji evropski pisac koji je u mladosti imao ambiciju da u celosti iskaže postojanje celokupne tradicije – mada je u kasnijem periodu svog života rado citirao Novalisove reči: „Posle izgubljenog rata treba pisati komedije“. U njegovoj malčice idealizovanoj viziji Habsburško castvo je bilo poslednji bedem liberalizma u Evropi. Upravo tu se stara tradicija španskog dvora sa svojim slikarima i piscima – Velaskezom i Gojom, Kalderonom i Servantesom – susrela s tvrdim, germanskim uticajima, obogatila italijanskim genijem i – kako je formulisao – slovenskim „dubokim polutonovima“. Promena stare, veličanstvene Austrije u malu zemlju, sa provincijskim, nacionalističkim željama, za Hofmanstala je predstavljala užasnu katastrofu. Stoga je jedina nada za njega ideja Evrope – drugačije, veće, nekakvog nadnacionalnog prostora.
Danas bi Hofmanstal posve sigurno gledao na nas sa zadovoljstvom i bez zavisti, a mozda bi bio i veoma razočaran. Sada imamo Evropu, kao nadnacionalni prostor, u kome je palanački nacionalizam delimično ublažen; sada uglavnom diskutujemo o tome kako da je što bolje iskoristimo. Da li je ova naša Evropa onako sjajna kako se pojavljivala u snovima jučerašnjih giganata? Da li smo uspeli da sačuvamo moć i sjaj evropske tradicije? Pokušajmo da zamislimo Hofmanstala među nama: šta bi rekao o diskusijama koje se vode u vezi sa svinjetinom i dozvolama za prevoz odgovarajuće tonaže u ovom ili onom pravcu? Da li bi ga nervirali verbalni sukobi u Briselu ili Strazburu? Da li bi u našoj sadašnjici prepoznavao viziju Evrope koju je zamišljao u trenucima očaja? Da li je mogao da shvati naše ozbiljne debate o značaju Evrope?
Da li bi imao prava da zbog toga bude razočaran? I, šta bismo mu mi odgovorili? Da li bismo rekli: to je neizbežna razlika između vizije i njene praktične realizacije, čoveče, vrati se svojim tužnim – ili ludim, kako su nazivane – dvadesetim godinama, vrati se svojoj biblioteci i ostavi nas na miru? Ili bismo pre rekli: to je istina, ali moramo uvek iznova da izmišljamo i stvaramo Evropu, da se ne bi pretvorila u veliki tržni centar.
Zbignjev Herbert koji je krajem pedesetih godina izronio iz prljavštine i sivila zemlje koju su uništili nacisti i ubrzano obnovili staljinistički arhitekti, radovao se što Sijena još uvek postoji, što su slike Pjera dela Frančeske sačuvane od protestantskih ikonoklasta i požara velikog rata. Mada, u istoj knjizi postoji poglavlje posvećeno opisu okrutnog krstaškog pohoda protiv Albižana na jugu Francuske. U Herbertovim esejima ushićenje lepotom Evrope ne zaklanja evropske demone. Jedna od malobrojnih vrlina koje su se mogle naći u sovjetskom komunizmu bila je ogromna čežnja koju je totalitarizam – i nehotice – gajio prema blagu evropske kulture, blagu koje je bilo u suprotnosti s njegovom vlastitom bezvrednošću i okrutnošću.
Vratimo se ipak Maraiju, tom izbeglici iz Budimpešte, piscu i putniku koji je posle Drugog svetskog rata uglavnom živeo u Italiji i Sjedinjenim Američkim Državama. Kada je izjavio da samo u Americi može biti mađarski pisac, time je napravio Evropi paradoksalan kompliment: potvrdio je njen intenzitet, njen snažan, očigledan identitet koji se ne može uporediti sa malčice razređenom atmosferom američke kulture. Čini se da mu je bilo znatno lakše da sačuva sećanje na mađarsko detinjstvo koje je proveo u Kaši (sada Košice u Slovačkoj), i recituje mađarsku poeziju u Americi nego u Francuskoj, Italiji ili u Engleskoj – jer je u Kaliforniji ili Njudžersiju bilo lakše ne prepuštati se čarima malih, lokalnih mesta. Izvesna „provizornost“ američkih gradova i gradića mogla mu je biti od pomoći. Na primer činjenica da se mnoge američke drvene kuće mogu – teorijski – svakoga časa natovariti na specijalne kamione predodređene za to i prevesti na drugu adresu (promičući autoputevima kao tužni i suvi škuneri). Lakše je bilo – i verovatno i dalje je tako – ostati mađarski pisac u SAD nego u Zapadnoj Evropi, deličmično i zbog toga što su američki univerziteti (mada ovde moram da kažem da Marai, koliko mi je poznato, nikada na njima nije predavao) znatno su otvoreniji i gostoljubiviji od evropskih škola.
