Prosto ti bilo
Te noći, boleo me svaki dodir,
a bio je nežan.
Te noći, prijao mi samo vazduh,
onaj snežan.
Bolela me svaka reč,
a mukla tišina.
Kamin tinja, a u nama teška zima.
Boleo me pogled,
a sklopljene oči davno.
Boleo me uzdah,
a nema ga odavno.
Bolele me suze,
ma šta da to bilo...
I sad još me boli,
u srcu se skrilo.
Ma, prosto ti bilo!
Nema nas, nema više...
Tražeći put bez greha,
našla sam samo trnje.
Tražeći stazu smeha,
bilo je samo crnje.
Staze su opet iste,
samo ja nisam više.
I suze su isto čiste,
samo sad teku tiše.
Kamen u grudima raste.
Tako to valjda treba?
Cvet bez bašte,
vrsta bez reda.
Idem tim putem istim
al’ ništa isto nije,
jer sada mislim
dok misao se krije.
Sad idem stazom samo
kojom mi ime piše,
jer kad pogrešnima sve damo
nema nas, nema više...
Čudo
Pravo čudo je čuti.
Pravo čudo je dati.
Pravo čudo je poći
i znati kad da se vrati.
Čudo je videti nebo
i travu kako raste.
Čudo je čuti pticu
i pratiti let laste.
Osetiti sve, ljubav opet dati.
Čudo je krenuti bez straha da ćeš stati.
Čudo je voleti i opet imati šta dati.
Čudo je pisati, i disati uz nekog
ko to može da shvati...
