1.0. Tamnice
Sudbina ruskog pesnika jevrejskog porekla, Josifa Brodskog, predstavlja eklatantan primer kako ideološki projektovano društvo utiče i meša se sa jednim književnim prosedeom. Brodski se projavio kao pesnik kulture, poeta doctus, koji je prepoznat kao najvažnija karika u krugu mladih pesnika koje je oko sebe okupila ruska pesnikinja Ana Ahmatova, i kao takav, od književnih cenzora, u mladićstvu stigmatiziran kao „anahron“, „apstraktan“ i „nepodoban za mladu publiku“. (Brodski 1971:7)
Rođen u osvit Drugog svetskog rata, u Lenjingradu, današnjem Sankt-Peterburgu, kojeg je on celog svog skudoumnog života zvao Piterom, pred sobom je od najranijih dana svedočio času istorije, jer se nedaleko od Doma Muruzi u kojem je stanovao sa porodicom i u kojem su na početku XX veka stvarali Mereškovski, Blok i Zinaida Hipijus, nalazio Litejni prospekt, jedna od žila kucavica grada, u blizini Letnjeg parka, Ermitaža i Marsovog polja. U Domu Muruzi na inicijativu Nikolaja Gumiljova 1920. godine je otvoreni Pesnički dom. Brodski se rano projavio kao pesnik, pripadao je „Volšebnom horu“ u kojem su sem Brodskog još bili Rejn, Najman i Bobišev. Nazivali su ih još i „Ahmatovini siročići“, a podsećali su na Puškinovu „Plejadu“. Nakon izvesnog vremena krugu su, zahvaljujući Brodskom, postali bliski i Šmakov, Gordin, Jefimov, Petrov, Belomlinski i Dovlatov, koji će se sa Brodskim družiti i docnije u egzilu. (v. Nikolić 1990:11)
Ključna stvar koja se dogodila Brodskom i koja mu je teže pala i od bombi kojima je Lenjingrad bio zasut u ratu, dogodila se šezdesetih godina, i imala političku pozadinu. Mogla bi se nazvati književnom perestrojkom, jer je izdvojila i označila Brodskog kao „dangubu“ i „parazita“, kao i to da su mu pesme „antisovjetske“ i „pornografske“. U poljuljanom ozračju Hruščovljeve ere, lenjingradski književni cenzori, Lerner, Jonin i Medvedev u tekstu „Trut iz književnih kuloara“, koji je objavljen u Lenjingradskom večernjaku, 29. novembra 1963. godine žestoko napadaju Brodskog, zanemarujući pritom činjenicu da je taj isti Brodski, u godinama koje su prethodile putovao na višemesečne geološke ekspedicije u sibirske tajge, jakutske tundre i kazahstanske stepe i da se bavio društveno-korisnim radom. (Brodski 1990: 15) Budući da je važio za najboljeg mladog pesnika, u Lenjingradskoj „Gabrijeli“, kako su u to vreme zvali KGB, označen je kao žrtveno jagnje i sudskom presudom koja je posledovala ovoj književnoj sramoti prognan na sever u Arhangelsku oblast, u selo Norinsk, u Konoškoj regiji, u kojem danas egzistira Brodskijev muzej, a koji su Peterburški trgovci platili četiri miliona rubalja. Njegovom progonu su se usprotivili Šostakovič, Jevtušenko, Ahmatova, Žan-Pol Sartr i mnogi drugi. Mnogi bi se tada menjali sa Brodskim, jer je represija bila jaka u gradovima, ali je to Brodskom teško palo.