Za Lešeka Kolakovskog Evropa se razlikuje od drugih kontinenata ne samo svojim kulturnim nasleđem već uglavnom time što dopušta, čak poziva pisce, mislioce, naučnike i humaniste da kritikuju i da se samokritikuju. Evropa ume loše da govori o sebi (katkad preteruje u tome). Zahvajujući toj vrlini, njeni gresi i zločini (nažalost, brojni) u izvesnoj meri mogu se uravnotežiti intelektualnom iskrenošću i otvorenošću. Evropa – kaže dalje Kolakovski – čak nije dovoljno svesna koliko mnogo je iskoristila unutrašnje napetosti u hrišćanstvu; upravo to traganje za delikatnom ravnotežom među ekstremnim teološkim položajima postalo je dragocen model dijalektike društvenog života.
Česlavu Milošu koji je napisao svoju autobiografsku Rodnu Evropu (Druga Evropa, Dečje novine, 1982) pedesetih godina u Parizu, gde je – uzgred budi rečeno – uglavnom bio tretiran kao izrod i izdajnik međunarodnog proletarijata, za život je bio potreban prostor oslobođen nacionalističke groznice i podržavljenog terora isto, ako ne i očajničkije, nego Hugu fon Hofmanstalu, trideset godina pre njega. I on se celog života trudio – slično, mada na drugoj ravni – kao Jovan Pavle II, da Istočna ili Srednjeistočna Evropa bude tretirana kao sastavni deo većeg kulturnog organizma, a ne kao zaboravljena, prostrana i monotona zemlja tužnih reka, ubi leones.
Za Šandora Maraija pisanje je bilo više od ambicije stvaranja lepe književnosti, odnosno i težnja ka postizanju mudrosti. Na svim njegovim stranstvovanjima i putovanjima posle napuštanja Mađarske 1946. godine – u Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Sjedinjenim Američkim Državama – ideja vodilja mu je bio demode slogan: Evropa. Ako je nešto i bilo moderno tada nije obuhvatalo naš deo kontinenta.
Evo još jednog citata iz njegovog dnevnika, ovoga puta iz perioda rata: „Stanovnik Evrope dugo je mogao govoriti krajnje mirno ’moj Bog’. Kasnije je sa sumornom pretnjom izjavljivao: ’moja religija’. A još kasnije s nezdravim uzbuđenjem je laparao ’moja otadžbina, moj narod’. A sada zakrvaljenih očiju otima mu se sumanuto: ’moja rasa’. I u tom trenutku je prestao da bude Evropljanin“. Ova beleška zvuči kao najkraća istorija Evrope.
I još jedan citat: „Evropa je sjajna – kakva šteta što ne postoji“. Sledeći Maraija zar katkad ne padamo u iskušenje da za njim ponovimo taj uzvik?
Pamćenje i opevanje evropskog intelektualnog genija, evropskog pamćenja, njenih starih zidina i slikovitih ruina je lako i simpatično zanimanje – kakvo je samo zadovoljstvo, na primer, razgledati arhive Benedeta Kročea u Napulju, u centru starog grada. U svetlim prostorijama ispunjenim knjigama još uvek se oseća blistavo prisustvo velikog evropskog mislioca. (Poljski turista će s uzbuđenjem prihvatati i činjenicu da je Kročeov zet bio Gustav Herling-Gruđinjski). Takvih mesta i sećanja koja zaslužuju da se pomenu, ima mnogo.
Mnogo je manje refleksija na temu moralnih dostignuća našeg malog i inteligentnog kontinenta – otadžbine fašizma, nacizma, komunizma, Holokausta i bezobzirnog kolonijalizma nekih zemalja (da pomenem samo nedavne demone). Kao što vidimo, dobro nije uvek pratilo evropska duhovna dostignuća.
Evropskim zločinima i greškama valja dodati još jedno: retko pominjanu ravnodušnost Zapadne Evrope prema tragičnom položaju Istočne Evrope tokom vladavine Sovjeta do 1989. godine.
Zapadni Evropljani nisu samo skretali pogled, pokušavajući da ne vide kako izgleda sovjetizovani Istok, što se može i razumeti, jer je to ljudski. Mnogo je gore što su najobrazovaniji ljudi – koji nisu verovali hrabrim upozorenjima Džorža Orvela – pokušavali iz svojih udobnih stanova u Parizu ili Londonu da uveravaju čitaoce u Parizu, Varšavi i Pragu da je nezavisno od trenutnih teškoća (iz nekog razloga uvek su se javljale prolazne teškoće) sovjetski komunizam i pored svega bolji od zapadne demokratije. Žan-Pol Sartr je, na primer, za vreme svoje kratke posete Varšavi pokušavao da uveri svoje ogorčene i u socijalizam razočarane sagovornike da prihvate sovjetski model kao obećanje boljeg sutra.
