Sol Oriens (Svetlost Istoka), Jevgenij Lukin

Pe­sme u pro­zi

SA­DA­ŠNJA SA­DA­ŠNJOST

HO­DO­ČA­ŠĆE U EDEM

                    Uda­raj! uda­raj! bub­nju! – tru­bi! tru­bo! tru­bi!

                                                                        Volt Vit­men

                    A na­maz1 nji­hov na Is­tok, na ru­skom je.

                                                                   Afa­na­sij Ni­ki­tin

Gra­ni­ca ovo­ga car­stva po­kla­pa se s gra­ni­com Stva­ra­nja, ta­mo gde se ne­bo spa­ja sa ze­mljom. A po­sred carstva nji­še se pe­šča­no mo­re. Ka­da du­va ve­tar, po­di­žu se žu­ti va­lo­vi i sru­ču­ju na oba­lu. U mo­re se uli­va kame­na re­ka Edem, što te­če iz ra­ja, u od­re­đe­nom tre­nu­t­ku re­ka se ši­ro­ko otva­ra i raz­ot­kri­va svo­je ri­zni­ce, ka­men akinf i sa­fir, sma­ragd i tam­no­cr­ve­ni gra­nat ko­ji no­ću go­ri po­put og­nja. Ko je hra­bar, ba­ca se u du­bi­ne i za­hva­ta pu­nu pre­gršt dra­go­ga ka­me­nja. A oni, pla­šlji­vi, za­o­bi­la­ze po sit­no­me pe­sku ko­ji se pre­tva­ra u bi­ser­je. Ča­rob­no car­stvo ču­va zmaj sre­br­ne kr­lju­šti s tri og­nje­ne gla­ve.

Pu­tu­ju po ča­rob­no­me car­stvu lju­di iz ra­znih ze­ma­lja. Pi­ta­ju sta­r­ca ka­ko da se stig­ne do ka­me­ne re­ke Edem. 

"Po­sto­je dva pu­ta – go­vo­ri ovaj. – Je­dan kra­ći, dru­gi du­ži, za­o­bi­la­zni. Bo­lje je da se dr­ži­te za­o­bi­la­znog. Budi­te opre­zni i ne za­bo­ra­vi­te da ste na Is­to­ku". "Oče, mi ni­smo pla­šlji­vi, mi smo Evro­plja­ni – od­bru­si­še putni­ci. – Mi plo­vi­mo mo­ri­ma na fre­ga­ta­ma, le­ti­mo po ne­bu u ne­vi­dlji­vim le­ti­li­ca­ma i ni­ka­kva ze­mlja nam ni­je stra­šna". Po­žu­ri­še pre­či­com, a u ure­če­ni čas po­di­že se pe­šča­na olu­ja. Sklo­niv­ši se iza ste­ne, na­ga­đa­ju oni hoće li Go­spod po­sla­ti bla­go. Uči­ni im se da ne­što ble­snu s onu stra­nu pro­va­li­je. Ju­na­či­ne jur­nu­še na­pred i na­ba­sa­še na zma­ja.

SI­BIR­SKA GRO­ZNI­CA

                Ne­ka mi Go­spod pro­bi­je gla­vu ze­le­nim

                ja­bu­ka­ma, ako ni­sam na­pao pra­vog!

                                                           Džek Lon­don

                

               Ma­da, za­ni­mlji­vo bi bi­lo da shva­tim 

                za­što sam ova­kav? –

                kap­ci mu se sklo­pi­še.

                                      Ivan Gon­ča­rov

Zlat­na klon­daj­ska gro­zni­ca... Ko­pač zla­ta sam po­la­zi na kraj ze­mlje, u ta­jan­stve­ni ka­njon bla­ga, u di­vlji vetro­grad ne­po­zna­to­ga. Dan i noć on bu­ši, se­če, mr­vi na­sla­ge ka­me­na, tra­že­ći zla­to­no­sno po­lje svo­je sve­tle bu­duć­no­sti. Pla­še­ći se dru­gog, ko­pa­ča ili pljač­ka­ša, ne­tre­mi­ce pu­ca u sve što se kre­će, pti­cu, zver, čo­ve­ka. Po­što do vr­ha na­pu­ni svo­ju li­me­nu ku­ti­ju ča­rob­nim zlat­nim gru­me­njem, vra­ća se ku­ći, pe­va­ju­ći ve­se­lu po­bed­nič­ku pe­smu. To je pra­vi Ame­ri­ka­nac.

Zlat­na si­bir­ska gro­zni­ca... Ko­pač zla­ta se­di u za­di­mlje­noj pr­čvar­ni­ci, na­o­ko­lo sva­ki čas zvec­ka­ju piv­ske krigle. Sva­ko­me put­ni­ku na­mer­ni­ku on go­vo­ri o ču­de­snom bla­gu što se kri­je u da­le­kim uglje­no­ko­pi­ma. 