Na nameštenom suđenju sa dva ročišta od 18. februara i 13. marta 1964. godine Brodski se sokratovski branio. Originali na ruskom jeziku su dostupni na internetu pod nazivom „A вы учились этому?” Stenogramma suda nad Iosifom Brodskim[1]. Stenogram sa prvog suđenja Brodskom je i predmet predstave jedne male Peterburške pozorišne trupe pod nazivom „Suđenje parazitu Brodskom“, koja je prikazana u Muzeju Dostojevskog 5. i 6. januara 2015. godine i prikazuje kako se to jedan budući nobelovac slao na prevaspitavanje.[2]
Stenogram sa prvog suđenja Brodskom
Sednica suda Đeržinskog područja grada Lenjingrada
Ulica Ustanička 36, Sudinica — Saveljeva, 18. 2. 1964. god.
Prvi sud nad Josifom Brodskim.
Sudinica: Šta radite?
Brodski: Pišem stihove. Prevodim. Pretpostavljam...
Sudinica: Nema „pretpostavljam“. Stojte kako dolikuje! Ne prislanjajte se na zidove! Gledajte u sudiju! Odgovorite sudu kako priliči! (Fridi Vigdorovoj.) Sada prestani da beležiš! A onda — izbaciću Vas iz publike. (Brodskom): Imate li stalan posao?
Brodski: Ja sam mislio da je to stalni posao.
Sudinica: Odgovorite prezicno!
Brodski: Ja sam pisao pesme. Mislio sam da će biti štampane. Pretpostavljam...
Sudinica: Nas ne interesuje "pretpostavljam". Odgovorite, zašto niste zaposleni?
Brodski: Radio sam. Ja sam pisao pesme.
Sudinica: To nas ne interesuje. Nas interesuje sa kojom institucijom ste bili u vezi.
Brodski: Imao sam ugovor sa izdavačkom kućom.
Sudinica: Imate ugovor dovoljan da Vas prehrani? Navedite: šta, od kog datuma, na koji iznos?
Brodski: Tačno se ne sećam. Svi ugovori su kod mog advokata.
Sudinica: Ja vas pitam.
Brodski: U Moskvi su izašle dve knjige sa mojim prevodima... (navodi koje).
Sudinica: Dužina Vašeg radnog staža?
Brodski: Oko...
Sudinica: Nas ne interesuje "oko"!
Brodski: Pet godina.
Sudinica: Gde ste radili?
Brodski: U fabrici. Na geološkim ekspedicijama...
Sudinica: Koliko ste radili u fabrici?
Brodski: Godinu.
Sudinica: Kao?
Brodski: Mašinskoj, kao glodač.
Sudinica: A uopšte šta je Vaša specijalnost?
Brodski: Pesnik. Pesnik-prevodilac.
Sudinica: A ko je to utvrdio, da li ste pesnik? Ko Vas je klasifikovao kao pesnika?
Brodski: Niko. (Bez poziva). A ko me klasifikovao u rodu ljudskom?
Sudinica: A da li ste studirali ovo?
Brodski: Šta?
Sudinica: Da postanete pesnik? Niste pokušali završiti školu za to, gde se uči...
Brodski: Nisam mislio da se to postiže obrazovanjem.
Sudinica: A šta je to?
Brodski: Ja mislim da je to... (zbunjen)... od Boga...
Sudinica: Imate li prigovor na suđenje?
Brodski: Ja bih voleo da znam za šta su me uhapsili.
Sudinica: To je pitanje, a ne prigovor.
Brodski: Onda imam pitanje, nemam prigovor.
Sudinica: Da li imate pitanja oko zaštite?
Branilac: Da. Građanine Brodski, doneli ste neku zaradu u porodicu?
Brodski: Da.
Branilac: Vaši roditelji takođe zarađuju?
Brodski: Oni su penzioneri.
Branilac: Vi živite kao jedna porodica?
Brodski: Da.
Branilac: Dakle, Vaša sredstva su depozit u porodičnom budžetu?
Sudinica: Ne odgovarajte, nego pitajte. Možete mu pomoći da odgovori.
Branilac: Vi ste registrovani na psihijatrijskom dispanzeru?
Brodski: Da.
Branilac: Da li ste stacionarno lečeni?
Brodski: Da, od kraja decembra `63. godine do 5. januara ove godine u bolnici u bolnici Kašenko.