A kada je Stiven Spender doputovao u Varšavu krajem pedesetih godina i upitao publiku koja se sastojala od poljskih pisaca i intelektualaca: „Ima li među vama komunista?“, nakon kraće ćutnje začuo je odgovor: „Sir, došli ste prekasno“.
Lista zapadnoevropskih intelektualaca i umetnika koji su grešili svojom lakovernošću i ignorancijom je duga i dobro poznata; na njoj se nalazi čak i poznati švajcarski teolog Karl Bart (premda je očigledno da se Bog nije izjašnjavao na političke teme).
I još nešto: prerano je zaboraviti sporost i nesposobnost Evrope u vezi s nedavnim ratovima u bivšoj Jugoslaviji; u Sarajevu, Srebrenici i drugim mestima Evropa se nije proslavila. Što ne znači da za vreme tog bolnog procesa nije cvetala evropska retorika i da je bilo manje evropskih konferencija. To se događalo samo pre desetak godina. Možemo li biti sigurni da se ista pasivnost prema sličnoj tragediji neće ispoljiti i u budućnosti?
Katkad se može činiti da su evropljani skupine pisaca: tačno je da vole reči, ali da li podjednako vole i dela?
À propos – pre dosta godina jedan francuski ministar ironično je upitao francuske intelektualce koji su oštro kritikovali sporost evropske diplomatije u Bosni, zbog čega ne odu tamo i ne bore se s agresorom, kao što su to svojevremeno činili Andre Malro, Nikola Kjaromonte i mnogi drugi za vreme građanskog rata u Španiji.
Po svoj prilici zaboravio je na razlike među generacijama i na promenu stanovišta. Oni koji iznad svega cene načelo dijaloga, koji vole tihi šum laptopa, nisu spremni da demokratiju brane na bojnim poljima. Za to su potrebni smioni poput naših dedova, pisaca avanturista druge generacije modernista.
Čini se da Evropa viđena kao ideal označava polurealan, polusimboličan prostor, bez nacionalističke groznice i diktature, uobličen intelektualnim dostig-nućima umetnika i mislilaca tako reći isto prirodno kao i na drugim kontinentima aktivnošću vulkana i strpljivim radom okeana. Ista ta Evropa nalazi određeno za-dovoljstvo u podržavanju suprotnosti, u očuvanju permanentne životne ambivalentnosti. Nije li tačno da Evropa cveta usred suprotnosti mnogo bolje nego drugi delovi naše planete? Nemajući prirodnu granicu na istoku, Evropa koristi bogatstvo svojih unutrašnjih suprotnosti kao virtuelnu granicu.
Moram biti oprezan u razvijanju te teme; ni najmanje ne želim da postoje dve ili četiri Evrope – mada se čini da jedna nije dovoljna. Potrebni su nam dualizmi i napetosti, paradoksi i protivurečnosti. Takođe ne želim da se vraćam u prošlost – na primer starom sporu između svetovne i crkvene vlasti koji još postoji samo na mapama priručnika istorije.
Mada, ne bi trebalo to da zaboravimo, jer zapravo borba između sakralnog i profanog predstavlja početak Evrope. Svetovnost je pobedila, mada ne znači da je sakralno umrlo; ono i dalje živi, pre u mašti nego u moć-nim institucijama. Zar svakodnevno ne nivelišemo čitavu mrežu tih neophodnih napetosti između različitih real-nosti ili slojeva stvarnosti – zar se ne ponašamo kao da je jedina Evropa, koju priznajemo, bila Evropa tehnologije i ekonomije (čak se politika u svom energičnom, izrazitom tradicionalnom vidu čini već zastarela)? Zar nam podjednako nisu potrebni Montenj i Paskal?
Nedavno je u Milanu – na gotovo komičan način – organizovana futurološka izložba koja je ponosno prikazivala nove kompjuterske tehnologije i proklamovala beskonačan napredak tehnike. Tu izložbu je otvrio Bil Gejts. Organizatori su pozvali i trojicu pesnika (naravno, pesnici su došli nakon odlaska Bila Gejtsa i novinara), zahtevajući od njih komentar na temu budućnosti. Koliko mi je poznato, pesnici su uglavnom govorili o smrti, mašti i tragičnoj dimenziji života.
Organizatori ne bi bili oduševljeni da su to ranije znali. Po svoj prilici, to ih nije ni interesovalo (a pesnici i tako nisu imali brojne slušaoce).
