na jednoj skorašnjoj promociji
(na jednom od onih svetih sajmova kniga)
sedeći u zadnjem redu pratim promociju knjige
mladog nagrađivanog pesnika.
kritičari kažu da su njegove pesme vrh postmoderne.
verovatno jesu. i jesu.
nadobudno je zbunjen, kako i treba kada ti je glava u oblacima
i gledaš sa visine na pingvine koji ulaze u radne smene.
pingvini ustaju u pet, pred ogledalom nameštaju umorne kose
i u jatima, gegajući, se odlaze na svoje poslove ( podsmešljivo kaže ).
a on je vanstrojni. a on je pesnik i umetnik.vizualista i vizionar.
na mladom se licu vidi samozatajno
ushićenje zbog otkrivanja pingvinske metafore.
naš mladi pesnik u svemu je pun empatije.
nosi raznobojne čarape kao podršku deci
oboleloj od autizma i njihovim roditeljima.
u svemu je pun znanja,
stečenog na belosvetskim putovanjima
i visokim školama diljem planete.
zna da je lisabon stari kralj još starije kraljice.
ponosan je na svoju hrabrost.
na svoju autentičnost
na svoj integritet
još više na identitet.
izbegava kolokvijalan govor.
upotrebljava pojmove koje i sama ne znam, pa ih uredno zapisujem.
najpre za sebe, i zbog sebe, kako bi ih detaljno proučila i naučila, i približila se lepom umeću govora,
a potom kako bih detaljno, sa velikim entuzijazmom prenela pingvinima.
onima iz prvih, drugih i trećih smena.
onima koji imaju autističnu decu. ili nemaju decu uopšte.
koji ujutro ustaju jednako crni kao što su legli.
koji se truckaju po džombastim putevima do posla.
i mirišu na skoravljeni znoj ispod uspavanih mišica.
onima koji u nebo gledaju da vide samo da li će neka nepogoda.
onima koji nisu stigli da se obriju jutros, ne zbog imidža
nego jer znaju da je ta reč tuđica, a nisu imali ni vremena.
koji više padaju nego što lete zakržljalim krilima.
koji više brinu šta će danas ubaciti deci u kljun
od onoga što će iz njega izaći.
onima koji idu postrance i gegaju se,
jer je to najsigurniji način da opstanu na oštrici noža
da prevedem i objasnim svim onim dezintegrisanima
koji su takvi ne zato što ne znaju šta znači ta reč
jer nemaju kad, jer im je odgovornost urođena
i empatija im je urođena.
ali ne znaju da je moderno da to tako imenuju.
da prevedem i prenesem onima
koji ne znaju šta je postmoderna
i kojima je reč "kurac" ono što jeste
i ne potežu ga svuda, nego samo za šta je stvoren
i ponekad ga pominju u psovkama, kad je mnogo teško
i to tepajući mu
koji ne znaju da se za to dobija nagrada u savremenoj umetnosti.
koji i ne znaju šta znači ta reč
jer nisu u nju umetnuti spolja
pa ne umeju da tako kadriraju.
koji ne znaju da je smišljena jedna reč
za sve i ništa. da postoji metafora.
jer se nikad setili da sebe tako nazovu.
koji su naučili samo da pišu, čitaju i računaju neposredno.
i da se množina ne pravi od jednina.
i da postoje ptice. i pingvini. i sneg i sunce. i mesec. i trava.
da prenesem onima koji su imali hrabrosti da budu svi, a ne samo ja.
onima koji se iz osnovne sećaju da je postojala neka desanka
i da se javno o praznicima govorila neka njena pesma
svima njima da prevedem i prenesem te nepoznate pojmove,
simbole i značenja.
a potom za sve njih i za sve takve
zatražim naklon i izvinjenje od mladog pesnika.
ili još bolje, jer on mnogo toga ne zna, premlad je, ali nisam i ja
a sve što izgovorih možda je moja naučena
i bedna projekcija
te ću se izviniti sama
onako kako me je rođena mati jednim mlazom zadojila:
„ treba pasti ničice u hramu života
i tražiti oproštaj za sva naša nečovještva“
i
iz poslednjeg reda, ja manja od najmanje pingvinke
prinoseći velike svete i svetle desankine dlanove
za sve nas opet tražiti pomilovanje