Branilac: Ne mislite li da Vas je Vaša bolest sprečila da budete na jednom mestu?
Brodski: Može biti. Verovatno. Međutim, ne znam. Ne, ne znam.
Branilac: Da li ste preveli pesme za zbirku kubanskih pesnika?
Brodski: Da.
Branilac: Da li ste preveli španski Romansero?
Brodski: Da.
Branilac: Da li ste povezani sa prevodilačkim odeljenjem Saveza pisaca?
Brodski: Da.
Branilac: Molim sud da uvrsti u sudski spis karakteristiku biroa odeljenja prevodilaca... Spisak objavljenih pesama... Kopiju ugovora... Telegram: "Tražimo da se ubrza potpisivanje ugovora". (Navodi.) I molim da se uputi građanin Brodski na medicinsko veštačenje radi zaključka o zdravstvenom stanju i da li je sprečen da to redovno radi. Pored toga, molim da se odmah oslobodi građanin Brodski iz pritvora. Verujem da on nije počinio nikakve prestupe i da je njegov pritvor — nezakonit. On ima stalno mesto boravka i u bilo koje vreme može da se pojavi na poziv suda.
Sud je uklonjen na sastanak. A zatim se vraća, da sudinica pročita presudu:
Usmeriti Brodskog na sudsko-psihijatrijsku ekspertizu, pre nego što se postavi pitanje boluje li Brodski od nekih mentalnih bolesti i sprečava li ga ta bolest za rad u udaljenim područjima na prinudnom radu. S obzirom na to da se iz istorije bolesti vidi da se Brodski udaljio sa hospitalizacije, predlažem odeljenju stanice milicije broj 18 da ga odavde uputi na sudsko-psihijatrijske ekspertize.
Sudinica: Da li imate pitanja?
Brodski: Imam, molim vas za papir i olovku da mi se dozvole u ćeliji.
Sudinica: To možete pitati šefa policije.
Brodski: Ja sam pitao, on je odbio. Ja pitam za papir i olovku.
Sudinica (popuštajući): Dobro.
Brodski: Hvala.
Kada su svi izašli iz sudnice, u hodnicima i na stepenicama video se veliki broj ljudi, posebno mladih.
Sudinica: Koliko je naroda! Nisam mislila da će se okupiti toliko ljudi!
Iz gomile: Nije svaki dan suđenje pesniku!
Sudinica: A mi i dalje — pesnik ili nije!
Po mišljenju branioca Toporove Z. N, sudinica Saveljeva je trebalo da oslobodi Brodskog iz pritvora, da drugi dan on sam ode u navedenu psihijatrijsku bolnicu na ispitivanje, ali ga je sudinica Saveljeva ostavila u pritvoru, pa je na kliniku bio poslat pod pratnjom.[3]
Pred njega su stavljeni uslovi na koje pesnik nije pristao, a to je da pohađa neku školu ili da prihvati neki posao i napusti pisanje. Takođe su ga primoravali da poseti zdravstvenu ustanovu i ispita svoje mentalno zdravlje. Suđenje je bilo farsa i više je nalikovalo na satiru nego na pravo suđenje. Otkriva se diskurs moćnika nad pesnikom koji je svestan prolaznosti trenutka, u jednoj kafkijanskoj atmosferi, gde je Brodski na žrtveniku ideologija koje ga precrtavaju iz javnog života. Na sceni su novi-stari inkvizitori. U knjizi razgovora koju je sa Brodskim vodio Solomon Volkov, prisećaće se kako je u stvari želeo da pobegne što dalje na Kamčatku, u već poznate krajeve sa geoloških ekspedicija, ali su ga poslali na Belo more, na Sever:
Volkov: Kuda ste otputovali?