Međutim, to je još jedan primer – čak ako je karikaturalan – napetosti s kojom ćemo imati posla u budućnosti, napetosti između kompjutera i mašte, između visoke tehnike i niske biologije.
Postoji sjajna, intrigantna definicija poezije koju je u XII veku formulisao italijanski jezuita Tomaso Čeva; citirao ju je Euđenio Montale u jednom svom eseju. Tobož Čeva je rekao da je poezija san sanjan u prisustvu razuma. Mogli bismo pokušati da definišemo Evropu izokretanjem te jednačine: Evropa je racionalno delovanje, preduzeto u prisustvu snova. To takođe znači da se racionalno delovanje lišeno oslonca u snovima degeneriše, survava u banalnost.
Danas govorim o dualnosti – koju cenim – i o napetostima, ali uzmite u obzir: potičem iz zemlje koja ima malo gotskih katedrala, koja Evropi nije dala Mikelanđela i koja je još uvek u teškoj fazi tranzicije, koju muče korupcija i neinventivnost. Pa ipak, usuđujem se da ovde istovremeno hvalim i kritikujem našu lepu Evropu. Imam li prava na to? Čini se da je tu u pitanju još jedan dualizam: između fantazije i realnosti i da su u mojoj glavi još uvek ostaci disidentskih snova o velikodušnosti Evrope.
Prema tome, ko je građanin Evrope? Da ima dobro pamćenje; da pamti ono što je bilo sjajno, ali i strašno u evropskoj istoriji. Ne može se reći da je arogantan, jer ga broj počinjenih užasa sprečava da bude nadmen. Poštuje dostignuća prosvećenosti, međutim ne zaboravlja srednji vek i njegovu vatrenu veru. Zna da se u Evropi mora naći mesto za analitičku misao i molitvu, za egzaktne nauke i muziku. Ne smatra da su Sjedinjene Američke Države vojni džin i intelektualni kepec. Nada se da ukus njegovog omiljenog sira neće zavisiti od odluke moćnika iz Brisela. Nije preterani optimista kada je reč o budućnosti zajedničke evropske spoljne politike. I premda veruje u Evropu, ne zaboravlja da je ona ushićujuća fikcija (kao i mnoge druge stvari koje nam pomažu da živimo). Voli evropske pejzaže i kosove koji svakog proleća ekstatično pevaju u svakom gradu i gradiću od Portugalije do Ukrajine. (A možda pevaju i u Moskvi.) Ako potiče iz „stare i bogate Evrope“ ne zauzima pokroviteljski stav i ne smatra da njegova čovečnost prigušuje „nove“ i siromašnije Evropljane. Ako potiče iz „nove“ Evrope biva svestan da pored privilegija postoji i odgovornost.
Čita poeziju (ili filozofiju, teologiju, ozbiljne romane, istoriju, sluša muziku). Mora da čita poeziju, jer demokratski sistem je intelektualno nejasan, neodređen do kraja i ne pruža dovoljno duhovne podrške. Demokratiji je potrebna pomoć, glas koji dopire iz dubljeg sloja stvarnosti. U suprotnom, ako je prepušten samom sebi, ima tendenciju ismevanja sebe, ogledanja u krivom ogledalu apsurda i korupcije, svoje ružne sestre. Prema tome, mora da poseže za poezijom, da bi ojačao trajno nedovršenu demokratsku građevinu – kao i da bi prekinuo nemudru, utopističku čežnju za perfektnim političkim sistemom, za carstvom savršenstva.
Slažem se sa opservacijom mog prijatelja, američkog pesnika K.K. Vilijemsa da Evropska unija ima još jedan problem koji mora da reši: izgrađena je na nečem što je neko nazvao liberalizam straha, na želji da se po svaku cenu izbegnu ratovi, glad, fašizam, nacionalizam i druge božije kazne. Dakle, nastala je zahvaljujući negativnom impulsu i možda te hvalevredne intencije, taj plemeniti čin kastracije, smanjuju njenu energiju, te Unija ima možda premalo oduševljenja i stremljenja ka nepoznatom, sadrži premalo slepe vere pionira koji se kreću ka novim teritorijama.
Na sreću po Uniju postoji nešto više od njene strukture, definisane na hiljadu strana njenog zakonodavstva: postoji sama Evropa, Evropa pre Mastrikta, Evropa koja živi u uskim uličicama starih gradova i u ljudskim umovima.
A ako to nije dovoljno, ako sama Evropa nije dovoljna, iza nje se ipak skrivaju ceo svet, život i smrt, i nepoznata budućnost.
S poljskog prevela Biserka Rajčić
Adam Zagajewski: Poeta rozmawia z filozofem. Warszawa, Zeszyty Literackie, 2007, str. 118-126.
Izvornik: El Mundo Sefarad