Ismejan, usrd­no se ku­ne, ce­li­va krst bla­go­dat­ni i za op­kla­du is­pi­ja još jed­nu kri­glu svo­je zle sud­bi­ne. Za­tim hi­ta na kraj ze­mlje po skri­ve­no bla­go. Ali, avaj, ne da­de mu pi­ja­ni san. Ume­sto da kre­ne na opa­sni put, sme­ška­ju­ći se, on sa­nja zlat­ne bo­žan­ske zve­zde. To je pra­vi Rus.

SA­DA­ŠNJA SA­DA­ŠNJOST

                Grak­nuo je ga­vran: "Ne­ver­mo­re!"

                                                  Ed­gar Alan Po

U mi­nu­lom sto­le­ću Ne­mač­ka bi­ra pro­šlost: po­mam­nu ja­rost Odi­na2, sme­lost gvo­zde­nog ja­se­na, uz­vi­še­nu pesmu val­ki­ra3 u sve­tlu­ca­voj se­ver­noj ma­gli.

U mi­nu­lom sto­le­ću Ru­si­ja bi­ra bu­duć­nost: cr­ve­ne ka­ran­fi­le lju­ba­vi, rad­ni po­let zve­zda­no-bo­dlji­ka­vog pro­stran­stva, vre­le zra­ke svet­skog ra­zu­ma. Is­po­sta­vlja se da su i pro­šlost i bu­duć­nost neo­stva­ri­ve. I Ne­mač­ka i Ru­si­ja na­šle su se po­red raz­bi­je­nog ko­ri­ta. Sa­vre­me­ni svet bi­ra sa­da­šnjost, kao što bi­ra sta­rac zlat­nu ri­bi­cu iz mre­že. 

Sa­da se Ru­si­ja iz­vla­či iz bu­duć­no­sti, kao što se Ne­mač­ka iz­vla­či­la iz pro­šlo­sti. Usko­ro će da si­ne sa­da­šnja sa­da­šnjost gde ne­ma se­ća­nja na pro­šlost, ni­ti sve­sti o ono­me šta će da bu­de. 

Ipak, ne­će­mo li jed­nog le­pog da­na mo­ra­ti da se iz­vla­či­mo iz ove sa­da­šnje sa­da­šnjo­sti? Ka­da ne­što bi­raš, uvek raz­mi­šljaj o to­me ka­ko ćeš se ka­sni­je iz to­ga iz­vući.

1 ‑ Mo­li­tva, kla­nja­nje ko­je su Mu­sli­ma­ni du­žni da oba­vlja­ju pet pu­ta dnev­no (prim. prev.)

2 ‑ Naj­sta­ri­ji i naj­po­što­va­ni­ji bog kod svih sta­ro­ger­man­skih ple­me­na, bog po­be­de; Vo­dan, Vu­o­tan (prim. prev.)

3 ‑ U nor­dij­skoj mi­to­lo­gi­ji i pe­sni­štvu: bo­žan­ske de­vi­ce, vi­le, bo­gi­nje bi­ta­ka i su­đa­je bo­ra­ca u slu­žbi bo­ga Odi­na, one od­lu­ču­ju ko­ji će ju­na­ci u bor­bi po­gi­nu­ti (prim. prev)

SLO­BO­DA NA ­GO­TOVS

ČE­ČEN­SKA JED­NA­ČI­NA

                Iz kra­ja na kraj, iz gra­da u grad,

                po­put vi­ho­ra, Sud­bi­na lju­de vi­tla.

                                             Fjo­dor Tjut­čev

Uda­lje­nost iz­me­đu gra­da Pe­ter­bur­ga i gra­da Gor­kog, iz­me­đu ra­ta i mi­ra, iz­me­đu lju­ba­vi i mr­žnje, iz­me­đu mene i te­be je če­ti­ri ča­sa ne­be­sko­ga pu­ta, če­ti­ri ča­sa bes­kraj­ne si­nje pro­zrač­no­sti i sve­tlu­ca­vih sa­zve­žđa rastan­ka.

Uda­lje­nost iz­me­đu me­ne i te­be je če­ti­ri čo­ve­ka. Oni u Gro­znom če­ka­ju red za me­đu­na­rod­ni te­le­fon i ne­sta­ju u va­go­nu je­dan za dru­gim, pr­vi, dru­gi, tre­ći. I ja ne­sta­jem u va­go­nu, pa uda­lje­nost iz­me­đu me­ne i te­be nestaje.