Brodski: Tu je ispala mala greška. Mislio sam da ćemo krenuti na Kamčatku. I tome sam se strašno obradovao, koliko se sećam. A ispalo je nešto sasvim drugo: Umesto na Kamčatku, otišli smo na Belo More. (Volkov 2014: 16)
Imanentno i poetičko u slučaju Brodskog nije ustuknulo pred političkim, jer je pesnik sve vreme svog prvog izgona pisao stihove i već tada prigrabio svetsku slavu. Naime, pesme su mu izašle u emigrantskim časopisima (poput Granica i Vazdušnog Almanaha), iako država nije trebala njegovo pesnikovanje. Izrečena kazna od 5 godina progonstva na Severu, u međuvremenu je smanjena na godinu i po, te se Brodski 1965. godine obreo ponovo u Lenjingradu, među prijateljima, ali sa bolnim iskustvom. Izlazi mu prva knjiga poezije „Pesme i Poeme“ u Vašingtonu, u Americi, u izdanju Međujezičkog književnog društva. Brodski je već od prvih svojih dela svrstan u postmoderne pesnike, u onom smislu kako Linda Hačion definiše postmodernizam da „on ne sugeriše traganje za transcendentalnim vanvremenskim značenjem, već pre ponovno vrednovanje prošlosti i dijalog sa njom u svetlu sadašnjosti“. (Hačion 1996:43) Ovo je dakako primenljivo na Brodskijevu poetiku od ranog doba pesnikovog pisanja.
Njegovi pesnički uzori su engleski metafizički pesnici, koje je spoznao preko Eliota, rana faza njegove poetike otkriva taj uticaj, prisustvo objektivnog korelativa, apstrakcija, depersonalizacija i odsustvo deskripcije su njene odlike. U godinama nakon progonstva upoznaje najveću ljubav svog života, slikarku Marinu Basmanovu, piše stihove koji su prožeti ljubavnim zanosom a koje će docnije objaviti u „Novim Stancama u Avgustu“. Bliski su mu u to vreme poljski i litvanski pesnici, ponajviše Venclova i Miloš i usrdno ih prevodi na ruski jezik. U godinama koje slede, pokušava u „Sovjetskom piscu“ da objavi knjigu, ali demonstrativno povlači rukopis, posle trogodišnje apatije neobjavljivanja, jer su književni recenzenti odobrili samo jedan deo. Prati slučaj Čehoslovačke iz tog vremena, a nije mu dozvoljeno da poseti pesnički festival u Londonu. Solženjicin 1970. godine dobija Nobelovu nagradu, a iste godine mu njujorški izdavač „Čehov“ objavljuje „Stanicu u pustinji“, pokazaće se kasnije, njegovu najpopularniju knjigu. Sve utiče na to da počne razmišljati o bekstvu. Tih godina, nerado, raskida sa Basmanovom, kada se u rastrojstvu nalazi i na ivici samoubistva. (v. Jovanović 1990:16-18)
2.0. Drugo i konačno izgnanje
Istoriji književnosti nije strana pojava bezdomnika, kakav je i sam Brodski postao, odnosno kako mu je u ondašnjoj Rusiji, uskraćeno pravo na pevanje i mišljenje i objavu istog. Kao da je semantika pesnikovog prezimena njegovoj životnoj sudbini dodala taj zluradi prizvuk – umesto homoaviator postaje brodolomnik, Jevrejin lutalica. Tome su prethodile poslednje represalije od strane OVIR-a[4], oduzimanje ruskog državljanstva i muke sa ruskim pasošem koji je Brodski prethodno predao u miliciju, kao i događaj sa prokaženim Jevtušenkom koji ga je u Moskvi nagovarao da odustane od putovanja.
I kad je preko Beča i Engleske 1972. godine stigao u Ameriku, osetio je olakšanje, nakratko, jer se okreće profesuri na američkim univerzitetima. Sve vreme svog potonjeg, američkog života, kao i do tada, objavljuje poeziju na ruskom jeziku, kod američkih i ponekog evropskog izdavača. Identitet je ključna Brodskijeva imenica, jer nije napustio maternji jezik, iako je bio malo rusko ostrvo u nepreglednom engleskom okeanu. U jednom trenutku, američki pesnici su uplašeni Brodskijevom pozicijom u sistemu američke književnosti, jer ga vide kao njenog primarnog stvaraoca.
