Valentajn, Dylan Horman

Valentajn, slagala si me da si plakala
Ti si samo pokisla
A ja sam plakao

Mnogo tužnije od ove kiše
Je kada vidim majku i ćerku
Kako skupljaju lišće i trpaju u nedra
Ne govoreći ništa
Koliko je to trenutaka podavljeno
U barama
Koliko se to kiša više neće setiti
A mogla je to biti lepa jesen

Mnogo tužnije od ove kiše je to
Što se moj drug pretvorio u drvo
I što će biti zdrav sve do zime
Dok mu ne odseku grane i njima
založe vatre
Biće to mnogo tužne vatre
Za nas koji smo znali tu topolu.

Mnogo tužnije od ove kiše
Je lice one koja nikad nije zaspala na
Tom tvrdom jastuku mog ludila
Mnogo tužnije od tog lica
Je tišina
Koja mi je rekla da je ovo poslednja jesen u mom životu
U ovom gradu
U mom dvorištu
Pod tvojim kišobranom

Šta ovaj dim iz sveće kao ja
Može pametno uraditi do kraja sledećeg leta?
Može ti spasiti život
I oterati te daleko
Na more
Može razbiti sve prozore na kući
I pevati do kasno u noć
Dok me budu kleli kroz promaju
Koja je ubila i moju majku i oca.
Može ti pisati pisma
I ponovo ti spasti život
Tako što ih neće nikad poslati.

Šta može ovaj pajac koji se boji sledeće jeseni
Uraditi za nekoliko beznačajnih meseci?
Može ti spasiti život
Tako što ću ti reći
Da ne ideš u duboku vodu
Dok te budem pratio pogledom
Iz ćelije samoubice
Koga su snovi uvek preticali za jedan tren.
Mogu prestati disati i brojati do sto
Mogu početi disati i brojati unazad sve ove godine
Koje ćeš proći sporim vozom
I koje će ti mahati iz mraka nad uspavanim
Gradovima i selima
Mogu ti opet spasiti život
Tako što ću te godine vezati za nogu
I neću im dati da jure prugom.

Mnogo tužnije od ove kiše
Je to što smo toliko puta podgrevali
Poljupce da su već izgubili ukus
Dvoje ljudi koji su u ludilu jeli jedno drugog
Svako jutro iznova
Mnogo tužnije od ove kiše su
Izuvene gumene čizme naslonjene na zid
Koje smo šetali kao psa na kanapu
Ujutru i uveče
Rutina zaljubljenih ljudi
Koji više ne raspoznaju zvuk ključa u bravi
Koji žive zaključani u odvojenim toaletima
Odvojenim kuhinjama
Odvojenim sobama i klozetima
Svako jutro iznova

Šta mogu ja da uradim još ovo malo od godine što je ostalo
Mogu ti spasiti život tako što
Ću zatvoriti oči dok se iskradaš iz kreveta
I besomučno oblačiš moje košulje
I letiš oko kuće plašeći ptice
Koje su konačno naselile krov ovog mog tvrdog ludila.
Mogu te oterati od sebe daleko
Sve do tvoje devojačke sobe
I spasiti ti život tako što ću te hipnotisati
I šapnuti na uvo da opet imaš svojih sedamnaest prelepih godina.
Mogu trčati go
Mogu više ne sanjati
Mogu ti spasiti život tako
Što ću te hipnotisati i šapnuti na uvo
Da se probudiš tek sledeće jeseni
Kada mene ne bude više bilo
Kako ispod topole čitam novine

Dylan Horman

Uz dozvolu autora