Uda­lje­nost iz­me­đu me­ne i te­be ne­sta­je. Ne­sta­je uda­lje­nost iz­me­đu gra­da Gro­znog i gra­da Pe­ter­bu­r­ga. Kav­kaz sto­ji na Pul­kov­skim vi­so­vi­ma. Iza Gri­bo­je­do­vlje­vog ka­na­la ču­ju se ra­fa­li. Na zi­du Ma­ri­jin­skog dvo­r­ca cr­ni se nat­pis: "Slo­bo­da vu­ko­vi­ma!"

HE­LI­KOP­TER NAD BEZ­DA­NOM

                Ti oko­ve bi­ća na se­be pri­maš,

                No­siš ih i ži­viš;

                Kraj s po­čet­kom ve­zu­ješ

                I smr­ću ži­vot da­ru­ješ.

                                        Ga­vril Der­ža­vin

Ka­da he­li­kop­ter, obo­ren nad gor­jem Ša­li, pa­da u mrač­ni bez­dan što je­či, svak raz­mi­šlja o stra­šnoj, besmisle­noj slu­čaj­no­sti, ko­ja će, na­rav­no, za­o­bi­ći upra­vo nje­ga. I sa­mo uža­re­ni dim pr­lji tu mi­sao do zlokobne, smrt­ne ne­mi­nov­no­sti.

Ka­da he­li­kop­ter, obo­ren nad gor­jem Ša­li, pa­da u mrač­ni bez­dan što je­či, ta gro­zna, muč­na mi­sao za­čas blesne ve­či­tom nat­pri­rod­nom že­ljom da se ži­vi. I tek pr­vi gu­tljaj hlad­nog pla­nin­skog va­zdu­ha po­ma­že da se po­mi­sli na ču­do­tvor­no spa­se­nje.

Ka­da he­li­kop­ter obo­ren nad gor­jem Ša­li, buk­ti usred mrač­nog bez­da­na što je­či, iz go­mi­le uža­re­no­ga gvo­žđa za­ču­je se očaj­nič­ki glas: "Upo­moć, imam dvo­je de­ce, dvo­je de­ce, dvo...". 

I tek sa­da, u mrač­nom bez­da­nu što je­či, po­red he­li­kop­te­ra, obo­re­nog nad gor­jem Ša­li, he­li­kop­te­ra ko­ji dogo­re­va, ja­sno se ra­đa opr­lje­na mi­sao da je ži­vot ve­li­ki dar sve­mi­lo­sti­vo­ga Bo­ga, Ko­ji ma­lo ko­me uru­ču­je tu dra­go­ce­nu po­su­du po dru­gi put.

SAN O VI­ZAN­TI­JI

NA RU­SKOJ PE­ĆI

                Ve­li­čan­stvo Tvo­je i mu­drost,

                vlast Tvo­ja i du­hov­na sna­ga

                ni­su do­sti­žne čo­ve­ku

                ni za ka­kva ovo­ze­malj­ska bla­ga.

                                            Je­fi­mi­ja Smo­len­ska

Gde fi­lo­zo­fi­ra He­len? U su­mra­ku pro­hlad­nog tre­ma, pod mer­mer­nom sta­tu­om Ha­ri­ta, u dru­štvu mu­drih prijate­lja, uz ča­šu hi­o­skog vi­na, do­da­ju­ći u ša­le ja­ku atič­ku so. Ili na buč­noj pi­ja­ci, kraj gr­la­te pro­da­va­či­ce što iz hra­sto­ve ba­čve ma­sli­ne pro­da­je. He­len fi­lo­zo­fi­ra okru­žen lju­di­ma.

Gde fi­lo­zo­fi­ra Ger­man? U gra­du got­skih ma­gli, u ka­me­ni­toj sa­li sred­njo­ve­ko­vlja, po­red ka­mi­na s pla­vi­ča­stim od­sja­ji­ma va­tre. Ili na pu­stom tro­to­a­ru, pod sla­bom ge­tin­gen­skom ki­šom, u hlad­noj, neo­n­skoj ma­glu­šti­ni osa­me. Ger­man fi­lo­zo­fi­ra u sa­mo­ći.

A gde fi­lo­zo­fi­ra Rus? U sve­tlim bre­zo­vim šu­ma­ma, u ne­ka­kvoj ko­li­bi­ci na ko­koš­jim no­ga­ma, pod iko­nom sve­to­ga Spa­sa, po­red sta­re lam­pe što je­dva čki­lji. Stva­ra, ta­kore­ći, kri­ti­ku zdra­vog ra­zu­ma na pe­ći. I otkri­va ne­što du­bo­ko: "Bo­žan­sko ni­je od čo­ve­ka, već je čo­vek od Bo­ga". Rus fi­lo­zo­fi­ra s Bo­gom.