Najjasnije stavove o identitetu prema ruskoj kulturi i ruskom jeziku, kojeg se nikad nije odrekao, pronalazimo u njegovom pismu Leonidu Brežnjevu koje ima za naslov „Ja pripadam Ruskom jeziku“, a koje je napisano rano ujutru 4. juna 1972. godine na aerodromu Pulkovo, pre nego što će poći za Ameriku, i gde na jednom mestu kaže:
„Pripadam ruskoj književnosti, smatram sebe njenim delom, neodvojivim, i nikakva promena mesta na konačni ishod uticati neće. Jezik – to je stvar mnogo starija, i mnogo važnija nego što je i sama država. Ja pripadam ruskom jeziku, a što se tiče države, s moje tačke gledišta, mera patriotizma jednog pisca upravo je to kako on piše na jeziku naroda s kojim živi, a ne njegove zakletve i busanja na nastupima“ . (Vigdorova 2015:106)
Slične stavove nosi i njegova pesma „Moj narod“ koju je napisao u izgnanstvu u selu Norinsk, u kojoj Brodski peva o ruskom narodu, kao jedinom njegovom osloncu. (Vigdorova 2015:103) Povremeno, kako je represija jenjavala, počele su da mu izlaze knjige i u Sankt Peterburgu. U egzilu stalno boravi u klubu „Ruski Samovar“, na Brodveju, gde sa prijateljima, emigrantima lamentira o otadžbini. Svoj duševni mir nalazi u Veneciji, koja ga podseća na Piter. Svoju pesničku sabraću koju je ostavio u Peterburgu, nalazi u egzilantima, ponajpre u Odnu kojeg naziva svojim pesničkim učiteljem, a koji je napisao predgovor za njegovu drugu knjigu „Stanica u pustinji“. U Nobelovoj besedi, spominje pet svojih uzora: Mandeljštama, Cvetajevu, Ahmatovu, Odna i Frosta. I dalje je u fokusu KGB-a, koji ne dozvoljava pesniku da prisustvuje sahrani roditelja.
3.0. Zaključak
Brodskijeva ideološka pozicija predstavlja kulturnog pregaoca koji je postao apatrid samo i isključivo zahvaljujući dominantnom totalitarizmu vladajuće marksističke kaste, koja je tu ideološku paradigmu zastrašivanja, zabrane društvenog angažmana, i na kraju progona, potvrdila prethodno u slučaju Jevgenija Zamjatina, i njegovog romana „Mi“. Ali za razliku od Zamjatina koji u jednom delu kritikuje vlast, Brodskijevo delo na svetskoj književnoj sceni oslikava jedinstvenu kaznu za literarno bezočinstvo, čekajući neku novu etiku i istoriografiju koja će pesnika osloboditi tereta pod kojim je umro od srčanog udara 1996. godine i smestiti ga tamo gde pripada, a gde već obdelava pesnikov duh i njegovo besmrtno delo. Takvih primera ima još u socijalno-represivnom sistemu, setimo se „Priča sa Kolime“ Varlama Šalamova, Gulaga i sibirskih kazni.