VOL­HOV­SKI SLE­PI MI­ŠE­VI

                Si­la će Tvo­ja bo­žan­ska da se pro­ja­vi

                Kao što će Vi­zan­ti­ja pod ru­kom Nje­go­vom 

                da se učvr­sti.

                                                   Alek­sej Onu­fri­jev

"Vi­kin­zi su išli kao oštar lo­mlje­ni led – go­vo­ri otac Jev­sta­fi­je. – Gvo­zde­ni ma­če­vi, gvo­zde­ni pan­ci­ri, gvo­zde­ni šle­mo­vi – hlad­ni po­noć­ni ble­sak. Cr­ni ga­vran, ra­ši­riv­ši kri­la na ble­dom plat­nu, kru­žio je nad nji­ma. Vi­kin­zi su stu­pa­li od­luč­no kao što niz re­ku s pro­le­ća na­di­ru san­te le­da". 

Cr­kva Jo­va­na Pre­te­če, be­li po­put pe­ne zi­do­vi, pla­ve ku­po­le sa zlat­nim iskra­ma, iz­ra­nja iz bes­kraj­ne du­bi­ne vo­da na vi­so­ku vol­hov­sku oba­lu, kao ne­ki ča­rob­ni kralj. I otac Jev­sta­fi­je, ri­đo­brad, u cr­noj ode­ždi, po­sta­de kor­mi­lar te la­đe.

Eno ga gde se­di, stro­gi mor­ski kor­mi­lar što po zve­zda­ma vo­di ne­vi­dlji­vu du­hov­nu ske­lu i dr­ži u ru­ci čvr­sti dr­ve­ni štap ko­ji sva­ko­ga tre­na mo­že da se pre­tvo­ri u car­sko že­zlo i da uda­ri mu­njom o ze­mlju, osve­tlev­ši ubogu tr­pe­za­ri­ju si­lo­vi­tim ble­skom ne­be­skog og­nja.

"Vi­kin­zi su išli kao led – go­vo­ri otac Jev­sta­fi­je. – A ov­de na vi­so­koj vol­hov­skoj oba­li, uz­vi­si se vi­zan­tij­ska crkva. I to­li­ka je bi­la sve­tlost nje­nih zra­ka, to­li­ka sna­ga nje­ne mo­li­tve da se led ras­to­pi, ras­tvo­ri, a mrač­ne du­še Vi­kin­ga sa­bi­še se u pe­ći­nu pod oba­lom i pre­tvo­ri­še u sle­pe mi­še­ve".

FI­LO­ZOF S PE­TRO­GRAD­SKE STRA­NE

                    Bu­du­ći da mno­zi obi­la­ze gra­do­ve i ze­mlje...

                                                                     Mak­sim Grek

U ma­loj cir­ku­skoj ša­tri na Pe­tr­o­grad­skoj stra­ni po­sta­vljen je sto, mo­dro­ze­le­ni luk, sve­tlo­ro­za šun­ka, cr­ni hleb s me­ki­nja­ma. I, na­rav­no, cr­no špan­sko vi­no u gli­ne­noj bo­ci. Ali ni­ti ko je­de, ni­ti pi­je. Svi slu­ša­ju fi­lo­zo­fa, slu­čaj­no za­lu­ta­log na pred­sta­vu i po­zva­nog za sto s cir­ku­san­ti­ma.

"Pro­šle su dve hi­lja­de go­di­na, a ni­šta se ni­je pr­o­me­ni­lo – go­vo­ri fi­lo­zof. – I Hri­stos je isto ta­ko ve­če­rao, kao što ve­če­ra­mo da­nas mi. I ho­do­ča­snik je pri­po­ve­dao o tri go­di­ne pu­ta do Sve­te Ze­mlje, kao što mi go­vo­ri­mo sa­da o de­set mi­nu­ta vo­žnje do ku­će. Pr­o­stran­stvo se i da­lje me­ri vre­me­nom, a lju­bav ver­no­šću".

"Ta­ko Vi­zan­ti­jac Pr­o­ko­pi­je Ke­sa­rij­ski – na­sta­vlja fi­lo­zof – dav­no za­pi­sa da kod Slo­ve­na od pam­ti­ve­ka sre­ća i ne­sre­ća idu ru­ku pod ru­ku. A sa­vre­me­ni pe­vač pe­va: ’Ako je ra­dost za sve ista, on­da je i ne­sre­ća ista’. 

Veko­vi mi­nu­še, a ni­šta se ni­je pr­o­me­ni­lo. Ta­ko da je­di­te hleb, pij­te vi­no i raz­mi­šljaj­te o Bo­gu".

Prevod sa ruskog Milena Tepavčević

Izvornik: Zlatna Greda br. 161/162