Iako odsutan iz Petrograda, pomno prati događaje, osluškuje zov otadžbine, piše eseje i autobiografije gde se recentno pojavljuje njegov nepatvoreni i lirski diskurs zavičaja, sećanja na njegovu porodicu opisanu u knjizi „Soba i po“ koju je ekranizovao Andrej Hržanovski u filmu Полторы комнаты (Poltory komnaty, ili sentimentalnoe puteshestvie na rodinu)[5] 2008. godine. Izranja bitinijski opis Peterburga:
„U to vreme grad postaje volšeban, jer u dva ujutru možete da čitate ili da pišete bez lampe, a zgrade, od kojih su pobegle senke, i njihovi krovovi, oivičeni zlatnim ramovima, liče na krhki porcelan“ . (Brodski 2010:15)
Kao da je živeo po onoj maksimi Česlava Miloša „mora biti bogobojazan, voleti svoju zemlju i maternji jezik, oslanjati se samo na svoju savest, izbegavati saveze sa zlom i ne prekidati s tradicijom". (Bazdulj: 2015)[6] Brodski je bio takav. U već pomenutoj knjizi razgovora Solomona Volkova naići ćemo na reminiscencije iz poezije o Piteru i na stih u kojem slavi Boga iako ga je ovaj ostavio bez doma na zemlji:
Volkov: Mislite na stih: „Hvala Bogu što na zemlji bez otadžbine ostah“?
Brodski: Pa, da… (Volkov 2014:10)
U jednom trenutku, s početka devedesetih godina prošlog veka, postojao je poziv gradonačelnika Sankt Peterburga, Anatolija Sobčaka koji je nameravao da rehabilituje pesnika, tražeći ga čak i na američkom tlu. Brodski se snebivao i na kraju poslao poruku da tada tome nije bilo vreme. U Muzej Ane Ahmatove, u poseban deo koji je namenjen za Brodskijevu zaostavštinu, 24. maja 2015. godine, na pesnikov rođendan, stiže brodom 700 kilograma ličnih stvari, koje je poslala Brodskijeva udovica Marija Socani Brodska, sakupljenih brižljivo iz poslednjeg podstanarskog stana Josifa Brodskog u kojem je živeo od 1993. do 1996. godine kada je umro kao američki građanin (od 1980. godine) i kao član Američke Akademije Nauka i Umetnosti, a ipak unamunovski, u tragičnom osećanju života. Sahranjen je u Veneciji, na groblju San Mikele.
Literatura:
Nikolić 1971: M. Nikolić, Predgovor, u: J. Brodski, Stanica u pustinji, Beograd: Nolit.
Jovanović 1990: Milivoje Jovanović, Predgovor, u: J. Brodski, Izabrane pesme, Beograd: Srpska Književna Zadruga.
Vigdorova 2015: F. Vigdorova, Suđenje Josifu Brodskom, Novi Sad:Akademska knjiga
Brodski 2010: J. Brodski, Soba i po : izabrani eseji, Beograd: Rusika.
Volkov 2014: S. Volkov, Razgovori sa Josifom Brodskim, Beograd: Rusika.
Hačn 1996: L. Hačion, Poetika postmodernizma, Novi Sad: Svetovi.
Internet izvori:
Bazdulj 2015: M. Bazdulj, Svet u manjini, Vreme br. 1257, 2015
Hržanovski 2008: A. Hržanovski, Полторы комнаты (Poltorykomnaty, ili sentimentalnoe puteshestvie na rodinu)
A vы učilisь эtomu?” Stenogramma suda nad Iosifom Brodskim
Branko Vlahović, Besposličar koji je dobio Nobela, Novosti, 10.4. 2015.
[1]https://tvrain.ru/teleshow/archive/a_vy_uchilis_etomu_stenogramma_suda_nad_iosifom_brodskim-378906/
[2]Video dostupan na: http://www.svoboda.org/a/26833728.html
[3] Preveo autor rada. Kompletno suđenje Brodskom pročiitajte u knjizi Vigdorova 2015: F. Vigdorova, Suđenje Josifu Brodskom, Novi Sad: Akademska knjiga, u kojoj je preveden i članak iz Večernjeg Lenjingrada. Frida je prisustvovala suđenju.
[4]OVIR – Odeljenje za vize Lenjingradske milicije
[5]Opis filma dostupan na: http://www.kinoglaz.fr/u_fiche_film.php?num=4604
[6]Dostupno na:http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1267941
Objavljeno u časopisu REZ
